Nemačka

Nemački birači pamte izborna obećanja i osvetiće se onima koji ih prekrše

Merkelovu čeka kazna

Nemačka nikako da se otrgne od svoje mračne prošlosti i ustali kao demokratija. Od rata na ovamo samo dve stranke daju saveznog kancelara, a sada se u jednoj za demokratsku zemlju neprimerenoj pijačnoj trgovini dogovaraju ne samo ko će biti kancelar, već i ko će koji resor da dobije kao sopstveni feud. Ova zemlja pod Angelom Merkel sve više počinje da liči na neku banana republiku u kojoj su izbori samo farsa, smokvin list iza koga se krije partokratija.

Fridrih Emke dopisnik iz Frankfurta

Nemačka se drži tradicije, možda ne onoliko kao Engleska, ali tradicija u političkom životu igra važnu ulogu. Ona se ogleda i u poštovanju nepisanih pravila koja su se u prošlosti pokazala kao uspešna. Jedna od tako nastalih tradicija, koja se do sada strogo poštovala, jeste i da manjinski partner u vladi dobija mesto vice-kancelara i istovremeno i resor ministra spoljnih poslova. Obe te funkcije je, opet po nepisanoj tradiciji, obavljao predsednik te stranke.

Martin Šulc, predsednik Socijal-demokratske partije Nemačke (SPD), manjeg partnera u upravo dogovorenoj novoj Velikoj koaliciji, nije predviđen za budućeg ministra spoljnih poslova, niti za vicekancelara. Za to mesto, u trenutku kada nastaje ovaj članak, nije planirana ni Andrea Nales, njegova verovatna naslednica na čelu partije, koja ostaje i vođa poslaničke grupe SPD-a u Bundestagu.

Novi - stari ministar spoljnih poslova najverovatnije ostaje Zigmar Gabrijel, bar sudeći po sadašnjem raspoloženju u partiji, i to samo pod uslovom da članovi stranke na referendumu koji će trajati od 20. februara do 2. marta uopšte prihvate novu Veliku koaliciju koju su do skoro odbijali. Ostanak Gabrijela je jasan signal u kom pravcu će se kretati nemačka spoljna politika, ali i kako će se razvijati sama stranka.

SPD je Martina Šulca na svoje čelo dovela neposredno pred prošlogodišnje savezne izbore, kada su istraživanja pokazala da ni jedan od dotadašnjih funkcionera, računajući i samog Gabrijela, nema šanse da ugrozi Angelu Merkel. Prvih nedelja po objavljivanju njegove kandidature za mesto kancelara Šulc se opasno približio kancelarki i predsednici CDU-a, a onda su kola krenula nizbrdo. U ovom trenutku, posle nerazumljivih poteza u stilu "nećemo novu veliku koaliciju, hoćemo novu veliku koaliciju" popularnost SPD-a je spala na samo 17 odsto, sa tendencijom daljeg pada.

Ulazeći u predizbornu kampanju SPD i Šulc su jasno stavili biračima do znanja da ne planiraju nastavak Velike koalicije (kod Nemaca popularno nazvanom GroKo). Posle izbora, kada su propali pregovori o formiranju takozvane „Jamajka koalicije", malo su ublažili stav rekavši kako je GroKo moguć, ali bez Merkelove. U međuvremenu su i od toga odustali, kao što su odustali od većine svojih ideoloških zahteva zarad ulaska i opstanka na vlasti.

Još jedna od tradicija je da nemački birači pamte izborna obećanja i da kažnjavaju one koji ih prekrše. Odluku da, ipak, započne pregovore sa Merkelovom o formiranju nove Velike koalicije Šulc je na partijskom kongresu obrazložio potrebom da se spreči uspon (kako ih on smatra) „ekstremnih desničara" i to ne samo u Nemačkoj, već u celoj Evropskoj Uniji. Tada je, na zaprepašćenje većine članova i funkcionera SPD-a, izneo svoj program stvaranja Sjedinjenih Država Evrope, koji je stranački vrh momentalno odbacio. Ipak, Šulc u pregovore sa Merkelovom ulazi pod ovom maskom, a u stvari borio se za svoje političko preživljavanje.

Nije samo Šulc smatrao kako odlazak u opoziciju znači i odlazak iz aktivne politike. U tom trenutku, čak, negova pozicija bila je najstabilnija, stabilnija od Gabrijelove ili Nalesove koji su, za razliku od njega, stranku vodili prethodnih godina i doveli je na najniže grane od rata do danas.

Gabrijel ostaje na čelu Ministarstva spoljnih poslova, Nalesova preuzima vođstvo partije, predsednik vlade savezne države - grada Hamburga Olaf Šolc dolazi na mesto vicekancelara i ministra finansija, a Šulcu, u najboljem slučaju, ostaje neki nebitni resor, a možda neće ni biti član novog kabineta.

Doris Harst je sestra Martina Šulca. U svom intervjuu datom početkom februara (kada su nove rokade postale poznate) listu „Welt am Sonntag" ona je, prekidajući tradiciju uzdržanosti u javnim nastupima, centralu SPD-a nazvala „zmijskim leglom" i jasno rekla: „...Mog brata su lagali i varali. Zbog toga je on potpuno potcenio zmijsko leglo na vrhu SPD-a i odlučio da se posle uspešne karijere u Briselu i Štrazburu vrati u Berlin..."

Ni najboljim poznavaocima prilika u političkim krugovima Berlina nije poznato da se u modernoj istoriji jedan bliski rođak nekog partisjkog funkcionera na ovakav način obrušio na sopstvenu stranku. Veruje se, međutim, da ovo nije samo mišljenje gospođe Harst, već ju je inspiraciju dao njen brat, Martin Šulc, duboko uvređen načinom na koji ga je partija iskoristila i odbacila.

Kako bi se lakše razumelo šta se dešava u Nemačkoj i šta će se dešavati u bliskoj budućnosti, valja se upoznati sa još nekim, najblaže rečeno, čudnim pravilima političkog života ove zemlje, od kojih su neka zakonom propisana, a druga su nepisana tradicija.

Nemačka sebe naziva demokratijom, ali od Drugog svetskog rata do danas kancelara su davale samo dve stranke: SPD i CDU, koje sada ulaze u treću veliku koaliciju. Vlast se, očigledno menja kao na ringišpilu gde sve ostale stranke (računajući tu i večitog koalicionog partnera CDU-a, bavarski CSU) služe samo kao ukras. Samo jedan jedini put je stalna koalicija sestrinskih stranaka CDU/CSU za svog kandidata za kancelara na saveznim izborima istakla lidera CSU-a: bilo je to krajem sedamdesetih, na prvim izborima posle odlaska Branta, kada je bilo jasno da SPD pobeđuje. Kandidat je bio Franc Jozef Štraus i glatko izgubio od Helmuta Šmita.

Kancelar je najvažnija politička ličnost u posleratnoj Nemačkoj. Njega bira Bundestag (savezni parlament), a on zatim predlaže ministre koje imenuje predsednik republike. Pri izboru ministara Bundestag se ne izjašnjava, što je nasleđe još iz stare Pruske, gde čak ni kancelara nije birao parlament, već isključivo kralj.

Predsednik republike nema nikakva politička ovlaštenja i predstavlja običan, ustavom propisani ukras na čelu države. Sa druge strane, kancelar ne samo da je sve i svja, već nema ograničenje broja mandata. Osim toga, Nemačka je jedna od zemalja parlamentarne demokratije u kojoj član kabineta (ministar) istovremeno može da bude i poslanik u Bundestagu, pa je tako dodatno pojačan uticaj vlade na Parlament.

Kandidat za kancelara je predsednik partije koja je na izborima dobila najviše glasova, ali ustav ne predviđa nikakav rok u kome bi on morao da formira vladu. Teoretski, kabinet ceo legislativni period može da provede u tehničkom mandatu, kada kandidat za kancelara ne može da formira većinu.

Većina partija u Nemačkoj i svetu odluku o stupanju u neku koaliciju donosi na predsedništvu ili nekom sličnom organu. SPD je izuzetak: tu odluku donose članovi na referendumu.

Pre četiri godine, kada se glasalo o prošloj velikoj koaliciji, bila je uložena ustavna žalba kojom su pojedini članovi partije tvrdili kako ovo narušava ovlašćenja izabranih predstavnika (poslanika) da samostalno donose odluke - rezultatom referenduma im se nameće neko rešenja.

Ustavni sud je tada odbacio ovu žalbu, ali sada su uložene četiri nove, od kojih je jedna već odbačena, sli ne i preostale tri. Moguće je da će Ustavni sud u Karlsrueu ponovo razmatrati slučaj.

U ovom trenutku se u SPD-u vodi još jedna oštra bitka, a to je oko pitanja ko i kako će da izabere novo partijsko rukovodstvo. Levo krilo stranke insistira da se i tu pita članstvo, dok vrh stranke (svestan da u ovom trenutku ne uživa široku podršku baze) predlaže izbore u okviru nekog od delegatskih tela (na primer predsedništva ili kongresa).

Jedan od vođa leve frakcije, Hilda Mathajs objašnjava: „Nije prihvatljivo da se mesto predsednika SPD-a na neki način 'ispod žita' dodeljuje i da se partija stavlja pred svršen čin."

Potpredsednik stranke Ralf Štegner statutarni zahtev da se izbor izvrši na osnovu „široke odluke" tumači tako da je dovoljna transparentnost izbora u nekom od partijskih gremija, a ne i kao referendum, koga ni do sada nije bilo. Ni u drugim partijama, članicama nove - stare Velike koalicije situacija nije mnogo jasnija ili bolja.

Za sada izgleda kako Angela Merkel ostaje i kancelarka i predsednica stranke, ali...

Do sada se o personalnim rešenjima za neku novu vladu nije previše diskutovalo u javnosti, jer se verovalo kako su svi ministri, državni sekretri i ostali na prvom mestu u službi Nemačke i naroda koji ih je izabrao. Sada se u Berlinu, kao u nekoj prestonici banana države, žučno raspravlja o svakom resoru i sa njim povezanim funkcijama. Najbolji primer je Ministarstvo finansija.

Do sada je na čelu ovog ministarstva bio Volfgang Šojble, siva eminencija CDU-a, čovek koji je još osamdesetih bio ministar u kabinetu Helmuta Kola i tihi, ali uticajni, protivnik Angele Merkel. Odmah posle izbora on je uz sve počasti prebačen na mesto predsedavajućeg Bundestaga, funkciju koja isključuje mogućnost vođenja nekog ministarstva.

U međuvremenu je Merkelova pristala da ovaj resor dodeli SPD-u, ali ne na zahtev Šulca, već njegovih stranačkih protivnika. Ovo ministarstvo sa sobom povlači i uticaj na čitav niz ekstremno dobro plaćenih pozicija o kojima ne odlučuju koalicioni parneri, već isključivo ministar.

Zbog toga se odmah pobunio vrlo uticajni član predsedništva CDU-a, Jens Špan, koji je istovremeno i državni sekretar u pomenutom ministarstvu. „To me je zaista zabolelo", priznao je nedavno austrijskom listu „Presse am Sonntag".

Ni članovi omladine CDU-a nisu zadovoljni izdogovaranim rešenjima u pogledu podele resora. Na prvom mestu ističu kako svi koalicioni partneri do kraja meseca (skupština CDU-a odlučuje 23. februara o prihvatanju ili odbijanju nove Velike koalicije) moraju da predlože kandidate za ponuđene im resore. Zvanično, mladi demohrišćani nemaju ništa protiv da Ministarstvo finansija vodi neka druga stranka, ali insistiraju na tome da na njegovom čelu stoji kompetentna ličnost.

Sa druge strane, veliko je pitanje da li će SPD do tada smeti da iznese bzvaničnu listu svojih kandidata za ministarska mesta, jer time može negativno da utiče na članove koji na referendumu tek treba da daju pristanak za novu Veliku koaliciju. Ni sama Merkelova nije sigurna da bi za nju bilo dobro da pre partijske skupštine predloži kandidate za ministre koje postavlja CDU. Izgleda da će i tu biti potrebni bolni kompromisi kako bi se zadovoljila unutarstranačka opozicija, pa će, drugačije nego ranije, biti izabrani najpodobniji, a ne najsposobniji.

Angela Merkel sve više liči na nekog centralno-afričkog kvazi demokratski izabranog lidera koji koristi sva dozvoljena, ali i ona manje dozvoljena sredstva da bi se održao na vlasti. Njena, sada već, grčevita borba da ostane u kancelarskoj fotelji, mnoge tera da se zapitaju zbog čega ona to čini. Odlazak u političku penziju ni za jednog nemačkog kancelara nije predstavljao smak sveta. Koji je razlog da se ona tako snažno bori da ostane na vlasti?

Vili Brant je sa mesta kancelara otišao podnevši ostavku, iako nije bio kriv zbog toga što je jedan od njegovih najbližih saradnika bio istočno-nemački špijun. Njegov naslednik, Helmut Šmit, mirno je prihvatio odlazak u političku penziju, iako je smenjen svojevrsnim dvorskim udarom (kada je u sred mandata FDP napustio vladajuću koaliciju i sa do tada opozicionim CDU/CSU-om formirao novu vladu). Kancelar ujedinitelj, Helmut Kol, nije se bunio što mora svoju fotelju da prepusti Gerhardu Šrederu iz SPD-a, kancelaru koji se najbolje udomio po odlasku u političku penziju. Šta bi falilo gospođi Merkel da se i ona povuče u svoju vilu i piše memoare ili gleda kako cveće raste?

Nemačka je, uprkos dugotrajnoj krizi oko formiranja vlade i dalje najveća evropska ekonomija. Kancelar nema bukvalno nikakav uticaj na privrednike i bankare (pre je obrnuto), ali samo zbog zastrašujuće visokog bruto domaćeg proizvoda svoje zemlje on uživa posebne počasti u svetu i, što mnogi smatraju odlučujućim u slučaju Angele Merkel, svojevrsni imunitet od pokretanja istraga u vezi grehova iz prošlosti.

Ričard Nikson je podneo ostavku, tvrdili su kasnije njegovi najbliži saradnici, tek pošto mu je garantovano da će njegov naslednik, Džerald Ford, da ga abolira u slučaju "Votergejta": moguće je da i Merkelova čeka svog Džeralda Forda.

Jedino se u trećoj članici Velike koalicije sve odvija u tišini i kako je i do sada bila tradicija. Dosadašnji predsednik CSU-a, Horst Zehofer, mirno odlazi i sa čela stranke, ali i sa čela bavarske vlade. Koliko je trenutno poznato dobiće za utehu neko ministarstvo u saveznoj vladi na čijem čelu će dočekati političku penziju. Partijski vrh je zaključio da bi sa njim kao nosiocem liste stranka prvi put od svog osnivanja na pokrajinskim izborima planiranim za septembar izgubila apsolutnu većinu.

Konzervativni Bavarci ne mogu da mu zaborave da je svojevremeno dao zdušnu podršku Merkelinom planu neograničenog uvoza emigranata. Iako je tokom koalicionih pregovora CSU uspeo da nametne nešto restriktivniji odnos prema izbeglicama, ipak se pokazalo da je FDP imao najjasniji stav koji je branio i po cenu prekida koalicionih pregovora. Tako će najesen CSU na desnom krilu imati dva snažna konkurenta, AfD i FDP kojima Zehofer, očigledno, nije dorastao, zbog čega ga pravovremeno sklanjaju u Berlin.

A 1. Kraj Šulcove karijere

Politička sudbina Martina Šulca ne samo da je žalosna, već i potpuno netipična za nemačku političku scenu. Na čelo SPD-a je došao pred izbore, a do tada je obavljao visoke funkcije u Evropskoj komisiji. Bio je najmanje kriv za tadašnji loš rejting stranke koju je preuzeo. Iako predsednik druge najveće stranke tadašnje koalicione vlade, nije postao član kabineta, jer se tvrdilo kako bi rekonstrukcija vlade kratko pre izbora bila neozbiljan potez za jednu Nemačku.

Na saveznim izborima njegova SPD je doživela debakl i ostvarila najlošiji rezultat u svojoj istoriji, ali to je istovremeno bio slučaj i sa ostalim članicama vladajuće koalicije. Birači im, jednostavno, nisu oprostili dovođenje miliona lažnih izbeglica. Šulc se loše snašao u izbornoj trci, jer nije ni pomišljao da načini otklon prema dotadašnjoj politici gostoprimstva za svakog ko se dočepa nemačke teritorije. Kako je povratkom u Berlin izgubio šansu da ponovo stekne neku od pozicija u Briselu, počeo je grčevito da se bori za svoj politički opstanak u Nemačkoj, ali u stranci nije imao skoro nikakvu podršku. Stari i iskusni aparatčik Zigmar Gabrijel lako ga je izolovao. U suštini, čovek koji je najmanje kriv za loš izborni rezultat, jedini snosi konsekvence. Šulcova politička karijera je pred samim krajem. Koliko ga malo cene partijske kolege pokazuje i to što ga Zigmar Gabrijel u intervjuu televizijskom dnevniku "Tagesspiegel" nije nazvao po imenu, već uvredljivim opisom „čovek sa dlakama na licu" (Šulc je jedan od retkih istaknutih političara u Nemačkoj koji nosi bradu). Kada je Šulc najavio da će preuzeti Ministarstvo spoljnih poslova koje vodi Gabrijel, na njega se sručilo nebo. Iz unutarpartijskog okršaja koji uopšte ne priliči jednoj kultivisanoj i demokratskoj evropskoj stranci, Šulc je izašao potpuno poražen, pa je morao da podnese ostavku i na mesto predsednika SPD-a. Na kraju, kako izgleda, neće dobiti nikakvo ministarstvo, a neće voditi ni bilo koji za partiju značajni resor.

A 2. Šef kancelarije

Naziv kancelar, kako ceo svet oslovljava predsednika nemačke vlade, potiče iz srednjeg veka i u početku je označavao šefa kancelarije koja priprema i čuva dokumenta.

U vreme cara Svetog rimskog carstva nemačke nacije i naslednika Karla Velikog, Ludviga Nemačkog (deveti vek), na čelu dvorske kapele bio je nadkapelan koji zbog kancelarijskih obaveza same kapele dobija i naziv nadkancelar (na nemačkom Erzkanzler). Posle tu funkciju do ukidanja carstva 1806. nasledno obavlja prvo nadbiskup Majnca, a zatim knez-elektor Majnca.

U Austrijskom carstvu koje je nastalo 1806. u istoriji dobro poznati knez Meternih je imao položaj „državnog kancelara", dok je daleko manje poznati grof Bojst nosio višu titulu „carskog kancelara". U Pruskoj, poznatoj po kancelaru Otu fon Bizmarku, titula kancelara bila je vezana za predsednika Višeg zemaljskog suda u Kenigzbergu, dok je na čelu vlade bio premijer. Knez Bizmark je titulu kancelara prvo smislio za tadašnji Severnonemački savez pod pruskom dominacijiom, a 1867. je postao i prvi kancelar na čelu pruske vlade.

U Drugom carstvu (1871. - 1918.) car je postavljao i kancelara i ministre, dok se skupština (tada Rajhstag) slabo pitala, ali je mogla da blokadom izglasavanja budžeta nametne svoju volju. Posle Novembarske revolucije 1918. u Nemačkoj su ukinute sve monarhije. Kajzera (nemačkog cara) Viljema II je nezakonito zbacio tadašnji kancelar Maksimilijan Maks princ od Badena. Kajzer je bio u belgijskom gradiću Spa iz koga je poslao telegraf Maksu Badenskom kako razmišlja o delimičnoj abdikaciji u korist svog sina. Kancelar je zloupotrebio ovaj dopis i javno obznanio kako je car abdicirao u svoje i u ime svih članova dinastije. Samo na taj način je mogla da se spreči krvava revolucija po ruskom scenariju koja je već počela u lučkom gradu Kilu. Uloga kancelara u Vajmarskoj republici (1919. - 1934.) bila je, po ugledu na raniji period carstva, minorna u odnosu na predsednika republike. Za deceniju i po svog postojanja, Republika je imala samo jednog demokratski izabranog predsednika, feldmaršala Paula fon Hindenburga, koji je 1918. bio na čelu generalštaba i savetovao Viljemu II da ćutke prihvati proglas Maksa Badenskog i ode u egzil u Holandiju.

Kancelari su se do 1933. smenjivali kao na pokretnoj traci i od njih je malo šta zavisilo. Tada na tu funkciju dolazi Adolf Hitler koji koristi starost i bolest Hindenburga i faktički preuzima svu vlast u Nemačkoj, a po smrti feldmaršala protivustavno se proglašava i predsednikom republike, pa spajajući dve najviše funkcije sebe proglašava "Vođom Rajha" (Firer).

U posleratnoj Zapadnoj Nemačkoj saveznici odlučuju da na čelu republike bude predsednik, bez ikakvih ovlaštenja, a da faktički politiku vodi kancelar koga bira Bundestag (parlament) kome on javno polaže zakletvu, dok tajno potpisuje zakletvu na vernost i poslušnost američkom predsedniku.