Život potvrđuje

Top 100 pijanaca Jugoslavije (9)

Lepa žena je kao voćnjak pored puta

Čuveni srpski novinar Miodrag Mile Isakov, stalni kolumnista Magazina Tabloid, napisao je knjigu naslovljenu kao ''Pijani smo bili bolji''. On se drži još uvek devize čuvenog šabačkog svirača Vlastimira Pavlovića Carevca, koji je tvrdio da čovek u životu treba da radi i pije. A kada se razboli, treba da prestane da radi. Ovo je njegova druga knjiga

Šarl Bodler: Opijen uvek treba biti. U tome je sve - početak i svršetak mudrosti. Da ne osećate strahovito breme vremena što vam pleća povija ka zemlji, morate se bez daha opijati. Čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam drago. Ali, opijajte se!

Mr Mile Isakov

Bila su to baš gadna vremena, pa sam svih ovih godina pokušavao da ih potisnem iz sećanja i nisam po tome kopao, ni sa Lazom, ni sa Čikijem, ali očigledno nisam uspeo da zaboravim.

Na sreću, ipak je mnogo više lepših uspomena, sa kojima bih radije da završim ovu priču. Stoga ću se vratiti nekim zabavnijim pričama o Baći, kojih ima onoliko. Jedna od njih je i danas omiljena tema, kada njegova supruga Aleksandra i ja rešimo da mu se podsmevamo. Bilo je to u vreme dok se još dvoumio između Saške i bivše mu devojke Gordane, kada je s proleća ugrabio nedelju dana za provod negde u hrvatskom primorju, sa svojom ljubavlju još iz osnovne škole, a Aleksandri rekao da ide na selo da razmisli o svemu.

I pisao joj je svakog dana iz Tovariševa, preko ujaka Boška, koji je prepakivao pisma i slao sa pečatom lokalne pošte. U jednom od pisama, sa željom da potvrdi autentičnost svoje prevare, malo je preterao posebno opisujući svoje učešće u proslavi Uskrsa. Kao prava komunjara, prevideo je, međutim, da se katolički Uskrs slavi znatno ranije od pravoslavnog vaskrsa u Tovariševu. Evo i sad ne mogu da se ne nasmejem, pri pokušaju da mu zamislim izraz lica kada ga je Saška pronašla i zorom ranom probudila telefonom, u hotelu u kojem je tom prilikom odseo.

Možda i zato što je u mojoj glavi taj prizor ovekovečio Pera Božović, koji je imitirajući Baću iz jedne slične situacije povezane sa istim ženama, jednu njegovu izjavu pretvorio u lozinku. Sav se tresem, izjavio je dramatično Baća kad je u Budimpešti, gde smo nas trojica sa devojkama dočekali Novu 1979. godinu, u jednom restoranu naleteo na Aleksandrinu sestru Bebu sa mužem Mirkom.

Od tad, pa sve do današnjih dana, kad god se čujemo, prvo što me Pera pita je: Šta radi Baća, jel se trese? I odmah potom, a šta radi gospođa Buva? Tako je Raša tepao mama-Dušanki kad je bio posebno raspoložen, a to je bilo uvek kad sa Perom stigne do šesnaestog špricera, više puta.

Otkako nema mama-Dušanke, koja me je svakog dana zvala telefonom, Baća je preuzeo na sebe tu tradiciju. Ponekad i nekoliko puta. Malo zbog toga da proveri da li je u mom samačkom životu sve u redu, a malo i zbog toga što ni on nema sa kime da prokomentariše aktuelne sportske i političke događaje, pa i neke momačke, kojih se u ovim godinama sve češće sećamo. Bojana i Lanu, koji su još uvek sa njime i Aleksandrom, to ne zanima, a svoju intimu i oni će pre podeliti sa mnom nego sa njime. Ipak je on pravi Rašin sin.

Đorđe Balašević

U IME SVIH NAS IZ PEDESET I NEKE

Najtrezvenija pijanica koju poznajem. Đole apsolutno ne troši alkohol, zapravo prezire ga, između ostalog i zbog rođene sestre koja mu je robovala, ali retko sam sretao pijanije ljude od njega. Bilo ih je, ali i oni se ponekad otrezne, a Đole nikad. Evo već je dobrano zakoračio u sedmu deceniju, a zaljubljen je k'o tetreb. U sebe i svoju Oliveru. Slepo. Začarat je njome, rekla bi braća Cigani. Ona je njegova najveća snaga i slabost.

Ta njegova Olivera nije samo osoba koja sa njime živi, to je ličnost koja je živeći sa njime četrdesetak godina bila dovoljno pametna da prepozna i vešta da uđe u lik Olivere koju je on izmaštao. Posle prvih packi za svoje sklonosti i hirove, shvatila je da što bolje bude igrala njegovu Oliveru imaće više slobode za svoju. Dakle, ta po mnogo čemu posebna žena i jeste i nije njegova Olivera, zapravo jeste ali i svoja, baš kao što je i on genije ali, ipak, samo čovek. Možda zvuči komplikovano ali u suštini to je klasična priča o bračnim odnosima u kojima žena, da bi ostvarila šta hoće, nastoji da uveri muža da je on glavni i da je sve po njegovoj volji. Tako je i Olja, posle prvih neuspešnih pokušaja da nametne svoje, shvatila da to može samo Olivera iz njegovih pesama, pa se potrudila da je što bolje upozna i odglumi, veoma uspešno. Sve potom je muzika.

Sa druge strane, Đole je potpuno posvećen njoj i svojoj poeziji. Nema on neko svoje društvo sa kojim bi povremeno terao kera, pa ni drugare sa kojima bi, bar uz kaficu, vodio glupe muške razgovore. O ženskama da i ne govorim. Samo jednom, kada smo slučajno ostali nasamo, pokušao sam i pitao ga kako izlazi na kraj sa silnim obožavateljkama posle koncerata. Ima li žurki i bahanalija po hotelskim sobama. Ma kakvi, mi odmah krećemo kući, u ponoć u ponoć, ma koliko bili daleko, odgovorio je bez imalo zagonetnosti, dajući mi jasno do znanja da mu ta tema nije inspirativna čak ni za zezanje. Ili ga je možda bilo stid što je tako i što to može da liči na žurbu kući iz ljubomore. Ali, kako odolevaš, pokušao sam da ga isprovociram, tolikim lepim i zgodnim devojkama koje bi sve učinile da budu s tobom?

Ne moraš ni da se trudiš, samo da pristaneš. Ne mogu ja to kad me svugde svi znaju, brzo je zaključio razgovor tako da nisam uspeo da proniknem da li je u izvesnoj mrzovolji bilo bar malo sete ili mu je tema zaista bila toliko deplasirana. I zaista, na mnogim snimanjima sam se uverio da ga druge žene, a uvek je bilo veoma zgodnih u ekipi ili među statistima, uopšte ne zanimaju, pa sam digao ruke. Ne od devojaka. Samo od Đoleta kao kompanjona makar u meračenju.

Ne ide taj nikud iz kuće i ne druži se ni sa kim bez Olivere, osim kad predveče krene na obavezno pešačenje od desetak kilometara. Sam. A ona ima punu slobodu da švrćka po gradu, sa tobožnjim drugaricama, kao pokrićem, a koje su tu samo zato da bi uz nju i one bile zapažene. Za to vreme on svoje pijanstvo pretače u gitaru, kao najbolje vino što se čuva u buretu od najboljeg drveta.

Ima, doduše, jednu olakšavajuću okolnost, on je genije, a genijalci nisu baš neki trezveni tipovi. Sa genijalcima koje sam bolje upoznao generalno postoji problem dvojstva ličnosti, privatne i stvaralačke, tako da sa njima nikad nisi načisto. Privatno, nikad se ne javljaju na telefon ili ga uopšte nemaju, često umeju da se ne pojave u zakazano vreme ili iz čista mira da odustanu od intervjua, susreta ili nekog drugog posla koji su dogovorili. Retko ili nikako ne pokazuju emocije, a nerado se javno izjašnjavaju o spornim situacijama u društvu.

U isto vreme, u kreativnom zanosu u stanju su da izreknu najžešće kritike na neke pojave i da iznedre najplemenitije emocije, da budu iskreniji i mudriji, slobodniji i hrabriji nego što inače jesu. Ponekad mi se čini da se u stvaralačkom pijanstvu prosto otmu sopstvenoj kontroli, pa se obračunavaju i sa sobom. Na mah umeju da budu revolucionarni, ali ne i odviše dosledni u tome. Tako i Đole, kao da ponekad neke tekstove ispisuje na bilbordu, a neke u pesku pored Dunava, svestan da će ih progutati prvi talasi i nositi dalje kao poruke u boci.

Đoletove pesme ljudi najčešće doživljavaju kao svoju intimu, jer on prepoznaje i izražava upravo ono što oni misle i osećaju, samo mnogo preciznije i lepše nego što bi oni to umeli. I to, kad se izuzmu njegovi vizionarski stihovi do kojih većina ne dobacuje odmah, jeste tako, ali nije sasvim besmislena i dilema koliko su proizvod iskrenosti a koliko mudrosti. Koliko od toga oseća, a koliko zna. Na osnovu dugogodišnjeg druženja i saradnje, moje je mišljenje da je on najiskreniji i najhrabriji dok je u stvaralačkom transu, a da se posle toga ponekad i uplaši, pa i pokaje. Možda će se posle ovih redova pokajati i zbog onoga što je svojevremeno napisao o meni, čime sam se pohvalio na početku ove knjige, ali moram da se zapitam njegovim stihom: „Da li su to bili bolji dani ili smo to bolji bili mi"?

Bilo je i nekoliko konkretnih sluačajeva koji su me naveli na takvo razmišljanje. Nekoliko puta sam, u ona jednopartijska vremena, od njega tražio da pri nastupima u mojim emisijama obavezno izvede pesme koje su naišle na veoma oštre političke reakcije, pa i na zabrane na novosadskom radiju i televiziji. Ne sećam se tačno koje su sve numere bile u pitanju, jer mnoge su bile sporne, pamtim samo primer sa pesmom o Soliteru u krizi, nakrivljenom k'o toranj u Pizi, koja je naslućivala raspad Jugoslavije mnogo ranije nego što je to postajalo sve očiglednije.

Ubeđivao sam ga da je to pitanje časti, ali nisam ga ubedio. U jednu ruku bio je u pravu, to je bilo pitanje časti za mene, da li smem da objavim nešto što je bilo interno zabranjeno u kući u kojoj sam radio, ali ne i za njega. On je svoje rekao i spasao obraz, pa sad nek svako pogleda svoj u ogledalu. Može i tako to da se tumači, a može i kao proračunatost. Zašto da čačka mečku, zašto da dozvoli da on bude sredstvo kojim ću ja, ili bilo ko drugi, dokazivati neka svoja uverenja i hrabrost.

Pa zato, brate, što si ti to napisao i razglasio. Pametnije i bolje nego što bi mogao bilo ko od nas koji slično mislimo. To je sad naše, takoreći javno dobro. Neki su za, neki protiv, ali pitanje je: stojiš li ti iza toga ili ne. Nije ovo radio pa da ja to mogu da pustim kad poželim, na televiziji to ne može bez tebe. Ali, baš u tome je kvaka, jer kada bismo snimili tu pesmu, onda bi mogao bilo ko, bilo kad da je emituje na svoju ruku, a da to uvek deluje kao Đoletovo maslo. A ko zna kako bi to u kom trenutku moglo biti tumačeno, pa i zloupotrebljeno. I kakve bi posledice on mogao da trpi. Kad ga čuju preko radija, svi znaju da je to izbor urednika ili voditelja, a na televiziji se on pojavljuje kao akter u realnom vremenu.

Sasvim sam siguran da o tome nije razmišljao dok je u svoju gitaru upisivao te stihove. Da jeste, ne bi ta pesma bila baš takva. I ni jedna druga. Dakle, ne može se Đoletu suditi zato što ne želi da baš uvek govori umesto nas ono što bismo želeli i ne pristaje da manipulišemo njime kad i kako nam zatreba. Dovoljno je što to možemo sa njegovim ostvarenjima. I previše.

Drugi primer, meni najžaliji, je pesma „Sevdalinka", koju je sročio specijalno za svoje prvo gostovanje u Sarajevu, odmah posle rata, 1998. Putovao sam tad sa njime u konvoju koji je predvodilo i obezbeđivalo nekoliko džipova Ujedinjenih nacija, da bih, zajedno sa prijateljem Zdravkom Grebom i prepunom Skenderijom, plakao dok je Đole, dirljivo kako samo on to ume, zapevao: „Što god noćas da zapevam vući će na sevdalinku...

Usnio sam čobanicu zaplakanu u šljiviku,

Grom udari, planu seno

Rasulo se stado njeno,

Zaplete se dim po uvojku

Reče da se zove Bosna,

Čudno ime za devojku...

Sto puta su prijatelji u molitvi pomenuti

A dal će mi se radovati ili glavu okrenuti?

Šta slagati? Šta im kasti?

Svet ne možeš pesmom spasti

Njene brige me i noćas brinu

Dok se spremam na put kući

Na put kući u tuđinu

Svetom smo se razigrali ko đerdani

Nosili nas nebom ćilimi

Da li su to stvarno bili bolji dani

Ili smo to bolji bili mi?

Nekad smo se bratimili po pogledu

Znajući kad isto sanjamo

I bogu je prosto bilo

Krstimo se ili klanjamo

Uz refren: Nekada sam putovao po mjesecu

Kroz vilajet pun hajdučije

A sada me oči ljudske

Plaše više nego vučije.

Tu sjajnu baladu, sa tako višeznačnom, univerzalnom porukom za sve ratove i pomirenja, nikad više nije pevao ni na jednom koncertu kojima sam prisustvovao u Novom Sadu i Beogradu, a čisto sumnjam da se onda mogla naći na repertoaru na koncertima po Srbiji, Hrvatskoj, pa i Sloveniji. Zašto?

Biće onih koji će reći da je to bila samo prigodna pesma za jednokratnu upotrebu, Đoletovo dodvoravanje publici, za šta ga neretko optužuju, ali time neće biti umanjen značaj onoga što je njome rekao i neće moći biti izbrisano kada je i kako to učinio. A trebalo je imati muda to uraditi na zgarištu Sarajeva koje se još dimilo. I vratiti se u Srbiju.

Šta još hoćemo od njega? Jeste on genije, ali ipak samo čovek. Jeste osobenjak, izuzetno pametan, talentovan, šarmantan i duhovit, ali sa sasvim ljudskim slabostima i manama. Velika je nepravda suditi mu na osnovu njegovih dela, koja ga neretko prevazilaze. A upravo to mu se najviše zamera, što privatno nije isti onaj iz njegovih pesama. A nije jer ne može biti. Taj ideal niko ne može dostići. To je tako samo u pesmi.

Tako se vraćamo na njegovu Olju, kao njegovu najveću stvaralačku inspiraciju i privatnu blokadu. Posle perioda žestoke ljubomore, Đoletova mudrost, koja se običnom svetu često čini ludošću, vremenom ga je naučila da je on, bio il' ne bio uz nju, uvek prisutan, u njenoj glavi i svim usijanim glavama koje se za njom okreću. Čak i dilberi koji bi da dopru do Olivere opsednuti su njome zato što je njegova. Hteli bi tako da dokažu da su mu ravni, ili možda bolji, jer zapravo nisu mu ni do kolena. Isto tako, morao bi da zna da ima i onih koji se nisu palili na njen izazovni izgled i šarm zato što poštuju njega. A nije da nije pokušavala da i ona zadivi one koji su se njemu divili. Naprotiv, to je njena potreba za dokazivanjem, da i ona vredi i da može da osvoji sve kao i on.

Moj novi komšija Dragan Stajić, koji je uvećao vrednost moje kuće tako što je izgradio svoju odmah do nje, doneo je sa sobom i stari-novi pogled na svet, čestim citiranjem svoga dede iz Zrenjanina. Kad se ženio, na primer, deda mu je zamerio što je mlada suviše lepa. Lepa žena je isto što i vinograd pokraj puta, svi bi da zađu i uberu pokoji grozd, mudro je zborio deda. Ali, kada ga je unuk Dragan upitao za babu, kako je ona izgledala, morao je da prizna da je bila lepotica i odmah da pokuša da se vadi nešto manjom mudrošću: Bolje da jedem tortu sa svima, nego govno sam.

Đorđa Balaševića sam upoznao preko televizije, najpre samo gledajući ga, a prilično dobro kasnije radeći u njoj i sarađujući sa njime. Bio sam vojnik u Samoboru 1978. kad sam na TV-ekranu ugledao momka kako peva „U razdeljak te ljubim", koji mi se učinio nešto poznat. I pevač i razdeljak. Pojačao sam ton i pažnju da bih čuo da je iz Novog Sada. Pa da, znao sam da ga poznajem, uzviknuo sam radosno. Bez neke namere. Prosto otelo mi se, ali kad su klasići počeli da me zapitkuju da li ga zaista znam, već sasvim svesno sam to suvereno potvrđivao kao da se podrazumeva. A znali smo se samo iz viđenja, sa turnira u malom fudbalu i sa korzoa. I uopšte nisam imao utisak da lažem, jer u našoj maloj varoši svi se znamo, a u tom trenutku bio mi je kao rod rođeni.

Slično kao kada sam sa maturantima Karsonvila, za vreme ekskurzije u Njujork i Vašington, šetajući Brodvejem ugledao ogromne reklame za film „Avanturisti", sa Bekimom Fehmijuom u glavnoj ulozi. Toliko sam bio srećan što mogu da se drugarima pohvalim da je on iz moje zemlje, da su prirodno svi pomislili da mi je prijatelj, što, naravno, nisam demantovao. Naprotiv, svojim držanjem kao da sam im poručivao, eto, takvi smo mi, takvi su moji pajtaši.

Valjda su to dozvoljene laži, kad se čovek nađe u tuđem svetu, nepoznat ljudima i nedokazan, ili svrstan u uniformisani prosek bezličnosti, kao u vojsci.

Pitao sam Đoleta jedared da li se u pesmi o generaciji „iz pedeset i neke" podrazumeva i moja pedeseta, pa pošto me je ovlastio da je svojatam nastavio sam da je koristim kao himnu i kad se on ograđivao od nje. Nisam mu to zamerio svestan da umetnik mora da preteruje, pa kao što je preterivao sa zakletvom Titu u toj pesmi tako preteruje i u oprezu zbog posledica po karijeru, u vreme kad su novokomponovana gospoda počela da preziru sebe iz vremena dok su bili drugovi i drugarice, pa prirodno i Đoleta kad ih na to podseća. Ipak, on i njegova porodica žive od njegove popularnosti, a samo moj je problem što volem da preterujem i u životu.

Tek mnogo godina kasnije sam zaključio da tu ima još nešto, neke sasvim obične ljudske slabosti, kakve se ne očekuju kod čoveka takvog formata, koji se po pravilu idealizuje i glorifikuje. Ja sam posebno tome sklon kad nekog zavolim zato što me razume, podržava i baš prijateljski prihvati. Tako sam zavoleo i Olju i decu, mislim i oni mene. Posebno mali Aleksa, koji nikako nije mogao da razume slogan sa mojih predizbornih plakata: „Da svi živimo od plate i penzije". Kako to kad njegovi mama i tata nemaju posao, pa ni platu? Danas to verovatno još manje kapira jer ni on ni njegove sestre nemaju stalno zaposlenje.

Koliko znam, Lola je glumica bez angažmana. Mlađa Beba je pravi slobodni umetnik, i privatno i kao reditelj, pa mi je valjda zbog toga ostala najbliža. Jedno vreme je radila kod Pajtića u Pokrajinskoj vladi, a posle toga se posvetila nauci i sopstvenom usavršavanju. Čujem da je spremila doktorat ili ga je možda već odbranila. Svejedno, ako nije sigurno će i u tome uspeti, kao što je uspela da završi dva fakulteta. A Aki, baš se obradovao kad smo se nedavno sreli posle dugo vremena, bavi se, reče, menadžerskim poslom u nekom novom borilačkom sportu, kojem nikako da naučim ime.

Naravno, Đole mu svojim autoritetom pomaže oko finansija kod gradskih vlasti u Novom Sadu i Beogradu. Vidim, mnogi su mu zamerili što je posle postinfarktnog koncerta sa novim hitom „Dno dna" na slavi ugostio Vučićevog gradonačelnika Novog Sada, Vučevića, što je poprilično licemerno jer ti isti mu nisu zamerali kad je to isto radio sa prethodnim vlastodršcima, od Đinđića, Tadića i Pajtića, do Bore Novakovića, kojeg je, recimo, podržao u trci za gradonačelnika 2004, u kojoj sam i ja učestvovao.

Naravno, nije mi bilo pravo, ali nisam to doživeo kao njegov angažman protiv mene. Prosto, naivno je naseo, baš kao i ja što sam svojom kandidaturom u situaciji kada sam, zajedno sa Reformistima, uveliko bio smetnja vladajućoj koaliciji Demokrata i Čankove Lige, za pljačku Vojvodine i Novog Sada. Da bi me pobedio Bora Novaković, čak je i Liga istakla svog kandidata za gradonačelnika, kako bi sa mnom podelio autonomaške glasove, ako treba i krađom pri brojanju. Đole nije mogao sve to znati, pa ni sanjati da će tako, po onoj staroj zakonitosti - dok se dvoje svađaju treći to koristi, na čelo njegovog grada doći radikalka Maja Gojković.

Sve u svemu, druga su vremena nastupila, pa su drugačiji i ciljevi bili. Ja sam bio samo kolateralna šteta, pa sam tako to i prihvatio. Jebeš politiku, to dođe i prođe, čuvaj prijateljstva, prava su retka i večna. Međutim, nisam razumeo da novo vreme donosi i nova pravila, u svemu, pa i u odnose među prijateljima. Ne razumem ni sad jer ne prihvatam, ali sve manje za to krivim druge. Najmanje Đoleta, koji u mom vrednosnom sistemu, zasnovanom dobrim delom na emocijama, ima posebno mesto.

Ne verujem da je na tu promenu uticala činjenica što nije prošao za ambasadora, za šta sam ga ja predložio posle 2000. u DOS-u, pošto sam ga jedva ubedio da na to pristane. Iz meni nepoznatog razloga, ministar spoljnih poslova, Svilanović, je bio odlučno protiv u isto vreme kad je akreditovao pisce Duška Kovačevića, Svetislava Basaru, pa i seksologa dr Jovana Marića, na čijem je imenovanju insistirao Velja Ilić, dok je Đinđić, koji je u kampanji nastupao i na Đoletovim koncertima, ćutao. Moguće je, međutim, da se Đole razočarao, pošto je mnogo pre mene shvatio da ja nemam i nikad neću imati taj uticaj u toj igri, u kojoj se ne zna ko kome i šta duguje.

Možda se i pokajao što je dozvolio da ga ja kandidujem. Zato se valjda i snebivao, ne strahujući toliko od neuspeha, koliko od takvog poniženja, da ga omalovaži jedan nekvalifikovan ministar bez ugleda i autoriteta. Ne znam za njega, ali ja sam to doživeo kao zaveru, znajući da autsajder Svilanović to ne bi ni smeo, ni mogao, da nije imao debelu zaleđinu. Ko zna ko je sve i od onih kojima je Đole podizao rejting stajao iza te sabotaže, a ni danas nisam siguran koliko je bila usmerena protiv njega, a koliko protiv mene. Biće, najverovatnije, da im je najviše smetalo upravo to što smo bili bliski, da je to zapravo bila poruka Balaševiću da se mora kloniti političkih volontera i okrenuti ozbiljnijim igračima, profesionalcima.

U svakom slučaju ja sam to doživeo kao svoj poraz i za tu bruku nanetu Đoletu prevashodno krivio sebe, znajući da mu do toga uopšte nije bilo stalo. Koji sam ga očin ubeđivao kad nisam u stanju da to isposlujem. I nimalo me nije utešila njegova priča kako je odbio da pruži ruku Svilanoviću prilikom jednog susreta. I danas verujem da nije bilo ni jednog razloga da i Balašević, koji je već bio ambassador UNHCR-a, ali još više naš najbolji mogući ambasador u svim novonastalim državama iz bivše zajedničke, ne postane to i formalno. Pa, ako ćemo i po zaslugama, njegov doprinos obaranju Miloševićevog režima bio je veći od doprinosa mnogih koji su o tome odlučivali, posebno Svilanovića. Možda je i to neprijatno iskustvo uticalo da se Đole kasnije okrene konkretnijim vidovima priznanja. Tako je još jedno prijateljstvo palo pred naletom sveopšte komercijalizacije života.

A bio sam i kuvan i pečen u toj kući, uživajući u tom druženju toliko da sam sebi dozvoljavao da u bilo koje doba banem nenajavljen, kao što sam običavao kod svih starih prijatelja, mada sam znao da to nije baš običaj u toj porodičnoj tvrđavi. Verovatno sam podsvesno verovao da će taj odbrmbeni gard, opravdan kad su u pitanju navalentni obožavaoci i koristoljubivi karijeristi, razbiti iskreno prijateljstvo, čak i kad je nekontrolisano.

Tako sam, jednom prilikom, kad smo se zasitili svih kafana, rano izjutra odveo Radeta Šerbedžiju u čuvenu Cvijićevu i zazvonio na kapiji koju je teško otvoriti i kad je neko otključa posle lozinke preko interfona. Međutim, umesto kapije, otvorio se labrnji pendžer na kojem se pojavila gospođa tašta i ljubazno nas obavestila da Olja i Đole nisu kod kuće. Navodno su otišli u Beograd, mada i neki novi klinci iz komšulika znaju da Đole nikad ne ustaje tako rano. Već to je izazvalo nezadovoljstvo euforičnih izbeglica iz realnosti, ali vrhunac je ipak bilo njeno uporno oslovljavanje Šerbedžije, sa gospodine Tesla.

Naime, negde u to vreme je bila emitovana TV-serija u kojoj je Rade igrao Nikolu Teslu, pa je gospođa tašta valjda želela da pokaže dobru obaveštenost. Ili je, možda, pomislila da mu time daje kompliment koji bi ga odobrovoljio da odustane, ne sluteći da bi za njega u tom raspoloženju to mogla biti uvreda koja će ga samo isprovocirati.

Pa dobro, ako već nisu tu, hoćete li nas vi primiti, bar na kafu, upitao je Rade. Ne, gospodine Tesla, da vam kažem, ja sam ovde gost i ne mogu da primam goste. Gospođo, mogu li ja vama nešto da kažem? Izvolite, gosn Tesla! Vi ste odvratni, izletelo je Radetu, koji nije mogao da se smiri ni kad smo krenuli dalje. Dugo mi je, kasnije u kolima, objašnjavao kako bi njegovi roditelji, kada bi im se na vratima pojavio Balašević, u bilo koje doba dana i noći, pred njega prostrli crveni tepih, zatrpali ga ićem i pićem i držali kao taoca sve dok on ne stigne.