Rusija

Zapadne investicije uvek će koštati skuplje od azijskih

Koliko košta milijarda?

Nemci, ne bez zlobe, primećuju da su, nakon što je Zapad uveo sankcije Rusiji, za ulazak novih investicija u njihovu privredu spremni da prodaju svoju utrobu i levo i desno. O tome piše Die Presse. Treba imati u vidu da je i nadesno i nalevo - Azija. Die Presse otvoreno piše: „Azijati se spremaju da kupe Putinova naftna postrojenja, odnosno petinu ruskog naftnog koncerna Rosnjeft za 10 milijardi evra, što bi bio rekord u oblasti privatizacije." O tom problemu piše novinar istraživač iz Moskve Elena Pustovojtova

Elena Pustovojtova

Trenutno u Kremlju, smatra Blumberg, razmišljaju da zaključe poslovni ugovor sa strateškim azijskim investitorima iz Indije i Kine, da bi im prodali 19,5% akcija Rosnjefta i zaradili 9,58 milijardi evra. Jednom rečju - bruka. Umesto da vrate investitore sa Zapada, ispunivši Dogovor iz Minska, Rusija se uporno hvata za „azijsku petlju". Uostalom, 20% Rosnjefta od 2013. godine pripada Britiš petroleumu, pa zar je vredelo izgubiti tako uvaženog investitora ulazeći u ukrajinski konflikt? Iz ugla biznisa, nije vredelo. Evropske milijarde su nam, naravno, bliže od kineskih. Tim pre što je Kina, od 116 milijardi dolara koje investira u inostranstvu, Rusiji, prema navodima Die Presse, dodelila samo 794 miliona, to jest 0,7% od „kolača".

Da li treba objašnjavati da se širenje Rusije na Istok dešava pre svega zato što su vrata prema Zapadu za nas sve uža. Naravno, podižući istočne regione zemlje, mi smo više nego zainteresovani i za partnerstvo na toj strani. Ali, do našeg okretanja Istoku u velikoj meri je došlo upravo uz pomoć Zapada. U poslednjih nekoliko godina mi smo čvrsto povezali energetske projekte Gasproma sa kineskim CNPC-om, tridesetogodišnjim ugovorom o isporuci 38 milijardi kubika gasa godišnje, i ojačali saradnju SIBUR-a sa kineskim Sinopec-om.

Kineska milijarda dolara je i na Zapadu - milijarda. Ali, okretanjem ka Istoku, za tu milijradu neće biti potrebno da se plaća suverentetom i da se „savija" u skladu sa briselskom „generalnom partijskom linijom".

Dovoljno je pogledati statistički zbornik Rosstata za prošlu godinu, da bi se videlo da su za protekle tri godine kineske investicije u Rusiju skočile sa 126 na 1271 milion dolara. Bez obzira na takav rast, on ne može da se poredi sa Kiprom koji je prošle godine „ulio" u rusku privredu 5874 miliona dolara. Ali, treba uzeti u obzir da je glavna masa kiparskog novca zarađena u Rusiji, a Kina daje svoj novac.

Poslednji junski broj američkog časopisa Nacionalni interes (The National Interest) objavio je opširan tekst o Kini. Kina je za Amerikance složena dilema: najveći snabdevač i istovremeno najveće tržište, a u odnosu na eurodolar, po svemu partner br. 1. Ali, eto nesreće, pišu analitičari Nacionalnog interesa: „Nagli rast supersile, više nego druge promene u svetu, izazivaju zabrinutost za budućnost međunarodnog liberalnog poretka". Upravo liberalizmu pripisuju Amerikanci „70 godina mira i stabilnosti, širenja demokratije i značajnog povećanja blagostanja u svetu".

Sećanje je kod ovih analitičara kratkog veka, pa se ne sećaju 46 lokalnih ratova koje su Amerikanci vodili posle Drugog svetskog rata, od Koreje pedesetih godina 20. veka, do Jemena 2015. Samo u Iraku su oni tri puta koristili oružje. Jasna stvar - liberalizma i demokratije radi. Razmišljati o tome da oni „više neće" je - smešno. A povoda uvek ima...

Kako smatra časopis Nacionalni interes, „svetski poredak sada je ugrožen - između ostalog i zbog rastuće moći Kine". Analogije se same nameću: isto kao Kina, „svetski liberalizam i demokratiju" ugrožava Rusija. Čak i ako danas i Moskva i Peking govore isključivo o ekonomskim interesima, „američki političari se plaše pokušaja da se ospore osnovna postojeća pravila ponašanja... Oni se plaše da će Kina dokazati svoj revizionizam, trudeći se da podrije poredak zasnovan na liberalnim pravilima i da će poprimiti formu neprosvećene alternative koja je neprihvatljiva za Sjedinjene Države", piše časopis.

Za razliku od Pekinga, Moskva je već dokazala, sa Krimom i Donbasom, da ima svoj put razvoja i da je postala „neprijatelj br. 1" za NATO. Na taj način, i Kini i svima onima koji ne žele da se svrstaju pod američku zastavu, sudbina je ranije utvrđena. Američki stratezi iz Nacionalnog interesa, pišu: „Američki pristup ne zavisi od toga da li su početni uslovi pravi, već pre od toga kakva će kombinacija šargarepe, štapa i angažmana najbolje obezbediti uključivanje Pekinga (ili Moskve, prim E. P.) u strogo pridržavanje globalnih pravila i instituacija. Ali, u trenutku kada Kina prekoračuje neke od tih pravila i utvrđuje alternativne institucije (npr. Novu razvojnu banku BRIKS), treba veoma paziti da li to SAD treba da podržavaju."

Postoje tri glavna preduslova za to što podržava Amerika. Prvi je, naravno, sveta vera u postojanje više ili manje univerzalnog svetskog liberalnog poretka u kojem SAD igraju glavnu ulogu koja im se tako dopada. Drugi - da se Kina ili bilo koja druga zemlja uvučena u taj liberalni poredak, oslanja na osnovna pravila i institucije koje je formirala SAD (NATO, STO, MMF, EU, itd.), i da se Peking (i oni koji su s njim) transformišu pre nego da bude obrnuto. I treće, i za nas najvažnije, da je „zadatak SAD i njegovih partnera da prinude Kinu (i ostale) da se pridržavaju postojećih pravila, i da, ako takav pokušaj bude neuspešan, globalni svetski poredak, koji postoji više od 70 godina, treba da bude poslat na smetlište istorije".

To je suviše jednostavno samo na prvi pogled. U stvari, za SAD je životno važno da natera bilo koju zemlju, od Srbije do Kine, „šargarepom, štapom ili angažmanom" da obavezno stavi sebi takav jaram. U suprotnom, ona će biti poslata „na smetlište istorije", da tamo ne bi bili poslati njegovi osnivači. Vama to ne liči na Evropu tridesetih godina?

SAD i njegovi saveznici vešto prećutkuju problem neliberalnog Pekinga, kada novac „Azijata" pritiče u njihove džepove. „Ženmin žibao" piše kako je toplo reagovao ministar inostranih poslova Poljske Vitold Vašćikovski na to što su kineska preduzeća investirala u Poljsku oko 1,3 milijarde dolara, obezbedivši 14 hiljada radnih mesta. Nema ničeg lošeg u tome da Kinezi kupe poljsku fabriku kugličnih ležajeva FLT-Krasnik u Lublinskom vojvodstvu. A setite se kako se nedavno kineski premijer Li Kečijang zajedno sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel smeškao na 8. kinesko-nemačkom forumu za ekonomsku i tehnološku saradnju.

Novac počinje da „smrdi" samo onda kada stigne u tuđe ruke. To i jeste danas glavni liberalni princip na Zapadu.

Treba se još jednom vratiti ukorenjenoj dvoličnosti Zapada u odnosu ne samo prema Kini, već i prema Rusiji, koja ne označava samo opadajuću prirodu evrodolarske politike u svetu. Ona nosi u sebi otvoreni poziv na rat po principu „štapa i šargarepe", u kome ćemo dugo živeti. Najverovatnije, zauvek. Zato će za nas evropske milijarde uvek biti mnogo skuplje od azijskih.