Podsetnik

Genocid nad Srbima u Sarajevu 1992-1995 (4)

Zatočeni u paklu

Knjiga Milivoja Ivaniševića, "Genocid nad Srbima u Sarajevu 1992 - 1995" ("Institut za istraživanje srpskih stradanja u XX veku", Beograd) je istinito svedočenje o sudbini građana Sarajeva srpske nacionalnosti, koji su u periodu 1992-1995 u 123 koncentraciona logora smrti u Sarajevu, na najsuroviji način mučeni samo zato što su Srbi. U tom periodu, ubijeno je ukupno 7.019 građana srpske nacionalnosti (u celoj BiH, ubijeno je preko 65 hiljada Srba), a te zločine počinile su paravojne muslimanske formacije Alije Izetbegovića. Srpske žene su silovane, mučene i ubijane u specijalnim javnim kućama, gde su držane kao etničke robinje. Ni za to do današnjeg dana niko nije odgovarao. Da ne bi bilo zaboravljeno, Magazin Tabloid u ovom broju objavljuje deo autentičnih svedočanstava o ovom strašnom pogromu.

Milivoje Ivanišević

Sarajevo je pretvoreno u geto i pakao za Srbe. Njihov status u Sarajevu može se bez preterivanja porediti sa statusom Jevreja u Berlinu i Jevreja u Varšavskom getu. Svirepa ubistva, silovanja, hapšenja, zatvori i logori, otimačina i pljačke, bili su pogubna svakodnevica meštana srpske nacionalnosti. Sticajem okolnosti Srbi Sarajeva su bili prisiljeni da se suprotstave verskom fanatizmu lokalnih muslimanskih ekstremista i sledbenika ideologije Alije Izetbegovića. Suprotstavli su se islamizaciji svoje zemlje i Evrope.

I to su skupo platili. Muslimani su samo u prvoj ratnoj godini ubili više lica srpske nacionalnosti nego što su ih ubili fašisti za vreme nemačke okupacije tokom Drugog svetskog rata. Alija Izetbegović je uveliko nadmašio svog po zlu i genocidu poznatog prethodnika Antu Pavelića. Sarajevo je bez sumnje još uvek jedno od najvećih, dobro čuvanih i od javnosti još bolje skrivanih, zločina genocida nad Srbima. To potvrđuje i 123 koncetracionih logora smrti i javne kuće u kojima su silovane, mučene i ubijane srpkinje. Identifikovano je 7019 ubijenih Srba u desetinama ekshumiranih masovnih grobnica.

Mrtvi Srbi su najubedljiviji svedoci istine. Njihove mošti je moguće sakriti, ali ne i njihov nestanak. Oni što su zločin izvršili, a mnogi su i danas na vlasti, sve čine da izbrišu tragove i razotkrivanje svog genocidnog zlodela. Zločinci se nikada nisu bojali Boga, oni se jedino boje kazne i osvete. Vlastodršci strahuju od razobličavanja obmane i suočavanja sa velikom sarajevskom laži i prikrivenom genocidnom zločinu nad Srbima Sarajeva. Mnogi grobovi nikad nisu obeleženi i opojani, mnogi pokojnici nisu ni sahranjeni, neki su bez traga nestali u sarajevskoj magli. Još sve kosti nisu izvađene iz provalija i raka, ni otkopane ispod nasipa i smetlišta, neke je zauvek odnela Miljacka. Još svi nisu ni pomenuti.

Predstavnici međunarodne zajednice su sve to videli i znali, ali su okretali glavu. Bili su nemi i gluvi. Svojim ćutanjem postali su saučesnici u zločinu genocida nad srpskim stanovništvom. I više od toga, kad god im se pružila prilika, optuživali su Srbe za sva zla koja su se događala u ovom gradu. Godinama su nastojali i uspevali da žrtvu pretvore u zločinca, a zločinca u žrtvu.

Bilo je vidljivo da je za muslimane Jugoslavija postala suvišna, a time su im postali suvišni i Srbi u Bosni i Hercegovini. Tokom 40 meseci rata u BiH donete su 73, ili umalo svake druge sedmice, po jedna rezolucija SB OUN (više nego što ih je doneto za ratove u Vijetnamu, Kambodži, Koreji ). Skoro polovina se odnosila na Sarajevo. Međutim, ni u jednoj rezoluciji nije se pominjao niti su uzeti u zaštitu srpsko stanovništvo i srpski delovi grada.

Naprotiv, Srbi su u Tribunalu nepravedno okrivljeni za tri teška zločina počinjena nad muslimanima glavnog grada BiH: 1) blokadu grada, 2) etničko čišćenje i 3) granatiranje Sarajeva. A, šta se ustvari zbivalo, pokazaće naredne činjenice...

Nisu se Srbi u selima oko Sarajeva prihvatili oružja da bi blokirali grad, već da bi se zaštitili.

Pokolji izvršeni prvih ratnih meseci 1992. godine u selima Grahovište, Kasatići, Milje, Ledići, Čemerno, Krtine, Presjenica, Tošići, Mlini i još bar desetak drugih naselja u okolini, diglo je na noge pobunjene meštane ne samo Sarajeva, već znatno šireg okolnog područja. U isto vreme neočekivano su stradala i srpska sela koja su usled nepovoljnog geografskog položaja i radi vlastitog opstanka bila lojalna muslimanskim vlastima.

Njihova lojalnost za muslimane nije ništa značila. Da do toga nije došlo verovatno ne bi buknuo ni srpski ustanak i razvoj događaja bi možda išao mirnijim putem. Druga činjenica koja je uznemirila Srbe je ponašanje Unprofora. Oni su navodno došli za razdvoje sukobljene strane i čuvaju mir, a ni tada ni tokom celog rata ništa nisu preduzeli da zaštite srpsko stanovništvo od muslimanskih zločina. Da su se angažovali u zaštiti srpskih sela i srpskog stanovništva ne bi meštani morali sami da se brane, a time ne bi došlo ni do tzv. blokade Sarajeva. Kad su Srbi uvideli da su prepušteni sami sebi i da se jedino oružjem mogu odbraniti i zaustaviti muslimanske naoružane horde bili su prinuđeni da se kako-tako organizuju i formiraju linije svoje odbrane. I to ne samo na seoskom području već i u znatnom delu užeg gradskog jezgra.

Međutim, odbrana civilnog srpskog stanovništva i seoskog područja pretvorena je, izvrtanjem činjenica, u jedan od tri pomenuta ratna zločina za koje su Srbi tokom rata stalno prozivani.

Od kada je lokalno srpsko stanovništvo sprečilo muslimane da upadaju u njihova sela, medijski je vešto iskonstruisana i lansirana teza o blokadi Sarajeva i usled toga lažnoj„humanitarnoj katastrofi" koja preti civilnom stanovništu. Zločini po srpskim selima i zaštita srpskog stanovništva nisu ni pominjani. Da apsurd bude potpun, Srbi su okrivljeni samo zato što su odbranom svojih sela doveli muslimane "u težak položaj".

Pomoć muslimanima pružio je i Savet bezbednosti OUN koji je usvojio nekoliko rezolucija o Sarajevu. Srbima je, umesto zaštite i garancija za ličnu bezbednost, postavljen energičan zahtev da omoguće slobodno kretanje muslimanima, njihovim vojnicima i policajcima, drugim rečima onima koji su već izvršili pokolje. Taj ultimatum, normalno, Srbi nisu mogli da prihvate. To je bio uzrok novih optužbi. Srpska sela i srpski deo grada su bili opkoljeni od muslimana i nalazili su se takođe u blokadi. Ali na to se ni Unprofor ni ostale međunarodne institucije nisu osvrtali. To ni SB OUN nije uzimao u obzir. Ako je reč o opkoljenom ili blokiranom gradu, onda se to odnosilo na sve njegove opštine i sva naselja, bez obzira da li su bili u nadležnosti srpskih ili muslimanskih vojnih i civilnih vlasti. To je za obe strane bila pat pozicija.

Da su činjenice o ugroženosti i blokadi srpskih naselja i srpskog dela Sarajeva u kome se nalazilo više ljudi nego u muslimanskom delu imali isti tretman u medijima kakav je imao muslimanski deo grada možda bi i odnos strane javnosti i pojedinih evropskih država prema Srbima bio drugačiji. Na žalost, u Sarajevu su predstavnici međunarodne zajednice na stradanje Srba okretali glavu. Brojne ambasade i diplomatska predstavništva su takođe ćutala. Bili su nemi i gluvi. Svojim ćutanjem postali su saučesnici u prikrivanju zločina nad srpskim stanovništvom Sarajeva.

I više od toga, kad god im se pružila prilika, optuživali su jedino Srbe za sva zla koja su se događala u ovom gradu. Sve značajnije medijske kuće imale su dopisništva i svi su pravili medijsku predstavu u kojoj žrtvu treba pretvoriti u zločinca i obratno.

2. Etničko čišćenje, ili „drugi od tri teška srpska zločina".

Kao dokaz za etničko čišćenje za koje su veštom medijskom manipulacijom optuženi Srbi,iskorišćen je humanitarni gest srpskih vlasti u srpskim opštinama,kada su na osnovu odredbe međunarodnog humanitarnog prava omogućile svim građanima, pa i muslimanima slobodu kretanja i mogućnost da bezbedno napuste zonu ratnih dejstava.To su muslimani iskoristili i napustili srpske opštine u Sarajevu. Međutim to su iskoristili i Alija Izetbegović i deo međunarodne zajednice da bi optužili Srbe za etničko čišćenje.

Nije sporno da je u srpskom delu Sarajeva pred početak ratnih sukoba i prvih ratnih meseci legalno stanovao veliki broj muslimanskih porodica, kao što je i u muslimanskom delu legalno živeo veliki broj Srba. Sporno je šta se dogodilo sa tim ljudima i kako su prošli tokom rata. Nekoliko primera u kojima su se ispoljavale razlike:

(1) Dok su se rasplamsavali oružani sukobi i po gradu vodile žestoke ulične borbe srpske vojne i civilne vlasti preduzimale su sve što su mogli da bi smanjili patnje meštana. I ne samo to. Obezbedili su i dozvolili slobodu kretanja svim licima koja su se zatekla u srpskom delu Sarajeva. Pod slobodom kretanja podrazumevao se i slobodan odlazak iz Sarajeva bez obzira na pol, zanimanje ili nacionalnost. Dozvoljavajući muslimanima slobodu kretanja srpske vlasti su dokazale da poštuju osnovne odredbe međunarodnog humanitarnog prava o zaštiti i slobodi kretanja civilnog stanovništva u zoni oružanih sukoba. Muslimani su, naravno, iskoristili tu mogućnost i napustili deo grada pod srpskom upravom. Isto su učinili i mnogi Srbi.

U gradu su ostali uglavnom borci i njihove porodice. Međutim, izvrtanjem činjenica, medijskim obmanama i veštim zlonamernim manipulacijama taj postupak srpskih vlasti okarakterisan je kao etničko čišćenje. Na drugoj strani ta prava u Sarajevu nisu imali Srbi jer im muslimanske vlasti nisu dozvoljavale da napuste mesto boravka. Srbi su, bez obzira na usrast, pol, zanimanje ili zdravstveno stanje prisilno zadržani kao taoci i jedino zato što su Srbi. To je bio najdrastičniji primer uskraćivanja elementarnih građanskih prava jednoj etničkoj zajednici u Evropi posle Drugog svetskog rata. Za pripadnike drugih nacija kapije Sarajeva bile su širom otvorene. Već početkom rata specijalnim konvojima i letovima iz Sarajeva su pod zaštitom Crvenog krsta, Unprofora i mnogih lokalnih i međunarodnih humanitarnih organizacija otišli su svi koji u hteli da napuste glavni grad BiH, a među prvima to su učinili Jevreji i Slovenci. U isto vreme Srbima je za svaki pokušaj napuštanja Sarajeva pretila smrtna kazna. Muškarci Srbi su korišćeni za prinudne radove na kopanju tranšeja i bunkera oko grada ili kao živi štit pri napadima Armije BiH na okolna srpska naselja. Njihovo prinudno prisustvo na ulicama je spinovano i zlonamerno prikazano od strane muslimanskih političara i predstavnika međunarodne kao dokaz zajednice multietničkog i multikulturnog Sarajeva.

(2) U muslimanskom delu grada registrovana su 123 koncetraciona privatna ili državna logora u kojima se svake godine nalazilo po više hiljada građana srpske nacionalnosti. Mnogima srpskim zatvorenicima život je oduzet pri isleđivanju i fizičkom zlostavljanju. Mnoge srpske žene stradale su u javnim kućama posle masovnog silovanja i stravičnog fizičkog maltretiranja. U srpskom Sarajevu nije bio ni jedan logor i nije ubijen ni jedan musliman.

(3) U srpskom delu Sarajeva ne postoji ni jedna masovna grobnica ubijenih muslimana, a u muslimanskom je ekshumirano preko dvadeset grobnica sa posmrtnim ostacima više stotina ubijenih sarajlija srpske nacionalnosti. A još uvek sve grobnice nisu pronađene i registrovane.

To i danas kriju muslimanske vlasti. Navešćemo nekoliko drastičnih slučajeva. Po mnogim pretpostavkama dve najveće masovne grobnice su reka Miljacka i bezdan „Kazani" na Trebeviću. Za pljačke, hapšenja, mučenja ,silovanja i ubijanja Srba u Sarajevu niko od muslimana nije odgovarao, iako je za zločine nad Srbima evidentirano i okrivljeno 3.567 islamističkih fundamentalista na čelu sa Alijom Izetbegovićem. Niko od njih nije izveden pred sud pravde,a zločin kao da se nije ni desio,jer je etničko čišćenje Sarajeva od Srba bilo u interesu lokalnih muslimanskih vlasti.

(Nastavak u sledećem broju)

Glosa

Tokom 40 meseci rata u BiH donete su 73, ili umalo svake druge sedmice, po jedna rezolucija SB OUN (više nego što ih je doneto za ratove u Vijetnamu, Kambodži, Koreji )