Preko pune linije

Poslednja trgovina odlazećeg diktatora: otvorio vrata Kinezima a oni njemu ponudili azil

PATKA IZ PEKINGA

Nakon decenije beskrajnih fantazija o monumentalnim ruskim investicijama u Srbiju, arapskih kula i gradova, ubrzanog ulaska u Evropsku uniju i američkih milijardi, odlazeći diktator ponudio je ovu porobljenu zemlju „na staranje" kineskoj ekonomskoj aždaji, koja će pod ovim nebom napraviti najveći evropski depo svoje robe. Sa kineskom državom ide i kineska mafija (Trijade), kineska obaveštajna služba i kineski krupni kapital kojim može da kupi svakoga u ekonomski posrnulim državama evropskog kontinenta. Zli samodržac, Aleksandar Vučić, otvorio je vrata Srbije za Kinu koja mu je diskretno ponudila azil u Hong Kongu kad mu uskoro bude zatrebao. Ovo je, verovatno, njegova poslednja prilika da nakon Kosova proda i ostatak Srbije, kako bi sačuvao svoju mafiju, sebe lično i svoje najbliže. Za ostalo će se pobrinuti njegovi evroatlantski šefovi.

Nikola Vlahović

Današnja zgrada Vlade Republike Srbije u ulici Nemanjina 11., građena je od 1926. do 1928. godine, a projektovao je ruski carski arhitekta Nikolaj Petrovič Krasnov. U njoj se prvobitno nalazilo Ministarstvo finansija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovo je prvo javno zdanje podignuto u Beogradu za potrebe tada tek stvorene Kraljevine SHS, a kasnije Kraljevine Jugoslavije. Zgrada je u početku imala samo dva sprata, a tek 1937. dobila je konačan izgled kakav ima i danas. Na vrhu zgrade nalazi se skulptura vajara Đorđa Jovanovića - žena sa bakljom i štitom u rukama, personifikacija Srbije. Tu su još četiri njegove statue koje simbolizuju zanatstvo, plodnost, industriju i trgovinu.

U trećoj deceniji dvadeset prvog veka, zanatstvo u Srbiji je izumrlo, plodnost (u svakom smislu) je na najnižem nivou u Evropi, industrija i trgovina su u skoro potpunom vlasništvu stranih kompanija. U Srbiji (kao i u srodnim zemljama regiona) je mrak, tako da ne pomaže ni ona simbolična baklja da se barem nešto vidi, a kako je ova država pokorena i spolja i iznutra, i štit u rukama „personifikacije Srbije" potpuno je uzaludan. Srbija je prodata i tu nema šta da se brani, osim ako dođe do sukoba interesa „u vlasničkoj strukturi", a to će opet ići preko leđa građana Srbije.

Ako je drski diktator pomislio da je bila moguća bilo kakva vojna neutralnost u okolnostima najteže podele sveta, još od „Hladnog rata", ili, ako je sam sebe ubedio da to može da izvede, onda je on znatno luđi nego što mu piše u zdravstvenim kartonu. A, to je već ozbiljna tema, problem koji nije na vreme uočen, jer je bolest u odmakloj fazi.

Jer, strah kojim je srpski diktator zaposednut, pokazuje svoje dejstvo tako što ga povremeno uhvati nemoćni bes, usled koga crveni, preznojava se i izgovara agresivne i nekontrolisane rečenice, a sa druge strane, ponekad deluje kao da ima krvni spazam, zaledi se sve u njemu, i, kao da ima katatoniju, gleda u jednu tačku i ne može da izgovori nijednu reč.

Ako na kraju ove užasne skaske sa poludelim Vučićem njegovi „vernici" čuju da je opljačkao državu za blizu stotinu milijardi evra, da je zbog njegovog režima iz države pobeglo više od pola miliona ljudi i da je još toliko za deset godina umrlo pod raznim okolnostima, sigurno da mnogi od njih dugo neće u to poverovati, a neki od njih nikada. Tako je bilo i sa „vernicima" Slobodana Miloševića, koji se sprdao sa njima javno govoreći doslovno: „Ja sam za Srbe neka vrsta verskog vođe!"

Kad i ako bude suđenje Aleksandru Vučiću, njegovim saučesnicima i onima čija je dužnost bila da ga hospitalizuju, među prvima na optuženičkoj klupi treba da budu odgovorne osobe iz psihijatrijskih ustanova, pre svih, Klinika za psihijatrijske bolesti „Dr. Laza Lazarević", jer niko od njih nije reagovao (a bili su obavešteni od ponekih savesnih državnih službenika), prilikom ovih paničnih senzacija koje se svakodnevno dešavaju srpskom diktatoru, dakle, jednoj opakoj osobi čiji zdravstveni karton do danas nije videla čak ni nadležna skupštinska komisija.

A, posledice po građane Srbije i državu Srbiju su katastrofalne, jer ovaj sumanuti čovek može svašta da uradi a da zato nikome ne polaže račune. Nedavno je na ulice Beograda, bez ikakvog realnog povoda, izveo „duge cevi" da šetaju gradom, valjda zato što je iste večeri gledao na TV posledice još nedovoljno razjašnjenog terorističkog napada u Rusiji.

Već godinama unazad, Srbija gleda ove njegove ludačke akcije, koje po pravilu nastaju kad on nešto čuje, vidi ili pročita.

Izvor MT, dugo godina zaposlen na jednoj „nepolitičkoj" dužnosti, povremeno u Vladi a povremeno i u Predsedništvu, bio je svedok raznih Vučićevih traumatskih ispada, za koje tvrdi da su „čisti egzibicionizam", te da je AV opasan za državu utoliko što je spreman da beskrajno maltretira svakoga oko sebe, da izda, proda, slaže ili da podmetne i režira svako zlo, ali tako da uvek neko drugi bude kriv za to umesto njega.

Njegovo ludilo je odavno u terminalnij fazi, pa je za 2024. godinu samostalno planirao da potroši čitavu milijardu evra u odbrambene svrhe! To je više novca nego što režim u Kijevu dobija od Amerike za rat sa Rusijom!

Zašto treba da otme iz džepova građana Srbije milijardu evra, ako znamo da Vojska Srbije ne sme ni počasni plotun da ispali u pravcu eventualno stvarnih ili nekih Vučićevh imaginarnih neprijatelja?

Naime, ovo je država koja je već godinama u programu „Partnerstvo za mir" sa NATO paktom i već se odavno nalazi pod tim odbrambenim „kišobranom" koji će severoatlantska alijansa navodno da raširi.

Ovaj apsurd, gde je srpski diktator već oteo stotine miliona evra iz srpskog budžeta za kupovinu ruskog polovnog naoružanja i letilica bez dodatne opreme (za pilote kojih nema i za one kojih još ima ali moraju da idu na obuku kako bi upravljali njima), neshvatljiv je zdravom razumu, upravo zbog gore pomenute činjenice da je Srbija „u partnerstvu" sa NATO.

Što se odbrambenog saveza sa Ruskom Federacijom tiče, on se u stvarnosti nikada nije desio. To traje još od onog čudnog povlačenja ruskog korpusa KFOR-a sa aerodroma Slatina kod Prištine, 1999. godine u vreme Borisa Jeljcina, pa sve do one tri reči koje je Vladimir Putin pre nekoliko godina na brzinu izgovorio ispred hrama Svetog Save u Beogradu („Hvala za družbu!"), dok je žurio da izbegne „spektakl" koji su pokušali da mu podmetnu Aleksandar Vučić, Vojislav Šešelj i podivljali radikali, tražeći da im se „obrati".

Srbija je u novijoj prošlosti platila tu „družbu" na svakom koraku. Ništa nije bilo besplatno. A, „družbu" sa Zapadom, plaća već decenijama.

U čuvenom romanu „Seobe", Miloša Crnjanskog, opisana je sudbina glavnog junaka Vuka Isakoviča i drugih likova ovog dela, koji su u burnim vremenima 18. veka računali na „družbu" sa ondašnjim velikim silama (austrijskom, otomanskom pa konačno i ruskom), pa se sve završilo teškim razočaranjem.

Ukratko, Crnjanski je dao sliku Srba onoga vremena, koji su proživljavali život u besmislu „pod tuđom voljom i za tuđi račun".

I kao da ništa nije naučeno iz ovakvih pouka velikih umova, čitav narod savremene Srbije gurnut je opet brutalno u taj besmisao. Činile su to vrlo smišljeno, iz najnižih pobuda, sve „voljene vođe" Srbije u 20. veku, završno sa Slobodanom Miloševićem, a na početku 21. veka, sa Aleksandrom Vučićem.

Srbija će nakon sadašnjeg diktatora morati da zaustavi haos, pokrene čitav novi prosvetiteljski pokret, pokrene najsposobnije i obračuna se sa agresivnim, neukim i bahatim režimskim „medijatorima" koji ovu namučenu, prevarenu i opljačkanu zemlju i utamničeni narod decenijama a posebno danas, predstavljaju kao zlikovačku jazbinu.

Kako više nema nikoga da ga ozbiljno shvata, ni u regionu ni u Evropi, a još manje u ostatku sveta, ovako izopačenog Vučića još uvek hoće Kina, jer se vladi u Pekingu ne napušta ovaj deo Evrope. Uloženo je mnogo rada, novca, a, takođe, Srbija je prema Kini i kineskim bankama veliku dužnik. Toliki dužnik da bi dugovečni Si Đinping, predsednik države i partije ove ogromne zemlje, mogao da naplati eventualnu štetu uzimanjem delova državne teritorije! I taj dan nije daleko, ukoliko već nije smišljen bolji kineski plan za „nevidljivu" okupaciju Srbije.

Bio je takav jedan pokušaj od strane državne kineske Exim banke, da zauzme jedan veći deo ulcinjske plaže u Crnoj Gori, sve dok sadašnji premijer Milojko Spajić nije bio prisiljen da igrom na berzi izbegne da Kina stavi „tapiju" na ovaj deo jadranske obale. Ta igra je koštala, i tek će koštati, jer je dug preuzela velika zapadna bankarska korporacija, koja takođe voli svoje dužnike ali joj se nigde ne žuri i želi da joj klijenti budu večni dužnici. Jednostavnije rečeno, između dva dužnička ropstva, izabrao je Spajić ono dugoročno, ali bez otimačine dela državne teritorije.

Ne tako davno, na svečanosti povodom obeležavanja lunarne (kineske) Nove godine, srpski diktator se pohvalio kako će ga u toku ove 2024. godine posetiti kineski predsednik Si Đinping, i to nakon što je kineski ambasador Li Ming istakao da se „čelično prijateljstvo Srbije i Kine podiže na viši nivo".

Ovo je godina kad će i zaista, kineski „ulaz" u ovaj deo Evrope da oseti svako ko je do juče naivno verovao da su Kinezi samo prodavci plastične bofl-robe u sirotim predgrađima ili u ružnim prodavnicama u zabačenim ćoškovima gradskih sredina.

Ogroman kineski kapital ući će preko kineskih milijardera (neverovatno je ali istinito da je Kina druga po broju dolarskih milijardera, odmah iza SAD, prema istraživanju Blumberga), i to uglavnom u obliku investicionog kapitala. Kineska država radiće isto to, kupovinom državnih obveznica i daljim kreditiranjem zemalja poput Srbije, širom Balkana, ali i Evrope, koja već ozbiljno posrće zbog suludih troškova rata u kome ne učestvuje već je gurnuta voljom NATO pakta.

Dana 17. oktobra prošle 2023. godine, Vučić je u Kinu doveo brojnu delegaciju svojih ministara na međunarodni forum "Pojas i put".

Ta poseta je označila ulazak Kine na evropski kontinent, kakav do sada nije imala. Nijedna evropska država nije tako samoubilački odlučila da kineskoj velesili otvori vrata širom i time ugrozi sopstvenu ekonomiju (koja je ionako na izdisaju).

Na početku te prošlogodišnje posete Kini, ovaj samodržac je naglasio da će sporazum dve zemlje o slobodnoj trgovini stupiti na snagu do maja ili juna 2024. godine i rekao da to ima "veliki značaj za srpsku privredu". Kakav značaj, shvatiće svi kojima će kineska roba biti nelojalna konkurencija.

Pored tog sporazuma, potpisano je više bilateralnih dokumenata - o saradnji policije u upravljanju vanrednim situacijama (kineski policajci veći duže vremena leti patroliraju Beogradom zajedno sa srpskim), ekonomskoj, investicionoj i industrijskoj saradnji, o izgradnji više saobraćajnica, srpsko-kineskog industrijskog parka, izvozu jabuka, modernizaciji fiksne mreže, digitalizaciji, kulturnoj saradnji.

Nesposobno Vučićevo ministarstvo građevinarstva, dogovorilo je izgradnju gotovo 300 kilometara novih puteva i kupovinu pet kineskih brzih vozova, a vrednost ovih ugovora je blizu četiri milijarde evra.

Sve će to građani Srbije da plate iz kredita državne kineske Exim banke. Uprkos tome, srpski diktator se besramno hvali kao da je on lično sve to izgradio ili će da izgradi, a da bude gore, i jedan deo naroda veruje u tu njegovu bestidnu laž.

Zbog svega ovoga, srpski diktator je ne tako davno priredio svečanost u vili „Mir" na Dedinju, za ambasadora Kine u Srbiji Li Minga i njegove saradnike, i tom prilikom rekao:

"Za dobre želje nikad nije kasno, danas na izmaku praznika upućujem vam srdačne čestitke i najbolje želje za napredak Kine i blagostanje kineskog naroda. Uvereni smo da će vaša zemlja u godini 'Drvenog zmaja' sa istom snagom i mudrošću nastaviti putem napretka. Snažno verujem u budućnost odnosa Srbije i Kine. Odnosi Srbije i Kine su na istorijskom vrhuncu i dobijaju novi kvalitet!"

Ovo je trebalo da znači da je potpis na akt o slobodnoj trgovini sa Kinom i praktično aktiviran, te da će se, kako je i dogovoreno mesecima ranije, Srbija pretvoriti u jedan ogromni magacin kineske robe, praktično u kinesku off shore zonu za distribuciju po celoj Evropi, ukoliko EU pokaže svoje licemerje, a već jeste (navodno je protiv kineskih investicija a sama ih koristi).

To takođe znači da je A. Vučić u ozbiljnom problemu, ukoliko je sasvim tačan za sada javnosti nepoznati plan za njegov azil u Hong Kongu koji mu je od strane diplomatije iz Pekinga na diskretan način ponuđen kad dođe „sudnji čas" (ovom magazinu je takva informacija stigla iz veoma ozbiljnih izvora u trgovinskom predstavništvu jedne prekomorske države).

Zato se Vučić svom snagom hvalio da su tri velike kineske kompanije tri najveća izvoznika iz Republike Srbije, pa je prilikom već pomenute svečanosti rekao: „Ovo znači da u ogromnoj i fantastičnoj meri Kinezi doprinose razvoju i napretku naše zemlje. I beskrajno vam hvala na tome, jer je Kina u teškim trenucima bila uz Srbiju. Možete da računate, mi smo mala zemlja, ali taj glas za poštovanje pravila i međunarodnog javnog prava, povelje UN, ali glas i za prijateljstvo u teškim trenucima uvek ćete imati u našoj Srbiji".

Naveo je i da je u razgovoru sa velikim kineskim direktorom i ministrom spoljnih poslova Vang Jiem dobio potvrdu da će kineski predsednik Si Đinping ove godine posetiti Srbiju, ali da još ne može da govori o datumima.

"I želim sada pred svima da i javno kažem da sam dobio potvrdu u razgovoru sa velikim kineskim direktorom i ministrom spoljnih poslova Vang Jiem, ali ne mogu još o datumima da govorim, da će ove godine našu zemlju, dakle u godini 'Drvenog zmaja', posetiti naš iskreni prijatelj i veliki lider, ne samo Narodne Republike Kine, već rekao bih jedan od najznačajnijih svetskih lidera, naš iskreni prijatelj kojeg želimo da dočekamo u najboljoj atmosferi i na najlepši mogući način Si Đinping", rekao je ovaj samodržac ushićen činjenicom da mu je velika Kina diskretno ponudila azil, „ako zatreba".

Ambasador Kine Li Ming takođe je bio „mandarinski" ljubazan, pa je pohvalio Vučića jer su predstavnici Kine u Srbiji „počastvovani prijemom na visokom nivou", da „dve prijateljske zemlje treba da ulože još više snage u promovisanje kinesko-srpske saradnje i čelično prijateljstvo podignu na još viši nivo", zahvalio se „srpskoj ljubavi prema kineskoj kulturi", a onda je skoro ponizno, prema učenju Konfučija, „slabome dao na važnosti" i rekao da mu je čast „što je danas predsednik Vučić, odvojivši svoje dragoceno vreme u sred državnih obaveza, priredio prijem na visokom nivou kineske Nove godine Zmaja".

Od ovoliko obostranih milozvučnih izjava, svakome bi bilo muka, ali ne i kineskom ambasadoru kome je ovo očito bio strateški važan zadatak pa je nastavio u tom duhu:

"Odnosi naše dve zemlje pod strateškim vođstvom dva lidera i ličnim zalaganjem, neprekidno donose bogate proizvode. U oktobru prošle godine predsednik Vučić je, predvodivši srpsku delegaciju učestvovao na Trećem međunarodnom forumu 'Pojas i Put' i sastao se sa predsednikom Kine Si Đinpingom. Naša ekonomsko-trgovinska saradnja takođe je prosperitetna, a ukupan iznos robne razmene u prošloj godini premašio je 6,1 milijardu američkih dolara dok su kineske kompanije tri najveća izvoznika Srbije, čime dominiraju u izvozu ostvarujući obostranu korist".

Ta „robna razmena" je takvih razmera da je Srbija izvezla tek jednu desetinu od cifre koju je kineski ambasador pomenuo, a sve ostalo je kineski uvoz u Srbiju.

Zato je ovaj kineski diplomata tako ljubazan bio, a kako i ne bi, kad još dva puta toliko milijardi evra treba da zaradi država Kina na poslovima u Srbiji.

Ali, to nije ni deo onoga kako se Kina prema srpskom diktatoru i njegovoj veleizdajničkoj „ekonomskoj politici" odnosi. Naime, prvog dana po kineskoj Novoj godini, u najgledanijoj informativnoj emisiji vestima u 19 časova, emitovana je novogodišnja čestitka Aleksandra Vučića, a kineski mediji i kineski ambasador u Beogradu, istakli su činjenicu da je ovaj tiranin „zadobio 100 miliona kineskih obožavalaca i pratilaca".

Ming je podsetio i da je uoči praznika Lampiona emitovan intervju predsednika Vučića u kome je on naglasio „duboke utiske i sećanje na vreme zajedničke borbe protiv pandemije" kad je potrošio desetine i miliona evra kupujući kineske respiratore od kojih većina nikad nije upotrebljena a za mnoge se zna da su doslovno ubrzavali smrt pacijenata.

Deveti susret Si Đinpinga i Aleksandra Vučića tek treba da se desi narednih meseci.

Vučićevi bilteni se hvale da je ovaj diktator „ubedljivo najpopularniji strani državnik u Narodnoj Republici Kini, da je „njegova popularnost rasla je iz godine u godinu, a naklonost kineske javnosti dodatno je porasla, nakon nedavnog intervjua koji je naš šef države dao državnoj kineskoj globalnoj televizijskoj mreži (CGTN)" Njegova propaganda kaže da je Vođa u Kini „superstar" veći nego što je bio Velimir Bata Živojinović ili danas Novak Đoković! Jedan Vučićev podlistak tvrdi da nema kineskog taksiste da ne zna ko je Vučić: „Čim taksista čuje da ste iz Srbije prvo će vas pitati za Vučića!"

Granice propagandnih svinjarija Aleksandra Vučića ne postoje. A, neke ozbiljne i vrlo zabrinjavajuće činjenice govore da će Srbija imati velikih problema zbog „čeličnog prijateljstva" sa Kinom, posebno zato jer se razmatra u EU ukidanje godišnje „sinekure" od 250 miliona evra koje bespovratno dobija iz takozvanih predspristupnih fondova.

Cena „družbe" Vučićevog režima sa vladom u Moskvi, poznata je u dolar, evro ili cent. Na gubitku je Srbija. Cena „čeličnog prijateljstva" sa vladom u Pekingu, biće znatno veća, a Srbija će usled toga ekonomski praktično prestati da postoji.

Sa druge strane okeana, oglasio se i predsednički kandidat Donald Tramp vrlo interesantnom izjavom (za višeznačnu analizu!) koju su sve Vučićeve propagandne stanice prećutale.

Naime, Tramp je kazao između ostalog i ovo: "Mislim da je odnos Zapada prema Kosovu i Zapadnom Balkanu stvoren pre rata u Ukrajini. Sada moramo mnogo da razmišljamo o tome šta se promenilo, jer, naravno, Rusija želi da učini više na destabilizaciji Zapadnog Balkana, da učini više preko svojih saveznika, uključujući Srbiju, da ove države, učini manje bezbednim. Stoga moramo raditi na pronalaženju načina da se borimo protiv toga. Mislim da je naša politika tvrda i realna".

Ako je budućnost srpske diplomatije takva da će njome da upravljaju kineske i zapadne kompanije, onda nema dileme da je Vučić prodao ovu državu.

I u takvoj državi je onda moguće da je kandidatkinja za buduću ministarku pravde polaznik akademije mlađih referenata Srbije, izvesna spodoba poznata u Skupštini Srbije kao „Pilja".

Koliko je sadistički režim odlazećeg diktatora, vidi se i na ovom primeru: od 2020. godine, u Kragujevcu se proizvode najmoderniji tramvaji u fabrici Simens za nemačko tržište. Ovde ih nabavljaju i uvoze gradovi Bremen, Nirnberg i Kopenhagen. Ali ne i Beograd, koga GSP vozi raspalim i dotrajalim tramvajima.

Sve se ovo dešava u državi gde takozvani javni servis RTS u glavnim večernjim vestima tvrdi da je Beograd na drugom mestu najčistijih gradova u Evropi i da je Srbija jedina država u Evropi koja ima lek i kompletnu opremu za lečenje tumora.

Srbiji treba jedan Tramp koji se ne usteže da javno kaže Amerikancima ovih dana: „Mi smo narod u opadanju, narod koji propada" (napisao je to i na svojoj društvenoj mreži "Truth")

Istina, ma koliko gorka, lekovita je i oslobađa. Kako će Srbija i njoj bliske zemlje u regionu da dođu do te slobode?