Feljton

Ekskluzivno: Džon Perkins, "Nove ispovesti ekonomskog ubice" (4)

Još jedan bankarski skandal

Prikriveni ekonomski ubica, Džon Perkins, godinama je za račun svoje vlade igrao ulogu jednog od "vodećih svetskih ekonomista", koji je na kreiranju globalne imperije radio direktno sa čelnicima Svetske banke, MMF-a i drugim svetskim finansijskim institucijama. Ubeđivao je šefove država i vlada zemalja trećeg sveta, da uđu u dužničko ropstvo, posle čega bi se korumpirana elita u toj državi do neslućenih razmera obogatila a resursi tih zemalja, njihova privreda i ekonomija, prepustili korporacijama i geopolitičkim interesima SAD. Ipak, pod pritiskom savesti i zla koje je počinio, Džon Perkins je napisao knjigu o svojim iskustvima pod naslovom „Ispovesti ekonomskog ubice" („Confessions of an Economic Hit Men", 2004). Prošle, 2016. godine u Americi je štampana njegova knjiga pod nazivom "Nove ispovesti ekonomskog ubice" (John Perkins, The New Confessions of an Economic Hitman, 2016). Za Magazin Tabloid, ovo značajno svedočanstvo koje u nastavcima objavljujemo, preveo je Pajo Ilić.

Džon Perkins

Godine 2014., finansijski svet je uzdrmao još jedan krupan bankarski skandal. U njemu su učestvovale dva banke, koje su ranije bile umešane u skandal sa londonskom međubankarskom stopom ponude, i nekoliko drugih. Barclays, Citigroup, JPMorgan, Chase i Royal Bank of Scotland su proglašene krivim za manipulacije sa kotacijama stranih valuta. Osudili su ih na kaznu od 2,5 milijardi dolara. Tokom godine ove četiri banke i još jedna, USB, kažnjene su sa još 1,6 milijardi dolara, a Barclays - dodatnih 1,3 milijarde dolara za slične optužbe.

2007. godine banke su osnovale takozvani „Kartel". U elektronskim pismima i čatovima učesnika „Kartela" oni su svoju grupu različito nazivali - Banditskim klubom i Mafijom.

Glavni tužilac SAD Loreta Linč je tu bankarsku shemu nazvala „bezočnom demonstracijom tajnog sporazuma i manipulacijom kursom valuta". Štaviše, ona je to nazvala „sporazumom bez presedana". Reči „tajni sporazum" i „zavera", koje je izgovorio glavni tužilac SAD, posebno su karakteristične, imajući u vidu činjenicu, da se one odnose na tajnu koaliciju banaka, koje su tokom više godina smatrali najsigurnijim i najsavesnijim u svetu. Postupci banaka su pokazali da je korporatokratiji sve opravdano - zavera, prevara, nezakonite metode konkurencije - samo ako to donosi ogroman profit.

Članci o skandalu su ponovo oživeli moj osećaj krivice. Ne mogu se osloboditi sumnje što su moje akcije pre četrdeset godina prokrčile put razornom talasu beskonačne korupcije. Ipak se moje mišljenje promenilo; osećaj krivice je zamenio gnev.

Bez obzira na to što su moju postupci zaista stvorili uslove za slične mahinacije, iznenadila me je razlika između metoda ekonomskih ubica u prošlosti i surovosti savremenih bankara. U moje vreme smo nastojali da svim silama opravdamo kredite. Fabrikovali smo ubedljive ekonomske modele koji pokazuju da naši projekti doprinose ekonomskom rastu zemlje. Morali smo da ubedimo ne smo građane zemlje, nego i sami sebe. A savremene ekonomske ubice ne smatraju za potrebno da opravdavaju svoje postupke. Oni su postali bezobzirni. Potpuno nečovečni. Naslađuju se svojom ulogom bandita i mafioza, hvališu se time što su deo Kartela. Ljutio sam se što se ti novi mladunci „ubice" ponose mogućnošću da eksploatišu druge ljude.

I tu sam shvatio: moj gnev se ne tiče samo bankara. Nego i regulatornih organa. Bankarska zavera je nekažnjeno delovala tokom minimum pet godina.

Zar to niko nije primetio? Odsustvo kontrole govori o tome da tu važi princip „Ne vidi, ne čuj, ne reci", koji dominira među državnim agencijama. To je još jedan aspekt ekonomskih ubica. Vlastodršci smatraju da svim sredstvima moraju pomoći bankama i drugim korporacijama da postignu ciljeve da maksimalno povećaju profit, nezavisno od socijalnih i ekoloških posledica.

Oštrina kažnjavanja je takođe mnogo govorila o povlađivanju u korporativno-državnim odnosima. Iako ukupna kazna za londonsku stopu ponude i mahinacije sa kursom valute - većom od 14 milijardi - na prvi pogled izgleda velika, ipak ako pažljivije razmotrimo ona je veoma beznačajna u poređenju sa prihodom banaka. Štaviše - ni jedan službenik ni jedne banke nije bio osuđen za kriminalnu delatnost. Ni jedan.

Iznenadilo me je koliko je američkoj javnosti svejedno što je eksploatišu. Mi pokorno spuštamo naučnjake preko očiju, isto onako kao stanovnici zemalja u kojima sam ja primenjivao metode ekonomskih ubica 1970-ih godina. Osim tajnih bankarskih shema, potpuno otvoreno nam nameću parametre i kriterijume koje smo spremi priznati kao standardnu praksu. Na primer, strašan dug za studiranje na koledžu, smanjenje troškova za obrazovanje u zemlji ili državi, rastuću dugovi za medicinske usluge, izazvani nepotpunom politikom u oblasti zdravstvene zaštite i osiguranja; pljačkaški kratkoročni zajmovi, poresko zakonodavstvo, išlo je na ruku bogatih na uštrb svih ostalih, kao i autosorsing u drugim zemljama. Dogma „Mi činimo sve što je potrebno" kao eho se raznela bankarskim konferencijskim salama i holovima Kongresa.

Očigledan primer sistema je bio skandal FIFA 2015. godine. Sistem ekonomskih ubica se svakodnevno širio i inficirao sve slojeve društva, čak i svet sporta. Prema optužbama Ministarstva pravde SAD na adresu predsednika međunarodne fudbalske federacije, zločinci su koristili mnoge instrumente iz arsenala ekonomskih ubica - podmićivanja, prevare i pranje novca, i sve to uz učešće krupnih banaka. Skoro 20 godina korupcija je delovala bez kontrole, bez prepreka i poreske obveznike mnogih zemalja je koštala cele imovine, bogateći pri tom malobrojnu elitu.

Najpre sam sa olakšanjem odahnuo kada sam saznao da je Ministarstvo pravde SAD uzelo stvar u svoje ruke. Naizgled korak u dobrom pravcu. Kontrolni ogran je počeo zaista kontrolisati. Ali zatim sam primetio drugi aspekt.

Fudbalski skandal je bio potreban da skrene pažnju. Pažnja medija je bila prikovana na sporedni aspekt života - sport, dok su pravi zločinci osvajali svetsku ekonomiju. Nekoliko predstavnika FIFA su odveli u lisicama, a bankarski top menadžeri su sebe nagradili višemilionskim bonusima. Zašto bankarski službenici, čiji su zločini uticali na sve nas, i dalje nisu podizali optužnice?

Odgovor je očigledan: bankari su članovi korporatokratije za razliku od predstavnika FIFA. Ministarstvo pravde SAD otkrilo je toliko prekršaja u FIFA i odlučno gonilo okrivljene, da bi odvukli pažnju od važnijih događaja. Bankarski lobi vrši ogroman uticaj na to ministarstvo. Banke su toliko bogate i moćne, da mogu potkupiti naše izabrane predstavnike, kontrolne organe koji nam moraju služiti, i medije koji nas moraju informisati.

I ponovo sam se setio Hauarda Zina. Sa njim smo razmatrali rastuću vlast lobista.

- Mi glasamo, - reče on, - ali oni koji izaberemo nas ne slušaju. Oni se potčinjavaju naredbama ljudi koji finansiraju njihovu kampanju - korporativnim lobistima. - On je istakao, da sam postupio otprilike isto ovako: - Ti si se potčinjavao Svetskoj banci. - On se zamisli. - Ti si stvarno verovao da Svetska banka želi staviti tačku na siromaštvo?

Setio sam se sebe 1967. godine, još u biznis-školi, kada sam stajao na pragu Svetske banke i čitao devizu: „Naš cilj je svet bez siromaštva". Verovao sam u te reči. Ali nedugo. Nakon nekoliko godina sam otkrio da je ta deviza simbol obmana - neotuđivog principa banke.

Posle izlaska prvog izdanja „Ispovesti" učestvovao sam u ekspertskim komisijama i u debatama sa ekspertima za razvoj, koji su branili Svetsku banku. Oni su tvrdili da su moj rad i rad banke igrali važnu ulogu u smanjenju nivoa siromaštva. Ipak, činjenice svedoče o nečem drugom.

Nedavni izveštaj Oksfordskog komiteta za pružanje pomoći gladnima pokazuje da se praktično polovina svetskog bogatstva nalazi u rukama svega 1 procenta stanovništva i da sedam od deset ljudi živi u zemljama gde je ekonomska nejednakost porasla za poslednjih 30 godina. Kod stanovnika bednih predgrađa u onim zemljama gde sam promovisao projekte Svetske banke, - u Argentini, Kolumbiji, Egiptu i Indoneziji, možda sada i ima mobilnih telefona, ali to zaista ne svedoči da su se oni izbavili siromaštva. Ako poredimo sa onim vremenom kada sam ja bio ekonomski ubica, onda su oni sada postali siromašniji. Sudeći po statistici Svetske banke za 2011. godinu, 2,3 milijarde ljudi na planeti još uvek živi na 2 dolara dnevno - to je ogroman broj ljudi, imajući u vidu milijarde dolara, koje dobijaju globalne korporacije, da bi „izbavile svet iz siromaštva". Iako je procenat zvanično „osiromašenih" ljudi smanjio zbog porasta stanovništva i promene životnog standarda, cifre su faktički rasle.

Za poslednjih 30 godina 60 najsiromašnijih zemalja sveta je platilo 550 milijardi dolara glavnicu duga i 540 milijardi dolara kamata na kredite, pri tom su one dužne još ogromne iznose - 523 milijarde dolara na te iste kredite. Troškovi servisiranja tog duga premašuju troškove tih zemalja na zdravstvenu zaštitu i obrazovanje, i 20 puta premašuju iznose koje oni dobijaju kao stranu pomoć. Osim toga, projekti Svetske banke su doneli strahovite patnje najsiromašnijem stanovništvu planete. Za poslednjih deset godina ti projekti su prinudili otprilike 3,4 miliona ljudi da napuste svoje kuće; vlasti tih zemalja su premlaćivali, mučili i ubijali one koji su osuđivali projekte Svetske banke.

Mi smo sa kolegama činili sve što smo mogli da proširimo uticaj korporativne, kapitalističke imperije. To je i bio pravi cilj. Deviza Svetske banke je samo izgovor. Ubeđivali smo rukovodioce država da ako ne uzmu kredite i ne plate nam za razvoj njihove vojne i građevinske infrastrukture, njihovim građanima će vladati okrutni diktatori, poput Staljina. Korporativni kapitalizam će ih izvesti iz mračnih vekova feudalizma u savremenu eru američkog blagostanja.

Ovaj sistem je rastao kao na kvascu posle izlaska „Ispovesti ekonomskog ubice". Danas, osim Svetske banke, taj sistem promovišu privatne banke: ljudi koji se bave kriminalnom delatnošću umesto zatvorskih kazni dobijaju višemilionske bonuse. Oni i njihove korporativne kolege ubeđuju stanovnike čitavog sveta da se uspeh određuje ličnim kapitalom, a ne doprinosu dobrobiti društva; da privatizacija i ukidanje kontrole i regulative štite društvo; da je državna pomoć siromašnima neracionalna i kontraproduktivna; da je lični dug bolji nego državna investicija u socijalno osiguranje stanovništva; da su ljudi koji žive u skupocenim vilama i koji putuju privatnim avionima i luksuznim jahtama, - primer za podražavanje.

Hauard Zin je shvatio zašto većina nas prihvata tu banalnost. On je govorio da je srednja klasa, imajući materijalne atribute blagostanja, zadovoljna i spokojna, zato što ima ono čemu su je učili da teži, i uopšte nije spremna da se odrekne tih vrednosti. A siromašni ćute, zato što sve svoje snage troše na jedan cilj - samo da prežive.

I svim tim ljudima majstorski upravlja celo novo leglo ekonomskih ubica.

Ko su savremene ekonomske ubice? 1970. godine, zemlje u razvoju su smatrane rasadnikom korupcije. Takvi ljudi kao ja, tiho su radili svoj posao, ali su praktično svi smatrali da je za latinoameričke, afričke i azijske činovnike mito osnovni izvor prihoda. Pregled političara banana republika koje uzimaju koverte nabijene dolarima, u zamenu za privilegije, duboko je ukorenjen u štampi i u Holivudu. A Države su naprotiv smatrali - i uglavnom je zaista bilo više masovne korupcije.

Ali sve se promenilo. Kardinalno. Postupci koji su smatrani amoralnim, neprihvatljivim i nezakonitim u Državama dok sam bio ekonomski ubica, sada su postali uobičajena stvar. One su prikrivene sjajem licemerne retorike, ali, u suštini, na višem državnom nivou i u biznisu se primenjuju oni isti stari instrumenti - pretnje, mito, lažni izveštaji, netačnosti, seks, čak i surovost. Ekonomske ubice su postale svuda prisutne. One marširaju hodnicima Bele kuće, Kongresa i Vol Strita, sede u upravi svake velike kompanije. Korupcija na vrhu je postala sasvim legitimna, zato korporativne ekonomske ubice sastavljaju zakone i finansiraju političare koji ih donose.

Tokom našeg poslednjeg susreta sa Hauardom Zinom sam ga pitao gde je proučio taktiku ekonomskih ubica.

- Pogledaj takve političare, kao što su Dašl i Dod, - posavetovao me.

Taj savet sam mogao poslušati tek posle smrti Hauarda, kada sam počeo ovu knjigu. I otkrio sam, kao i uvek, da je on tačno zna gde treba tražiti.

Tom Dašl i Kris Dod imaju mnogo zajedničkog. Obojica su istaknuti, uvaženi članovi Senata: Dašl od 1987. do 2005. godine, Dod od 1981. do 2011. godine. Obojica su bili buduće zvezde demokratske partije. Dašl je bio na čelu većine u Senatu. Dod je bio predsednik Nacionalnog komiteta demokratske partije i predsednik Bankarskog komiteta Senata, a takođe i kandidat za mesto predsednika. Obojica su bili uticajne figure, koje imaju pristup predsedniku Sjedinjenih Država i predsednicima zemalja i direktorima korporacija po celom svetu.

Dašl i Dod su se pozicionirali kao ljudi iz naroda koji su pozvani da služe običnom ljudima, a ne vašingtonskoj eliti. U prvim izbornim kampanjama Dašla su prikazivali za volanom poznate vrste „Pontiaka". Dod je obećao da nikada neće popustiti pohlepnom avanturizmu lobista. Na kraju krajeva su ipak i Dašl i Dod pogazili svoja obećanja. Sada oni predstavljaju novu, moćnu i krajnje opasnu grupu ljudi - savremeni klub ekonomskih ubica.

Napustivši Senat, Dašl je se pridružio advokatskoj kancelariji koja dobija milione dolara kroz političko lobiranje za projekte zdravstvene zaštite i drugih korporacija; njegova plata plus bonusi iznosili su više od 2 miliona dolara, osim prihoda od ličnog investiranja. Prikrivajući apstraktnim formulacijama, na primer, „politički savetnik", nastojao je da izbegne etiketu „lobista", iako se upravo bavio time - lobirajući za unosne sklopljene poslove svojih klijenata.

Zanimljiv slučaj se desio 2013. godine u Bangladešu: srušila se zgrada fabrike konfekcije, zatrpavši pod ruševinama 1.100 ljudi. Iako nema dokaza ličnog učešća Dašla, njegova advokatska kancelarije DLA Piper se borila za uvođenje Bangladeškog plana za legalna ograničenja reformi, usmerena na osiguranje bezbednosti niskokvalifikovanih radnika. DLA Piper je lobirao zakon koji ograničava odgovornost i obaveze bogatih američkih preduzeća za maloprodaju.

Zajedno sa bivšim demokratskim senatorom Džordžom Mičelom i bivšim konsultantom Senata Čarli Šilerom DLA Piper je štitila koristoljubive interese svojih klijenata, uključujući i jednog od trgovaca na malo (Gap), koji je učestovao u rušenju fabrike, na štetu građana i ekonomije Bangladeša.

Slično Dašlu, senator Dod je mnogo snage utrošio da stvori predstavu sliku poštenog političara. On je tvrdio da se ni pod kakvim uslovima ne treba prodati korporativnoj Americi i nikada ne treba ući u klub kolega-političara, koji su postali lobisti. Ipak, kada se on kandidovao za mesto predsednika SAD, njegovu kampanju je podržala industrija finansijskih usluga, to jest onih preduzeća koja su kontrolisala Bankarski odbor Senata pod predsedavanjem samog Doda. Ovaj očigledan sukob interesa je prevaziđen onim što je on učinio, podnošenjem ostavke 2010. godine. Bez obzira na svoja mnogobrojna obećanja da nikada neće biti lobista, 2011. godine on je zamenio Dena Glikmana na mestu predsednika i glavnog lobiste Američke asocijacije filmskih kompanija.

Hauard mi je ukazao na ispravan pravac. Sledeći ga otkrio sam da se takve transformacije ne dešavaju samo kod demokrata. Među poznatim republikancima, koji su prešli iz Senata u lobiste, možemo navesti takve, kao što je Džon Eškroft, Bob Dol, Njut Gingrič, Fil Grem, Čak Hagel, Trent Lot, Voren Radmen...Spisak demokrata i republikanaca je beskonačan. Postoje i drugi - na primer, članovi predstavničkog doma SAD, koji su postali ekonomske ubice.

Većina tih političara, kao i hiljade drugih ljudi, koji prolaze kroz tu vrtešku, ne nazivaju se lobistima. Oni rade u advokatskim kancelarijama i na tako su efemernim dužnostima, kao što su „konsalting" i „savetnici za državne poslove" - kao što i ja nekada nisam bio „glavni ekonomista" uvažene konsultantske firme. Ali, u stvari, njihov rad, kao i moj, - nametati državama i društvu politike koja bogati bogate i pljačka siromašne. To su ekonomske ubice koji plaćaju da bi služili korporatokratiji, širili korporativnu imperiju i uhvatili u mrežu ekonomije smrti celu planetu. Oni se kriju u senci, ali njihov uticaj je neogarničen.

Važno je istaći da je Američka liga lobista 2013. godine preimenovana u Asocijaciju eksperata za saradnju sa državnim strukturama. Iako se iste godine broj zvaničnih lobista smanjio do najnižeg nivoa za deset godina, u njihovim redovima je ipak brojano 12. 281 ljudi, to jest po 23 lobista po svakom članu Senata i Predstavničkog doma i nekoliko puta više nego broj ekonomskih ubica u moje vreme. Ipak, čak i te šokantne cifre ne odražavaju stvarnost. Istraživanje profesora Američkog univerziteta Džejmsa Tarbera, eksperta za lobiranje sa tridesetogodišnjim iskustvom, pokazuje da je, ustvari, broj lobista dostigao 100 hiljada ljudi. Zvanični izveštaji govore da su godišnji troškovi na finansiranje kampanje lobista premašili 3 milijarde dolara 2013. godine, međutim, Tarber govori o 9 milijardi dolara.

Nepostojanje transparentnosti, tajnost oko korišćenja službenog položaja lobiste u koristoljubive svrhe - sve to otežava preciznu analizu njihovog uticaja na društvo. Ipak, svaka velika kompanija koja vodi poslove u Državama, ima, minimalno, stotinu lobista. Ove korporacija i njihove filijale troše više od 30 dolara na svaki dolar koji investiraju sindikati i grupe, koje štite društvene interese, kao predstavnici naroda, za zaštitu prava radnika, životne sredine, zdravstvene zaštite, obrazovanja i drugih socijalnih usluga.

Činovnici koji kontrolišu poštovanje zakona, plaše se da se suprotstave lobistima i korporacijama, koje oni predstavljaju. Ovaj odlomak iz članka, postavljenog na portal novosti Common Dreams, odnosi se na vojnu industriju, međutim, on je primenjiv i na globalne korporacije u celini:

„Od deset vodećih međunarodnih snabdevača naoružanja, osam su američki. Vojna industrija troši milione dolara, "obrađujući" Kongres i zakonodavne ograne država, i štiteći svoju "teritoriju" toliko efikasno i žestoko, da njihove robe ne izdrže uvek kritiku na bojnom polju. Istrebljivač F-35, na primer, - najskuplji sistem naoružanja u istoriji SAD - košta 1,5 trilion dolara, ali ne radi! On je skup, na njemu je opasno leteti, i ima dosta kvarova. Ipak, samo malobrojni zakonodavci se usuđuju da izazovu moćne korporacije, koje su nam podvalile takav "poklon"".

Jedan od tih vojnih snabdevača, Boeing, izazvao je mnogo buke u državi gde živim. Najveći poslodavac Vašingtona, sa kadrom od osam hiljada radnika, Boeing ulazi među tri najveća vojna preduzetnika sveta (druga dva - Lockheed Martin i Northrop Grumman, koji su takođe bazirani u Državama). Lobisti Boeing se i dan i noć trude da ubede vašingtonske činovnike da im daju velike poreske olakšice, i korporacija je pretila da će preneti proizvodnju aviona 777X u drugu državu, ako ih političari odbiju.

Slušao sam priče o „zakonskim" podmićivanjima: honorar za posebne usluge konsultantima; dužnosti, koje nude rođacima i prijateljima državnih činovnika; iznuđeni kompromis, kada su umešani seks i narkotici.

Iako ni u jednom od ovih slučajeve krivce nisu uspeli izvesti na sud, samo postojanje takvih priča takođe vrši uticaj. Oni, koji imaju probleme u porodici, koji su probali zabranjene narkotike, ili oni, protiv kojih se može fabrikovati slično delo, - povijaju se pod pritiskom svakog ko može otkriti njihovu tajnu.

Najzad su zakonodavni organi Vašingtona doneli zakon o najvećim poreskim olakšicama u istoriji svih država, koje su Boeing-u donele 8,7 milijardi dolara. Ovaj zakon je učvrstio poziciju aerokosmičkog giganta kao glavnog u Državama korporativnog primaoca federalnih i domaćih subvencija. Fantastična pobeda za ekonomskih ubica Boeing i ogroman gubitak za poreske obveznike države Vašington, takvih kao ja, - i demokratiju u celini.

To kako je Boeing manipulisao vašingtonskim činovnicima, demonstriraju metode posebne klase ekonomskih ubica - „konsultanata po izboru sedišta". Iako ih tehnički možemo nazvati lobistima, oni su stručnjaci uskog profila. Tokom mnogo godina oni su radili u zemljama u razvoju. Ali sada, kao što pokazuje primer sa Boeing, oni su postali glavni faktor u Sjedinjenim Državama.

Biznis-škole i eksperti za biznis-planiranje mogu izjaviti da se korporativne odluke o razmeštanju proizvodnje zasnivaju na analizama takvih objektivnih faktora kao što je blizina isporučilaca i klijenata, tržišta rada, uslova saobraćajnih mreža i cene energetskih resursa, međutim u mnogim slučajevima najvažniji faktor je posao sa domaćom vladom. Konsultanti po izboru razmeštanja igraju na strahu činovnika da će biti odbačeni, ako ne pruže maksimalno blage ekološke i socijalne uslove, maksimalno niske poreze i druge privilegije. Po pravilu, činovnici su spremni da zaključe takve poslove i ne razmišljaju o dugoročnim posledicama - razaranju školskih zgrada, puteva, mesta za odmor i prirodnih resursa - iako, ma kako bilo čudno, ti resursi idu u korist zajednici, uključujući i radnike samih korporacija.

(Nastavak u sledećem broju)

Glosa

Savremene ekonomske ubice ne smatraju za potrebno da opravdavaju svoje postupke. Oni su postali bezobzirni. Potpuno nečovečni. Naslađuju se svojom ulogom bandita i mafioza, hvališu se time što su deo Kartela