Kako su me tri diktatora udarala po glavi (1)

Napad na neviđeno

Petar Kočić, pisac jedne od najboljih satira u svekolikoj srpskoj književnosti, „Jazavac pred sudom", zapisao je pred smrt: "U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu vajme i umrijeh." Gledao je u budućnost, kao i svi veliki pisci. U mom slučaju treba samo umesto ropstva reći diktatura. Po mom „računanju vremena", život mi je počeo 1945. godine, kad sam pošao u školu u Žitnom Potoku. Otad mi se računa vreme. Ono ranije, kad sam se rodio 1936. godine u Nišu, bila je monarhija, kraljevina, to se ne računa, a nisam ni zapamtio. To vreme je poraženo u građanskom ratu, otpisano u potonjem periodu.

Ivan Ivanović

U građanskom ratu, pod okupacijom, „ratovao" sam na gubitničkoj strani. Po završetku tog rata odrastao sam, živeo i približio se kraju života u komunističkoj državi. Moj vek su obeležila tri diktatora: Josip Broz Tito, Slobodan Milošević i Aleksandar Vučić.

Demokratiju sam u komunizmu samo slutio, a kad sam je doživeo, u kratkom intervalu između tri diktature (2000. do 2012), razbila se kao staklo. Nije umela da traje, urušila se kao svaka trošna građevina, bila je bez dobrih temelja. Nije umela da peva kao što su sužnji pevali o njoj! (parafraza stiha Branka Miljkovića).

Inače, „moja zemlja" je Srbija, koje u Jugoslaviji, koje kao samostalna država, ali ne mogu reći da je ona „moja država". Sa državom Srbijom sam bio u „stalnom raskoraku", kao da me nije ona „iznedrila". Sad, ne umem da odredim čija je krivica: ili ja nisam bio „poslušan sin" države Srbije ili država Srbija nije bila moja „dobra majka". Tek, stalno sam bio u njoj „suvišan pisac", "nepodoban intelektualac", „nezaposleni profesor", „unutrašnji emigrant".

Stalno sam se u njoj osećao kao gubitnički bokser u ringu koga pobednici „biju".

Što je najgore, diktatori su me tukli mojim izumom, udarali su me mojim knjigama. Prvi, Josip Broz Tito, to je uradio „Crvenim kraljem", drugi, Slobodan Milošević, „Ukletim Srbijancem", treći, Aleksandar Vučić, koristio se „Ivanovim gambitom". Pri tom, prvi je išao na nok-aut; drugi na nok-daun; treći na poene. Svima je bio isti cilj: da me trajno udalje sa srpskog književnog ringa i pošalju u istoriju kao gubitničkog stvaraoca; da me egzistencionalno unište kao čoveka.

No, nisam se dao da budem pobeđen. Mogli su da me unište, ali nisu mogli da me pobede! U tom pogledu sam nalik na Hemingvejevog starca Santijaga. „Čovek može da bude uništen, ali ne može da bude pobeđen!" Uprkos svemu, još uvek trajim. Pisac živi u drugima, kao što je starac Santjago imao dečaka Manolina.

U tekstu koji sledi analiziraću te „batine".

1.

Josip Broz, poznatiji kao „Drug Tito", bio je diktator u državi Jugoslaviji, koju su, inače, stvorili Srbi, što će reći moji preci, pune četrdeset tri godine mog života. Za to vreme sam ja završio neke škole (na fakultetu Svetsku književnost), radio u njegovoj službi kao profesor iz koje sam isteran da ne kvarim njegovu omladinu; postao pisac, već od prve knjige nepoželjan, kao crnotalasovac, disident, „suvišan pisac u zemlji Srbiji".

Kad sam se 1972. godine pojavio u javnosti romanom „Crveni kralj", diktator me je njime udario po glavi. Kako je do toga došlo, da to ispričam.

Ja sam kao pisac „stasao" između 1965. i 1972. godine, za koje vreme sam sa suprugom i sinom živeo u srbijanskom gradiću Kuršumliji, gde sam u tamošnjoj Gimnaziji radio kao profesor književnosti. (Supruga je radila u Ekonomskoj školi). „Rane radove" sam uglavnom objavljivao u Prokuplju, gde su tamošnji „književnici" obnovili rad Književnog društva Rade Drainac, u kojem sam ja ponikao kao gimnazijalac. To vreme se u srpskoj komunističkoj istoriji nazivalo liberalizmom i značilo je postepeno napuštanje komunističke dogme i „otkrivanje" liberalnih vrednosti Zapada, a oličavali su ga dvoje čelnika Komunističke partije Srbije, Marko Nikezić i Latinka Perović.

U Južnoj Srbiji je tu ulogu imao sekretar niškog Komiteta SK, Veselin Ilić. Bilo je to otoplelo proleće nove generacije koje je došlo posle hladne zime partizanske nomenklature. Nova generacija je umela slobodnije da „peva" od stare generacije, donela je novi pogled na svet. Njena deviza je postala: Neka cveta stotinu cvetova, neka se takmiči stotinu škola mišljenja.

Kineska mudrost koju je Mao odbacio. Istina, sve je i dalje bilo u komunističkom ramu, u marksističkoj školi, ali nova generacija je „iskopala" mladog Marksa, pluralizovala komunističke ideje, približila Jugoslaviju Evropi. Javio se jedan drugi komunizam, „evrokomunizam", „socijalizam sa ljudskim likom", u kojem je „sloboda počela da peva". S pravom ili ne, filmski reditelj i pisac Živojin Pavlović je ovo vreme nazvao „Periklovim dobom Srbije".

Inače, ovaj šestogodišnji period u političkom životu Jugoslavije (ja govorim Srbije, jer je država bila federalizovana, ja sam živeo u Srbiji) počeo je rušenjem glavnog Titovog „čvrstorukaša", ministra unutrašnjih poslova i zamenika predsednika Saveza komunista, Aleksandra Rankovića, Srbijanca u jugoslovenskom vrhu vlasti, u julu 1966. godine; kulminirao je studentskom „revolucijom" u junu 1968. godine, prvom pobunom protiv titoizma; završio se u oktobru 1972. godine Titovim pismom, vraćanjem „točka istorije" na partizanski kolosek.

Samo u ovim okolnostima bilo je moguće da jedan provincijski srednjoškolski profesor u zabiti Toplice napiše „senzacionalni" roman kakav je onda bio „Crveni kralj". I još da taj roman zdušno prihvati beogradski „krug dvojke"! Propašću srpskog liberalizma odbačen je evrokomunizam u Srbiji i ponovo zavedena „diktatura proletarijata", pod vođstvom avangarde radničke klase, odnosno Komunističke partije Jugoslavije. Te 1972. godine Jugoslavija se vratila u staljinizam, a u Srbiji je nastala „seča knezova", odnosno obračun sa slobodoumnim ljudima. Posečen sam na mostu na Toplici!

Doživotni komunistički diktator je ovaj udar izveo pomoću srbijanskih „trojanskih konja", čije je uporište bilo u Narodnoj skupštini Srbije, u likovima predsednika Dragoslava Draže Markovića i potpredsednika Radovana Pantovića. Treba dodati još Petra Stambolića, za koga će Dobrica Ćosić kasnije napisati da je bio „najjači kad je Srbija bila najslabija". Iz „kruga dvojke" su proterani liberali, ponovo su ga osvojili konzervativci. Otišlo je u „istoriju" Periklovo doba Žike Pavlovića. Novi-stari komunisti su rekli na „đubrište istorije".

Što se mene tiče, taj period je predstavljao veliku šansu Srbije da u komunizmu pronađe „svoju dušu". Titovim vraćanjem srpske istorije na „partizasnska vremena", Srbija je propustila svoju prvu posleratnu priliku da „iziđe iz partizanske istorije" i krene putem „modernih vremena".

Inače, taj period je bio vreme mog književnog sazrevanja i pronalaženja teme mojih budućih radova. Mene je stvorio kao pisca srpski liberalizam, iako nisam bio njegov miljenik kao neki moji ispisnici. Njegovim padom pao sam i ja, kao i Veselin Ilić, iako sam se tek bio kao pisac „rodio" i važio za „slobodnog strelca", a ne miljenika vlasti.

U umetnosti, te 1972. godine, nastao je lov na otpadnike od komunizma, disidente, koji su etiketirani kao crnotalasovci. Na udaru se našla „primarna" umetnost, književnost i film. Nastao je inkvizicijski lov na jeretike. Među prvima je stradao tvorac sintagme o Periklovom dobu u Srbiji, Žika Pavlović! Njegova „Zaseda" je otišla u zasedu, došle su dve reke, „Neretva" i „Sutjeska".

Najveću cenu je platio profesor iz Toplice, koji se „odmetnuo" u književnike svojim prvim romanom, Ivan Ivanović, tojest pisac ovog teksta. U vreme „crvenog kralja" bio je zabranjen „Crveni kralj". Uz to, stopirana je njegova promocija, poništeni ugovori o filmu, TV seriji, pozorišnoj predstavi u Ateljeu 212. A njegov autor otpušten s posla profesora književnosti i osuđen na dve godine zatvora u zavičajnoj Toplici.

E sad, kakve veze ima Tito sa svim tim? Stvar je u tome što je on, svakako, idejni tvorac uništenja liberalne Srbije. Pošto je bio „staljinista bez Staljina" nije mogao da dozvoli „cvetanje stotinu cvetova", vratio je istoriju na „crveni karanfil". Titovo pismo u istorijskom smislu značilo je uništenje liberalne komunističke Srbije, pošto je demokratska Srbija stradala na Zelengori sredinom maja 1945. godine. Ali, da li se komunistički Bog lično „spustio" na nivo provincijskog profesora i „naredio" njegovu likvidaciju?

Bio bih „književni patolog" kad bih to rekao, mada je kružila fama o crvenoj buržoaziji i njenom crvenom kralju. U zavičajnoj Toplici, prilikom mog izgona, organizovani su skupovi na kojima se tražilo da Ivan Ivanović kaže na koga je mislio kad je rekao Crveni kralj. Ali nisam tužen zbog „uvrede ličnosti dela druga Tita", kao devet godina kasnije pesnik Gojko Đogo, nego „samo" zbog „povrede ugleda SFRJ". Uvredio sam državu! Koja je veštačka tvorevina!

Logika kaže da jedan takav svemoćni vladalac, kakav je bio drug Tito, ne bi sebi dozvolio „bedastoću" da se bavi srbijanskim piscem početnikom, kad je već Srbija imala ljude za takav posao, koje je on „proizveo" u nove srpske rukovodioce i ovlastio ih da u Srbiji sprovedu još jednu seču knezova. Ali istorija kaže da se komunistički vladalac Jugoslavije bar dvaput javno umešao u književne stvari u Srbiji, jednom u slučaju Branka Ćopića, a drugi put u slučaju Dragoslava Mihailovića.

Branko Ćopić, „partizanski pisac", učesnik komunističke revolucije, po mom čitanju odličan pisac, objavio je 1950. godine u Književnim novinama priču koja ima naslov Jeretička priča. „Posebno je zanimljiv slučaj Branka Ćopića, osvedočenog borca NOB-a i revolucije, koji je među prvima izvrgnuo ruglu mane socijalističkih rukovodilaca i uveo nestabilnost i jeres među komuniste" (Dejan Vukićević u knjizi „Non imprimatur"). „Isprovociran od strane komunističkih moćnika njihovom blaziranošću, bonvivanskim stilom življenja i neosetljivošću na seljačke i radničke probleme, Ćopić piše Jeretičku priču, čiji je prvobitni naslov bio Izdvojeni krug. (Milovan Đilas će kasnije da napiše na istu temu esej Nova klasa.) Na njega se obrušila lavina tekstova među kojima i njegovih najbližih prijatelja Milovana Đilasa, Moše Pijade, Skendera Kulenovića..."

No najbitniji je napad na Ćopića koji je došao od Josipa Broza Tita, izgovoren na kongresu AFEŽE-a, na kojem je prisustvovala i Brankova majka. Tito je osudio Ćopićevo pisanje, ali ga je amnestirao od sudskog gonjenja, verovatno kao bivšeg partizana. „A šta to znači kada se u jednoj satiri uzmu ljudi od ministra, generala i pomoćnika ministara do udarnika, kad se takoreći obuhvati čitavo naše rukovodstvo države i privrede. On je uzeo čitavo društvo i prikazao ga, odozgo do dolje, kao negativno." (Ratko Peković u knjizi „Sudanije Branku Ćopiću"). Vladalac nove Jugoslavije, drug Tito, jasno je proklamovao da je u „njegovoj" državi satira nepoželjna. „Takvu satiru mi nećemo dozvoliti i ostaviti je bez odgovora." Očigledno je da je Tito pročitao Ćopićevu priču i napao je da bi preko nje napao uopšte satiru. Odnosno zabranio kritiku.

Dragoslav Mihailović je u mladosti, kao gimnazijalac, dopao Golog otoka kao „informbirovac". Po izlasku sa robije, nametnuo se kao izrazito daroviti pisac, pripovedač koji je 1967. godine objavio novelu ili roman „Kad su cvetale tikve", dočekanu od književne publike i kritike kao remek-delo. Logično je bilo da delo ide na pozornicu, pa ga je Jugoslovensko dramsko pozorište, u dramatizaciji pisca, postavilo na svoju scenu 1969. godine. Ja tu predstavu iz provincije nisam mogao da vidim, neki kažu da je to bila najbolja predstava u istoriji ovog pozorišta.

Ali, nije prošlo ni nekoliko izvođenja, a Josip Broz je odlučio da predstavu „utamniči". Učinio je to na nekom uzgrednom skupu, čini mi se u Zrenjaninu, kad je rekao da „naši mnogobrojni neprijatelji ponovo dižu glavu", nabrojao taj niz, u kojem su najveći „negativci" četnici i informbirovci. Sećam se da je na televiziji rekao za predstavu „kakve su to tikvice" i šta hoće „taj Dragoslav Mihailović - Mikiz". Tako je „veliki diktator" sve „pobrkao", pomešao dva pisca, sa istim prezimenom - Dragoslava i Borislava, Mihiza nazvao Mikizom, jer su mu rekli da je taj „Mihiz opasan antikomunista".

Moguće je da je Tito dozvolio sebi luksuz da pročita „Jeretičku priču", ali predstavu „Kad su cvetale tikve" sigurno nije gledao, jer bi to pratila televizija i o tome pisala sva jugoslovenska štampa. To znači da ju je napao na neviđeno!

Ipak, predstavu nije on lično ukinuo, našlo se „samoupravno" rešenje: glumci koji su igrali u predstavi (tada najbolji beogradski glumci) samoinicijativno su ukinuli predstavu na kojoj su radili prethodnih šest meseci! Tako je izbegnuta „sudanija" zabrane predstave, a nije ni autor Dragoslav Mihailović krivično gonjen. Valjda je bilo dosta što je robijao na Golom otoku.

Ova dva slučaja me navode da se zapitam da li je Josip Broz pročitao „Crvenog kralja"? Nisam toliko „lud" da mislim da jeste, ali pošto je moj roman tri meseca bio „hit", pretpostavljam da su ga njegovi savetnici o tome informisali. Ako ni zbog čega drugog a ono zbog naslova, koji može da bude aluzija na „njegovo veličanstvo". Ili je moj progon bio srpsko pitanje, obračun sa liberalima koji su dozvolili takve slobode da se „kroz aluziju napada drug Tito, najveći sin srpskog naroda u njegovoj istoriji"?

Napisao sam da me je drug Tito udario po glavi, jer sam to povezao sa njegovim sudskim ubistvom đenerala Draže Mihailovića, koji mu je na početku rata spasio život, da bi na kraju rata doživeo „zversko umorstvo" od onoga koga je svojevremeno odbranio. Zašto drug Tito nije pomilovao đenerala Dražu? Zašto nije sprečio moje sudsko i životno gonjenje? Je li u meni video „četničkog potomka" i gledao me kroz nišan karabina partizanskog vrhovnog komandanta, kroz koji je fiksirao đenerala Dražu na topčiderskom procesu?

Dejan Vukićević je u knjizi „Non imprimatur" napisao: „Problem pisca iz Prokuplja bio je i u poreklu, sin je oficira predratne srpske vojske, a potom pripadnika četničkog pokreta. Kroz tu prizmu se mora sagledati njegov slučaj." Nemoguće je ne povezati ove slučajeve. Postavljam pitanje: kome se od 1972. do 1975. godine sudilo, mom ocu ili meni?

Iako me je direktno udarila Srbija, doživotni diktator Jugoslavije, Josip Broz Tito, bio je idejni inicijator udarca u moju glavu, koja je bila na samom početku svog književnog puta, neposredno ili posredno, sasvim je svejedno. Izvršioci su bili srpski egzekutori. Ali Tito je napravio ring za „nokautiranje" književnog početnika profesora iz Toplice, za koga su još tad neki književni kritičari egzaltirano rekli da je „Hemingvej iz Toplice". On je poručio srpskom partijskom i državnom rukovodstvu da su se „četnički kadrovi uvukli u njihove redove", rekao je da takvih ima četrnaest. Napao je srpsko rukovodstvo što je „bolećivo" prema njima, tražio je obračun kao u vreme Informbiroa. Organe gonjenja je kritikovao što se drže zakona i propisa „kao pijan plota", kad je neprijatelj u pitanju nema prava. Na srpskom rukovodstvu je bilo da odabere tih „četrnaest", valjda sam na tom spisku od četrnaest bio i ja. (Svakako je bio filmski režiser Lazar Stojanović, koji je za svoj diplomski film „Plastični Isus", u kojem se „aludira" na Tita, dobio tri godine robije, jednu više nego ja.)

U stvari, taj obračun sa nepodobnim piscem početnikom, inače profesorom u Kuršumliji, počeo je tri godine ranije, 1969. Ja sam te godine, u proleće za dva meseca, napisao „Crvenog kralja", pod znatnim uticajem studentske 1968, čiji učesnik nisam mogao da budem jer sam bio na službi daleko od Beograda, ali sam je javno podržao telegramom, koji je čitan na studentskom konventu u Kapetan Mišinom zdanju. (Kuršumlija je prva osudila studentsku pobunu, ja sam u telegramu rekao da se s tim ne slažem.) Usamljeni glas iz provincije koja je stala protiv studenata.

Već u leto 1969. godine objavio sam u niškom studentskom listu List mladih 68. odlomak iz romana pod naslovom Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki, što je izazvalo pravu buru u Južnoj Srbiji. Treba reći da se u to vreme u Savezu komunista Srbije vodila borba za prevlast između dve struje, liberalne, čiji je centar bio u Centralnom komitetu Partije na čelu sa Markom Nikezićem i Latinkom Perović... Veselinom Ilićem, i konzervativne, koja je imala uporište u Skupštini Srbije, na čelu sa Petrom Stambolićem, Dragoslavom Markovićem i Radovanom Pantovićem.

Liberali su bili za dalju liberalizaciju političkog i javnog života, evrokomunizam, dosledno samoupravljanje, posredno su podržali studentsku 68. Konzervativci su bili na suprotnom kursu, tražili su ukidanje javnih sloboda, povratak na „ratni komunizam", poništavanje studentske 68. Borba se vodila na svakom „delu terena", tačno se znalo koja regija kome pripada. Niš je, kao veliki grad i univerzitetski centar bio na strani leberala, a predvodio ga je sekretar Opštinskog komiteta Niša Veselin Ilić, inače predsednik Ideološke komisije pri CK, gde se odlučivalo o stvarima umetnosti. Toplica je bila na strani konzervativaca, pogotovo Kuršumlija, kojom je neformalno upravljao direktor najveće radne organizacije u Toplici ŠIK Kopaonik, poznat po partizanskom imenu Korčagin.

Studentski list u Nišu bio je pandan beogradskom Studentu, iz kojeg je i krenula studentska pobuna 1968. Kao takav, bio je pod stalnim udarom konzervativnog dela srpske vlasti, više puta zabranjivan. Urednik kulturne rubrike bio je pesnik Zoran Milić, i sam šezdesetosmaš. On mi je objavio rečenu priču.

Čim se list pojavio sa mojom pričom, ustala je konzervativna Toplica da se list zabrani.(Prethodni broj je bio zabranjen zbog odlomka iz romana „Čangi" hrvatskog pisca Alojza Majetića, u kojem se govori negativno o Titovoj izgradnji autoputa Beograd - Zagreb.) Međutim, do zabrane nije došlo, Veselin Ilić je uspeo da odbrani Zorana Milića, samim tim i mene.

Bez obzira na taj ishod, u Kuršumliji su organizovani skupovi po Mesnim zajednicama na kojima se tražilo da kolektiv Gimnazije preispita moje javno delovanje (tekst u Nišu) i preduzme odgovarajuće mere, odnosno da me otpusti s posla. Onaj Korčagin, koga sam pomenuo, na sastanku Komiteta pesnicom je udario o sto: „S neprijatelji treba račistiti!" Ipak, hajka je stala, liberali su još bili na vlasti, oni su je zaustavili. (O svemu ovome pisao sam u romanu „Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije")

Što nije urađeno 1969. obavljeno je 1972. godine. Prošao sam na ćupriji, ali sam posečen na mostu! Ram za taj posao je dao lično Josip Broz Tito svojim Pismom Izvršnog biroa CK. Zato ga smatram nalagodavcem a srpske vlasti izvođačem radova. Uostalom, Tito je mogao jednim potezom da zaustavi političku i sudsku hajku na mene, ali nije hteo. Znam da su pisci Srbije napravili peticiju za moje oslobađanje (tek sad je objavljeno pismo Borislava Pekića), ali se Tito na nju oglušio.

Isto tako, Josip Broz je mogao jednim potpisom da amnestira đenerala Dražu Mihailovića, koji ga je za to dobrano zadužio na početku ustanka. Ali diktator je, kao Pontije Pilat u Hristovom slučaju, „oprao ruke" od suđenja đeneralu, „to je srbijanska stvar". Dražu su likvidirali Srbijanci, uhvatili ga Udbaši Aleksandar Ranković iz Obrenovca i Slobodan Penezić Krcun iz Užica; tužio ga advkatski pripravnik iz Čačka Miloš Minić; osudio ga na smrt sudija iz Kragujevca Mika Đorđević. Ni danas se ne zna ko ga je streljao i šta je bilo sa njegovim telom.

Što se mene tiče, posao likvidatora su obavili Srbijanci. To moram šire da objasnim.

Istorija kaže da je po Titovom nalogu celokupno srpsko partijsko rukovodstvo moralo da podnese ostavku, umesto liberala došli su konzervativci. Za glavnog igrača u Srbiji došao je Draža Marković, koji je Titu poslužio kao „trojanski konj" za rušenje srpskog liberalističkog rukovodstva. Proizveden je za predsednika Predsedništva SR Srbije, a za njegovog zamenika Radovan Pantović, dakle dvojac iz Skupštine Srbije. Petar Stambolić je otišao u Jugoslaviju, odnosno u Predsedništvo SFRJ. Držim da među ovom „trojkom" treba tražiti „mozak" mog stradanja.

Da se vratimo na tok događanja. Videli smo da je 1969. godine političar iz Niša Veselin Ilić sprečio moj progon u Južnoj Srbiji. Do mene je doprla priča da je Veselin na nekom partijskom skupu mahao „Crvenim kraljem" optužujući konzervativce, konkretno Radovana Pantovića da je tvorac korupcije u srpskom odnosno jugoslovenskom fudbalu. Tih godina (pre Pisma) raspravljalo se o stanju u fudbalu, jer se ispostavilo da su prvenstva bila neregularna. (Još da kažem da je Veselin Ilić kasnije napisao esej o „Crvenom kralju" pod naslovom Ludistički roman i uvrstio ga u svoju knjigu „Mit i stvaranje" 1990. godine.) Nije nimalo slučajno što je zahtev za zabranu „Crvenog kralja" podnet Okružnom sudu u Pančevu istog dana kad je srpsko rukovodstvo podnelo ostavku. Da bude još indikativnije, istog dana kad se sudilo „Crvenom kralju" u Pančevu sudilo se i časopisu Gradina u Nišu, čiji je glavni i odgovorni urednik bio Veselin Ilić, zbog teksta jednog niškog novinara o vladici Nikolaju Velimiroviću. Hteo ne hteo, direktno ili indirektno, bio sam „povezan" sa Veselinom Ilićem iz Niša.