(Pr)osudite sami

GVANTANAMO

Milovan Brkić

U kultnom filmu „Poznajete li Pavla Pleša", Miljenka Derete i Jovana Aćina, režisera iz „crnog talasa", prikazana je borba samoupravljača Pavla Pleša u zaštiti prava radnika, društvene imovine i morala. Junak, za razliku od američkih filmova, tragično završava.

U to komunističko vreme postajali su ljudi koji su žestoko kritikovali vlast, ali nisu im skidane glave. Poneki film bi bio „zabunkerisan", neka knjiga bi bila od suda zabranjena, ali bi kseroks izdanje (Samizdat) pročitalo desetine hiljada za borbu spremnih građana.

Dolaskom na vlast naprednjačko-radikalskog ološa, Srbija je pretvorena u američki zatvor Gvantanamo, u koji su, iz celog sveta, dovođeni „sumnjivi", optuženi da su „teroristi". Bez odluke suda, držani su po nekoliko, pa i 20 godina, pa pušteni na slobodu, bez naknade, bez izvinjenja. Kao da su stoka.

Za vreme komunizma i u Titovo vreme, postojao je odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda, vrlo uticajan, od čijih saopštenja su vlasti zazirale. Delovalo je, samo u Beogradu, desetine tribina, na kojima se žestoko kritikovala vlast. Izdavani su časopisi, Književna reč, Književne novine, omladinska i studentska štampa, Radio Index.

Ja sam 30. septembra 1987. godine osuđen na 50 dana zatvora, zbog teksta u Mariborskom listu, pod naslovom „Igrale se delije, nasred zemlje Srbije". Analizirajući polazne osnove Miloševićeve politike, naveo sam da ta politika ne računa na i da nema saveznike, a na pitanje kuda će nas odvesti ta politika, odgovorio sam - „U pizdu materinu"! Nažalost to se i desilo.

Posle 15 dana oslobođen sam tamnovanja, jer je Udruženje novinara Srbije (nije se izdavalo za nezavisno) odlučilo da mediji stupe u štrajk! Te, već daleke 1987. godine.

Prošle godine 8. maja opet sam uhapšen, ovog puta po nalogu Miloševićevog ministra Aleksandra Vučića, opasnog ludaka i diktatora. U pritvorskoj ćeliji sapatnik je pojačao ton i čuo sam kako poslanik u Skupštini Aleksandar Jovanović Ćuta tvrdi -„Da je Miloš Brkić beznačajan čovek i provokator".

Čak je i Ana Brnabić morala da reaguje i da ga ispravi da se zovem Milovan Brkić i da sam glavni urednik Magazina Tabloid. Đilasova starleta Marinika Tepić je tvrdila da ja nisam novinar!

Već daleke 1984. godine imao sam izložbu zabranjenih tekstova, koju je pratilo 13 stranih novinara, a Le Mond, Liberasion, Figaro, Špigl, Agencija Frans Pres, Rojters, El Pais izveštavali su o novinaru koji diže buku!

Osim tekstova, od kojih se neki nalaze i na sajtu www.milovanbrkic.com moram da se pozovem i na živog svedoka - Milomira Marića. On je, kao glavni urednik DUGE, objavio intervju koji je sa mnom vodila književnica i novinarka Ljiljana Habjanović Đurović, pod naslovom „Istinitiji od istine". I ovaj tekst je na sajtu koji sam naveo.

Nekoliko stotina tekstova i intervjua iz najtiražnijih i uticajnijih svetskih listova i preko 5.000 tekstova nisu dovoljni da gospođa Tepić počne da me smatra novinarom!

Naravno, ne smeta mi što to isto tvrdi i Olja Bećković. To je njihovo pravo. Tužan sam jer ove gospođe, kao i njihovi sledbenici, čine „intelektualnu elitu", kojoj nisu važne činjenice, već ono što im gazde kažu.

U aprilu 2003. ponovo sam uhapšen, nakon streljanja tadašnjeg premijera Zorana Đinđića pod optužbom da sam idejni vođa surčinskog klana. Ova vest je zaprepastila američkog ambasadora u Srbiji gospodina Bila Montgomerija, koji je znao da me je njegov prethodnik javno branio kada me je isti tim surčinskog klana skoro do smrti pretukao, zbog tekstova o njihovim aktivnostima.

U zatvor, da me poseti, došla je, pored Montgomerija i tadašnja izraelska ambasadorka. Nisu me zatekli u zatvoru, jer su me ranom zorom priveli sudiji, koji mi je tek uveče, kada su ambasadori otišli, ukinuo pritvor.

Zatvoren sam jer sam, kao „ratni dopisnik" podgoričkog Dana, izveštavao o zlodelima tadašnje vlasti. Po izlasku iz zatvora, javio mi se Aleksandar Vučić, da mi se zahvali što sam jedini istinito pisao o zloglasnoj „Sablji".

Iako me je klevetao svake nedelje da ga, navodno reketiram, podnosio sam to s Božjim mirom.

Zahvaljujući činjenici da poznajem više od 100.000, još živih ljudi, pa i one „kontroverzne biznismene", sve sam zamolio da malog Daču ne drže na oku. Njegova majka Ksenija, sa kojom sam zajedno radio oko 5 godina u jednom listu, poslala mi je pisamce u koje mi se zahvalila - „Znam da vodiš računa o Dači. Meni je žao šta ti sve ovaj radi, ali budi iznad toga".

Nije red da objavim faksimil tog pisma, jer sam tri decenije čuvao mnoge njene tajne. Njen bivši suprug mi se odužio stavljajući me u pritvor, u kojem se nalazim već deveti mesec.

Danas sam saznao da je jedna od bolesti, koje sam dobio u zatvoru, sa lošom prognozom, što će obradovati A.V. Za ovih 45 godina nisam prodavao kikiriki, već informacije. Ima ko će da me osveti, jer svaka ptica svoga kopca ima.

Ali...

Ima li nade da iz Gvantanama, u kojem je danas Srbija, neko živ izađe?

Znaju to i oni koji su mu čuvali leđa, dok je on pljačkao fondove, kreditne linije, fabrike, vode, rudnike, banke, trgujući narkoticima.

kojoj opoziciji je reč, kako Marić najavljuje, navodnu odluku Zapada da u Srbiji promeni opoziciju!

Diktator i njegov kartel raspolažu milijardama.

ProGlas je potpisalo 250.000 srpskih intelektualaca i ostalih pripadnika zdravog dela društva, koji svojim znanjem i radom, koliko-toliko održavaju Srbiju da opstane!

Da li zaslužujemo da nakon 30 godina, bez presude, budemo oslobođeni od onih koji su za zlog upravnika postavili Aleksandra Vučića?

Đilas je samo bio trojanski konj Vučića, što je Evropska unija i javno saopštila. On se iz petnih žila trudio da razbije opoziciju, da uništi stranke Vuka Jeremića i Borisa Tadića.

Setimo se Jude Zdravka Ponoša, koji je izdao Vuka Jeremića. Vuk ga je, nakon što je smenjen sa mesta načelnika Generalštaba Vojske Srbije, postavio za šefa kabineta u Ministartsvu spoljnih poslova, a potom i za šefa svog kabineta dok je bio predsednik Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Čim mu je Đilas pomenuo da ambasador Hil traži da ode od Vuka, general je utekao.

Danas se zalaže da se demonstracije građana održe 16. januara, na dan ubistva Olivera Ivanovića!

Oliverova udovica Milena Popović se oglasila stideći se tog licemerja.

Kada su pre tri meseca nakon njenog svedočenja u Prištini, u Beogradu pokušali da je ubiju, general - svinja Ponoš se nije oglasio. Đilas mu to nije odobrio!

Loši momci su oko Đilasa, spremni da nas, kao marvu, prodaju.

Tako se oglasio izvesni Pavle Grbović izjavom da ne želi da vrati mandat i tako izazove ponavljanje izbora, tvrdnjom da je on taj poslanički mandat zaslužio - niko mu ga nije poklonio! Poznajete li Pavla Grbovića? Čoveka bez biografije, ali željnog vlasti, makar i kao Vučićev sluga. Nije to onaj Pavle Pleša iz filma Derete i Aćina.

Aleksandar Jovanović zvani Ćuta (ćuta/nje) je zlato, čovek fizičke inteligencije, tvrdi da je taj mandat krvavo osvojio? Ne pominje imena onih koji su u zatvoru, mlade ljude koji su branili izbornu volju građana. Ćuti je važan poslanićki mandat. Plata, privilegije..

Dobrica Veselinović, jedan od onih sa Đilasove plantaže, bivši kandidat za gradonačelnika Beograda, izjavio mje da će ako pobedi, odmah na zgradu Skupštine okačiti gej zastavu.

Prošle nedelje francuski predsednik Makron je, kao zamenu za premijerku, koja je dala ostavku na njeno mesto, postavio 34-godišnjeg ministra obrazovanja.

List Figaro navodi da jedini „kvalitet" mladog premijera je što je deklarisani homoseksualac, koji je znao da zanoći u Makronovim odajama.

Istog dana svi ministri su podneli neopozive ostavke, prezirući i predsednika i njegovog dečka premijera.

I pomenuti Dobrica je ponosan na gej zastavu, pod kojom je većina Vučićevog kartela.

Nažalost, sa projektovanom opozicijom koju predvodi gospodin Đilas i njegovi sledbenici - kandidati za premijera, gradonačelnika, ministre i narodne poslanike, nisu oni koji mogu da nas usreće. Istina, oni su manje opasni od Vučićevog kartela.

Vreme je da oni koji su nam doveli Vučića i njegovu mafiju učine napor i da ga odvedu sa trona, da oslobode „Gvantanamo" zvana Srbija, da u evropske zatvore odvedu jednu od najopasnijih mafija na planeti, koja raspolaže milijardama evra i dolara.

Njih ne mogu skinuti građani Srbije izborima, jer oni broje glasove.

Pozivam Vučićeve pokrovitelje da otvore kapije „Gvantanama - Srbije" i nakon tri decenije oslobode zatočene građane. Oni znaju kako se to čini.