Druga strana

Ne žalimo svoje krvi, oslobodimo se tiranije

Lakoća zaborava

''Vreme pred nama biće konačni sudija, i ko je bio ko zapisaće u svojoj enciklopediji'', moto poslednjeg romana Vuka Draškovića. U ''Ožiljcima života'', pred sam kraj svog života, Drašković se priseća svih žrtava koje su pale sledeći njegovu šizofrenu politiku. Dok su sledbenici odlazili na groblja, ili ostajali osakećni, teški invalidi, bez posla, u borbi za slobodom koju im je on obećavao, Vuk, Dana i njeno pleme su sticali imovinu vrednu stotine miliona, a ta pohlepa ih ni danas ne napušta. Od kada se Srbija zadržavila, njeni najbolji sinovi su čamili u zatvorima, vešani, mučeni, ponižavani, zabranjivani, zaboravljeni, a malo njih je rehabilitovano, posthumno oslobođeno i proglašeno za heroje. Za to vreme Srbijom su vladale fukare, poput Vuka i Daninog plemena iz Bijelog Polja. Sve je prolazno, samo su fukare u Srbiji doživotne. Junaka se sećamo posle njihove smrti.

M.Brkić

Najnoviji roman Vuka Draškovića "Ožiljci života" prelistao sam na molbu starog druga Joce Otaševića, koji me je, sa suzama u očima, podsetio na vreme u kojem smo zajedno ustali protiv režima Slobodana Miloševića. Bila su to vremena u kojem je narod tučen od svoga Vođe Slobe kao stoka. Bila su to vremena u kojima je malo jača plata bila i do 20 maraka!

"Zamisli'' - zaplakuje se Joca - piše Vuk kako su pokojni Branislav Matić Beli i Đorđe Božović Giška, koji su (po)držali tadašnji Srpski pokret obnove, piše Vuk, bili agenti Državne bezbednosti, koji su dobili zadatak da ga ubiju, a onda su mu jednog dana, obojica priznala - ''Čiča, mi smo bili UDBINI, ona nas je poslala da te ubijemo, ali smo mi shvatili da si dobar čovek, pa smo stali uza Tebe''.

Branislav Matić Beli imao je u to vreme dva autootpada, lepe prihode. Svu imovinu je potrošio finansirajući Vuku stranku. Ubijen je ispred svoje kuće, a ubice nikada nisu identifikovane, mada se zna ko su izvršioci.

Đorđe Božović Giška, legenda Srbije, američki državljanin, ostavio je iza sebe majku Milenu i sestru. Poginuo je od metka ispaljenog u leđa, od strane srpske vojske.

Hiljade mladih došlo je u SPO zbog ove dvojice ljudi. Vuk ih posmrtno vređa, kao saradnike tajne policije. Poginuli su jer su, navodno, shvatili koliko je Vuk dobar čovek.

Kada su došli na vlast Danino pleme je opelješilo Beograd. Vuk nije bio srebroljubac, ali je slušao Danu. Kada se on rodio, Dana je pošla u prvi razred.

Dok sledbenici SPO-a počivaju na grobljima, preživeli sede u invalidskim kolicima, bez ikakve pomoći, Dana je podelila hiljade stanova svom plemenu.

Izbacivali su iz stanova prvoborce pobune, da bi u njih useljavali dalju rodbinu, sudije, advokate, policajce, one koji su im se udvarali i ulizivali.

Srećom, ni Joca ni ja nismo dobili od SPO-a ni čašu vode. Nismo ni tražili, ni očekivali, jer, sloboda se osvaja, ne naplaćuje se.

Brana Mićunović je iz Podgorice slao pare da se Giški podigne spomenik, da se pomogne njegova sestra i majka Milena, da ne umru u bedi. Pomagao je mnoge one kojih se Vuk i Dana nisu mogli da sete, dolaskom na vlast i ulaskom u pljačku.

Pamtim vremena i pre Miloševića. Kao da smo živeli u različitim državama. I tamo su kritikovali pisce, zabranjivali ih. Cenzurisali filmove, pozorišne predstave... Ali, svi su oni i dalje bili junaci našeg doba. Vlast se diskretno trudila da ne ostanu bez plate. Vraćali su iz u čitanke, štampali su druga njihova dela, a žmurili na samizdate. Posle bunkerisanih filmova reditelji su dobijali pare da snimaju nove.

Danas nema ni pravih pisaca, ni pravih reditelja, ni pravih umetnika. Svi su pod Vučićevim šatorom, mada među njima ima zaslužnih stvaralaca.

Samo za vreme svoje vladavine Vučić je strpao u zatvor više od 700 mislećih građana, samo zato što su na tviteru, društvenim mrežama, ili u kafani o njemu loše pričali.

Zašto se u Srbiji kažnjava ljudska želja za slobodom?

Počev od Vuka Karadžića, Vase Pelagića, Branislava Nušića, pa do lirskog pesnika Vojislava Ilića, Pere Todorovića... svi oni su dobar deo života proveli u zatvoru, a narodni prosvetitelj Pelagić je i sahranjen na zatvorskom groblju u Zabeli.

Srbija je imala svetske pisce, novinare svetske klase.

Ko se danas seća pisaca Miodraga Bulatovića, Branka Ćopića, Mihaila Lalića, Oskara Daviča? Ko je danas sahranjen od pisaca u Aleji zaslužnih građana?

Da li pamtimo legendarne novinare Miroslava Radojčića, Ristu Bajalksog, Radula Vasovića, Dragoljuba Golubovića Pižona, Dušana Savkovića, Žiku Lazića...?

U Aleji zaslužnih građana sahranjen je pre tri meseca Veselin Simonović, urednik Blica i lista Nova. Ovaj bednik je iz svojih novina otpustio peko 800 novinara, ''koji se nisu uklapali'' u uređivačku politiku.Nije napisao ni pet tekstova, ali je ostavio iza sebe 12 miliona evra, lokale... Danas ga se sećaju samo oni koje je šikanirao kao urednik novina, čiji vlasnik nije bio.

Ko se danas seća Aleksandra Tijanića, koji je iza sebe, istina, ostavio dosta dobrih tekstova i šifru od računa na kojem se nalazi 20 miliona evra, koje je opljačkao od RTS-a uz pomoć Aleksandra Vučića. Gazio je sve one kojima je bio direktor ili urednik, a služio one koji su bili njegove gazde.

Borba za slobodu mora biti neprestana. Bez obzira što za života slavimo fukare.

Setio sam se stihova pokojnog Branivoja Milinovića koji je poginuo u demonstracijama 9. marta, ispred ''Londona", ubijen metkom iz snajpera policajca iz Požarevca. "A jednog dana, kada te i Bog proda, shvatićeš da je i smrt sloboda".

Krenimo u boj. U slavu otadžbine i slobode, smaknimo Tiranina i njegove saučesnike. Neka to platimo i svojom krvlju.