Natrag
Kontranapad
Najbolje i najgore iz Srbije: licemerje države i njenih korumpiranih vođa ubija vrhunski sport i naše najveće talente
Ogled o blatu i moralu
Da nema Novaka Đokovića, Nenada Zimonjića, Jelene Janković i drugih uspešnih tenisera, u novom vremenu demokratije upakovane u radikalsku uniformu, srpski sport, a sa njime i Srbija, bili bi tamo gde nas pomisao nije mogla smestiti do pre nekoliko godina. Treća liga po kvalitetu vrhunskog sporta, još niži nivo u rangiranju objekata (izuzev nekoliko primera koji odudaraju od proseka) i uslova za fizičku kulturu i sport, a samo dno bilo bi ocena za rukovođenje i regulativu sporta u našoj zemlji Srbiji. Ovako sa teniserima i po kojim pojedincem poput Španovićeve, Mandićeve, Bekrićem, imamo barem iluziju da smo i dalje važni tamo gde nestajemo ili nas više nema. Svetska elita više nije naše društvo. Nekadašnja zemlja šampiona, danas je zemlja sportskog proseka u nestajanju, konstatuje Miroslav Vislavski, Tabloidov urednik sportske rubrike
Miroslav Vislavski
Zašto nam je važno meriti kretanje kvaliteta i rezultata u sportu? Možda zbog utehe koju nam je vrhunski sport pružao i vanserijski pojedinci u njemu činili u decenijama poniranja i rastakanja porodice, države i celokupnog vrednosnog sistema i kriterijuma življenja. Zar nisu najčešće zvaničnici zemlje isticali da su sportisti najbolji ambasadori Srbije? Ne pozivam se na „misaonu težinu" njihovih reči koje su zapravo njihova udvornička fraza. Da se radi o najboljim ambasadorima Srbije, duboko su svesni svi naši građani. I zato njihovo udvaranje sportistima i narodu posmatram pre svega kao njihovo nerado priznanje da jedina vrednost u ovakvoj Srbiji jesu pojedinci u sportu, nauci, obrazovanju, kulturi...
Te vrednosti još postoje tamo gde sistem i politika nedoraslih vođa napaćene zemlje nisu gotovo ništa doprineli. Otuda, ova zemlja i njen narod bi bili sretni da ih nisu predvodili i određivali im pravac i meru života oni koji su nam naturili demokratiju diktiranu od globalista, a sprovođenu i implementiranu od njihovih slugu. Ali, takve sreće nismo.
Đokovićev povratak na čelnu poziciju u svetskom tenisu nakon neverovatne pobede u Vimbldonu, delovao je najpozitivnije na naciju. Vera da se može pobediti nakon pada koji je doveo u pitanje već izvojevanu pobedu, poruka je svima koji misle da smo u dubokom beznađu. Biti sam sa sobom u trenucima kada je sve izgubljeno, dokaz je da se iz dubokog ponora može na vrh piramide. Za takav preokret mora svako da bude ličnost i karakter. Slabići i prevrtljivci, presvlakači dresova su škart koji moramo očistiti. To se odnosi na državu, na sport i sve segmente društva.
O moralnoj dimenziji, izlišno je govoriti. Ipak, Novakova emocija prilikom uručivanja najdragocenijeg pehara u svetskom tenisu i suze koje su mu krenule u trenutku kada ga je podigao visoko iznad glave, razbuktale su u svakom mislećem i dobronamernom čoveku onu dimenziju koja ga čini čestitim ljudskim bićem. Svakom onom ko Novaka ne gleda kao gladijatora u areni, već kao čoveka sa najtananijim senzibilitetom, u tom trenutku je zaiskrila ili krenula suza u oku. Bila je to pratilja onih suza koje su grunule u Nikoli Tesli današnje Srbije, iz očiju i duše čoveka bez granica za dobar svet i dobre ljude. Dokazao je to Novak u svom prvom obraćanju nakon pobede u trenucima kada je grlio i ljubio Vimbldonski trofej, posvećujući ga svom nerođenom detetu, supruzi koja je u tom času bila još uvek njegova dugogodišnja devojka svojoj porodici i Jeleni Genčić, prvom treneru koja je u njemu već kao petogodišnjaku videla i razvila mu jedra na putu budućeg vladara u svetskom tenisu i na vrhu Vimbldonskog prestola.
Setio se Genčićeve i sada, kada ona već godinu dana ore nebeske njive, na isti način kao što je poitao iz Vimbldona do njenog prebivališta nakon prvog osvajanja ovog prestižnog trofeja 2011, da ga položi među njene brojne trofeje. E, to je i takav je veličanstveni Novak! Novak Đoković je model čoveka koji treba da bude cilj nekoj budućoj, slobodnoj i dostojanstvenoj Srbiji.
Potrebne su mnoge žrtve, potrebno je poverenje, poštovanje ljudi i države. To se izgubilo sahranjivanjem nekadašnje ozbiljne i dobro organizovane zemlje. Zemlje sa sistemom! Ovde nije reč o lamentiranju nad Jugoslavijom do 1991 godine, već davanju do znanja mnogim i "silnim reformatorima", "demokratama" i "patriotama" da nakon četvrt veka nisu ponudili ni u jednom detalju bolju i organizovaniju državu od nekoliko kroz koje su nas vodili, a doveli su narod i državu do robovlasničkog položaja.
Ništa nije više vredno. Država? Ona sa rukovodstvima i liderima koji su je vodili, mnogima ništa ne znači. Da je drugačije, da li bi ostala bez najpametnijeg, najboljeg i najpotencijalnijeg podmlatka? Pojedini sportisti na primer otvoreno odbijaju nastup za nacionalnu selekciju. U košarci na primer, u kojoj smo nekada najviše uspeha imali i najviše ponosa pokazali odavno je na sceni odbijanje vrhunskih igrača da budu pod nacionalnom zastavom. Kada smo pomislili da je Saša Đorđević svojim autoritetom i kredibilitetom odstranio barem uoči predstojećeg Svetskog prvenstva u Španiji ovu učestalu pojavu, desilo se da je nakon saopštavanja spiska igrača dobio prvi otkaz od Novice Veličkovića, koji je do angažmana u novi klub stavljao sebe na raspolaganje novom selektoru. Da li neko pamti ovakve manifestacije vrhunskih igrača u nekadašnjoj Jugoslaviji? A mlade i nadobudne "patriote" kojima je, zadojenim idejama "reformatora" i ostalih "kreatora" srećnijeg društva Titova Jugoslavija bila "mrak" i "tamnica", neka po malo izučavaju istoriju sporta (i ne samo sporta) koju nisu pisali poglavari novog srpskog doba i neka se uvere kako su sportisti (i najveći broj građana) doživljavali "jugoslovenski logor".
U ovakvom društvu vredna dostignuća izgleda ne zaslužuju pozornost uticajnih medija.
Na takav zaključak navode povremeni primeri zaboravnosti da se javnost informiše o ostvarenjima pojedinih vrhunskih sportista i selekcija. Poslednji primer je bilo izveštavanje nekih televizija sa nacionalnom frekvencijom o sjajnom izdanju naše odbojkaške reprezentacije koja je u okviru Svetske lige izvojevala ubedljivu pobedu nad Sjedinjenim američkim državama u Novom Sadu od 3:0. Bez obzira na konkurenciju svetskih događaja kao što je bilo Svetsko prvenstvo u fudbalu i teniski turnir u Vimbldonu, "uređivačka" politika je pobedu odbojkaša nad amerima potisnula na svoj veb sajt, uskrativši mnogo širi auditorijum koji je posvećen televizijskom mediju i nema informatičku naobrazbu, za jednu rečenicu koja bi mogla da glasi: Odbojkaši Srbije su u okviru Svetske lige u prvom meču protiv Sjedinjenih američkih država u Novom Sadu, ostvarili pobedu 3:0! Kraj! Što bi lider rekao: "Tačka"! Međutim, to se nije desilo. Da li zbog toga što pobeda nije ostvarena u Beogradu ili zato što su amerikanci potučeni do nogu? Jer, taj isti medij je preneo vest da su u drugom meču u Beogradu, odbojkaši Srbije poraženi od Sjedinjenih Američkih Država sa 2:3!
Mnogo snažniji su primeri gaženja vrednosti kojima smo se u nekom trenutku klanjali do poniznosti...
Sećate li se Milorada Čavića kome su moćnici oteli zlatnu medalju u Pekingu na Olimpijadi 2008? Na očigled sveta, zlatna medalja je dodeljena drugoplasiranom u trci Majklu Felpsu, uprkos tome što ih je pre te trke imao nekoliko na svom kontu. Tako su hteli Ameri! Svetski arbitri koji su "precizniji" od Omege. Da im se jadni Srbi ne bi zamerili, čak je i opljačkani Čavić, čestitao Felpsu na zlatnoj medalji. Čavić je slavljen, veličan... Mediji su se utrkivali da ga imaju u programima i na udarnim sportskim stranama. Političari su se otimali da ga prime i - što više mu obećavaju (lažu). Ponet, izjavljivao je da mu je cilj da bude ministar sporta! Onda je došlo vreme kada je sve utihnulo, a Milorad je gotovo zaboravljen. On je i dalje isticao svoju privrženost Srbiji, dizao tri prsta kao najveći patriota...
Od svih obećanja, pošao je da sam rešava svoju sudbinu - u Kragujevcu. Otvorio je Plivačku akademiju. Lokalna uprava je obećala podršku, ponosna da je centar Šumadije uz mnoge uvežene vaterpoliste, košarkaše, fudbalere, odbojkaše dobio i najvećeg među plivačima u srpskoj istoriji plivanja.
Desilo se da je nakon godinu dana Čavić najavio zatvaranje Plivačke akademije i odlazak iz Kragujevca uz objašnjenja: "Mi 10 meseci nismo primili nikakvu novčanu pomoć zbog budžetskog deficita u Kragujevcu. Jedini razlog što je moja akademija potrajala ovoliko jeste taj što sam sredstva izdvajao iz svog sopstvenog džepa... Ovaj poraz se nije odrazio samo na moje finansijsko, već i na zdravstveno stanje...
Lično nisam ostvario nikakvu materijalnu dobit u poslednjih petnaest meseci. Normalno je da se nadam da ću jednog dana povratiti iznos koji sam do sada izgubio, i da ću dobiti nadoknadu od grada za svoj doprinos, a ako ne, to je ipak samo novac. Zaradiću taj iznos u Americi ako sve ostalo propadne" (Tanjug). Šta reći na sve ovo? Ne više od poznate konstatacije - ovo je Srbija!
A kada je reč o poznatoj poniznosti u ovoj zemlji, neka posluži i primer sa kojim smo se sreli u javnosti. Proteklih dana je ministru omladine i sporta Vanji Udovičiću i gradonačelniku Beograda Siniši Malom uručen trofej „Fred Libou" koji Beogradski maraton dodeljuje za doprinos postojanju, trajanju i razvijanju te sportske manifestacije!
Iza ovako plasirane vesti, odmah se nameće pitanje šta su ova dvojica doprineli u "postojanju, trajanju i razvijanju te sportske manifestacije" za proteklih 27 održanih maratona? Da li su i na koji način učestvovali u ovoj manifestaciji osim što su u svom kratkom periodu od nekoliko meseci obavljanja funkcija po volji vladajuće koalicije, morali po službenoj dužnosti u institucijama koje su doprineli ovakvoj tradiciji maratona da nastave sa obavezama koje su ranije definisane. Pa nije valjda da je od njih zavisio ovogodišnji maraton, zbog čega zaslužuju javno priznanje.
Konačno, budžetske pare ne bi trebale da zavise od prolaznih ministara ili gradonačelnika kada se radi o "zaštitnom znaku Beograda" i "manifestaciji od nacionalnog značaja" kako je maraton označio Udovičić.
A što se priznanja tiče, ima vremena i za ministra i gradonačelnika. Pa tek su započeli mandat. Treba da se dokazuju narednih godina pa da im se prizna kako su doprineli njegovom trajanju i razvijanju. Što se organizatora tiče i odluke o dodeli priznanja, može se reći samo: Što je sigurno - sigurno! Jedno više ili manje dodeljeno priznanje ništa ne znači kao trošak. A da li se na taj način valorizuje ili krnji vrednost priznanja namenjena entjuzijastima koji krvare u organizaciji i čuvanju maratona, to je manje važno! I ovo je Srbija!