Pogled iz Moskve

Zašto vlada pomaže samo bogatima?

Udelite milijarderu

Leto ove godine Rusi će dugo pamtiti, ne samo po niskim kamatama za kredite i po prilivu inostranog novca, već i po diskuksiji o penzijama, rastu cena benzina, čežnji za jeftinijim dolarom koji se nikada više neće vratiti na nivo ispod 50 rubalja. Pre svega, narod je pogodio izveštaj Rosstata, posebno kada se uzmu u obzir izjave zvaničnika o „stalnom povećanju prihoda građana". Prema Rosstatovim podacima, u maju su Rusi postali gotovo 10% siromašniji (u proseku su primili po 30.438 rubalja, odnosno 2635 rubalja manje nego u aprilu). Godišnji rast prihoda koji je u aprilu Rosstat ocenjivao kao rekordno visok od 2013. godine, odjednom se usporio 19 puta (!) i praktično stigao do nule. Smanjene su plate lekara i nastavnika, bibliotekara, arhivara, muzejskih i drugih radnika u kulturi... Ovu sumornu sliku stanja u Ruskoj Federaciji opisuje istraživač Ivan Poletajev

Piše: Ivan Poletajev

Odmah posle velikog skoka, zarade državnih službenika neočekivano su počele da padaju, kako u smislu nominalnih, tako i realnih vrednosti. Centralna banka je priznala da značajan rast dohodaka početkom godine može delimično da se objasni „jednokratnim uplatama".

Ispitivanje javnog mnenja Visoke škole ekonomije (EŠE) otkrilo je još čudnije stvari: ogromna većina stanovnika nije primetila veliki rast svojih plata. Više od četvrtine anketiranih je reklo da nisu imali dovoljno novca čak ni za sasvim skroman život.

Kod običnog sveta raste osećanje da „opšta situacija u ekonomiji nastavlja da degradira", ali oni to prihvataju prilično mirno i ne vole da se otvoreno žale na život.

Komitet za građanske inicijative (KGI) koji su pokrenuli Aleksej Kudrin i njegovi istomišljenici, analizirajući tzv. Indeks socijalno-ekonomske i političke napetosti za 2017. godinu, došao je do neočekivanog zaključka: protesti kod nas najčešće nisu vezani za ekonomiju i politiku.

Neobično je da problematični regioni nad kojima kao Damoklov mač stoji smanjivanje prihoda, imaju manji nivo javne aktivnosti od boljestojećih regiona. Drugim rečima, ako do kraja ispratimo logiku eksperata iz KGI, smanjenje prihoda građana ne izaziva kod njih želju da izađu na ulicu i demonstriraju.

Može se pretpostaviti da oštrinu situacije ublažavaju poskupljenje nafte i nova kreditna politika prema običnim građanima. Danas je moguće podići kredit bez problema, ne samo u mikrofinansijskim organizacijama koje jednostavno pljačkaju građane, već i u uglednim bankama pod dobrim uslovima (sa prihvatljivom kamatom). Mnogi ljudi uzimaju „kredit za siromaštvo". Ne zato što žele da poboljšaju svoj život, kupe stan, skup automobil, već da se izbore sa dugovima, pokriju jedan kredit drugim, skinu sa leđa staro dužničko breme.

U prvom kvartalu ove godine, narod je podigao 50% više kredita nego prošle godine. U najvećoj meri reč je o potrošačkim „besciljnim" kreditima za čije dobijanje ne morate da navedete cilj zbog kojeg ga uzimate, kao ni gde radite. Najpopularniji su kreditne kartice (izdato ih je 100% više).

Oni koji su aktivni u uzimanju kredita, zadužuju se ne razmišljajući o posledicama i sutrašnjem danu. A šta je sa prihodima? Da, prihodi glavnine stanovništva su, prema statistici za prošlu godinu, porasli za skoro 3%. Ali, lavovski udeo u povećanju plata i penzija pojela je inflacija. Ispada da prihodi rastu sporije od dugova.

U vezi s tim, Banka Rusije je poslala svim bankama saopštenje sa zahtevom da se pred potpisivanje kreditnog dogovora oni koji uzimaju kredite obaveste o visokim rizicima koje preuzimaju na sebe zajedno sa kreditom. Zabrinutost Centralne banke je razumljiva: kada finansijske organizacije odobravaju kredite, ne pitajući čemu oni služe, i to neselektivno, svima, pa još sa niskom kamatom, onda veoma rizikuju. Pre ili kasnije nastupiće kritičan trenutak, klijenti će prestati da vraćaju dugove, i banka će dospeti u probleme. Od toga će patiti ekonomija.

Preduzećima neće imati odakle da daju kredite za obnovu i širenje proizvodnje, organizaciju radnih mesta. Znači, počeće otpuštanja, porašće nezaposlenost. I vlasnici preduzeća će se okrenuti državi: dajte novac ili ćemo radnike isterati na ulicu.

Nije teško zamisliti šta će biti krajem godine, kada zbog bankrota malih dužnika počne da se oseća nedostatak novca, pojave se problemi sa vraćanjem milijardi potrošenih na svetsko prvenstvo u fudbalu, kada državni službenici ponovo objave da postoji deficit u Penzionom fondu...

Najbolje je ne čekati da kreditni mehur pukne, već rešavati problem tako što će se uvesti zabrana odobravanja sumnjivih kredita. Ali, teško da će bankari to učiniti u trenutku kada je ponuda veća od tražnje. Oni moraju da se bore za svakog klijenta, privlačeći ih niskim kamatama, zaboravljajući na oprez, samo da bi pobedili konkurenciju.

Naši ljudi su navikli da trpe, čak i ako reforme ne donose olakšanje. Teška vremena će navesti većinu siromašnih Rusa da potraže dodatni posao ili zaradu sa strane, a ne da uzimaju jeftine kredite u bankama. Bogati se ponašaju drugačije: kada postoji pretnja za njihov biznis, glasno traže pomoć od države.

Nedavno, na zasedanju vladine komisije za zamenu uvoza, poznati ruski milijarder Aleksej Mordašov je rekao da njegov koncern Pogonske mašine, najveći ruski proizvođač opreme za elektrane, neće preživeti bez pomoći države. On je zamolio za preferencije (prioritet) na domaćem tržištu, podršku Ruskog izvoznog centra i Centralne banke. Šef Ministarstva trgovine Denis Manturov požurio je da umiri milijardera: podrška Pogonskim mašinama biće obezbeđena.

Drugi milijarder, Oleg Deripaska, zamolio je za kompenzaciju troškova nastalih usled američkih sankcija, povećanjem tarifa za grejanje i toplu vodu u Irkutskoj oblasti gde je „registrovan" njegov biznis. Apsolutno je jasno da će i Rusalu pomoći, i ne samo oko računa za komunalne usluge, već i sa otplatom duga zapadnim kreditorima.

Narod je najviše besan zbog toga što naši milijarderi plaču da nemaju novca za proizvodnju, a istovremeno uredno plaćaju bogate nagrade višim menadžerima, bez obzira na pogoršanje svih ključnih finansijskih pokazatelja.

rema podacima za prethodnu godinu, ukupan iznos obaveza Rosnjefta, uključujući kredite, zajmove, odloženo plaćanje poreza i unapred plaćene ugovore, već je premašio 8,4 triliona rubalja, odnosno 147 milijardi dolara, što je jednako gotovo trećini međunarodnih rezervi Rusije. I, kada je na godišnjem skupu kompanije jedan od akcionara primetio da su nagrade za top menadžere neprimereno visoke i da treba da budu vezane za prihod akcionara, takvo izlaganje je razbesnelo rukovodstvo kompanije. Oni su rekli da tu nema o čemu da se diskutuje, jer su plate top menadžera Rosnjefta „ispod proseka". „Ispod proseka" je 3,9 milijardi rubalja za 14 ljudi, koliko su oni, prema izveštaju, dobili prošle godine. Obični građani koji maštaju o penziji od bar 30 hiljada rubalja teško mogu i da zamisle ove cifre.

Biznis je delikatna stvar. Tu nije glavno proizvesti robu, već je prodati i što više zaraditi. Za poznavanje tržišta i uspostavljanje pouzdanih prodajnih kanala preko kojih može da se proda roba, vlasnici kompanija su spremni da plate bilo koju nagradu i spremni su na sve kako bi zadržali te stručnjake u svojoj kompaniji. Ali, jedno je kada se radi o privatnom biznisu, a sasvim drugo kada neverovatnu velikodušnost prema svojim ljudima pokazuju kompanije sa državnim učešćem u vlasništvu, koje zarađuju novac na narodnoj imovini.

Treba razmišljati o tome da će u bliskoj budućnosti cene nafte skočiti, a ekonomija će nadoknaditi propušteno zbog sankcija i pada cena crnog zlata.

Čak i po najlošijim scenarijima, prognozira se da će nivo potražnje za ugljovodonicima do 2040. biti veći nego danas. I za Rusiju je to, bez sumnje, dobar znak. U zemlju će stići petrodolari koji omogućavaju da se neko vreme održava neophodna socijalna ravnoteža. Ali, ako se ekonomski model koji je svima dosadio ne bude menjao, imovinsko raslojavanje građana samo će se povećati.

Nedavno je Rusija postala lider po broju dolarskih milionera. Oni kod nas rastu kao pečurke posle kiše. Iz godine u godinu raste i broj milijardera. Ukupan kapital vlasnika ključnih sredstava ruske privrede (200 milijardera), prema podacima Forbsa, na početku 2018. premašio je devizne rezerve Centralne banke (432 milijarde dolara), a ispostavilo se da je čak i veći od ukupnih depozita u banke celokupnog ruskog stanovništva (24 triliona rubalja). I, ovi ljudi, koji su prigrabili glavno bogatstvo zemlje, još i traže pomoć države...

Država je, naravno, spremna da pomaže kompanijama koje su dospele u tešku situaciju povezanu, između ostalog, i sa njenom spoljnom politikom. I za to postoje danas rezerve u ministarstvu finansija, ako se uzme u obzir da će povećanje cene nafte skoro duplo nadmašiti budžetom utvrđenu cenu crnog zlata. Ali, jedna stvar bi bila kada bi oligarsi svoj novac ulagali u ekonomiju naše zemlje, a ne iznosili ga u inostranstvo, u ofšor zone. I sasvim druga kada, pomažući krupnom kapitalu na račun siromašnih, mi spasavamo inostrana sredstva ljudi koji se razmeću svojim dijamantskim satovima, jahtama, dvorcima, luksuznim automobilima, fudbalskim klubovima itd.

Zar ne bi bilo jednostavnije podstaći najbogatije da spavaju svoj biznis? Tim pre što je nemoguće na pošten način dostići svemirske širine.

A, sudeći po svemu, Zapad se sprema da zatvori „azile za bogate", da naloži hapšenje zbog sumnjivih izvora njihovih sredstava. I oni bi trebalo da požure i vrate izvezeni novac u domovinu, a ne da prose pomoć od države na koju su potpuno zaboravili.