Bolje da SANU ne postoji nego da posluži kao oruđe potčinjavanja naše zemlje njenim neprijateljima

Antisrpski akademici se stide svog porekla

VLADIMIR S. KOSTIĆ I AUTOKOLONIZACIJA SRBIJE

Srpska zastava viori se na brdu i tvrđavi iznad Zvečana na Kosovu i Metohiji. Nikada do sada u istoriji SANU nije se desilo da neko demonstrira protiv nje i njenog rukovodstva.Narod instituciji SANU ne veruje, i smatra je produženom rukom vlasti koja je pod stranim pritiscima spremna da se odrekne Kosova i Metohije.Vladimir Kostić nije privatno lice niti običan akademik koji ima pravo na svoj privatni stav, on je čovek kojeg su većinom glasova, dotična gospoda izglasali da ih javno predstavlja i zastupa i kao takav on s njihovim blanko punomoćjem nije pozvan da iznosi svoja privatna mišljenja i fantazije nego i opšta mišljenja institucije na čijem je čelu, piše za portal Između sna i jave dr Bojan Drašković.

Dr Bojan Drašković, istoričar

Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) je najznačajnija institucija srpske nauke i kulture, a njeni članovi su ljudi od najvećeg naučnog i umetničkog zvanja i autoriteta, ili barem bi tako, po zakonu i nekom nepisanom pravilu, trebalo da bude.

Naravno, ova institucija, kao deo srpskog naroda i srpskog društva, nije nikakav izdvojen elitistički klub, kako ga mnogi zamišljaju, ili kako bi mnogi želeli da bude, gde se stara gospoda profesori sastaju subotom popodne i piju čaj, uživaju u svojim penzijama i akademskim dodacima i mirno provode svoje penzionerske dane, ne mešaju se u politiku, pomažu nove generacije protežirajući ih svojim autoritetom.

Politiku prepuštaju političarima, nauku naučnicima a umetnost umetnicima, i mirno životare poput nekih engleskih džentlmena i lordova iz viktorijanskog vremena, kakve smo mogli da gledamo u BBC serijama.

Akademija, kao i Crkva, deli sudbinu države i naroda

Takva vrsta Akademije, ili bilo koje društvene institucije, u Srbiji nikad nije postojala, a po svemu sudeći nikad neće ni postojati. Akademija je, kao i Crkva, institucija koja pored sve svoje jedinstvenosti i značaja, deli sudbinu države i naroda kome pripadaju i ne mogu, koliko god se pojedinci trudili, izbeći sudbinu tog naroda. Ne mogu se osloboditi politike, bilo one dnevne ili strateške, nacionalne, a s njome i permanentnih intriga i igara, koje nužno prate turbulentne procese u kojima se srpsko društvo nalazi.

A srpsko društvo se u poslednja dva veka svoje moderne istorije uvek nalazilo u turbulentnim vremenima i srpske institucije su, nužno tome, bez obrzira na svoju funkciju i značaj, morale da odgovaraju zahtevima vremena u kom se nalaze. One su rasle i razvijale se kako je društvo raslo i padale i kako je društvo padalo.

Negativne pojave u društvu uvek su se odražavale i na život institucija, u tome SANU svakako nije nikakav izuzetak, naprotiv. To je mesto velike borbe koja bezmalo traje decenijama, a ovih dana posebno dobija na intenzitetu, kada je prvi put u srpskoj istoriji došlo do toga da su intelektualci (dosad devedesettrojica, potpisivanje se nastavlja), potpisali peticiju za smenu predsednika SANU Vladimira Kostića povodom njegove izjave o Kosovu, date još davne 2015. godine, a na pravoslavni Božić ove godine javno ponovljene i potvrđene.

Nikada do sada u istoriji SANU nije se desilo da neko demonstrira protiv nje i njenog rukovodstva

Demonstranti ispred Akademije, 16. januara 2021. : protest oko stotinu intelektualaca isped SANU, govorio je na skupu dr Miša Đurković

Protiv SANU obično su bili neprijatelji srpskog naroda koji su je optuživali za nacionalizam, kao i političari čijoj volji se ova institucija nije pokoravala. Ali retko da su protiv nje bili intelektualci, a još ređe srpski narod koji je u vrhu SANU uvek video jednog od zaštitnika slobodne misli i svoje duhovne baštine. Očigledno da su se stvari radikalno promenile i da nisu onakve kakave su nekada bile.

Narod ovoj instituciji ne veruje, i smatra je produženom rukom vlasti koja je pod stranim pritiscima spremna da se odrekne Kosova i Metohije koja predstavlja duhovnu vertikalu srpskog nacionalnog bića i smisao srpskog nacionalnog postojanja, središte kulture i duhovnosti, mesto na kom se oblikovalo sopstvo ovog naroda.

Prvi put se desilo da se predsednik ove institucije javno odriče teritorijalnog integriteta i nacionalnog suvereniteta, pozivajući se na političku realnost, a da sam vrh Akademije o tome „mudro ćuti", ne izjašnjava se, i jeftino se pravda da je reč o privatnom stavu njenog predsednika a ne o stavu same Akademije.

Izjavom da Kosmet nije srpski V. Kostić izazvao je lavinu protesta u Srbiji i znatan otpor javnosti koji traže njegovu ostavku ili uklanjanje sa mesta predsednika SANU

U tom slučaju valjalo bi ih podsetiti da Vladimir Kostić nije privatno lice niti običan akademik koji ima pravo na svoj privatni stav, on je čovek kojeg su većinom glasova, dotična gospoda izglasali da ih javno predstavlja i zastupa i kao takav on s njihovim blanko punomoćjem nije pozvan da iznosi svoja privatna mišljenja i fantazije nego opšta mišljenja institucije na čijem je čelu.

Da li je lični stav Kostića o KiM ujedno i stav SANU

Kroz njega, koji je javno izabran i čiji je mandat potvrđen, građani (poreski obveznici), iz čijih se džepova i finansira ova institucija imaju puno pravo da posumnjaju u njen legitimitet i legalitet, ako njen izabrani predstavnik i u neku ruku javni zastupnik ne iznosi stavove s kojima se ne slaže većina članova ove institucije. Građani se pitaju s pravom: DA LI JE LIČNI STAV PREDSEDNIKA SANU VLADIMIRA KOSTIĆA UJEDNO I STAV SANU O KOSOVU I METOHIJI?

I ako nije kao što pojedini akademici javno tvrde, onda se ponovo postavlja mnoštvo pitanja, među kojima su najznačajnija sledeća: ima li javni zastupnik SANU pravo na lično mišljenje, i ako ga ima, kakav je smisao institucije u kome, o narodnom trošku, svako ima pravo da radi šta hoće i šta mu je volja, i da priča šta mu padne na pamet? Da li je takva institucija kompetentna da čuva narodnu tradiciju i nacionalno blago? Kako će vršiti standardizovanje najviših kulturnih i umetničkih vrednosti ukoliko nije sposobna da reši najbanalnija pitanja, kompetencije i artikulacije javnog mišljenja svog prvog čelnika i njenog dosta širokog rukovodstva.

Predhodnik Hajdin je bio globalista i mondijalista

Da se podsetimo Vladimir S. Kostić je na čelo SANU došao posle trećeg mandata Nikole Hajdina, koji je bio dugogodišnji postpetooktobarski predsednik SANU, koji se u velikoj meri pokoravao vladajućem establišmentu i preko institucije SANU izražavao uglavnom stavove globalističke i mondijalističke politike koja je počev od 5. oktobra 2000. godine, bila na snazi.

Ta njegova aktivnost nije imala punu podršku članova SANU koji su još za života Dejana Medakovića pružali ozbiljan otpor, globalizaciji i uticaju stranog faktora koji pokušao da ovoj značajnoj instituciji srpske nauke i kulture bukvalo „polome kičmu" i učine ga poslušnim oruđem svoje politike.

U tom smislu Hajdinov uspeh bio je polovičan. On je članove SANU delimično pacifikovao, relativno visokim akademskim dodacima koje su akademici u vreme Dejana Medakovića i njegovog prethodnika A. Despića mogli samo da sanjaju, tako da SANU nije bila izričita prilikom martovskih pogroma nad Srbima 2004. godine, o čemu rezignirano u svojim dnevnicima piše Dejan Medaković.

Ali, takođe, u isto vreme SANU i njeno memorandumsko krilo, u odeljenju istorijskih nauka, odnelo je veliku i nepriznatu nacionalnu pobedu, naučnim skupom o Velikoj Srbiji, koju je tadašnje predsedništvo Akademije s Hajdinom na čelu odbilo da štampa. No, bez obzira na ovaj odnos, ovaj rad, odštampan u SKZ, u velikoj meri uspelo da pomogne Slobodanu Miloševiću da haško tužilaštvo odustane od optužbe za Veliku Srbiju, koja je bila temelj njegove optužnice i koja je suštinski odbacila njegovu krivicu za ratne zločine i genocid i tako spasila srpski narod od dodatnog međunarodnog poniženja.

Iz ovog primera jasno možemo da sagledamo mnogo toga šta se u SANU dešava i zašto je ova institucija značajna. Da nije bilo SANU i međunarodnog skupa o Velikoj Srbiji, ne bi nas oprala ni Sava ni Dunav, jer su tadašnje srpske vlasti, okupirane od stranih službi bile sasvim servilne prema svakom njihovom interesu i zahtevu. Hajdin nije uspeo da spreči održavanje skupa; nadvladao je autoritet i ugled pojedinih akademika u Odeljenju istorijskih nauka poput Dejana Medakovića i Čedomira Popova, kao i Slavka Gavrilovića i Vasilija Krestića.

Predsedništvo nije zabranilo skup ali je zabranilo štampanje zbornika pod imenom SANU, čime je suštinski otpočeo pravi pravcati politički boj za strateške smernice srpske politike, zbog čega je porastao društveni značaj SANU.

Sam ovaj primer, konkretno Odeljenje ovim svojim postupkom se uvrstilo u istoriju srpske nauke i kulture, dok se rukovodstvo SANU svojim postupcima uvrstilo u istoriju beščašća koja prati dug kontinuitet nacionalne izdaje.

Vremešni Hajdin, Akademiju je podrivao iznutra tako što je jačao odeljenja prirodnih, tehničkih i medicinskih nauka, a slabio odeljenja umetnosti, društvenih i humanističkih nauka, čime je polako dobijao glasačku mašineriju koja je dizanjem ruku opstruirala gotovo sve nacionalne projekte koji bi mogli da ugroze interese stranog okupatora i njegovih vazala u srpskom političkom vrhu.

U tom kontekstu izjava Vladimira S. Kostića o Kosovu nije nikakav izuzetak, u SANU je uvek bilo beščasnika i podguznih muva, korisnih idiota i ljudi nedostojnih zvanja akademika, nacionalnog i javnog radnika. Oni su najčešće (ili se sami takvima proglašavaju) dobri stručnjaci ("eksperti"), ali moralno slabe, beskarakterne, ličnosti podobne brojnim režimima koji su preko njih pokušavali, pokušavaju i pokušavaće da utiču na tok srpske nauke, politike i kulture.

Memorandum je bio proročki dokument

Još od čuvenog Memoranduma iz 1986. SANU je bila u sukobu s političkim establišmentom, jer je u to vreme donela proročki dokument u kome je iznela svoj stav o problemima Jugoslavije, države za koju je rečeno da će se raspasti, ali i o širim problemima jugoslovenskog društva i kome je kritikovan titoizam i samoupravljanje, izražena diskriminatorska politika prema srpskom narodu nasleđena još iz vremena Austrougarske, prenesena u Kominternu, a iz Kominterne inkorporinara u novu socijalističku stvarnost, gde je došlo do temeljnog i postepenog poništavanja svih tekovina narodnooslobodilačke tradicije, stvaranja novih nacija, poništavanja srpske istorije.

Ali i do najvećeg uzročnika i katalizatora društvene krize koji se ogleda u negativnoj selekciji, koja poput teškog i neizlečivog karcinoma nagriza srpsku nauku, kulturu i obrazovanje, talentovane ljude tera iz zemlje što rezultira nacionalnim odumiranjem…

Tom prilikom je prvi put javno i otvoreno naglašen kosovski problem i kosovsko pitanje, kao i genocidne radnje koje su dugo i sistematski vršene nad srpskim narodom na ovom području. Dokument je, imao proročki karakter, i sve što je u njemu rečeno već se dogodilo upravo onako kako je napisano, čega nisu bili svesni ni sami pisci Memoranduma poput Vasilija Krestića (koji ga je 1990. godine, smatrao prevaziđenim dokumentom. )

SANU je bila proglašena za leglo nacionalizma u vreme Miloševića

Od tog vremena SANU je postala deo narodne opozicije komunističkom režimu, i stavljena je na stub srama u odnosu na srpske neprijatelje a na pijadestal vrline u odnosu na srpski narod. Stoga su akademici od strane političara prolazili kroz izvesnu torturu, radili su smanjenim finansijskim sredstvima a samim tim i srpska nauka je zanemarivana.

Pod Slobodanom Miloševićem taj pritisak se pojačao, naročito kad je 46 akademika pristupilo DEPOS-u i javno zatražilo njegovu ostavku 1992. godine. SANU je bila proglašena za leglo nacionalizma. A bilo je pokušaja od strane raznoraznih političkih činilaca da se infiltritraju u ovu instituciju. Suštinski od 1992. godine SANU je politički i ideološki duboko podeljena institucija na Miloševićevo i opoziciono krilo.

Pripadnici memorandumske grupe: Kanazir, Marković, Medaković, Krestić, Mihailović, uglavnom su bili na strani Slobodana Miloševića, isključivo što su smatrali da on u tom momentu štiti srpske nacionalne interese.

U to vreme u okviru nacionalno orijentisane opozicije počinje da se razvija ideologija drugosrbijanstva, koju su u ime demokratije i građanskih sloboda podržavali čak i neki nacionalni krugovi, ali temeljna odlika i jednih i drugih bio je neprikosnoven stav o Kosovu, koji je u velikoj meri, tih godina u podeljenoj SANU ipak nekako održavao njeno jedinstvo kao institucije. Jer akademici, iako se po mnogim pitanjima duboko ne slažu, oni se jedino slažu u odbrani imena i časti Akademije.

U SANU su polovinom 90-tih mondijalisti zagovarali tezu da KiM treba prepustiti Albancima

Stav da Kosovo ne bi trebalo da bude srpsko da bi Srbi trebalo da se povuku s Kosova prvi put u okviru SANU nagovestio je Aleksandar Despić, na godišnjoj skupštini 4. juna 1996. godine. Tom prilikom njegov stav (o kome u SANU nije prethodno bilo nikakve rasprave, tako da je on za mnoge bio iznenađenje) podržao je Pavle Ivić, a delimično i Dobrica Ćosić koji se još u to vreme zalagao za podelu i napuštanje Kosova i Metohije.

Od tog vremena suštinski je otpočeo pravi pravcati Kosovski boj u okviru ove institucije koji je još jednom podelio Akademiju na raniju memorandumsku grupu oko koje su se okupljali nacionalisti i novu mondijalističku grupu kod koje se postepeno razvijala ideja da Kosovo treba prepustiti Albancima i njihovim američkim mentorima.

Medaković je tvrdio da je Ljubiša Rakić zastupnik stranih interesa u SANU

Dejan Medaković je tada rezignirano napisao da se boji da Akademija neće odoleti stranom uticaju i pritisku. Kasnije, Medaković je u svojim izuzetno vrednim dnevnicima(koje je tadašnji direktor Radoš Ljušić u Zavodu za udžbenike zabranio da se štampaju) kao centar proalbanske i pronatovske grupacije u SANU detektovao dr Ljubišu Rakića (člana i SANU i Kosovske akademije nauka i umetnosti), inače munovca, prijatelja Milana Panića i Mahmuta Bakalija.

Sprovođena „sorošizacija" Odeljenja društvenih nauka

U Odeljenju društvenih nauka opasnu antisrpsku ulogu je igrao Vojislav Stanovčić (uzgred: koji se pred kraj života pokatoličio), dok je Dobricu Ćosića za antisrpstvo još 1988. godine, optuživao Vladimir Dedijer, smatrajući da se prodao slovenačkim jezuitima za obećanje da će jednog dana dobiti Nobelovu nagradu, ako zauzvrat u SANU zabrani skup o Jasenovcu. Ova međusobna trvenja i lični sukobi bili su uglavnom daleko od očiju javnosti i o njima se veoma malo zna, sem u dobro obaveštenim krugovima.

Vojislav Stanovčić igrao je opasnu antisrpsku ulogu u SANU

Iz svega ovde navedenog jasno proizilazi da je izjava Vladimira S. Kostića o Kosovu, iz 2015. godine, dobro utemeljena i ukorenjena u politici njegovih prethodnika, koji su uspeli da polome kičmu Odeljenju istorijskih nauka i da od njega naprave najponiznije poslušnike, a da jednostavno uguše Odeljenje društvenih nauka, gde je glavu i najsnažniju poziciju zauzeo Tibor Varadi, i njegovi doglavnici u liku Koste Čavoškog i Aleksandra Đ. Kostića, koji suštinski imaju zadatak da temeljno sprovedu „sorošizaciju" Odeljenja društvenih nauka, što se na najbolji način videlo prilikom izbora Alpara Lošonca, filozofa, i Pavla Petrovića, ekonomiste, za dopisne članove SANU. Suštinski ta antisrpska akcija najviše je došla do izražaja prilikom izbora u članstvo za Akademiju u novembru 2018. godine, kao i u vreme reizbora Vladimira Kostića u aprilu 2019. godine.

Kosta Čavoški i Vasilije Krestić su stub političke moći i ugleda na kome se zasniva uticaj i autoritet Kostića

Tom prilikom, u prvi plan su izbili „provereni" srpski nacionalisti Kosta Čavoški i Vasilije Krestić, koji su postali stub političke moći i ugleda na kome se zasniva uticaj i autoritet aktuelnog predsednika SANU Vladimira Kostića. Čavoški koji je napadao Slobodana Miloševića i optuživao ga za izdaju Kosova 1998. godine, prema Vladimiru Kostiću, a naročito prema Tiboru Varadiju počeo je da se ponaša krajnje poltronski, odobravajući sve odluke i (i inicirajući čak razne mahinacije) prilikom smene Časlava Ocića s mesta sekretara Odeljenja društvenih nauka u junu 2017. godine, kao i izolacija Časlava Ocića i Danila Baste prilikom izbora novih članova Odeljenja, u čemu su im na najbolji mogući način pomogli istoričari: Vasilije Krestić, Mihailo Vojvodić, Mirjana Živojinović, Gojko Subotić i Momčilo Spremić čime su se maksimalno pokorili volji soroševaca i drugosrbijanaca.

Progon Ocića od strane vrha SANU

U tom smislu iako je Vladimir Kostić očigledno da ima zadatak da prvo priznanje Kosova dođe iz SANU, u čemu ga podržavaju akademici Dušan Kovačević i Ljubomir Simović, posle čega je lakše biti srpskim državnim vlastima da uspostave diplomatske odnose s Prištinom, čime se pritisak na Srbiju neće prestati nego će se naglo povećati.

I akademik Dušan Kovačević deli mišljenje V. Kostića o Kosovu i Metohiji

A SANU kao izvorno anitititoistička institucija, na kraju će biti ta koja će suštinski sprovesti politiku AVNOJ-a i učestvovati u daljoj destabilizaciji i dezintegraciji Srbije, što je više nego očigledna izdaja nacionalnih interesa, zbog čega su se nacionalno opredeljeni srpski intelektuaci javno pobunili.

Paradoksalno, upravo je Vladimir Kostić bio taj koji je tražio 2015. godine da se akademici otvoreno i javno izjasne o Kosovu i Metohiji kako bi za njegov lični stav postao i zvanični stav SANU. Preko novina prvi su krenuli u izjašnjavanje Ljubomir Simović i Dušan Kovačević, ali su u jednom momentu prestali. Zaustavljeni su bukvalnom donkihotovskim jurišom Časlava Ocića i Danila Baste koji su uključivanjem javnosti u zakulisne radnje SANU bukvalno usporili ali ne i zaustavili proces priznanja kosovske nezavisnosti u okvirima najveće i najznačajnije srpske naučne i umetničke institucije.

Časlav Ocić je publikacijama Sporovi o budućnosti Srbije i SANU: Šta i kako dalje?, u dva toma (na više od 500 strana), sistematski je predočio čitavu lepezu problema koji su pratili kako Odeljenje društvenih nauka, isto tako i druga odeljenja, kao i kompletnu prepisku i raspravu koja se odvijala tim povodom.

Časlav Ocić je progonjen i sada je proganjan od vrha SANU zbog doslednog zalaganja za državne i nacionalne interese Srbije u Akademiji

Zbornik radova Kosovska vertikala i neokolonijalna horizontala, naravno po hajdinovskoj proceduri („demokratskom većinom" članova Predsedništva), SANU je odbila da štampa. Pre toga je predsednik SANU (uz stopostotnu podršku članova Predsedništva) zabranio održavanje skupa o kosovskometohijskom pitanju koji su pripremili Odbor za ekonomska pitanja i Akademijski odbor za proučavanje stanovništva SANU i po kratkom postupku smenio Časlava Ocića s mesta predsednika ovih dvaju odbora.

U odbrani lika i dela predsednika SANU Vladimira Kostića, najviše se istakao Kosta Čavoški, koji je počeo u Odeljenju društvenih nauka da se ponaša bezmalo kao neki politički komesar iz vremena staljinizma. Paradoksalno, u javnosti postoji uverenje da je Čavoški nacionalista i branič Kosova, a upravo je on bio prvi potpisnik da se Vladimir Kostić ponovo bira za predsednika SANU, dok su srpski istoričari, u tuđe, susedno odeljenje ubacili potpuno nekompetentne ljude, po nacionalnom ključu (a ne po naučnom doprinosu) za čiju primenu se permanentno zalaže akademik Tibor Varadi.

Čime je Vladimir S. Kostić zadivio lažnog patriotu Čavoškog

Postavlja se pitanje, čime je Vladimir S. Kostić zadivio lažnog patriotu Čavoškog, i zašto je pokleklo Odeljenje istorijskih nauka? Zašto se ponašaju kao žrtve stokholmskog sindroma, ili tačnije rečno, ko ih je, kada i gde, duhovno silovao i kastrirao?

Srpski intelektualci, potpisnici apela za smenu Kostića povodom izjave o Kosovu, pokušavaju da koliko znaju i umeju zaustave proces priznanja kosovske nezavisnosti u SANU i poručuju njenom Predsedniku i članovima Predsedništva da je bolje da takva akademija ne postoji nego da posluži kao oruđe potčinjavanja naše zemlje njenim neprijateljima. Drugim rečima, trude se da SANU ne bude katalizator, ako ne i glavni protagonist, autokolonizacije Srbije.

Doduše, to mnogo ne brine Vladimira S. Kostića. On je sasvim siguran u uspeh svoje misije sve dok mu provereni srpski „nacionalisti" u SANU čuvaju leđa.

Hajdin je podrivao iznutra

Vremešni Hajdin, Akademiju je podrivao iznutra tako što je jačao odeljenja prirodnih, tehničkih i medicinskih nauka, a slabio odeljenja umetnosti, društvenih i humanističkih nauka, čime je polako dobijao glasačku mašineriju koja je dizanjem ruku opstruirala gotovo sve nacionalne projekte koji bi mogli da ugroze interese stranog okupatora i njegovih vazala u srpskom političkom vrhu.

Od 1996. kod mondijalističke grupe u SANU se postepeno razvijala ideja da Kosovo treba prepustiti Albancima i njihovim američkim mentorima.

U odbrani lika i dela predsednika SANU Vladimira Kostića, najviše se istakao Kosta Čavoški, koji je počeo u Odeljenju društvenih nauka da se ponaša bezmalo kao neki politički komesar iz vremena staljinizma