Analiza

Dosije Srebrenica: Vučić prihvata laž o genocidu!

Brutalno gazi sve srpsko

Od kada je na vlasti,Aleksandar Vučić se teatralno do vulgarnosti „bori" za srpske interese. Predstavlja se ne samo kao neko ko je konstantno zabrinut za sudbinu našeg naroda, već i kao čovek koji zbog nje tako duboko pati da mu se srce cepa. Naivni posmatrač se prosto upita - kako preživljava nacionalne tragedije? Sve emisije u kojima učestvuje ili gde o njemu, kao da je živi svetac, govore medijski jurišnici režima, prožete su pričama o njegovom stradanju za Srpstvo.

Dragomir Anđelković

Dušmani ga zbog nas razapinju ali on vaskrsava i ponovo staje na branik otadžbine. Sagoreva za naciju, ali se kao mitska ptica feniks iznova rađa kako bi imao ko za nas beskrajno da se zalaže i pati (da bi mi ostali mogli da lenčarimo i uživamo zahvaljujući velikim ekonomskim uspesima koje, paralelno, dok ga globalni moćnici zlostavljaju, Alek sa svojim Malim, kao, postiže).

Uporno ističe da koliko god da su silni oni koji nas napadaju, on će se sa njima boriti kao pobesneli lav. Ništa mu nije, niti će mu biti teško, kako bi probao da zaštiti nejake Srbe i Srpkinje. Zna da uspeh nije izgledan, ali neće žaliti svoju krv, suze i znoj (a tu su srpske zastave koje mogu da posluže za upijanje tih telesnih tekućina), već će sve moguće i nemoguće učiniti da im pruži otpor. Ako ne zbog nečega drugog - ne skriva on da je razuman te shvata kako u realnoj (geo)politici stoje stvari - onda bar radi nacionalne časti. Ona mu je iznad svega.

Majko mila! Kakva bezočnost! Nije mu neprijatno da govorio časti i junaštvu, bez obzira što je on taj koji za račun stranaca brutalno gazi sve srpsko. I još se licemerno ceri naciji u lice. Nije džabe zaslužio da u istoriju uđe kao Aleksandar bez Kosova.

Vreme je da budemo ozbiljni, pa zato prekidam tok režimskih propagandnih fekalija. Svi mi dobro znamo da Vučić brani našu južnu pokrajinu tako što je daje NATO otimačima, kako bi im platio za nastavak svoje autoritarne vladavine i posle nje za mogućnost da bude novi, za zakon nedodirljivi, Milo Đukanović.

Kada se sa Tomom uspeo na vrh naše državne piramide, kontrolisali smo sever Kosova koliko i Vranje, a Priština nije mogla ni da prismrdi međunarodnim institucijama u koje sada pompezno ulazi. Alek je predao neprijateljima teritorije koje smo držali na Kosovu i Metohiji a onda se posvetio faktičkom priznanju naše secesionističke pokrajine u celini. Pomaže joj da uđe u Savet Evrope, UN, NATO, EU. Da ne govorimo o onome što je već odradio, kao što je članstvo tzv. države Kosovo u Međunarodnom olimpijskom komitetu. U njega je nju uveo, držeći Prištinu za ruku, kao da je njegovo a ne severnoatlantsko čedo.

Sve rečeno, Vučić je veleizdajnički - sa stanovišta Ustava Srbije a ne paušalno rečeno - uradio na štetu srpskog naroda. Uprkos tome njega i njegove medijsko-političke poltrone nije sramota da viču da se zalaže za naše nacionalne interese. Doduše, kada se malo bolje razmisli, to je i za očekivati! Zar pljačkaš banke ima problem što otima tuđe? Otkada dilera droge grize savest što truje nečiju decu? Da su zabrinuti za moral i sudbine drugih ljudi, ne bi radili ono što čine. Pošto nisu, hvale se komšijama, na tuđim grobovima „zarađenim" meklarenima. Razlika između takvih mafijaša i pripadnika vrha režimskog kartela, samo je u tome što Vučićeva ekipa još i ubeđuje žrtve da veliki vođa ispašta što im čini zlo, te da je ono u njihovom interesu pa je red da budu zahvalne.

Tako treba gledati i na proteklu ogavnu konstrukciju u vezi sa Srebrenicom. Baš je bilo briga Vučićakakva će u UN biti usvojena rezolucija koja se odnosi na nju. Do toga što je ona na štetu RS i Srbije, stalo mu je koliko i do Severne Kosovske Mitrovice koju je poklonio Kurtiju. Ali trebala mu je neka velika prilika da potkrepi svoj lažni patriotizam jalovom borbom za Srpstvo (i preusmeri pažnju nacije sa Kosova). Zato se u zgradi UN ponašao kao navijač na tribinama.

Evroatlantske gazde mu neće zameriti što pali baklje dok god Srbija pompezno gubi (njih interesuju rezultati a ne isprazni gestovi, na koje pada deo našeg naroda). Zato njegove besramne sluge smeju da uskliknu: niko se ne bori za naš narod kao Vučić (nema veze što je dao Kosovo). Ne vraća se sa štitom, već ga kao nekog starogrčkog heroja donose na njemu (gde zapravo leškari i pije vino), ali dao je skoro sve od sebe (na primer znoj) za opštu stvar.

Koješta! Da je Vučiću stvarno stalo do negiranja nakaradnih priča njegovih zapadnih mentora o „genocidu" u Srebrenici, mogao je da im se suprotstavi tamo gde bi ih to stvarno zaboleo, a on bi sto posto postigao uspeh. Bukvalno bi im tada udario šamar. I uz to bi naciji pokazao da bez obzira što je u odnosu na onu prethodnu, „žutu" vlast (čije ključne pripadnike je, uzgred budi rečeno, primio u svoje redove), mnogo gori po pitanju Kosova, bar kada se radi o odbacivanju srebreničkih laži, bitno je od nje bolji. Naravno, to nije uradio jer time bi se stvarno zamerio Vašingtonu, Briselu, Berlinu. To mu ne pada na pamet. Ovako, puštaju ga da se sterilno bori za istinu o Srebrenici, jer oni od toga nemaju nikakvu štetu, niti Srbi korist.

Evo o čemu se radi: Skupština Srbije usvojila je 31. marta 2010. godine Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici. U njoj, između ostalog, stoji: „Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde". Nema laži, nema prevare. Srbija je time priznala Hašku besmislicu o opštinskom genocidu, odnosno da je egzekucija određenog broja zarobljenika, pokušaj potpunog uništenja jedne nacionalne grupe. Takav zvanični stav nije promenjen do danas.

Ono što se dogodilo u pomenutom gradu na istoku Republike Srpske - svakako je prvorazredno zlodelo, koji može da se stavi u red samo sa užasima kakav, recimo, prestavlja pogrom nad Srbima u Sarajevu ili pokolj srpskog naroda u okolini Bratunca - ali nije genocid. Da sada ne govorimo i o očito predimenzioniranom broju žrtava. Uprkos tome, Parlament naše države sramno se složio sa neistinama koje je proizveo lažni Međunarodni sud pravde, a zapravo NATO institucija za prekrajanje istorije i legalizaciju agresivnog delovanja tog osvajačkog pakta.

Kada smo se već i sami, i to pre četrnaest godina, složili sa onim što je potka ovih dana od strane Generalne skupštine UN prihvaćene Rezolucije o Srebrenici, što sada Vučić drami? Da ne zaboravim da kažem još nešto: usvajanju bedne „Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici", svojevremeno su se otvoreno suprotstavili DSS, Nova Srbija i SRS( koji je tada bio daleko od onoga što je danas: naprednjačka NVO). Vučićevi i Nikolićevi reformisani radikali, prozvani SNS, to nisu učinili. Imali su amorfnu poziciju - malo tamo, malo vamo. U skladu sa njom su se uzdržali od glasanja. Ništa više od toga nije učinila partija onoga koji sada zbog istog ali na drugom mestu, kao da je glumac u nekog seoskom amaterskom pozorištu, čupa kosu i žvaće zastavu!

Da je ozbiljno ljut i spreman da se bori protiv laži o tzv. srpskoj genocidnosti, mogao je da uradi nešto drugo, krajnje konkretno. Jedan, dva, i udarac. Ubojito bi poentirao. Vladajući blok, u kome je Alek apsolutni gospodar, ima oko 160 poslanika u Narodnoj skupštini Srbije. Otuda, bez ikakvog problema mogao je i može da anulira Deklaraciju iz 2010. i usvoji novu, u kojoj bi jasno stajalo da Srbija odbacuje haške laži o Srebrenici kao i nedavno usvojenu Rezoluciju GS UN. Da li je to realno? Naravno da nije! Vučić se pred nama busa u prsa, a u Njujorku ljubi ruku svom patrijarhu Sorošu (starijem). Aca „Srbin" je njegov a ne naš. Ne hvali ga džabe stari BH muslimanski srbofob Lagundžija.

Jasno je da Alek radi po unapred dogovorenom scenariju i neće ništa da preduzme što bi naljutilo one koji su mu pomogli da dođe na vlast te mu pomažu da se na njoj održava uprkos tome što u srcu Evrope u 21. stoleću, vlada kao da je opskurni afrički diktator iz druge polovine 20. veka.Toliko o Srebrenici i novoj epizodi jeftine režimske „sapunice" (ili tačnije, s obzirom u šta se gura naš narod, možda je bolje reći „krvavice") o Vučićevoj epskoj borbi za Srpstvo.

On se za naše interese zalaže tako da od njih ne ostane ništa, a da njemu ne fali ni dlaka sa glave. Štaviše, da bude na razne načine ozbiljno nagrađen za saučestvovanje u razaranju svega bitnog za naš narod. Logično je da onda neće da udari ni po perifernim interesima okupatora za koje radi, a kamoli da će i pipnuti ono do čega im je jako stalo. A bilo im je i ostalo bašbitno da Srbija iznutra prihvati ono što su sada Vučićevi geopolitički prijatelji izgurali u UN.

To smo miodavno učinili usvajajući pomenutu antisrpsku Deklaraciju, a Aleksandar bez Kosova i istine o Srebrenici, ni ne pomišlja da je poništi. Junački, nema šta! Kao ponašanja Vuka Brankovića u srpskim narodnim pesmama. Samo što je ono u realnosti bilo bitno drugačije u pozitivnom smislu, a Vučićevo u ovoj našoj sumornoj zbilji - nije. On je prototip izdajnika iz srpske epike iako se predstavlja kao novi knez Lazar koji se žrtvuje za svoj narod.

Ko misli da preterujem, neka samo pogleda šta je uradio sa Kosovom i Metohijom i dopuni to elementima kao što je ovaj srebrenički, kojim smo se sada bavili. Vučić ni ne pomišlja da unutar Srbije poništi ozvaničenje srebreničke prevare (što bez prepreke može da uradi od 2014, kada je SNS stekao dominaciju u Parlamentu). Latini bi rekli: pametnom dosta! Ali takvi, izgleda, ne spadaju među konzumente otrovnih produkata Hepi, Informer, B92, Alo i brojnih drugih fabrika režimskih laži. Deo srpskog naroda se toliko najeo marmelade od bunika da režim, uprkos svemu što je učinio, može da nastavi po starom! To je skoro pa neshvatljivo. Bar da se utešimo našom narodnom izrekom (ništa manje mudrom od onih latinskih): „Ničija sveća nije gorela do zore".