Kako su me tri diktatora udarala po glavi (2)

Bio sam žrtvovani pion

Petar Kočić, pisac jedne od najboljih satira u svekolikoj srpskoj književnosti, „Jazavac pred sudom", zapisao je pred smrt: t;U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu vajme i umrijeh.Gledao je u budućnost, kao i svi veliki pisci. U mom slučaju treba samo umesto ropstva reći diktatura.Po mom „računanju vremena", život mi je počeo 1945. godine, kad sam pošao u školu u Žitnom Potoku. Otad mi se računa vreme. Ono ranije, kad sam se rodio 1936. godine u Nišu, bila je monarhija, kraljevina, to se ne računa, a nisam ni zapamtio. To vreme je poraženo u građanskom ratu, otpisano u potonjem periodu.

Ivan Ivanović

Kako je došlo do procesa u Pančevu? (Okružni sud u Pančevu je bio mesno nadležan jer je „Crveni kralj" štampan u tom gradu.) Navodim verziju koju mi je ispričao moj izdavač Slobodan Mašić, a on ju je čuo od direktora štamparije u kojoj je štampan „Crveni kralj".

Dakle, kad je u Okružni sud stigao zahtev za zabranu mog romana (po hitnom postupku, da ne bi proizvodio negativno dejstvo na čitaoce), po tužbi Okružnog tužioca zbog „nemorala", sudija Okružnog suda kome je dodeljen predmet, odmah je otišao u Novi Sad po „svoje mišljenje". Stvar je bila u tome što je rukovodstvo Vojvodine u prvi mah bilo izuzeto od seče knezova, pa njegov čelnik Mirko Čanadanović nije podneo ostavku kad rukovodstvo „uže Srbije". Inače, Čanadanović, magistar književnosti, važio je u Beogradu za „čvrstorukaša", čak je po Džugašviliju (Staljin) dobio nadimak „Čanadašvili". Govorilo se da će on da nasledi Marka Nikezića na funkciji predsednika Saveza komunista Srbije. Čanadanović, sledeći liberalistički kurs u Srbiji, rekao je sudiji da „komunisti ne spaljuju knjige kao fašisti". Tako je sudija Okružnog suda u Pančevu usvojio zahtev odbrane (advokata Srđe Popovića i izdavača Slobodana Mašića) da Sud prihvati veštačenje eksperata, moji branioci su predložili profesora Pravnog fakulteta, sociologa Radomira Lukića, i profesora Filozofskog fakulteta, etičara Vuka Pavićevića. Sud je prihvatio drugog, koliko znam profesor Lukić nije bio član Partije, a profesor Pavićević je bio član CK SK Jugoslavije. Ali, dok je Vuko Pavićević napisao ekspertizu, prešlo se u 1973.godinu, za koje vreme je propala ideja da Mirko Čanadanović nasledi MarkaNikezića. Da bi se nekako izvadio, Čanadanović je naložio sudiji Okružnog suda u Pančevu da hitno zabrani moju knjigu. Problem je bio u tome što je Vuko svedočio u moju korist, odnosno napisao je da „roman „Crveni kralj" ni slučajno ne zagovara javni nemoral, naprotiv, pisac kritikuje nemoral koji je zavladao u našem fudbalu". Drugim rečima, roman je na liniji 68. koju je Savez komunista priznao u dokumentu pod nazivom Smernice. (Bio je to krajnje liberalan dokument u kojem se SK obavezuje da ispravi izvesne devijacije koje su nastale u jugoslovenskom društvu. Stvar je u tome, što Smernice nikad nisu bile primenjene, štaviše Tito je malo posle njih proglasio dva fakulteta u Beogradu, Filozofski i Filološki, kao krivce za studentsku pobunu, a njihove profesore (Osmoro profesora sa Filozofskog fakulteta) označio kao njene kolovođe.) Sudija je našao „solomonsko" rešenje, prihvatio je ekspertizu Vuka Pavićevića u kojoj se kaže da „Crveni kralj" nije nemoralna knjiga i da ne „kvari omladinu", ali je roman zabranio iz političkih razloga. Tako je moja knjiga „gorela na lomači kao u fašizmu" (u stvari „samo" je reciklirana), a Mirko Čanadanović se nije „izvadio", ipak je morao da podnese ostavku, čime se pridružio svojim kolegama iz srpskog rukovodstva, neka mi bude dozvoljeno da kažem, neopravdano je poneo titulu „liberala".

Nema sumnje da je zabrana „Crvenog kralja" u Pančevu otvorila put za moje dalje progone, kao kad se grudva snega zakotrlja niz brdo i preraste u lavinu. Još presuda u Pančevu nije postala punopravna, a u Toplici su pokrenuta dva postupka protiv mene: otpuštanje s posla u Gimnaziji u Kuršumliji i krivično gonjenje u Okružnom sudu u Prokuplju.

Postupak u Gimnaziji je bio apsolutno protivzakonit, ni u jednom zakonu nije stajalo da se može neko otpustiti s posla zbog umetničkog dela.

U trenutku mog suđenja još nije bio donet zakon o moralno političkoj podobnosti, a teško da je neki profesor bio pročitao „Crvenog kralja", iz prostog razloga što se roman nije prodavao u Kuršumliji. (Ni u čitavoj Južnoj Srbiji, o tome je pisao Milan Vlajčić u Politici.) Svejedno, Gimnazija je stala na stanovište da ne može da bude profesor neko čiji je roman zabranjen. Ja taj sud nisam hteo da priznam, pa se nisam pojavljivao na ročištima. Profesori su me na tajnom glasanju osudili, samo je jedan profesor javno bio protiv, jer nije pročitao roman. To je bio profesor Francuskog jezika Janko Janković, njega pominjem s pijetetom.

Na montiranom procesu u Prokuplju osuđen sam na dve godine zatvora.

Predsednik Okružnog suda je sačekao da za sudiju dođe raniji pripadnik Službe državne bezbednosti da bi njemu dodelio predmet, jer druge sudije nisu htele da se prihvate tog posla. Oba porotnika su bili penzionisani visoki oficiri JNA, još ostrašćeniji i od predsednika Sudskog veća i od predsednika Okružnog suda. Oni su me osudili na dve godine robije.

Stalno se nameće pitanje koji je srpski političar odigrao ključnu ulogu u mom progonu (pomenuo sam trojicu bitnih igrača). Da razmorimo njihovu motivaciju.

Držim da Draža Marković nije imao nikakav motiv za moje gonjenje. Nekada je i sam pisao satiru, čini mi se u časopisu koji se zvao Vetrenjača. Verovatno se je solidarisao sa inicijativom iz Kuršumlije, jer je to bio njegov reon, da se ne bi suprotstavio svojoj „bazi" u progonu veštica, i da bi bio na „Titovom kursu". Moguće je da je bio „vatreni zvezdaš" (kao glumac Ljuba Tadić, koji u toj stvari nije nevin), ali ne verujem da je imao lični motiv da bude protiv mene. Advokat Dragoljub Todorović je zapisao da je novi prvi čovek Srbije prihvatio sugestiju pisca Branka V. Radičevića da pročita „Crvenog kralja" i složio se s njim da roman nije neprijateljsko delo. Uostalom, lično sam od njega čuo da je bio „na mojoj strani".

Naime, na jednom sajmu knjiga, po mojoj slobađajućoj presudi, Jara Ribnikar me je predstavila prvom političaru Srbije. (O Jari Ribnikar mogu da govorim sa uvažavanjem, pristala je da ja učestvujem sa njom na književnoj večeri u Aranđelovcu. Tom prilikom mi je ispričala da je sa Desankom Maksimović i Mirom Alečković išla kod Ive Andrića da me kao nobelovac zaštiti kod Tita, ali ovaj to nije prihvatio. „Zašto, Desanka, pa neka mladi pisac ide malo u zatvor, tek u zatvoru se postaje pisac. Zar bih ja napisao „Eks ponto" da nisam robijao u Mariboru?"

Pričina priča, kaže Dejan Vukićević, ali ja svedočim.) Elem, u opštoj sajamskoj gužvi, Jara Ribnikar, koja je pratila Dražu Markovića u obilasku Sajma, jednog trenutka me je predstavila ovom političaru. „Dražo, to je taj Ivan Ivanović!" Draža me je zagledao, a onda, uz možda uobičajenu psovku, mi je rekao. „P... ti m..., ja da te vadim iz zatvora!" Šta drugo mogu da zaključim do da je ovaj čovek doprineo mojoj oslobađajućoj presudi na Vrhovnom sudu Srbije.

Sa Petrom Stambolićem stvar stoji nešto drugačije. On je jedno vreme bio partizanski komandant za Južnu Srbiju, znači da je ratovao protiv mog oca. Više od toga, onaj Korčagin iz Kuršumlije, koji je tada bio omladinac, bio mu je kurir, navodno mu je negde spasio život. U Kuršumliji se pričalo da se Korčaginu ništa ne može dogoditi dok je „Pera na vlasti", mada je imao tešku ekserašku aferu, kad su pokušali da izvrše atentat 1967. godine na poslaničkog kandidata koji nije bio po volji Partije. Ali, i ta stvar ima i drugu stranu. Naime, na jednom književnom skupu u Trsteniku, pesnik iz Vrnjačke Banje Boško Ruđinčanin je obelodanio šta mu je Stambolić rekao posle intervjua koji je s njim napravio za Vrnjačke novine, čiji je bio dugodišnji urednik. Taj intervju se dogodio neposredno pre suđenja meni na Vrhovnom sudu Srbije. Boško je upitao Petra zašto država osuđuje nevinog pisca, na šta mu je ovaj odgovorio: „Ne brini ništa, ispravićemo Pantovićeve brljotine!" To nije bilo za intervju, ali nekoliko dana kasnije stigla je moja oslobađajuća presuda.

Ostaje, dakle, „treći iz preferansa", Radovan Pantović. Taj je već imao jak motiv da bude na čelu hajke protiv mene. Ne samo stoga što je bio toplički partizan, nego što je bio lično umešan u „aferu Crveni kralj".

Bio je predsednik Crvene zvezde u vreme čuvene „afere Ostojić" kad je ovaj fudbaler uzeo pare i od Zvezde i od Partizana da pređe iz Niša u Beograd, zbog čega je bio kažen, čini mi se, dvogodišnjom zabranom igranja u jugoslovenskom fudbalu. Tehniko Crvene zvezde Aleksandar Obradović, čuvni Doktor O. doživotno je udaljen iz jugoslovenskog fudbala, karijeru je nastavio u Amrici. Kažnjen je i Radovan Pantović kao promoter ove afere, sa godinu dana, ali je Izvršno veće ukinulo ovu kaznu. U vreme kad sam ja došao na udar, Pantović je ponovo bio predsednik Crvene zvezde.

Potpredsedničko mesto u Skupštini Srbije zamenio je isto takvim u Predsedništvu Republike Srbije, kao potpredsednik bio je zadužen za unutrašnju bezbednost. (Neka vrsta novog Aleksandra Rankovića!) Sve ovo sam ja inkorporirao u „Crvenog kralja".

Osim toga, Radivan Pantović je bio u Nišu u stalnom sukobu sa Veselinom Ilićem, pokrivao je takozvanu Kameničku grupu sastavljenu uglavnom od boraca, koja je radila Veselinu o glavi. Kako mu Vesa nije ostajao dužan, rušenje liberala bila je šansa za Pantovićev lični obračun sa Ilićem. (Ovo je Veselin Ilić ispričao u jednom interjuu po padu komunističke vlasti.)

Ne kažem da je Radovan Pantović lično pokrenuo inicijativu za moje „batine", pre će biti da je to učinio zajednički nam zavičaj, verovatno i fudbalski klubovi Crvena zvezda i Partizan, ali je stao na čelo tog posla.

Na meni je konzervativna Srbija u borbi protiv liberalne Srbije dokazivala da je na Titovom kursu povratka u revolucionarni komunizam.

Sve ostale poslove su obavili Udba, tužilaštvo, sudovi, urednici... instrumenti komunističkog totalitarizma.

Interesantno je da je Radovan Pantović, po padu komunizma u Jugoslaviji, poželeo da razgovara sa mnom, što je Udruženje Topličana i upriličilo, a ja zabeležio u egzegezi romana „Crni dani Rake Drainca", takođe napadnutog, pod naslovom „Drainac između četnika i partizana".

Tom prilikom me je Pantović ubeđivao da nema nikakve veze sa mojim progonom, da „Crvenog kralja" uopšte nije pročitao, niti je znao za taj roman, pročitao je tek „Arizane" (Jaka stvar!) Osim toga, tužilaštvo i sudstvo su u nas u komunizmu bili nezavisni, dolazili su kod njega neki ljudi iz Toplice, ali on iz principijelnih razloga nije hteo da se meša u to. Zaboravio je na Titovu poruku da se sudije ne drže zakona kad su u pitanju politički neprijatelji kao „pijan plota". Ponašao se kao Tempo kad je bio u pitanju Goli otok, ništa video, ništa čuo, ništa znao. Njemu nije bio potrban plot, imao je svoju pravu džadu!

Pantović je upotrebio iste argumente i u odbrani od napada novinara Slobodana Gligorijeva da od njega počinje urušavanje Crvene zvezde, kao i da je odgovoran za progon pisca Ivana Ivanovića. Naveo je koje su njegove zasluge u osnivanju ovoga kluba, a za mene je rekao da sam „širio lažne vesti" o njemu. Šta da kažem? Ja širio vesti o čemu je brujala čitava Srbija!

Takođe je interesantno kako su se ponašali drugi činioci u ovom slučaju. Kad je krenula afera, oglasila se međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava Amnesty international protestujući zbog progona pisaca u Jugoslaviji. Udruženje književnika Srbije me je uzelo u zaštitu i prilikom zabrane knjige i prilikom krivičnog gonjenja. Pred suđenje u Prokuplju UKS je obrazovalo četvoročlanu komisiju u koju su ušli: dva vodeća književna kritičara Dragan Jeremić (usto još i predsednik UKS) i Pavle Zorić (Palavestrin naslednik na položaju glavnog urednika Savremenika, iz kojeg je ovaj morao da ode pod političkim pritiskom konzervativaca), ali i dva nosioca novog kursa obračuna sa liberalima, Radonja Vešović i Mirko Vujačić. Komisija je bila jednoglasna da ne može da mi se sudi zbog romana.

No sudija Okružnog suda u Prokuplju, gori čak i od onog iz Pančeva, odbio je da u postupak uključi ovaj dokument, kao što je Pančevac odbacio književnu kritiku. Na moj zahtev da se Pismo Udruženja književnika Srbije uključi u spise, Prokupčanin mi je odgovorio da je to „privatno mišljenje nekih pisaca" i nije bitno za sudsku odluku. (Tad je UKS bilo državna insitucija.) Ali je zato uvrstio pismo boračke organizacije iz pustorečkog sela Brestovca u kojem se tvrdi da je moj otac u ovom selu za vreme rata počinio nekakve zločine. (Proverio sam, komandant Druge topličke brigade Boža Ivanović nikad u toku rata nije boravio u ovom selu.)

Sledila je drakonska presuda na dve godine robije, samo zato što sam napisao roman.

No ova presuda je ispala bumerang, okrenula je čitavu javnost na moju stranu. Prvi je reagovao moj Jež, odnosno tada mlađani pisac Milovan Vitezović napisao je tekst Zašto je osuđen Ivan Ivanović? Na moju sreću, na tekst je reagovao Opštinski komitet SKS iz Kuršulije pismom u kojem se otvoreno kaže da se u stvari u Prokuplju sudilo mom ocu. Navodno, ja bolje pucam tekstovima nego što je moj otac pucao mecima! To je dalo povoda mom advokatu, inače legendarnom partizanu iz Južne Srbije, piscu Milivoju Peroviću da izjavi da je u pitanju krvna osveta!

Mnogi istaknuti pisci su radili na tome da ne idem nevin u zatvor. Beležim peticiju koju je pokrenuo Dragoslav Mihailović. Borislav Pekić je iz Londona uputio pismo (objavljeno u piščevoj zaostavštini) u moju korist. Najdalje je otišao Branko Ćopić. Navodim njegovu izjavu Vjesniku u srijedu:

„U jugoslovenskoj književnosti fudbalski „motivi" malo su prisutni. Najviše prašine uzvitlao je, koliko znam, „Crveni kralj" mladog pisca Ivanovića. Pisan je uvjerljivo i pošteno, u njemu je data prava slika razmažene fudbalske zvijezde, primitivne kao i sredina koja ga je lansirala. Pisac je izbačen iz službe, a bio je nastavnik u Kuršumliji.

Eto ti, pa ti sad piši na teme o fudbalu."

Ipak, mislim da je presudnu ulogu u okretanju „komunističkog vetra" u moju korist odigrao pisac Erih Koš. Erih Koš je bio jedan od najboljih srpskih satiričara. Neki njegovi romani („Mreže", „Dosije Hrabak"...) predstavljaju prozni vrh posleratne jugoslovenske satire. Upoznao sam ga u Savremeniku, malo je govorio i nije se izjašnjavao. Znam da je bio u stalnom ratu sa Oskarom Davičom! Ipak, za „Crvenog kralja" je rekao da je to odlična satira. Preko svojih komunističkih veza ostvario je kontakt sa Edvardom Kardeljom i ubedio ga da me srpski vrh neopravdano goni.

Kardelj je animirio Vladimira Jovičića kao resornog ministra kulture da „ispita slučaj". Ovaj me je pozvao da dođem u ministarstvo. Ne znam da li se je Kardelj konsultovao sa Titom, ali je izvesno da je on bio čovek boj 2 u Savezu komunista Jugoslavije, Titov „mozak", i da se njegova reč važila.

Kad sam otišao kod ministra kulture, ovaj je držao otvorenog „Crvenog kralja" ispred sebe. Primetio sam da su pojedine rečenice bilepodvučene crvenim.

„Kolega Ivanoviću", rekao mi je Vlada Jovičić, „ja ovde nisam video nikakvu političku diverziju. Vi, jednostavno, kritikujete devijacije u našem društvu, posebno korupciju u fudbalu. Polazište vam je mariksizam. Ne vidim zašto vas gone, umesto da vas podrže. Pa cilj ovih promena je borba protiv korupcije!"

Preda mnom je nazvao ministra policije, mislim da se zvao Viobran Stanojević, i rekao mu da će on moj progon da pokrene u Partiji. Nije dogovor da se gone četnička deca samo zato što su im očevi bili na suprotnoj strani. Očevi jeli kiselo grožđe, sinovima trnu zubi!

(Baš u to vreme, štampa je to prenela, na nekom partijskom plenumu hrvatski rukovodilac Jure Bilić je kritikovao Dražu Markovića zbog progona četničke dece u Srbiji. Ne znam da li to ima veze sa mnom, ali Bilić je, otprilike, rekao: Mi u Hrvatskoj ne zabranjujemo ustaškoj deci da se bave literaturom! )

Drugi put me je Vlada Jovičić odveo kod Petra Stambolića!

Stambolić je postao najistaknutiji rukovodilac iz Srbije posle Titovog pisma. Taj prijem je bio u zgradi CK na Novom Beogradu, na nekom veoma visokom spratu. Stambolić je pozvao sekretara CK Srbije, mislim da se zvao Đorđe Lazić. Prisustvovao je i čovek sa prezimenom Gligorić, zaboravio sam ime (Predrag ili Dragan?), a ne znam ni koju je funkciju imao u CK.

Vlada im je obrazložio moj slučaj, tražio je da se Partija o tome izjasni.

Ponešto su me pitali, ali to nije bilo bitno. Vlada im je izneo tezu da ja stradam samo zato što sam sin četničkog komandanta, ukazao im je na Vitezovićev tekst u Ježu i odgovor Opštinskog komiteta iz Kuršumlije.

Meni je bilo jasno da oni o mom slučaju sve znaju i da je sastanak samo formalan. Takođe mi je bilo jasno da sam igračka u rukama partijski frakcija.

Inače, Tita sam samo jednom video „uživo" i to u Kuršumliji, čini mi se 1970. godine. Naime, tad je doživotni predsednik (bez ograničenja mandata) navratio u naš gradić prilikom povratka sa Kosmeta. Bilo je predviđeno da se plavi voz nakratko zaustavi u krugu Kopaonika i da se tu Tito obrati radnicima i građanima. Primpreme u Kuršumliji su trajale gotovo mesec dana, tačno je bilo nacrtano gde će koja radna organizacija da zauzme mesto toga dana u krugu fabrike. Mi u Gimnaziji smo dobili naređenje da svaki profesor mora da bude sa svojim odeljenjem čiji je razredni starešina. Razume se da sam takvu naredbu dobio i ja. Ali, dan oči Titovog dolaska, direktor Gimnazije me je pozvao u svoju kancelarijui snuždeno mi rekao da mora da mi prenese poruku iz Komiteta da toga dana ne izlazim u grad. Ja sam to ignorisao. Otišao sam sa svojim odeljenjem u Kopaonik i odstajao tih pola sata na predviđenom mestu. Ponašao sam se kao da ništa ne znam. Titu se u znak dobrodošlice obratio onaj Korčagin, sa svim greškama u padežima koje je posedovao.

Predsednik Opštine Kuršumlija je pripadao liberalnoj frakciji, valjda mu je zato bio uskraćen pozdrav, koji je u njegovoj nadležnosti. Tito je održao vrlo kratak govor, a onda je plavi voz nastavio za Prokuplje, gde je bio predviđen veliki miting.

Ne znam da li su organi na mene motrili, niko me nije dirao, a u Prokuplje nisam svojevoljno otišao.

Pošto se na Vrhovnom sudu presuda ne izriče odmah posle ročišta, advokatu Milivoju Peroviću i meni ostalo je da nagađamo kakav je ishod. (Na ročištu, zamenik Republičkog tužilaštva tražio je smanjenje kazne, što je valjda nezabeleženo u komunističkoj praksi.) Milivoje je saznao u redu za doručak u Vrhovnom sudu od jednog sudije iz Veća da je presuda Okružnog suda „ukinuta". Šta je to značilo? Milivoje mi je objasnio da to znači da će ponovo da mi se sudi u Prokuplju. Dobra vest, tražićemo izuzeće prvog sudije, novo veće itd. Za mene je to bila katastrofa, mislim da ne bih izdržao da se ponovo pojavim na sudu u Prokuplju.

No već sutradan sam dobio telegram (telefon, naravno, nisam imao, a mobilnih tad nije bilo) iz Udruženja književnika da se hitno javim novom predsedniku Petru Džadžiću. Džadžić mi je rekao da ga je pozvao predsednik CK Srbije Tihomir Vlaškalić i zamolio ga da me obavesti da me je Vrhovni sud oslobodio svake odgovornosti. „A i ženu ćemo da mu zaposlimo". I jedno i drugo je bilo tačno: ja nisam otišao na robiju, a moja supruga je dobila mesto pedagoga u predškolskoj ustanovi Rakovica. (Kasnije je postala direktorka te ustanove.)

Bilo kako bilo, presuda Vrhovnog suda je bila oslobađajuća, ali je bila kompromisna, nastojala je da zadovolji obe strane. Vrhovni sud me je pravno oslobodio, ali me je politički još jednom osudio. Glavni zaključak presude izgleda ovako:

„Roman „Crveni kralj" čitavom svojom sadržinom, uključujući i njegov inkriminisani deo, pre svega ilustruje samog pisca kao književnika koji, bez neophodne intelektualne objektivnosti i sposobnosti da društvene pojave tretira u njihovoj celokupnosti, govori o određenoj pojavi u Jugoslaviji, koja je, daleko pre literarnog kazivanja optuženog, društveno osuđena kao negativna pojava, suprotna tokovima razvoja socijalističkih društvenih odnosa u nas. Optuženi, bezmalo u tekstu čitavog romana, izražava svoj oponentni stav i omalovažavajući odnos prema ukupnim društvenim zbivanjima u našoj zemlji. Međutim, društvena zbivanja o kojima optuženi govori u svom romanu, nisu predmet inkriminacije po čl. 174. KZ. Zaštita društva od takvog načina tretiranja određenih društvenih odnosa postignuta je zabranom rasturanja knjige."

Tako, na kraju, bolje sam prošao nego moj otac na Zelengori, nego đeneral Draža u Topčideru, preživeo sam „druga Tita". Vrhovni sud Srbije me je oslobodio krivice, ali me komunisti nisu vratili na posao, da ne govorimo o nekakvoj rehabilitaciji (za to ću da počekam još 34 godine!)

Egzistencijalno sam opstao kao invalidski penzioner sa minimalnom penzijom, književno kao andergraund pisac; politički kao unutrašnji emigrant. Ni danas ne umem da odgovorim koja je bila uloga druga Tita u mom stradanju, da li je on samo dao okvir ili je konkretno uticao na srpsko rukovodstvo? Da li su srpski rukovodici bili samo „gore sluge lošeg gospodara"? I kako to da su se bar dvojica od njih „preumila"? Jedno je jasno, bio sam „igračka" u raljama politike.

Ne, ne umem da odgovrim na pitanje Jovice Trkulje, zašto sam ja jedini politički optuženik koji je oslobođen presude? Kako to da Lazar Stojanović, sin partizanskog pukovnika, ode u zatvor, a ja, sin četničkog majora, ostanem na slobodi? Obojica smo (svakako u vezi sa Titom) na okružnom sudu osuđeni na po dve godine zatvora, njemu je vrhovni sud povećao kaznu na tri godine, a meni je ukinuo presudu. Ja to ne umem da analiziram, nema logike, izmiče zdravom razumu.

Jedino je sigurno da sam u tom „političkom šahu" bio samo figura.

Žrtvovani pion u Kraljevom