Izlapela Stara dama

Krnja Evropska unija brani se od raspada uvođenjem cenzure i straha

Opkoljavanje građana i njihovih sloboda

Posle Bregzita ništa u Evropi nije kao što je bilo pre. Turbulencije koje su nastale pomogle su da brže padnu maske i da se Evropska unija svima, čak i onima koji u to nisu hteli da veruju, predstavi kao moderna tamnica naroda. Umesto da se ojačaju demokratija načela i ljudska prava, sve otvorenije se uvodi centralizam i diktatura. Čak je i društvenim mrežama na internetu naloženo da cenzurišu politički ''nekorektne'' stavove

Fridrih Emke

(dopisnik iz Frankfurta)

Kada se pojavi neposredna opasnost, nacije, a posebno one u totalitarnim režimima, zbijaju redove. Diktatori krizna vremena koriste da učvrste svoju vlast i ojačaju diktaturu. Posle 11. septembra 2001. Sjedinjene Američke Države su ukinule većinu zagarantovanih ljudskih prava, navodno radi poboljšanja bezbednosti nacije. To se sada sprema i za Evropu.

Bregzit, i kriza koja je usledila, poslužili su evropskoj političkoj eliti da poveća uticaj briselkse administracije, umesto da ga smanji. Portal zerohedge.com objavio je neposredno posle objavljivanja rezultata referenduma u Velikoj Britaniji kako ministri spoljnih poslova Nemačke i Francuske rade na izradi plana kojim bi se dodatno ograničio suverenitet članica EU i to tako što bi im se poslao ultimatum. U britanskom dnevnom listu „Express" se 28. juna pojavio članak baziran na otkrivenim dokumentima o tome da Fransoa Oland i Angela Merkel planiraju stvaranje jedne evropske super-države, Sjedinjene Evropske Države.

„U okviru ovih radikalnih planova predviđa se da EU države izgube pravo na sopstvenu vojsku, krivično zakonodavstvo, poreske zakone i centralne banke. Sva ova prava biće preneta na Brisel", izveštava poljska televizija TVP.

Politička elita kao da je izgubila razum. Ne samo da ne razume poruku Bregzita, već ignoriše i signale koji dolaze iz preostalih zemalja članica. Poljska vlada je već najavila da želi redefinisanje odnosa u EU, u Francuskoj „Nacionalni front", a u Italiji „Lega nord" najavljuju održavanje referenduma po ugledu na onaj britanski. Iste pouke stižu iz Holandije, Finske i Švedske. Čak je i „južna Nemačka", Austrija, davanjem glasačke podrške evroskeptičnoj Slobodarskoj partiji pokazala šta misli o Evropskoj uniji. Prvi put u istoriji i u Nemačkoj se glasno čuju zahtevi da se izađe iz Unije. Evroskeptična Alternativa za Nemačku odavno je prešla dvocifrenu podršku birača i trenutno je treća politička snaga u zemlji.

Poljski ministar spoljnih poslova Vitold Vaščikovski nedavno je u jednom intervjuu rekao: „Evropa se puno promenila. Nezamislivo je da narod pristane da Evropsku uniju preda u ruke tehnokrata."

Peter Orcehovski, nasuprot ovome, upozorava u nemačkom nedeljniku „Kopp" kako NATO želi da iskoristi previranja u Evropi i pojača svoje prisustvo, čak i u zemljama koje su izvan Unije. Jens Stoltenberg je to ovako objasnio: „Snažan, ujedinjen i odlučni NATO ostaje esencijalni stub stabilnosti u turbulentnom svetu".

Po svemu sudeći, buduća Evropa biće jedna super-država pod kontrolom vojne hunte iz NATO-a. To je najavila nedavno i „Heritage" fondacija, koja se smatra mozgom koji stoji iza CIA-e: „EU nije doprinela povećanju bezbednosti. To su učinile SAD i NATO. EU je problem, a ne rešenje."

Zbog svega ovoga Evropi predstoji period smanjenja ljudskih prava, u nekim delovima čak i potpunog njihovog ukidanja. Nekadašnji savetnik Ronalda Regana za budžetska pitanja, Dejvid Stokman, predvideo je da će se u Evropi „dići kuka i motika" kada uskoro pukne finansijski balon. Nemački list „Die Welt" daje konkretne povode za brigu: „Posle Bregzita pogoršava se stanje italijanskih banaka. Premijer Renci mora brzo da spašava finansijske institute. U slučaju da to ne učini, njegov narod će ga zbaciti."

Da bi se sprečilo da narod uzme svoju sudbinu u svoje ruke, već se primetno svuda u Evropi uvodi cenzura.

U Nemačkoj postoji „Operativna grupa za postupanje protiv protivpravnih poruka mržnje na internetu", kojoj pripada i Gerd Bilen, državni sekretar iz redova „Partije zelenih". U istoj grupi je, međutim, i Aneta Kane, dobro poznati raniji doušnik Štazija, zloglasne tajne službe DDR-a.

Bilen je početkom maja televiziji NDR rekao kako „Fejsbuk mora više da se trudi". Ova popularna društvena mreža, smatraju članovi pomenute organizacije, ne sme da bude platforma sa koje će se lansirati politički nekorektne poruke, posebno ne smeju da prođu one koje kritikuju nemačku politiku prema azilantima. Jedna od prvih žrtava ove cenzure je poznati žurnalista Udo Ulfkote, čiji je profil na Fejsbuku 4. jula isključen na sedam dana zbog toga što je na njemu reklamirao svoju novu knjigu „Bezgranično kriminalno" u kojoj argumentovano i dokumentovano tvrdi da se zločini emigranata u Nemačkoj namerno zataškavaju.

Obe državne televizije u Nemačkoj, ARD i ZDF, su pod kontrolom parija, kao što su CDU, SPD i Zeleni. Ulfkote je ovo prokomentarisao na sledeći način: „Sugeriše nam se da postoje demokratija i sloboda mišljenja i medija. Ali, ne daj Bože da neko pokuša da u kritičkom smislu iskoristi ova svoja prava. Odmah se poteže batina."

Budućom Evropskom unijom vladaće tehnokrate koje su po volji političke elite i NATO pakta. Sloboda i demokratija ostaće još jedino holivudske kategorije koje će se pojavljivati samo na velikom platnu, ali ne i u životu. EU će, sa svoje strane, biti raslojena. Na vrhu će biti vodeća trojka (Nemačka, Francuska i Italija) ispod će biti severne, stabilne države, a na dnu siromašni jug i Balkan.

Malo ko se zapitao zašto su se posle Bregzita sastali šefovi država ili vlada šest zemalja osnivača EU. Grupa „osnivača" ne postoji ni u kom zvaničnom dokumentu Unije. To jeste neformalna grupa, ali je upadljivo da se ona prvi put u istoriji okupila odmah posle izlaska Velike Britanije, mada bi bilo normalno da su se sastali lideri svih preostalih zemalja EU.

Tri države „osnivači" su samo ikebana na stolu Unije. To su Holandija, Belgija i Luksemburg. Mada su i još dva „osnivača" samo malo više od običnog ukrasa. To su Francuska i Italija. U suštini, samo Nemačka ima neko pravo glasa zahvaljujući svojoj gigantskoj ekonomiji. Sastanak „osnivača" bio je tako demonstrativni prikaz potpune dominacije Nemačke nad ostatkom Evrope. Više ne moraju da se poštuju ni pravila igre u kojima su kao tela EU predviđeni Komisija i Skupština, a ne „Grupa osnivača", koja je obični susret Gulivera i patuljaka.

Taj pomalo nespretni sastanak pokazao je preostalim članicama Unije kako će ubuduće da se formira zajednička politika. Nemački kancelar će od vrha NATO-a i iz Bele kuće dobijati uputstva koja će prenositi preostalim liderima „trojke", a zatim će svi oni zajedno da zavrću ruke političarima preostalih članica, dok se svi ne „dogovore".

Svetlo, obično, ugasi poslednji koji izađe. U slučaju Evropske unije svetlo se ugasilo već posle prvog istupanja iz ovog klupka država.

A1: Seks ima prednost

Umesto demokratije, narodima Evrope uskoro će se servirati njeni surogati. Posebno će se isticati pravo na slobodno seksualno opredeljenje, pogotovo jer to ni na koji način ne ugrožava vladavinu političke elite. Političari će isticati i pravo, kao i mogućnost da se to pravo realno iskoristi, na slobodan izbor mesta boravka. Eliti ne smeta kada se prost narod sunča na Majorci ili skija na Alpima. Sloboda govora će biti sužena na pravo da se kritikuje vlast, ali ne i njena politika ili neki segmenti te politike. I danas u Nemačkoj možete slobodno da pričate i pišete šta god želite o Angeli Merkel, ali ni slučajno ne smete da kritikujete njenu politiku dovođenja izbeglica. Tada vas odmah proglase za neonacistu i uklone iz svih medija, uključujući i društvene mreže na internetu.

A2: Varalice kao predvodnici

Nije Evropska unija jedina kojoj se na čelo dovode nesposobni mediokriteti sa sumnjivim biografijama. Postoji opasnost i da na čelo Sjedinjenih Američkih Država dospe jedna takva ličnost, Hilari Klinton, rođena Rodham. Mediji, istina, pišu o otkrićima „Vikiliksa" da je ona kao ministar spoljnih poslova koristila nezaštićene internet veze za službeno dopisivanje, ali namerno ne pominju njene korene, koji otkrivaju o kakvoj se ličnosti radi iako je sedamdesetih štampa o tome pisala.

U svojoj romantizovanoj autobiografiji ona navodi kako je „prvi put u životu poslušala srce, a ne razum" i napustila uspešnu politčku karijeru u Vašingtonu odlazeći u provincijalni Arkanzas da se uda za Bila Klintona. Njena karijera u Vašingtonu je, međutim, u to vreme već bila okončana.

Prvo, ona kao mlada pravnica nije uspela da položi pravosudni ispit u zahtevnom Vašingtonu, već je to uspela na Srednjem Zapadu, u Arkanzasu.

Drugo, što se ne pominje u autobiografiji, ona je 1974. bila izbačena iz kongresnog tima koji je ispitivao pravne osnove za pokretanje inpičmenta protiv tadašnjeg predsednika SAD Ričarda Niksona. O njenom izbacivanju je tadašnja štampa pisala, prenoseći reči jednog od vođa pomenute komisije, Džerija Zajfmana: „Zato što je lažov. Bila je neetički, nečasni advokat, pravila je zaveru se da se prekrše Ustav, pravila Kongresa, pravila komisije i pravilo poverljivosti."

U EU i SAD od sada na čelo mogu da dospeju samo lažovi i kriminalci.