Zadnja strana
Zadnja pošta Zabela
Piše: Srđan Šaper
Ja, ovde više puta prozvani Srđan Šaper, predsednikov
Idol i njegov čovek od apsolutnog
poverenja, uvređen, iznenađen, prisutan, opomenut, pri čistoj svesti i
zdravom razumu tvrdim da mi nikad
nije bilo bolje.
Ali, pravo da vam kažem,
ako neko misli da to nije
važno i da
su pare važne, grdno se prevario. Ja para imam. Imam miliona za bacanje.
Ne treba zaboraviti, Bog ne
daje uvek ravnopravno. U mom slučaju, kad je džep u pitanju
bio je izdašan, ali sve bih ja
to dao u humanitarne svrhe samo da
sam prvi u nečemu.
Strašno je kad si stalno
drugi. Eto, i u onom čuvenom
filmu sam bio pokušaj kopije
glavnog junaka. Davitelj koji je hteo da bude
bolji od glavnog Davitelja.
Eto, kako onda, tako
i danas. Mislim, šta da
pričam, jedna teška frustracija...
Ma, imao sam ja
i drugih kompleksa, ništa
tu pare ne pomažu. U ranoj mladosti hteo sam da
igram košarku, ali su
mi ispadala kontaktna sočiva i nisam
bio dovoljno visok. I sad sam mali. Toliko
para, a nikako da porastem. Nema
veze. Zato nosim skupe cipele.
Na štiklicu.
Bio sam
i atletičar, trčao sam po
školskim dvorištima... Sa loptom ništa nisam
znao. Igrao sam tenis i
stoni tenis na Kalemegdanu. Igrao sam i
šah. Tatin brat od strica Trandafil Šaperas bio je grčki šampion u šahu. Što, bre, ne promenismo prezime u Trandafilović,
da nas Bog vidi, od muzike
da živimo, nego Šaper?! Ne znam, stvarno... Jesam li ja
Cincar, u stvari? Auuu, a šta ako
se ispostavi da imam krizu identiteta? Ni Grk ni Srbin,
nego Cincarin? Da nisam Hazar?
Jesam li ja izumro, u stvari?
Hteo sam da studiram
istoriju, mama mi je profesor
istorije. Počeo sam da istražujem
Kalemegdan. Gde ima laguma, gde
ima rupa, ko se noću seksa na ovom istorijskom
mestu... Spremao sam se za Davitelja,
a ne da budem iskompleksirani Spiridon Kopicl, kalif umesto
kalifa, davitelj protiv davitelja.
Batalim ja i istoriju
i prestanem da budem voajer,
pa ti lepo upišem medicinu.
Hteo sam da budem psihijatar.
Kad ono, cvrc! Boris Tadić već predaje psihologiju
u srednjoj školi! E pa neka, rekoh ja,
makar sam u više sportova od njega
bio. U šta se on razume? Samo u vaterpolo, i to sa strane,
izvan bazena, da ga ne poprskaju.
Još onda sam doneo odluku da
ću ga zameniti na mestu Davitelja,
makar kao drugi čovek, dvorski
čovek, onaj koji izlazi iz
tajnih pregrada, onaj koji prolazi
kroz zidove.
Jednom sam se ispovedio...
Ispoved je otprilike tekla ovako: "...Želeo sam da budem
alhemičar, naravno u duhovnom smislu. Posle tri godine medicine upisao sam i
završio filmsku
režiju, shvativši da medicina
traži potpunog čoveka; ne možete da postanete lekar
pa da budete nešto drugo. Mislio sam,
ako budem radio sve ostalo a budem
lekar samo malo, neću biti srećan jer moja
ambicija neće biti zadovoljena, a opet, ako budem samo
lekar, opet neću biti srećan jer
moja znatiželja neće biti zadovoljena".
Onda sam sve batalio
i otišao
u muzičare. Nisam znao da sviram,
ne znam ni danas, nisam znao
ni da pevam,
ne pevam ni danas, ali sam
bio muzičar. I naša grupa Idoli imala je svoje idole. Bili su
to visoki sveštenici Srpske pravoslavne
crkve: Atanasije, Amfilohije, Irinej... Bila je to naša pravoslavna faza.
Beše to jedno lepo vreme. Drugi su
kukali, mi smo se zajebavali. Ne vidim dobro, ali nešto mi se čini da je i
danas tako. Uostalom, zašto menjati stvari kad dobro idu?
Konačno, postadoh predsednikov Epigon. Mislim, savetnik. Sluša me zinutih usta. Tako
sam ja zevao
dok sam kobajagi
pevao u Idolima:
"...Plamene zore, bude me iz sna,
aaaaa, aaaaa...".
Moram da priznam, samo
sam se jednom prevario.
Krenem ti ja da
potpišem ugovor sa jednom
sumnjivom konsultantskom kućom iz
Amerike po imenu Advanced Practical Solutions LLC ili skraćeno
APS LLC, a po tajnom nalogu Vlade
Srbije, kao da je angažujem na unapređenju diplomatskih odnosa i podsticanje investicija
i trgovine između Srbije i
SAD. Kad tamo, vlasnik ove muljave
firme neki naš brat Srbin, izvesni Milan Petrović, inače glavni sakupljač
novca za našega brata
Milorada-Roda Blagojevića,
bivšeg guvernera
Ilinoisa koji je dopao suda zbog
korupcije! Mislim, nisam ja bio iznenađen,
pa ja sam brata Milana angažovao
još na Konvenciji
ove američke Demokratske stranke u Denveru. Tamo sam
iz Srbije jedino ja bio. Što da bude još
neko? Da sutra trubi: uaaa, video sam Šapera sa
našim krimosima
iz Čikaga! Nego, brate, tajno,
kako nalažu propisi...
Znam da sam iz
budžeta Srbije jedva oteo nekih
85.000 dolara da platim čoveka, a šta je bilo dalje
ne sećam se. Evo, kunem se na Statut
grada Beograda da je tako. Evo,
neka me pregazi tramvaj iz japanske
donacije ako nije ovako. Mislim,
muke moje, bolje da ne pričam...
Šta
da još ovde
dodam pri čistoj svesti i
zdravoj pameti, prisutan, prozvan, opomenut...
Ne znam.
Imam miliona iiihajjj, al'
ne vredi. Mala stvar je
mala stvar. Pištolj mali, a neće da
pali. J...ga. Sudbina.
Konačno, rekao sam: o Davitelju
kao prijatelju sve najbolje, ali
o njemu kao predsedniku, tek kad napišem
memoare. Zvaće se: Memoari iz memljivog kabineta. Pa neka narod čita...
Napisaću ih tako da svako
može da stvar
sagleda i spreda i otpozadi.
A u Zabeli ću imati vremena na pretek. Dve
decenije ću pisati meomare. Da se zna zašto sam
bio u sobi Vase Pelagića.
Hvala.