Regioni
Dinkićevo muljanje: ministarska matematika obrnuta od partijske
Seča knezova zavisi od cene
glave na tržištu
Regionalizacija u Srbiji znači još veći namet na ionako osiromašeno stanovništvo kako bi se namirili svi partijski kadrovi u celoj Republici.
Decentralizacija je za srpsku vlast u suštini sinonim za borbu oko
kase sa ono malo preostalih para, jer je dokazano da se na lokalnom nivou lakše krade nego iz republičkog budžeta koji je pod budnom prismotrom stranih poverilaca. Zato će u predizbornoj godini vlast da spiska 40 milijardi dinara na udovoljenje
lokalnih satrapa, umesto da otvori 50.000 novih radnih mesta
Milan Malenović
Ujedinjeni regioni Srbije, neformalno udruženje
građana sa političkim aspiracijama, slavodobitno je nedavno objavilo da je regionalizacija
Srbije nepovratni postupak, jer je njihovu peticiju potpisalo pola miliona
ljudi, odnosno oko 15 odsto biračkog tela Srbije. Jedan od
problema je, međutim, što ni tvorci peticije, a još manje njeni potpisnici nemaju pojma šta
se tačno tom peticijom traži.
Regionalizacija države predstavlja postupak u kome se vlast, odnosno jedan
njen deo, sa centralnog, u našem slučaju republičkog, spušta na lokalni nivo. Pod dekoncentracijom, nasuprot tome, uobičajeno se podrazumeva "dodeljivanje izvesne samostalnosti nižim, obično mesnim predstavnicima centralne vlasti". Obično deložiranje pojedinih republičkih institucija iz
prestonice Beograda u gradove u unutrašnjosti
predstavlja nešto sasvim treće.
Jedan od načina za pospešivanje lokalnog razvoja bez dupliranja birokratskih
kapaciteta, jeste i deložiranje pojedinih institucija iz prestonice u
provinciju. Dobar primer za ovo je Savezna Republika Nemačka,
u kojoj su osim vlade i parlamenta skoro sve ostale institucije raspoređene
po regionalnim centrima, pa je tako, na primer, Savezni vrhovni sud smešten
u ne tako velikom - Karlsrueu.
Prebacivanjem delova pravosuđa i državne
administracije u manje razvijena područja ovima se iz republičkog
budžeta upumpavaju dodatna sredstva koja koristi lokalna privreda za opsluživanje
novopristiglih činovnika. Lokalna samouprava dobija iz budžeta novac za obezbeđivanje
neophodne infrastrukture, grade se novi stanovi u kojima će činovnici
boraviti, privreda vidi svoj interes da više investira u uslužne
delatnosti u tom regionu...
Niko
ne računa krađe
Umesto ovakve preraspodele, u Srbiji je na sceni puko dupliranje
administracije. U Vojvodini, na primer,
postoji lokalni sekretarijat koji je pandan republičkom
Ministarstvu za prostorno planiranje. Ministar Oliver Dulić je tako ministar samo za teritoriju južno od Beograda, iako mu je
zvanična titula republički ministar. Tako se dolazi u ponovljeni apsurd iz perioda pre devedesetih
- da je Srbija talac svojih pokrajina.
Regionalizacija je, dakle, kada se centralna vlast potpuno odrekne nekih
svojih ingerencija u korist lokalne vlasti. Vlast, bilo ona centralna ili
lokalna, izdržava se iz budžeta koji se puni sredstvima prikupljenim od građana
i privrede. U tom grmu leži zec, odnosno pravi razlozi zašto nekome pada na pamet da
decentralizuje Srbiju.
Republika Srbija ima oko 7,5 miliona stanovnika bez Kosova i Metohije, nad
kojim nema faktičku vlast. Poređenja radi, toliko stanovnika ima i London, dok u Istanbulu živi preko 11
miliona ljudi. Potpuno je nejasno šta to regionalizacija u ovako maloj državi
može da predstavlja.
Srbija ima 165 opština, svaka opština ima svoju skupštinu u kojoj u proseku
ima šezdesetak odbornika i njihovih saradnika. Sveukupno, to čini
nekih 10.000 dobro uposlenih partijskih kadrova, prema kojima onih 250 republičkih
poslanika predstavlja kap u moru. Neka svaki od pomenutih lokalnih funkcionera
budžet mesečno košta samo 1.000 evra, a košta mnogo više
kada se uračunaju sve beneficije i krađe, onda ispada da lokalna vlast od građana
mesečno izmuze deset miliona evra. Tome još treba dodati funkcionere
raznih lokalnih agencija i javnih preduzeća, kao i nepotrebne
birokrate, pa se dolazi do podatka da se za njihovo izdržavanje
u Srbiji izdvaja više nego za pomoć najugroženijim stanovnicima.
A sada bi tu armiju lezilebovića Mlađan Dinkić i njegov URS još i da povećaju.
Partijsko
napredovanje
Kada je pre nekog vremena vlada predložila uvođenje
statističkih regiona, koji ne bi imali nikakvu ni formalnu ni neformalnu vlast, prvo
je izašla sa predlogom da je idealna podela Srbije na sedam takvih regiona. Onda
se pobunila bošnjačka manjina u jugozapadnoj Srbiji tražeći
da i statistički bude u jednom regionu. Umesto dotadašnjih idealnih sedam vlada je
pristala na novih idealnih pet regiona.
Već tada su svi ukazivali na to da je ova takozvana statistička
podela u stvari klica buduće regionalne podele Srbije, jer svaki
od satrapa i lokalnih velmoža traži svoj deo kolača.
Umesto spuštanja dela vlasti iz republičkog centra na organe lokalne samouprave, odnosno gradove i opštine, u Srbiji se polako uvodi trostepeni sistem vlasti koju predstavlja
republički centar, region i na kraju lokalna samouprava. Broj partijskih kadrova na državnim jaslama tako
se samo povećava.
Odličan pokazni primer za ovo je opet Vojvodina, koja je već ono što će budući regioni tek da postanu. Čim je republički
parlament usvojio Zakon o autonomnoj pokrajini, građani
Vojvodine su se uhvatili za glavu shvativši da su umesto smanjenja troškova
dobili nove krvopije pod dirigentskom palicom Bojana Pajtića.
Polugodišnji izveštaj o izvršenju pokrajinske skupštinske odluke o budžetu
AP Vojvodine za 2010. pokazao je da je novoformirana pokrajinska administracija
u pojedinim stavkama duplirala svoje troškove u odnosu na period pre
proglašenja autonomije.
Tako su, na primer, takozvane specijalizovane usluge za prvo polugodište
2010. u odnosu na isti period iz 2009. sa 84.948.934 skočile
na 179.998.512 dinara, što predstavlja razliku od neverovatnih 95.049.578 iliti skoro 115 odsto.
Troškovi službenih putovanja su se uvećali za preko 3,6 miliona
dinara, odnosno dobrih 10 odsto.
Na sve to potpredsednik Izvršnog veća
AP Vojvodine Dušan Jakovljev medijima je izjavio: "Niko ne putuje
turistički, već su putovanja vezana za međunarodne aktivnosti. Suštinski, nije bilo nekog bahaćenja, mada smo možda bili malo ležerniji."
Ta takozvana "mala ležernost" je Srbiju koštala skoro četiri
miliona evra, koliko su Skupština Vojvodine i njene službe potrošile prošle
godine. Pri tome ne treba izgubiti iz vida ni da Vojvodina, sa oko dva miliona
stanovnika, ima 120 poslanika u pokrajinskoj skupštini, dok cela Srbija na 7,5
miliona ljudi ima 250 poslanika.
Da se išlo proporcionalno, u Vojvodini bi moralo da bude manje od 80
poslanika, odnosno, kada bi prošao predlog o smanjenju republičkog
parlamenta za najmanje trećinu poslaničkih
mesta, skoro polovina broja sadašnjih partijskih lenjoguza u
Novom Sadu bi otišla na biro rada.
Čak
je nedavno i potpredsednik pokrajinskog Izvršnog veća Ištvan
Pastor priznao da ni na državnom, pokrajinskom i lokalnom nivou vlasti ne
postoji stvarna rešenost da se smanji administracija. Kao primer prazne
demagogije kojom se narodu mažu oči Pastor je izneo slučaj
sa preraspoređivanjem 110 službenika iz pokrajinske administracije u institucije koje će
se tek osnovati.
Jačaju tamo gde treba da slabe
Koordinator vladajuće koalicije u Skupštini Vojvodine Dragoslav Petrović iz
Demokratske stranke objasnio je ovaj manevar na jednom zasedanju parlamenta: od
110 državnih službenika, njih 20 do 30 ispunjava uslove za penziju. Ostali će
se podeliti u dve jednake grupe. Jedna će biti raspoređena
na poslove u vezi sa saradnjom sa evropskim fondovima, druga će
se baviti realizacijom Master plana razvoja Fruške gore.
Cela EU je, tako, za vojvođansku vlast bitna koliko
i mala Fruška gora!
Da ništa što je URS predložio nema blage veze sa realnošću, pogotovo ne sa
eventualnim uštedama u budžetu, utvrdio je i stalni predstavnik Međunarodnog
monetarnog fonda u Srbiji Bogdan Lisovolik. Po njegovim rečima,
predloženi plan regionalizacije bi dodatno povećao već
ionako preveliki budžetski deficit.
Dinkićeva ideja bi građane Srbije, po mišljenju MMF-a, u 2012. koštala oko 40 milijardi dinara, što bi sadašnji
godišnji deficit podiglo za još 1,1 odsto bruto domaćeg proizvoda. Da ova svota nikako nije zanemarljiva vidi se iz toga što je projektovani deficit i bez regionalizacije sada već premašen za više od ove sume, tako da bi nepokrivena rupa u budžetu 2012. iznosila bezmalo
2,5 odsto BDP-a!
Da bi se ovaj manjak nadoknadio, tvrdi Lisovolik, vlast će
morati da pribegne ili dodatnom smanjenju penzija i plata u javnom sektoru, ili
povećanju poreza. Koliko ovako raskalašna vlast već sada opterećuje
građane Srbije vidi se i iz najviših cena goriva u regionu.
Pri tome, nabavna cena i trgovinske marže po litru benzina iznose
oko 50 dinara, dok je sve ostalo državni namet za pokriće
budžetskog deficita.
Pomenutih 40 milijardi dinara, koliko Dinkić planira da spiska na povećanje lokalne
administracije, bilo bi, recimo, dovoljno da se završi Koridor 10, ili da se izgradi veći
deo planiranog autoputa Beograd - Crna Gora. Ista suma bi bila dovoljna i da se
otvori - preko 50.000 novih radnih mesta u privredi!
Poigravanje sa idejom decentralizacije zato ne predstavlja samo jeftin
predizborni marketing, već je u suštini borba za kasu. Cilj je spuštanje većeg
dela gazdovanja nad fiskalnim prihodima sa republičkog
na manje kontrolisani lokalni nivo.
Zamenik predsednika URS i gradonačelnik Kragujevca Veroljub
Stevanović, čiju su lokalnu administraciju fiskalne vlasti već više
puta hvatale u proneverama budžetskih sredstava, krajem maja je javno
priznao: "Imamo svakodnevni apsurd, koji ne možemo da rešimo ukoliko
nismo agresivni prema ministarstvima, ili ako nekad ne radimo neke stvari koje
nisu potpuno po zakonu." Umesto veće fiskalne discipline
Stevanović izlaz vidi u decentralizaciji. Na ličnu, političku
ili čak krivičnu odgovornost za muljanje sa budžetom, gradonačelnik
Kragujevca ni ne pomišlja.
Konačno, da projekat regionalizacije Srbiju vraća u rasulo
post-Dušanovog perioda, priznaje i sam Boško Ničić, član predsedništva URS-a, koji je medijima 29. maja 2011. nesmotreno izjavio: "Ključni problem Srbije je problem kneževa, sa kojima ne može da se izađe na kraj, jer su mnogo jaki."
Umesto da se pristupi neophodnoj seči kneževa,
Srbija će još više da ih ojača.
Kako upravljati nulom
Ministar rada i socijalne
politike Rasim Ljajić je još 2009. ukazao da će se, ukoliko se nešto ne preduzme, u narednih 20 godina isprazniti gradovi
na jugu Srbije jer tamo vlada apsolutna besperspektivnost.
U Beloj Palanci, Lebanama i
još nekim gradovima, broj nezaposlenih je veći od broja zaposlenih, a stopa demografskog pražnjenja u Bosilegradu je 48 odsto, u Trgovištu 53 i u Crnoj
Travi - 78,9 odsto.
Članica predsedništva URS Maja
Gojković je maja ove godine ukazala na podatak da svake godine 35.000 ljudi u
Srbiji napusti svoje mesto i zaključila da godišnje Srbija izgubi jedan grad veličine Rume ili Jagodine.
Prema rečima Mlađana Dinkića, bruto domaći proizvod po glavi
stanovnika Beograda je dva puta veći nego u Vojvodini, a tri
do četiri puta veći od proseka Šumadije.
Regionalne razlike između beogradske opštine Savski venac i Trgovišta su 1:15 - rekao je Dinkić.
Iz ovoga se jasno vidi da
veći deo bruto domaćeg proizvoda potiče iz Beograda, te tako nije potrebna regionalizacija koja će lokalnom stanovništvu nerazvijenih opština da prepusti upravljanje praznom kasom, već solidarnija raspodela fiskalnih prihoda.
Kukanje za postotak
Srpski ustav predviđa da se iz republičkog budžeta za potrebe funkcionisanja pokrajinske autonomije izdvaja sedam odsto, što je u budžetu za
2010. iznosilo 56,45 milijardi
dinara. Istovremeno, Ustav obavezuje pokrajinsku vlast da tri
sedmine ovih para uloži u kapitalne projekte. Ono što preostaje nije bilo
dovoljno za novu dvorsku kamarilu u Vojvodini, koja mora da bude nagrađena za stranačku odanost u pogledu
izglasavanja potpuno nepotrebne autonomije.
Kapitalni projekti su
projekti od opšteg interesa za sve građane, zbog čega je Ustav i nametnuo
novosadskim vlastima obavezu njihovog sprovođenja. Balint Pastor je
zatim celu prošlu godinu proveo kukajući i tražeći promenu Ustava kako bi Vojvodina bila oslobođena ove obaveze, ili kako bi svi građani Srbije kroz budžetska izdvajanja veća od sedam odsto
sufinansirali vojvođanske institucije.
Koja je polovina veća
Nekako u isto vreme kada je
izglasavan novi Statut AP Vojvodine, u javnost su procurele ideje o daljoj
regionalizaciji Srbije.
Prema tim idejama, Srbija
bi osim Vojvodine i KiM-a,
koji je trenutno pod stranom okupacijom, imala još pet regiona: Beograd, Zapadnu Srbiju, Centralnu Srbiju, Istočnu Srbiju i Južnu Srbiju. Administrativni
centar Zapadne Srbije bilo bi Užice (mada se pominju i
Kraljevo i Šabac), Centralne Srbije bio
bi Kragujevac, istočne Bor (moguće Zaječar), dok bi Južna Srbija bila
organizovana oko Niša. Grad Beograd bi imao svoje organe vlasti tamo gde ih je
i do sada imao.
Ako je prava mera za
autonomiju nekih dva miliona Vojvođana deset posto republičkog budžeta, kako tvrde u Izvršnom veću Vojvodine, onda bi za
preostalih pet regiona odlazilo još oko 30 odsto budžeta, što zajedno sa vojvođanskih deset i izdvajanjima za lokalnu samoupravu u srpskim sredinama na
Kosmetu čini polovinu republičkog budžeta. Šta bi onda ostajalo za zajedničke nadležnosti (diplomatija, vojska, policija, pravosuđe...)?
"Racionalni" brojevi
Evo
kako izgleda povećanje troškova lokalne administracije u Vojvodini na početku njene autonomne vlasti:
Stavka januar-jun 2009. januar-jun 2010. povećanje*
stalni
troškovi 153.198.497 164.140.074 10.941.577
troškovi
putovanja 35.186.437 38.844.780 3.658.343
usluge po
ugovoru 141.392.840 146.881.051 5.488.211
specijalizovane
usluge 84.948.934 179.998.512 95.049.578
tekuće popravke i
održavanje 25.067.219 24.080.007 987.211
materijal 142.466.357 206.566.548
64.100.190
*iznosi
u dinarima