https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Pogledi

Pogledi

Anatomija jednog krivičnog postupka sa osvrtom na beščašća u srpskom pravosuđu

 

Pacovi u frakovima gmižu strašnim sudom

 

Pravda proističe iz kulture jednog naroda. U Srbiji je pravda odavno na rasprodaji. Kako do nje doći, ili šta činiti kada ona po građanina dođe? Ko su tužioci, a ko delioci pravde danas u Srbiji? Dugogodišnji advokat iz Beograda Vladimir Drecun, inspirisan tekstovima u Tabloidu, javio se za reč. Prenosimo u celosti tekst koji nam je dostavio

 

Piše: advokat Vladimir Drecun

 

Mudre su bile naše starine. Više ćute nego što govore. Kada reč izuste, druge nema. Moji su stari malo pričali. Samo kad je trebalo i kad se imalo s kim. O sebi su govorili sabljama. Gospodaru su savetovali: sačuvaj te Bože sablje Ljubotinjske. A on je pazio šta će reći. Znao je da na Ljuobitnju riječ seče gore nego sablja. Svoju priču ja ću ispričati slovima. Njima treba verovati. Slovo vredi dobre sablje. One najbolje. Zato i traje duže od nje.

Oktobarski revolucionari, kada su 2000. godine osvajali vlast, obećaše narodu blagostanje. Ojađeni narod najviše se radovao obećanom uspostavljanju vladavine prava i zakonitog poretka, jer je bio željan pravde više nego hleba.

Dok je revolucija još talasala narodne mase, pobednici naskočiše na najviše položaje proglašavajući sami sebe narodnim spasiocima.

Na čelne pozicije srpskog pravosuđa naskočiše anonimusi srpske advokature Vladan Batić, zvani Batko, Dušan Petović i Boško Ristić, zvani Boca.

Kada ih je Lucifer namestio na mesto najodgovornije funkcije, koje im po znanju i sposobnosti ne pripadaju, uvrtio im je u glavu misao da su najpametniji i da su Boga "uhvatili za bradu", i da mogu da rade šta god hoće iako bi za narod i državu Srbiju bilo najbolje da oni i njihovi sledbenici nisu ništa radili imajući u vidu rezultate sramne reforme pravosuđa. Prevideli su da Bog zna da se rasrdi gledajući šta im je sve padalo na pamet i da se ritne tako strašno da se naglavačke strovale sa funkcija i neslavno okončaju svoje karijere.

 

Strašni sud

 

Umesto da kao advokati brane narod od zla i zlih ljudi i da budu čuvari zakona i zakonskoga reda, oni narodu podariše specijalna tužilaštva i strašni sud, a naravno i specijalni kazamat da se deca okupljaju u prestonici. Obećaše narodu da će sprovodeći ideje "oktobarske revolucije" izvršiti obračun sa zločincima pljačkašima iz prethodnog, kako ulicama rikahu, "Miloševićevog despotizma".

Kako ne nađoše grehove niti grešnike i ne procesuiraše nikoga u strašnom sudu iz tog "prokomunističkog" ranijeg režima, revolucija poče da jede svoju decu. U strašnom sudu procesuiraše i specijalni zatvor prebukiraše zločincima i pljačkašima iz redova svog novog "demokratskog režima". Tako Srbiju oglasiše najkriminilaziranom državom na svetu. Štaviše, kriminalcima oglasiše čelnike javnotužilačkih funkcija Sinišu Simića,koga sa funkcije zamenika okružnog tužioca namestiše za republičkog javnog tužioca, i Radomira Terzića, koga sa funkcije zamenika opštinskog tužilaštva namestiše na funkciju okružnog tužioca. Kada su ih jednokratno upotrebili da sprovedu sramnu reformu tužilaštva kao prapočetak reforme pravosuđa i odrade sve što je od njih traženo, strovališe ih u provaliju, a Terzića optužiše za najsramnije krivično delo koje može da izvrši nosilac javnotužilačke funkcije - pomaganje zločincima.

Sve što je u pravosuđu rađeno, rađeno je po diktatu sile a ne razuma, i to pre svega stranih moćnika, krvoloka srpskog naroda.

Ne samo da pravosuđe ostade pod uticajem politike već potpade pod njenu najveću moguću kontrolu.

Bilo je iluzorno očekivati da će vlast napraviti bilo kakav korak da se ide ka nezavisnom sudstvu. Za nju je to preveliki rizik. Neće niko da radi protiv samog sebe. Samo se fingirala nezavisnost sudstva nekim organizacionim promenama, ali to nije dalo boljitak niti napredak, već naprotiv upropašćavanje i sunovrat.

Srpsko pravosuđe posta skup podlih suncokreta koji pogaziše poruku pečatovanu u Zakoniku cara Dušana Silnog: "Sudije da sude po zakonu, pravo, kako piše u zakonu, a ne po strahu od carstva mi". Vlast pogazi obećanje i poruku crnogorskog Knjaza Nikole I sa proglašenja Bogišićevog Opšteimovinskog zakoninka da mu ne prilazi niko ko traži milost mimo zakona i da vlast mora biti najviši čuvar zakona i zakonskog reda i poštovalac suda i sudija. Razigrali su se crni konj i još crnji konjanici. Umire se na rate. Narod je umoran od obećanja i laži, pa bi rađe slušao gorku istinu. Nema veće buke od tišine. Nema unapređenja i razvitka života i države kad je pravosuđe uneređeno.

 

Četiri dame

 

Izgubljeno je narodno poverenje.U narodu se nabija negativna energija koja truje društvene odnose. Mafija održava vlast u životu. Niko više ne traži pravdu u propisanoj proceduri. Ubiše naša osećanja i veru da ćemo živeti časno i pošteno. Svoju nesposobnost prikrivaju strahom. Pravda se pretvorila u karikaturu legitmnosti. Uspostavljen je sistem negativne selekcije. Vešto zakamuflirano zlo nadvladava pravdu. Teško je biti častan u vreme beščašća.

Činjenica je da kada sada nekoj pomene deset izgubljenih godina - strašnu deceniju neće biti jasno bez dodatnih objašnjenja na koju to deceniju misli. Uglavnom svi pomisle na ovu zadnju žutu - demokratsku.

Svi čekamo mobilizaciju nacije za unutrašnji obračun sa bezakonjem. Ne pomažu moćne reči već akcija. Sada se moramo ponovo roditi iz pepela kao Feniks, hvatajući poslednju šansu za vaskrs Srbije, ali je za to potreban ogroman napor, jer se ne znaju ni njene državne granice.

Ne može se živeti u snovima ako nas očekuje ostvarenje propisanih dužnosti.

Vođeni tajnom nebeskog duha moramo isukati mač pravde, a iz naših očiju mora plamteti vatra. Samo tako može se ostvariti skladan odnos sa narodom i ostaviti trag za budućnost.

Prapočetnici sramne reforme pravosuđa Batko, Dule i Boca odstupiše. Batić se upokoji, laka mu crna zemlja, Petrović uteče u zemljoradnike, što mu više priliči, a Ristić će, koliko čujem, biti pušten niz vodu na predstojećim izborima. Ostaviše nam za sećanje strašna tužilaštva, strašni sud i strašne i prebukirane kazamate.

Procesuiraju se i zatvaraju svi mladi koji bi mogli biti opasnost po režim.

Prapočetnike sramne reforme pravosuđa zameniše "četiri dame" - Nata Mesarović, vrhovnica, (predsednica Visokog saveta sudstva i Vrhovnog kasacionog suda), zvana Naca, Snežana Malović, ministarka pravde, zvana Maca, i Zagorka Dolovac, zvana Doca, i Radmila Dičić-Dragičević (predsednica Apelacionog suda u Beogradu), zvana Raca, kojima je osnovna preokupacija skitanje belim svetom i druženje s belosvetskim protuvama, kafenisanje po kabinetima i šetnja od modnih salona do TV studija i konferencija za štampu kako bi se hvalile sramnom reformom pravosuđa prizivajući upomoć tuđince iako su ih oni poslali na popravni ispit kao da do sada nisu ni u čemu učestvovale. Ostade nam još za dičenje perjanica i progonitelj "ratnih zločinaca" Vladan Vukčević, koji je toliko privatizovao funkciju ratnog tužioca da je sve zidove u kabinetima i hodnicima prekrio svojim slikama u društvu sa  neprijateljima srpskog naroda i našim moćnicima.

Na sve strane čuju se kletve očajnih časnih sudija koje ste nemilosrdno gurnuli u kaljugu, ali su vas "evropejci" naterali da ponovo vršite proveru njihove stručnosti i dostojanstva, iako ste sami na sebe nabacili toliko blata da nema tog sapuna koji vas može oprati. Da imate časti i obraza, više ne biste nikada procenjivali ničije dostojanstvo.

U Službenom glasniku čitam odluke "saveta mudraca" iliti Visokog saveta sudstva da neke od tih nesrećnika vraćate na sudijsku funkciju. No, to im je samo delimično zadovoljenje dok svi vi koji ste uzročnici njihovih "tantalovih muka" ne završite u paklu.

I nad advokaturom su se nadvili crni oblaci kao što crni orlovi nadleću Kosovo. Sada je ona na redu. Treba i nju reformisati.

Hoće advokaturu da pretvore u preduzeće. Tako bi preko preduzeća lakše kupovali presude kao indulgencije. Narod je već počeo da priča: Imam dobrog advokata, trknuo je do suda da mi kupi presudu. Kada sam se ja upisivao u imenik advokata Advokatske komore Beograd bio sam 479. po redu. Sada je upisano preko 3.300 advokata i 1.600 advokatskih pripravnika. Sve što je odbačeno ili izbačeno iz službi ili institucija, uteklo je u advokate. Kako su "reformatori" brojni postoji opasnost da će ostvariti taj opaki naum da advokati budu najamni radnici kod tajkuna.

Šta će vlasti nezavistan, samostalan, častan i dostojanstven advokat? Takvi su samo "remetilački faktor". Hoće da ratuju sa državom. Da ispravljaju krive Drine. Da brane narod od zle vlasti i zlih ljudi.

Jedini način da vlast shvati šta je advokatura jeste generalni štrajk, pa će tada nastupiti potpuna paraliza sistema jer ni jedan državni organ u odnosima sa građanima ne bi mogao ostvarivati svoju funkciju.

A sada da izvršim anatomiju jednog krivičnog procesa u strašnom sudu sa posebnim osvrtom na beščašća lučonoša toga suda, sudija Dušana Vojnovića, Vladimira Vučinića i Dragoljuba Albijanića koji je na nesereću vršilac funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu u čijem sastavu je ovaj "strašni sud". On je istovremeno jedini kandidat za izbor za predsednika ovog suda, valjda samo zbog toga što niko drugi od sudija ne želi da igra u đavolje kolo sramne reforme pravosuđa.

Ovaj "strašni sud" Zakonom je protokolisan kao Posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu. Da bi sebi dali na značaju sudije ga sami nazvaše "specijalni sud". Kada se pokaza da to nisu nikakvi specijalci već da preko kolena lome i donose naručene odluke narod ih nazva "preki sud". Sada kada su se zagušili zbog neprimereno određene nadležnosti i kada su počeli da rade i noću, kao đavoli i veštice, narod ga sada zove "strašni sud". A u tom "strašnom sudu" sudi se "strašno" zbog čega se veliki broj advokata ne prihvata odbrana u krivičnim postupcima koji se tamo vode.

Predavno, još 28.09.2010. godine, tj. pre 501 dana zaorane su duboke brazde u koje je sudija "strašnog suda" Dušan Vojnović, koji nezakonito  po privremenom rasporedu već desetu godinu vrši funkciju tog suda iako je mogao najduže šest godina, ali će on tamo zbog pogodnosti ostati doživotno, posejao seme zla iz koga neće ništa iznići, a kamoli buket cvetni.

 

Bruka i sramota

 

Meni kao braniocu koji se već 44 godine bavim advokaturom kao najčasnijom i najdostojanstvenijom ljudskom aktivnošću i okrilvjenom i mom kumu (a kumstvo je najveće duhovno srodstvo među ljudima) Aleksandru L. ovaj satrap oduze iskonsko ljudsko pravo i osnovno pravo krivične procedure - pravo na odbranu.

Kada sam utvrdio da u krivičnom postupku koji vodi sudsko veće kome on predsedava transkripti nisu veran odraz toka glavnog pretresa i da je sudski veštak prof dr Slobodan Jovičić dao lažan iskaz zatražio sam da mi se izdaju presnimljeni video i audio zapisi glavnog pretresa kako bih tražio ispravku transkripata. Sudija Vojnović je odmah odbio taj moj zahtev a na glavnom pretresu se izjasnio da video i audio zapisi u "strašnom sudu" nisu nikada izdati nikome i da ja ne mogu biti izuzetak te da mi ih neće izdati. Nije vredelo podsećanje da je Zakonom o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizivanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela propisano da se o tog glavnog pretresa vode video i audio zapisi koji sadrže celokupan tok pretresa i da se čuvaju kao i zapisnik sačinjen u pismenoj formi.

Uzaludan je bio i apel za pomoć rukovodiocu "strašnog suda" sudiji Vladimiru Vučiniću koji čak ustvrdi da su to predmeti a ne zapisi, još uzaludnije je bilo pismeno obraćanje vršiocu funckije predsednika Višeg suda sudiji Albijaniću, jer on čak ustvrdi da su to samo bezbedonosni zapisi. Dakle, trojica sudija tog "strašnog suda" nisu uopšte pročitali citirani Zakon iaoko je nadležnost tog suda suđenje za krivična dela koja opredeljuje taj Zakon. Ima li veće bruke i sramote? No ovo je tek njen početak.

Sudija Albijanić ne haje za odluke Upravnog suda Poverenika za informaciju od javnog značaja i Upravnog odbora Advokatske komore Beograda da je sud obavezan da mi izda presnimljene tražene audio i video zapise. Sudija koji ne haje za odluku Upravnog suda, Ustavom ustrojene institucije za zaštitu ljudskih prava - Poverenika za informacije i Advokatske komore hoće da bude predsednik Višeg suda u Beogradu po konkursku koji je u toku. Da li bi bilo veće bruke i sramote od te da ga Vrhovni savet sudstva tamo namesti.

No, nisu samo sudije „strašnog suda" te koje bezakonjem dokazuju samostalnost sudova već su im se u tome svesrdno pridružili čelnici svih institucija pravosuđa Srbije i to Visoki savet sudstva, Vrhovni kasacioni sud, Apelacioni sud u Beogradu i Ministarstvo pravde. Jedino se opoštenim republička javna tužilja Zagorka Dolovec koja ne dozvoli da je po drugi put prevare i privole da podnese novu tužbu za poništaj rešenja Poverenika.

Prekratko potraja moje ushićenje da sam na njen poziv na najvišem nivou lično upoznao prvu „damu" vrhovnicu Natu Mesarević (predsednicu Vrhovnog kasacionog suda i Vrhovnog saveta sudstva).

U prisustvu njenih odanih saradnica sudije Mire Ivić i savetnice Kršikapa privole me vrhovnica da zaključimo sporazum da mi se u izvršenju Rešenja Poverenika izdaju audio zapisi sa glavnog pretresa koji je vođen kod "strašnog suda" a da ja odustanem od zahteva za izdavanje video zapisa. Zaduži vrhovnica sudiju Ivić da sa apelatkinjom Radmilom Dičić-Dragićević (vršiljom funkcije predsednika Apelacionog suda u Beogradu) sprovede dogovor koje su navodno njih dve postigle.

Naime, apelatkinja je trebala da na osnovu ovlašćenja iz  Zakona o uređenju sudova i Sudskog poslovnika, kao viša pamet, pri nesavesnom i nezakonitom radu i nepoštovanju odluka Poverenika od strane vršioca dužnosti predsednika Višeg suda sudije Albijanića, kao niže pameti, naredi sudskoj upravi Višeg suda da mi izda tražene audio zapise. Na ovakav sporazum sam pristao jer su mi se u proteklom periodu "hoda po mukama" sudije "strašnog suda" toliko smučile da im ne mogu ni imena spominjati a kamoli gledati njihove likove. Naravno, bila bi velika šteta ne videti sudiju Dušana Vojnovića kako se kao postupajući predsednik veća ponašao tokom pretresa i ne izanalizirati sa psihološko-psihijatrijskog i lingvinističko-fonetskog aspekta njegovo ukupno ponašanje a posebno melodičnost i tonalitet glasa, kreveljenje, gestikulacije, radovanje kada mi je izrekao novčanu kaznu iako je on bio remetilački faktor i netačnim prikazivanjem stanja stvari izazvao moje spontano reagovanje kao i druga njegova ponašanja koja ne priliče iole vaspitanom i pristojnom čoveku i koja ne bi trebalo da dopiru do kore velikog mozga sudije „strašnog suda" od koga strepi cela Srbija.

Na moju veliku radost ubrzo me pozva na prijem i apelatkinja ali me ona bez imalo stida i srama izvesti da zbog straha od ishoda postupka u upravnom sporu koji se kod Upravnog suda po tužbi Republičkog i javnog tužioca vodi za poništaj rešenja Poverenika koje je pravosnažno i izvršno neće da izvrši svoju zakonsku obavezu i dogovor sa vrhovnicom i ne pomišljajući na svoju odgovornost što ne izvršava zakonsku obavezu i što ne postupa po odluci Poverenika. Da joj je ovo bio samo izgovor utvrdilo se odmah potom kada je Poverenik ponovo doneo isto rešenje i kaznio Viši sud zbog ne postupanja po tom rešenju a republička tužilja odbila predlog sudije Albijanića da podnese novu tužbu za ništenje rešenja Poverenika, čime je samo formalno okončan ali apelatkinja i pored toga i dalje ne izvršava svoju zakonsku obavezu.

Uzaludan je i zahtev Poverenika Vladi Srbije da prinudnim putem sprovede njegovo Rešenje i da Vlada prinudom obezbedi da mi se uruče audio i video zapisi. U Generalnom sekretarijatu Vlade Srbije ne znaju da je to upravo nadležnost izvršne vlasti, jer se radi o upravnom a ne sudskom postuku te predmet kod njih već tri meseca „ćuti" kako ono uobičajavaju da kažu seljaci u kultnoj Bajićko-Tijanićkoj seriji „Selo gori a baba se češlja".

Svi učesnici u ovoj lakrdiji i to upravo čelnici svih pravosudnih institucija toliko su pocrnjeli da im crnilo nema više gde stajati pa ih treba osvetljavati i rasvetljavati. Verovatno zbog tog preteranog crnila i uticaja funkcija na njihov karakter uopšte ne primećuju da je u ovom postupku svako od njih „pojeo" po nekoliko meseci izležavajući se po kabinetima dok sužanj Aleksandar nevin čami u kazamatu željan sunca i slobode.

 

A ovoga čuda još ne viđeh

 

Kako se sudi u „strašnom sudu" najbolje se vidi iz postupanja sudije Dušana Vojnovića.

Sudija Vojnović sudi tako da te strah uhvati, jer ti odmah postane jasno da pravdu nećeš ostvariti. 

Na početku pretresa na primedbu da odugovlači postupak iskreno se izjasni „Kako mislite da ja hoću da oduglovlačim. Kada bih se ja pitao taj postupak bi bio završen na prvom ročištu". Ovim je očigledno pokazao da je već unapred presudio pa se tako i ponašao tokom glavnog pretresa ostalavajući postupak samo onoliko koliko se mora.

Rešenje o odbacivanju zahteva za izuzeće predsednika i članova veća obrazložio je time što je navodno to upravljeno na odugovlačenje postupka jer te od juna meseca pokušava da se po svaku cene izbegne saslušanje veštaka Jovičića i to na svakom ročištu. Ova tvrdanja je neistinita jer je nalaz veštaka sudija uručio na ročištu 1. juna 2010. godine  zbog čega je on tada odložio saslušanje veštaka. Sledeće ročište bilo je 13. septembra kada zbog mog narušenog zdravstvenog stanja nije održano a sledeće je bilo 22. septembra kada je rešenje doneto. Dakle, od strane branilaca nijedna radnja nije ni mogla biti preduzeta da bi se izbeglo saslušanje veštaka.

Na ročištu glavnog pretresa održanom 13. septembra 2010. godine u mom odsustvu kao branioca insistirao da je sa okrivljenim postigne „džentlmenski sporazum" tako što će okrivljeni angažovati nekog od prisutnih advokata. Ko bi tu bio džentlmen osim okrivljenog nije mi poznato. Jer takav predlog sudija ne bi smeo dati.

Sudija Vojinović nije bio ni proučio nalaz veštaka Jovičića, jer se izjašnjavao da ne zna šta je u njemu navedeno da nešto tamo možda ima a možda ne.

U usmenom obrazlaganju presude sudija Vojnović se izjasni da nije uobičajeno da se glas okrivljenog veštači fonetski-lingvistički ali to je jedan dodatak koji kao višak ne smeta. Dakle njemu nije uopšte poznato da je akustičko veštačenje tehnička pomo

 na osnovu koje se vrši lingvistička i fonetska analiza i da samo diplomirani filolozi - fonetičari i lingvisti na osnovu poznavanja artekulacione baze dijalekta mogu dati nalaz i mišljenja.

Dok je javni tužilac davao završnu reč sudija Vojnović je dremuckao ili se igrao na kompjuteru pa nije ni čuo predlog tužioca da se izreknu mere bezbednosti pa kako očigledno ne čita transkripte o tom predlogu nije ni odlučio.

U nalazu i mišljenju i u iskazu na glavnom pretresu veštak Jovičić se precizno izjasnio da su transkripti koji se nalaze u spisima loše urađeni i da su kao takvi neprihvatljivi za potrebe fonetske i lingvističke analize zbog čega je uradio potpuno nove transkripte kao i da je utvrdio da je u sudskim transkriptima došlo do neadekvatnog označavanja sagovornika zbog čeka je uradio novo označavanje. Međutim, sudija je uporno tvrdio da veštak nije rekao da on ima neke svoje transkripte već da je samo „rekao da su izvršene permutacije naziva sagovornika". Kada sam mu predočio da u nalazu piše da je veštak radio nove transkipte, sudija se izjasnio da veštak nije ni veštačio na osnovu transkipata. Dakle, za njega ne postoji ni ono što je napisano, ni ono što je na pretresu rekao veštak Jovičić.

U ovom postuku veštak Jovičić je u početku tvrdio da je on lično uradio nalaz koji je potpisao i dostavio sudu te da u stručnom delu ne može da raspravlja sa advokatima jer nama ta oblast u kojoj je veštačio nije poznata. No, i on i sudija Vojnović su prevideli da sam ja posle diplomiranja na Paravnom fakultetu studirao na Filološkom fakultetu i da sam uspešno savladao lingvistiku i fonetiku. Stoga sam mogao da raspravljam da su njih dvojica išta znali iz ovih oblasti. Tako osta da ja sam meditiram i nateram veštaka Jovičića da prizna da su izradi nalaza učestvovala i druga lica navodno iz Institua za fonetiku i patologiju govora. Međutim, iz izveštaja Instituta utvrđuje se da Institut ni na koji način nije učestvovao u tom veštačenju, te veštak dade lažan iskaz.

U nalazu veštaka se tvrdi da okrivljeni govori istočno hercegovačkim dijalektom, a na pretresu se utvrdi da veštak ne poznaje artikulacionu bazu tog dijalekta, jer ne zna ni koja je to oblast istočna Hercegovina. Po njemu to je prostor od Dubrovnika do Trebinja i Čemerna, a koji deo je Dubrovačka Župa i Konavli koji pripadaju Republici Hrvatskoj i zapadna Hercegovina. Istočna Hercegovina tek počinje tamo gde je završi veštak i obuhvata sasvim drugu teritoriju od Trebinja, Bileće, Gacka i Čemernog do Durmitora, Nikšića i Grahova od koje teritorije je jedan deo u Hercegovini a drugi u Crnoj Gori, jer je istočna Hercegovina tako bila ustrojena u vreme Vuka Karadžića kada je utvrđivao i opredeljivao dijalekte. Kako je moguće da sudije prihvate takav nalaz to samo oni znaju, odnosno ništa ne znaju. Dakle, sudije bi trebalo vratiti na popravni iz srpsko-hrvatskog jezika a ne privilegovati da sude u „strašnom sudu".

Uobičajeni komentari sudije Vojnovića bili su: Ajte, ajte. Neka vam bude. Pričaj, pričaj, da čujem šta si mudro smislio. Ulazi li vam što u glavu od onoga šta sam vam već govorio.

Najbolje je ovo završiti porukom iz "Gorskog vijenca":

"A sudovi bjehu li im pravi?

Bjehu brate da te Bog sačuva

A ovoga čuda još ne viđeh

Je li đavo još ikad čovjeka

U ovakvu bruku zapetljao

Sramota je slušat što se radi

Ne znade se pokriti sramota

Ja se stidim njihove sramote."

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane