Raslojavanje

Iz EU beže prezreni koje mori glad, a dolaze u nju da rade još gladniji

I kod Hitlera i kod Staljina bilo je lakše za život

Evropsku Uniju odlikuje slobodan protok stanovništva, ali to je sve više razmena sirotinje. Iz bogatih zemalja odlaze penzioneri čije penzije nisu dovoljne za pristojan život, a u te zemlje dolazi jeftina radna snaga iz siromašnih država. Nemačka, Austrija, Švajcarska i nordijske zemlje nekada su bile pojam država socijalnog blagostanja. Danas su pojam nepravedne raspodele kapitala iz kojih se stanovništvo iseljava u potrazi za svojim mestom pod suncem, gde će poslednje životne dane provesti kako dolikuje čoveku.

Fridrih Emke dopisnik iz Frankfurta

Sve je manje onih koji u bogatim evropskim državama mogu sebi da priušte pristojan život. Najviše su pogođeni najstariji stanovnici, penzioneri. Minimalna zakonska penzija u Nemačkoj iznosi oko 950 evra, a to, u većini slučajeva, jedva da je dovoljno za puko preživljavanje.

Oni koji nisu za svog radnog veka obezbedili krov nad glavom, teško da mogu da izađu na kraj sa kirijama koje su podivljale u svim regionima Nemačke. Oni koji su iz zdravstvenih razloga otišli u penziju pre vremena u još su gorem položaju i sve je više onih koji pored penzije dobijaju i socijalnu pomoć. U nekim slučajevima, međutim, ni to nije dovoljno.

U najgoroj situaciji su stari koji više nisu u stanju da žive sami. Starački domovi u Nemačkoj su preskupi, od 3.500 evra mesečno, pa na više. Sve je više slučajeva kada su stari, smešteni u dom, morali da rasprodaju kompletnu svoju imovinu da bi pokrili troškove i na kraju su, kada su potrošili sve zalihe ušteđevine, spas našli u socijalnoj pomoći. Ili u iseljavanju.

Najgore su prošli nekvalifikovani ili slabo kvalifikovani radnici iz bivše Istočne Nemačke, koji, osim što imaju minimalne penzije, nemaju nikakvu značajnu imovinu, niti ušteđevinu.

Mnogi od njih su zažalili što su onako euforično slavili pad Berlinskog zida, jer su u DDR-u, makar, imali zagarantovano mesto u staračkom domu čije je troškove u potpunosti pokrivalo penziono osiguranje.

Nemačka je zemlja u koju sve više dolazi mladih ljudi u potrazi za poslom, a iz koje se sve više iseljava starije stanovništvo koje svoje penzionerske dane, posle punog veka vrednog rada, želi da proživi na dostojan način. Bugarska je jedna od onih zemalja u Evropi koja je na taj način „razmenila" stanovništvo sa Nemačkom: mladi Bugari su u talasima otišli na sever, odakle su došli penzioneri sa svojim minimalnim penzijama. Jednu sirotinju je zamenila druga, s tim što je nemačka sirotinja u odnosu na domicilno stanovništvo u Bugarskoj dobrostojeća.

Ko je imao sreću da pre 15 ili više godina kupi stan ili kuću u bugarskom primorju, taj je dobro prošao, jer se onda za jedan sasvim pristojan objekat, sa baštom, plaćalo oko 15.000 evra. Danas, zbog dolaska nemačkih, švajcarskih i austrijskih kupaca, teško nešto pristojno može da se nađe za manje od 30.000 evra. Ipak, i to se mnogima isplati da plate, jer su životni troškovi u Bugarskoj daleko niži nego na severu Evrope, osim u slučajevima kada se zatraži medicinska pomoć.

Obavezno zdravstveno osiguranje ne pokriva troškove lečenja u inostranstvu, a većina nije zaključila skupo privatno osiguranje, pa bolničke troškove snose sami. Čak i kada država pritekne u pomoć i plati bolničke usluge, to je kredit koji mora da se vrati, a ako osiguranik nema para novac u pojedinim slučajevima može da se uzme od njegove dece. Nekada socijalni raj na zemlji je u međuvremenu postao zemlja neoliberalnog kapitalizma u kojoj nema milosti za slabe.

Onaj ko želi ili mora da živi u staračkom domu, sve češće odlazi u Istočnu Evropu. U Mađarskoj, nedaleko od granice sa Austrijom i tako lako dostupni, nalaze se brojni starački domovi za penzionere sa nemačkog govornog područja, gde i personal govori nemački. Mesečno se plaća oko 500 evra, što većina penzionera može sebi da priušti čak i posle skraćenja penzija do koga dolazi usled iseljavanja.

Oni koji su našli spas od siromaštva u odlasku u brojnim televizijskim emisijama koje obrađuju ovu temu, objašnjavaju razliku u životu u Nemačkoj i u novoj domovini. Od svoje male penzije su u Nemačkoj taman pokrivali troškove kirije i veoma skromnog života.

Oni koji su otišli u starački dom i čija penzija nije bila dovoljna da pokrije razliku između troškova i onoga što plaća penziono osiguranje, dobijali su socijalnu pomoć od koje im je za lične troškove mesečno ostajalo samo nešto više od 100 evra, odnosno negde oko 3,5 evra dnevno. Taman da kupe neki sok i slatkiš, da sebi ulepšaju poslednje dane za koje su vredno radili ceo svoj vek.

Onaj ko ode u inostranstvo nema prava na socijalnu pomoć, ali mu, posle plaćanja svih troškova, od penzije ostaje dovoljno da povremeno može sebi da priušti redovne izlete kojima razbija monotoniju staračkog doma. Imaju i dovoljno para da ponekad, umesto u domu, pojedu neki obrok u restoranu koji poslužuje lokalne specijalitete. Za one koji su ostali u Nemačkoj, ovo je nezamislivo, oni samo preživljavaju.

Socijalni sistem u Nemačkoj je odavno poremećen. Upravo u vreme velike ekonomske krize država bi trebalo više da vodi računa o svojim najslabijim stanovnicima: starima i bolesnima koji nemaju nikakve šanse da nađu posao ili dodatne prihode. Para, međutim, nema dovoljno u budžetu, jer se rasipaju na druge strane.

Za Nemce je socijalni i penzioni sistem njihove zemlje sve više maćeha, ali je zato majka za mnogobrojne izbeglice. Svi oni dobijaju besplatan smeštaj, punu socijalnu pomoć, dečije dodatke za mnogobrojnu decu, besplatnu odeću i obuću dva puta godišnje i besplatni školski pribor.

Većina njih je sposobna za rad i dosta njih i radi, ali na crno kako ne bi izgubili pravo na socijalnu zaštitu. Za običnog Nemaca, koji je celog života vredno i pošteno radio potpuno je neshvatljivo da on u starosti jedva spaja kraj sa krajem, a da njegov komšija, koji je nedavno stigao u Nemačku, živi sasvim lagodno kombinujući socijalne prihode i zaradu na crno.

Socijal-demokratska partija (SPD) je nedavno ponovo pokrenuo temu dodele osnovne penzije koju bi svaki građanin, bez obzira na radni staž, dobijao od određene starosne granice.

Na tu penziju bi se dodavala stečena penzija tako da bi oni koji su radili imali dovoljne prihode da finansiraju svoju starost i boravak u domu. Ostali koalicioni partneri su protiv toga, a ni samom SPD-u nije previše stalo do toga da se ovaj njihov predlog usvoji, pa zarad opstanka na vlasti temu ne pokreće previše odlučno.

U još težem položaju su Nemci koji su ostali bez posla i postali takozvani "Harc 4 slučajevi", odnosno preživljavaju zahvaljujući pomoći za nezaposlene, ili od socijalnih davanja. Oni su osuđeni na preživljavanje u samoj Nemačkoj.

Nekada su takvi odlazili u toplije, južnije krajeve gde su od to malo para mogli sasvim pristojno da žive. Danas ni to ne mogu, jer se socijalna pomoć ne isplaćuje u inostranstvu, osim u izuzetnim slučajevima.

Zbog toga humanitarne organizacije za pomoć beskućnicima imaju sve više posla. Hladne zime su posebno kritične, a svesni da je veliki broj onih koji nemaju krov nad glavom, vlasti velikih gradova i preko noći ostavljaju otvorene metro stanice kako bi se nesrećnici tu sklonili od vremenskih neprilika i makar malo ogrejali. Humanitarni radnici po celu noć patroliraju ulicama i promrzlima dele tople napitke, ili kada imaju neko ćebe i slično. U Berlinu postoje vozila hitne pomoći specijalizovana za pomoć beskućnicima koje promrzle pronalaze na ulicama.

Međutim, ni oblasti u inostranstvu u koje odlaze nemački penzioneri nemaju od toga previše koristi. Penzioneri sa severa podstiču konzum, što neminovno dovodi do povećanja cena koje lokalno stanovništvo sa svojim platama i penzijama ne može da prati.

Većinu takvih krajeva su mladi, radno sposobni odavno napustili, pa nedostaje i radna snaga potrebna da opsluži vojsku penzionera sa severa Evrope. U Alanji, gradiću u Turskoj, živi 10.000 Nemaca, a sve je manje mladih za rad.

Cene neminovno rastu, lokalno stanovništvo se zbog toga iseljava, a u jednom trenutku će grad prestati da bude atraktivan i za goste iz inostranstva, pa će ga i oni napustiti.

Ovaj fenomen je već viđen u hrvatskom primorju u koje su prvi nemački doseljenici počeli da dolaze još devedesetih godina prošlog veka, privučeni toplom klimom i niskim cenama. Posle izvesnog vremena, zahvaljujući neobuzdanom rastu broja stranih turista i iseljavanju mladih u zemlje sa boljom perspektivom, radna snaga je postala retka, pa samim tim i skupa. To je uticalo na nivo usluga, kao i na rast cena, pa su se strani doseljenici, isto kao i lokalno stanovništvo, počeli da iseljavaju.

Danas su čitava sela u blizini obale, ali izvan najvećih turističkih mesta opustela sa tek po kojim staračkim domaćinstvom. Ali ti starci nisu više penzioneri sa severa, već lokalna sirotinja koja preživljava jedva krpeći kraj sa krajem.

Koliko je situacija postala kritična govori i predlog jednog od saborskih poslanika da Hrvatska počne da uvozi radnu snagu sa Filipina. Domaćima se život i rad u Hrvatskoj, jednostavno više ne isplate, pogotovo od kako bez problema i vize mogu da se isele u neku od bogatijih država Evropske Unije.