(P)likovi

Vučićeva čistka u Srpskoj naprednoj stranci

Poslušnici, odbačeni i odmetnici

Aleksandar Vučić se suočio s posledicama vlastitih zabluda, laži i prevara. Trogodišnjom diktaturom uspeo je da Srbiju pretvori u koloniju kojom upravljaju njegovi politički sponzori, demokratsko uređenje zamenio je kalifatom, uništio je ostatke privrede, zaveo medijski mrak, a policiju i pravosuđe pretvorio u servis za progon svih građana koji više veruju svojim očima nego njegovim marketinškim trikovima, tvrdi novinar Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde, i Vučićev dugogodišnji prijatelj

Predrag Popović

Novi tajkuni, regrutovani iz naprednjačkog kartela, nameštenim tenderima nemilice čerupaju državni budžet, ne mareći za afere čiji su glavni junaci. Naravno, Vučića sve to ne dotiče, ništa drugo nije ni očekivao. Ne plaši ga ni nezadovoljstvo egzistencijalno ugroženog naroda, zna da trenutno ne postoji opoziciona stranka koja bi mogla da na ozbiljan način artikuliše potrebu za promenama. Većinu tzv. lidera podmitio je ili zaplašio, lakoverne podanike opsenio budalastim maketama raketnih sistema i „Beogradom na vodi", ali nije rešio osnovni problem - haos u Srpskoj naprednoj stranci.

Nesposoban i lenj, Vučić je do sada uspevao da raznim manipulacijama zapušava rupe u prenaduvanom naprednjačkom balonu, ali ne i da trajno reši probleme. Više od sto stranačkih opštinskih odbora vode poverenici koji su postavljeni iz beogradske centrale, a predstavnici suprotstavljenih frakcija sve češće se obračunavaju pesnicama i krivičnim prijavama. Veliki vođa ne zna kako da izađe na kraj s takvim mukama.

Bez obzira na sve, najveću pretnju Vučiću predstavljaju njegovi bliski saradnici. Ne zna se ko je opasniji, da li oni koje godinama zamajava lažnim obećanjima, ili nesrećnici kojima je dodelio ministarske i direktorske funkcije, a s tim i obavezu da bespogovorno ispunjavaju zahteve od kojih će korist imati samo on, dok će oni kad-tad morati da sednu na optuženičku klupu.

Vučić je svakakav, samo ne glup, zna koliko može da postane opasno kad se tupi naoštre, zato ne potcenjuje moć idiota u velikoj grupi. U samoodbrani, smislio je odličan način da stranku očisti od ogorčenih žrtava svojih prevara i da učvrsti pozicije. Odlučio je da raspusti Vladu i inicira raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Bolji način za kadrovsku čistku ne postoji.

Za razliku od dve poslednje, sledeću listu poslaničkih kandidata Vučić neće usklađivati sa zahtevima Tomislava Nikolića. Sve odluke donosiće samostalno, isključivo u skladu s ličnim interesima. Priliku za avanzovanje dobiće nova garnitura poltrona, a aktivni i potencijalni unutar-stranački protivnici moraće da se udome u nekoj drugoj partiji.

Razlaz sa Sašom Mirkovićem izmakao je kontroli, kao i neuspešan pokušaj smene Bratislava Gašića. Ta dva kiksa pokazala su svu Vučićevu nemoć. Poučen lošim iskustvom, dobro se pripremio za predstojeće obračune. Sednicu Glavnog odbora svog kartela održao je u zemunskom Madlenijanumu, što takođe predstavlja određenu vrstu zlostavljanja, pošto bar polovina članova ne zna tačno ni da izgovori taj čudni naziv objekta.

Iza besmislenih priča o „potrebi pune stabilnosti i četvorogodišnjeg mandata, nakon kojeg više neće biti povratka na staro" i „temeljitom sprovođenju reformi do 2020. godine", Vučić je jasno i glasno zapretio:

- Neću da iza mene stoje oni koji govore što i ja, a rade što su radili moji prethodnici. Hoću da zahvalim mangupima u našim redovima i pošaljem ih tamo gde pripadaju!

Mangupi su mu odgovorili dugotrajnim aplauzom. Ipak, niko nikoga nije uspeo da prevari.

- Nisam smeo da prvi prestanem s aplaudiranjem, znam da bih odmah bio precrtan s liste poslaničkih kandidata - poverio se jedan od vodećih naprednjaka, potvrdivši da u stranci vlada paranoja.

Nezainteresovan za demokratske principe, Vučić je odmah proklamovao pravila svoje prljave igre. „Izlazak na izbore je moja odluka, a ne poziv da se izjašnjavamo", rekao je i predložio da se izborna skupština stranke održi 21. maja, kad se budu znali rezultati. Na taj način sprečio je stranačke organe da donose odluke o predizbornoj kampanji, listama kandidata i koalicionih partnera!

Osim samovolje, trik mu je poslužio za novu manipulaciju partijskim kolegama. Pojedincima koje je odredio za odstrel obećavaće sve što požele. U nadi da ih neće odbaciti, umesto kritike i šaptačkih diverzija, nesrećnici će mu se ulagivati, ne shvatajući da im spasa nema. Kad shvate, biće kasno, neće dobiti priliku ni da u retkim normalnim medijima iznesu svoju tužnu priču, a kamoli da se unutar stranke izbore za ono što misle da im pripada.

Intriga je uspela, to najbolje ilustruje fotografija na kojoj pored Vučića, predsedavajućeg sednicom GO SNS, stoje Bratislav Gašić, Nebojša Stefanović, Igor Mirović i Nikola Selaković i ushićeno aplaudiraju odluci o raspisivanju izbora. Od njih četvorice, bar trojica će nestati iz stranačkog vrha i s državničkih funkcija.

Na spisku nepodobnih neočekivano je zablistalo ime aktuelnog ministra policije. Već 12 godina Stevanović ima status Vučićevog sluge broj 1. Mentalno oblikovan u vinskom podrumu razvio je sve karakteristike neophodne za status koji ima. Lak je za održavanje i upravljanje, rasterećen elementarnog ljudskog dostojanstva, ne upušta se u avanturističko formiranje i isticanje vlastitog mišljenja, bez roptanja prihvata sva poniženja, a ogovara i sapliće samo niže rangirane pripadnike mračne dvorske svite. Stefanović se prilepio uz Vučića kao guma za otčepljivanje klozetske šolje. No, izgleda da je guma postala suviše prljava, pa je gazda odlučio da nađe novu.

Kako je Šešelj šikanirao Vučića, tako je Vučić kalio svog moralnog klona Stefanovića. Ne birajući mesto i vreme, urlao je na njega, vređao i kinjio. Nekoliko puta ga je, vrlo precizno, gađao mobilnim telefonom i tašnicom „pederušom". Javno, na skupštinskim sednicima, tek da svima pokaže koliko ga prezire, Vučić je odbijao da se rukuje s njim. Poslovično robotizovani Stefanović pristajao je na ulogu vođinog sredstva za istresanje nervoze. Tek ponekad bi, kroz suze, kukao nad sudbinom.

Dvorska svita je navikla na takav njihov odnos, pa nije primetila promene koje su počele verbalnom torturom.

- Do zaoštravanja je došlo u septembru. Na jednoj sednici Vlade, nezadovoljan određenim Stefanovićevim odgovorima, premijer je konstatovao da „onaj ko nema u glavi, ima u Megatrendu". Tada su svi to shvatili kao nešto provokativniju šalu, ali da su stvari ozbiljnije videlo se nešto kasnije, kad su počele spekulacije oko rekonstrukcije Vlade. Lično je Vučić, kako je to isticao, „naglas razmišljao" o tome da umesto Bate Gašića na mesto ministra odbrane postavi Jadranku Joksimović, a Vulinu da prepusti upravljanje ministarstvom policije. U tim kombinacijama, Gašić bi bio imenovan za ambasadora u Grčkoj, a Stefanović bi bio postavljen za gradonačelnika Beograda. Svi su to shvatili kao legitimnu političku taktiku iza kojih nema nikakvih skrivenih namera. Međutim, u jednom razgovoru, kad se debatovalo o tim predlozima kadrovskih rešenja, Vučić je grubo odbacio mogućnost da Stefanovića kandiduje za gradonačelnika. „Njega ne vredi reciklirati, đubre ostaje đubre", rekao je i šokirao sve prisutne.

Strankom se brzo proneo glas da je Stefanović pao u nemilost. Da u tome ima istine pokazali su tekstovi u medijima koji su pod Vučićevom kontrolom, a u kojima su počele da se otvaraju afere u koje je umešan i Stefanović. Novinari su se odjednom setili da je on u spornim okolnostima kupio kuću na Bežanijskoj kosi i da je oca zaposlio u Telekomu iako se i premijer lično zalaže za zabranu udomljavanja u javnim preduzećima. Opet su se raširile priče o Stefanovićevom plagiranom doktoratu, a kampanja je kulminirala krivičnom prijavom u kojoj se tvrdi da je rukovodio nezakonitim špijuniranjem novinara. Očigledna je premijerova namera da odgovornost za nepravilnosti u radu MUP-a prebaci isključivo na Stefanovića. Džaba što svi znamo da je on samo izvršavao naređenja, Vučić će ga pustiti niz vodu, a ne bi bilo iznenađenje ni kad bi dozvolio da bude sudski procesuiran - kaže za „Tabloid" izvor iz vrha Srpske napredne stranke.

Naš sagovornik nije hteo da analizira razloge za Vučićevu pripremu eliminacije Stefanovića s državnih funkcija i iz vrha stranke. Jedna od opcija koren ima u Stejt departmentu. Navodno, prilikom poslednje posete Sjedinjenim Američkim Državama, Vučiću je ispostavljen zahtev da se ratosilja Gašića, Stefanovića i doskorašnjeg direktora policije Milorada Veljovića. Kao nepodobni i nepoželjni, ocenjeni su na osnovu pretpostavke da su kompromitovani lukrativnim aferama, ali i nerešavanjem slučaja braće Bitići. Drugim rečima, osumnjičeni su za pružanje pomoći policijskom generalu Goranu Radosavljeviću Guriju da napusti Srbiju i, pretpostavlja se, zaštitu potraži u Rusiji. Čak i da je sve to tačno, opet se iza spletke nalazi Vučić. Trojica žigosanih ne bi smeli da se samostalno upuste u tako krupnu igru, ali poslužili su vođi da na njih prebaci odgovornost i prikrije vlastite tragove.

Kad je u helikopterskoj nesreći stradalo sedmoro ljudi Vučić je odlučno i oštro, sikćući na novinare, zaštitio Gašića i javno preuzeo odgovornost na sebe. Osam meseci kasnije, premijer je jedva dočekao Gašićev kiks. Nepristojnu izjavu da „voli novinarke koje lako kleknu", iskoristio je kao alibi za smenu. U svom patetičnom stilu, Vučić je zavapio: „Da neko to kaže mojoj ćerki, ja to ne bi preživeo". Pa, ne bi preživeo ni da je bio u onom helikopteru, ali to više nije bitno. Uglavnom, diktator, isti onaj koji novinare naziva „ološom i šljamom", odlučio je da Gašića smeni zbog neuporedivo bezazlenijeg prostakluka. Do sada nije uspeo da vašingtonski nalog sprovede u delo, ali biće strpljiv do izbora. Malo lakše je na kraj izašao s Veljovićem. Najurio ga je iz policije, ali morao je da ga postavi za svog savetnika. Da nije pristao na tu kompenzaciju u medijima bi se pojavile brojne pikantne informacije o poslovnim i ostalim sumnjivim aktivnostima muških članova porodice Vučić.

Upravo u to vreme, kad su na led stavljeni Gašić i Veljović, iz vinskog podruma u Jajincima puštene su glasine o problemima koje izaziva Nebojša Stefanović i, naročito, njegov otac Branko. Pokušavajući da kod saradnika stvori, sebi omiljeni, imidž žrtve, Vučić je plasirao priče o nezahvalnosti oca i sina Stefanovića.

Posle nekoliko godina provedenih na mestu referenta, Branko Stefanović je 2014. postavljen na funkciju direktora sektora za velike poslovne korisnike Telekoma. Naravno, avanzovao je zahvaljujući podršci sina ministra i uz blagoslov vođe. Kad je vođi zatrebalo, okrenuo je ćurak naopako i Branko je preko noći postao „parazit koji se uvalio u direktorsku fotelju kako bi dogodine, kad ode u penziju, imao veća primanja". Prema tim tvrdnjama, Branko Stefanović ništa ne radi, samo uživa u privilegijama, zlostavlja radnike i, usput, ogovara Vučića.

U stranci vlada uverenje da stariji Stefanović huška sina protiv Vučića. Navodno, on je naredio Nebojši da ukloni kompromitujući materijal koji su MUP i BIA pribavili protiv nepodobnih novinara, intelektualaca i opozicionara. Takođe, priča se da je Nebojša, na nagovor oca, prikupio obimnu dokumentaciju kojom, ako zatreba, može da kompromituje pojedince iz Vučićevog okruženja.

Da je pametan, Nebojša bi to uradio na svoju ruku, ne bi trebalo da mu otac suflira šta da radi i kako da priprema odbranu od moguće kampanje. Uostalom, nema ništa logičnije nego da se otac brine za sina, posebno kad se nalazi u takvom okruženju kakvo je Vučićevo.

Iz tog okruženja uskoro će biti najurena Maja Gojković. Pristanak da je, bez obzira na višegodišnji lični animozitet, primi u svoj kartel, pa i da je namesti na funkciju predsednika Skupštine, Vučić je predstavio kao, verovali ili ne, ispunjavanje zahteva Angele Merkel. Navodno, Majin otac Dimitrije Gojković, advokat poznat kao Mita Šteta, pomogao je nekim uglednim folksdojčerima da dobiju otštetu za imovinu koja im je u Vojvodini oteta posle Drugog svetskog rata. Radeći na tim predmetima uspostavio je odličnu saradnju s uticajnim pojedincima iz nemačke vlasti i ambasade u Beogradu. Oni su zahvalnost pokazali na konkretan način, pruživši političku podršku Maji, koju su naturili Vučiću. Pored te, naučno-fantastične, postoji i jednostavnija, dakle realnija priča da je Gojkovićka naprosto platila oprost grehova i kupila mesto u vrhu SNS-a.

Kako god bilo, više nije mnogo bitno. Evropski parlament je pripremio novu rezoluciju o spornim privatizacijama u Srbiji. Pošto su protekle četiri godine od zahteva da državne instutucije reše 24 sporne privatizacije, a ništa nije urađeno, Evropska unija je pripremila set uslova koji će srpskoj vlasti biti ispostavljeni krajem februara. U stavci broj 1. EU će zahtevati hitno rešavanje slučaja Autotranspornog preduzeća Vojvodina, koje je uništeno odlukama Maje Gojković u vreme dok se, kao radikalka, nalazila na mestu gradonačelnika Novog Sada. Evropski izvestilac, bivši službenik nemačke vlade, Gerhard Daum, dopisom je upozorio Aleksandra Vučića na posledice s kojima će se Srbija suočiti ukoliko nastavi da oteže rešavanje te privatizacije, jedine na svetu u kojoj je oštećen investitor, a ne država. Pod tim pritiskom, Vučiću nije ništa lakše nego da Maju gurne pod led i reši problem.

Kad se to desi, pod ledom Gojkovićka će zateći odavno smrznutog kuma Igora Mirovića, saučesnika u aferi ATP Vojvodina. Posle pet godina turbulentnog primirja, Mirović i Vučić su se umorili od laganja. Vučić više nema volje i strpljenja da ga zavlači, a Mirović da se pretvara da mu veruje i da se nada kako će kad-tad ispuniti obećanje i postaviti ga na mesto predsednika pokrajinske vlade.

Bez obzira kako izgledalo u javnosti, izvesno je da Vučić neće skupiti hrabrost da se upusti u obračun sa Zoranom Mihajlović, koja predvodi neformalnu frakciju normalnijeg dela SNS-a. Iako je uvek spreman da vređa većinu saradnika, Vučić nikada nijednom rečju nije kritikovao Mihajlovićku, niti je dovodio u pitanje njenu poziciju. Podlo, u svom maniru, prepustio je svom glasnogovorniku Vladimiru Đukanoviću da je javno kritikuje. Nezavisno od te beznačajne disciplinske mere, Vučić je uvek spreman da joj ispunjava i lične prohteve. Zorani za ljubav, kaznio je dvojicu njenih bivših izabranika, eliminisavši ih iz svih kadrovskih kombinacija.

Najtežu i najznačajniju odluku Vučić mora da donese pri izboru sudbine svog dvostrukog svemoćnog kuma Nikole Petrovića. Nagomilali su se razlozi za njihov kanačan razlaz, a mnogi su već osvanuli na naslovnim stranama novina. Problematizacija Petrovićeve uloge u vlasti ozvaničena je pismom petorice američkih kongresmena, posle čega su usledile brojne afere u kojima je on targetovan kao glavni junak, počev od prisluškivanja i reketiranja Lidije Udovički, preko tvrdnje Bojana Pajtića da mu je ambasador Majkl Kirbi rekao da Petrović za Vučića iz Srbije svakog meseca iznosi po dva miliona evra, pa do sumnjivih tendera na kojima pobeđuju firme povezane s aktuelnim direktorom Elektromreže Srbije.

Za Vučića, a i Srbiju, bilo bi dobro da se taj pakleni pakt raskine. Ako se to ne desi, ako premijer popusti pod pritiscima sponzora, dakle Stanka Subotića Caneta, Petroviću će posle izbora da bude postavljen na mesto direktora Elektrodistribucije Srbije.

U svakom slučaju, dok se mudri politički analitičari budu nadgornjavali u beznačajnim procenama koliko procenata će osvojiti koja stranka, da li će SNS uzeti 40 odsto, koliko premijer očekuje i ko će s kim u koaliciju, Vučić će obaviti najvažniji posao, očistiće stranku od nepodobnih kadrova. Pored svih koji su se našli na „crnoj listi" stranih moćnika, naprednjački kartel će morati da napuste i brojni pripadnici frakcije koja podržava Tomislava Nikolića. Napuštanjem stranke i hibernacijom na mestu predsednika države Nikolić je dao odrešene ruke Vučiću, ali sad može samo da se kaje.

Prepakovana u skladu s njegovim željama, Srpska napredna stranka na kraći rok neće izgubiti mnogo. Pravo osipanje dogodiće se posle izbora, kad većina lakovernih shvati da su opet izigrani. No, kad Vučić obezbedi još četiri godine samovolje u stranci, a verovatno i u državi, biće kasno i za njih i za sve normalne građane Srbije. Osim, ako ...