Vojska
Smisao i besmisao
srpske vojničke tradicije u okolnostima sumnjive vojne neutralnosti
Dželat, partner i njegove sluge
Ideja svetskog katastrofičara Frensisa Fukujame o kraju istorije kao legitimnom
događaju, već se ostvarila u nekim oblicima naših
života i navika. Srbi kao
vojnički narod i njegova danas
zaboravljena vojnička tradicija, očigledan su dokaz jednog
odmaklog procesa. Penzionisani pukovnik bivše jugoslovenske armije Milan Jovanović, specijalno za Tabloid, analizira fenomen zatiranja nasleđa. I lokalnog i globalnog
Milan Jovanović
Od završetka Drugog
svetskog rata pa do današnjih dana, srpska
vojnička tradicija predmet je eksploatacije političkih režima, različitih ideologija koje su harale
ovim delom Balkana, ali i
samog vojnog vrha svake bivše
države u kojoj je srpski narod zbratimljeno
živeo.
Priča o vojničkoj tradiciji u vremenu jugoslovenske socijalističke prakse imala je striktan zadatak da uzdiže
sećanje na partizansku borbu, na partizanski način ratovanja, na partizanske brigade, na njihove slavne
komandante i na svih sedam
neprijateljskih ofanziva koje su dobile
mitološke oblike u ondašnjoj
zvaničnoj istoriji. Čak je i taj
broj sedam, mitski i biblijski
prema raznim verovanjima, dodao na težini celoj
toj stvari. Nije se socijalistička Jugoslavija odricala ni ranijih tradicija.
Solunski front imao je zaslužno mesto čak i u socijalističkom
društvu, a i Tito lično je imao običaj da
preživele solunce redovno prima pokazujući da respektuje
vojničku tradiciju.
U zvaničnoj vojnoj istoriji i u vojničkim enciklopedijama
(uredno brigu o tome vodio general Fabijan Trgo), prednost je imala borba jugoslovenskih
naroda protiv imperijalnih sila kakva je bila, recimo, Austrougarska. Izučavala se pobuna mornara u Boki uoči raspada te
imperije, slavio se herojski čin mornaričkih oficira Kraljevine Jugoslavije, zapovednika razarača Zagreb, Milana Spasića i Sergeja Mašere (jednog Srbina i
jednog Slovenca) u aprilskom ratu 1941, kad su poslali
mornare kućama, a sami ostali
na brodu miniravši ga
da ne bi pao u ruke neprijatelju.
Izučavala se taktika i strategija
velikih vojničkih pobeda i balkanskim
ratovima i oba svetska rata. Naravno, u širem kontekstu, izučavala se i vojnička tradicija
drugih zemalja, ali su domaća
iskustva bila na prvom mestu.
Odlaskom socijalističke Jugoslavije u istoriju, dolaskom režima Slobodana Miloševića, počela je vulgarizacija upotrebe svake tradicije, pa i one vojničke, u svrhe opravdavanja svega što je taj režim činio. Ali, kad je 19 zemalja okupljenih pod komandom NATO-a krenulo, ne samo na vladajući režim u Srbiji
nego na državu
i celokupan narod, probudili su se i borbeni
duh i vojnička tradicija. Od poslednjeg
rezerviste do generala Lazarevića, Pavkovića i drugih, pokazalo
se da je taj duh iznad svih režima
i da znak
jednakosti između srpskog naroda i srpske vojske
čini odbrambeni sistem moćnijim od svake kabinetske
strategije.
Naravno, priča o potpisivanju Kumanovskog sporazuma u junu 1999. godine, nakon sramnog NATO obračuna sa sopstvenim
frustracijama usred civilizovane Evrope, ima više dimenzija. Da li je potpisana
kapitulacija ili sporazum, da li
je kapitulacija nastala kasnijom diplomatskom impotencijom tada već posrnulog Borisa
Jeljcina, ili je nešto treće odlučilo da Srbija bude
vojnički razmontirana bez pravog rata, tek - sramota se desila. Kad je svet zgranuto posmatrao
kako Lazarević i Pavković danima
sa Kosova izvlače netaknute tenkovske jedinice, bilo je jasno da
vojničkog poraza nije bilo i
da se pravi rat nije ni desio.
Ovaj vrući šamar NATO pakt
nije mogao da otrpi. Političkim
a ne vojničkim gubitništvom, nažalost, u najvećoj meri
za vreme dok je ministar odbrane bio sadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, uništen je najveći deo tog naoružanja.
Ne prodat, nego uništen.
Tek kao posledica toga počinje pravo bauljanje
preostalog vojničkog duha unutar Vojske
Srbije. U međuvremenu je
došlo do masovnih personalnih
deakumulacija, tačnije masovnih penzionisanja i drugih oblika demontaže
još uvek vitalne, zdrave i vrlo obrazovane
oficirske garniture.
Kao završni čin ove
neopisive devastacije srpske vojničke tradicije, došao je i susret sa
dželatom. Pojavili su se, dakle, NATO instruktori, da objasne unucima i praunucima heroja
sa Cera, Kolubare i Kajmakčalana
kako se biju bitke, kako se brani domovina i kako se ponaša
na bojnom polju!
Kad je ova ptica-rugalica već ugazila u zemlju Srbiju, presvučena u Partnerstvo za mir, pa kad je već i prihvaćena od vlastodržaca
kao poželjna pedagoška pojava, srpski vojnik, ili ono što je ostalo od njega,
prihvatio je nekako da obnovi gradivo,
ovaj put na engleskom jeziku.
Ali, ni tu nije
bilo kako treba da bude.
Partneri su,
u stvari, došli da osmatraju region, ali se nevešto kriju, u međuvremenu uvežbavajući džiu-džicu
sa srpskim pelivanima po lokalnim gimnastičkim salama.
O ovim tragikomičnim okolnostima, kad nema ni govora
o nekakvoj viteškoj armiji koja
u mirnodopskim uslovima učestvuje u velikim javnim radovima, partneri smatraju
da je više nego dovoljno sa dva-tri
laka topa i zamišljenim
neprijateljima napraviti vojnu vežbu, dok
umišljeni predsedavajući države značajno kroz durbin promatra
ovu jeftinu kataklizmu, jeftiniju od naredbe JNA desetara: "Odeljenje u
napadu - odeljenje u odbrani!" i "Atomska s fronta!".
Konačno, sve nade ove
generacije da će vaskrsnuti tradicija srpskog vojničkog duha pokopane su
zadugo, ne zbog toga što Srbin traži ratno
stanje kao svoje prirodno stanje (kako je partnerova propaganda htela
da kaže), nego zato što je globalizam i opšti finansijski sunovrat sve stavio
na tržište,
pa čak i vekovna shvatanja pojmova kao što su domovina, nezavisnost, suverenitet, neutralnost i slično.
U takvim okolnostima, ni Srbija nije
zaobiđena. Stvaranje jedne unifikovane svetske armije kao zadnje linije
odbrane krupnog kapitala, ne podrazumeva slavljenje tradicije niti nalazi smisao
u sećanju na slavne vojničke pobede u ime odbrane
svoje države, svoga naroda i
svoga prava na sebe. Naprotiv,
smišljen je međunarodni terorizam kao zamišljeni
neprijatelj svetskih razmera koji se nalazi "tamo negde", koga treba poraziti u ratovima koji se vode takođe "tamo negde", iz čega postaje
jasno da je gotovo i sa
srpskom vojnom neutralnošću, jer su svi viđeniji
svetski faktori već na borbenoj
liniji "tamo negde".
Umesto Španskog građanskog rata gde su Internacionalne
brigade bile bitku protiv dolazećeg fašizma, današnje
"interbrigade" zarađuju kao najamnici
prekookeanskih imperija, u majci svih bitaka,
bici za preostala
fosilna goriva.
Poslednja iskustva Vojske Srbije sa partnerom
govore da nismo viđeni kao
elitna jedinica u ovom konačnom obračunu.
Jedan od razloga može biti
i taj što ruska energetska sila dolazi u Srbiju.