Da se ne zaboravi

O posledicama ''Brionskog plenuma''-Beograd-glavni grad partizanske Jugoslavije, kontroverze i zakulisne kombinacije (17)

Posledice oklevetane Revolucije

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma", na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Posle Ljubodraga Đurića komandant Druge proleterske brigade bio je Ljubiša Veselinović. Nezadovoljan stanjem u društvu, jednom je rekao: "...Nije to ono zašta smo se mi proleteri borili". Godine-dve posle samoubistva Đurića, sedne u svoj automobil, odveze se do kapije Novoga groblja u Beogradu, izađe iz automobila i hicima u glavu iz svoga revolvera izvrši samoubistvo! Samoubistvom je okončala svoj život i legendarna Cana, Spasenija Babović, koja je u ratu bila zamenik komesara Druge proleterske brigade, a to će reći: partijski rukovodilac u brigadi!

Cana Babović je po nagovoru (sugestiji, direktivi!?) Petra Stambolića, Jovana Veselinova i Dobrivoja Radosavljevića na VI plenumu CK SK Srbije, 16-18 septembra 1966. predložila Plenumu da isključi uz članstva SKJ Aleksandra Rankovića, osuđenog politički, i ne samo politički, na Brionskome plenumu. Plenum CK SK Srbije nije prihvatio Canin predlog, sa obrazloženjem: Prvo bismo trebali Rankovića da saslušamo, da čujemo njegovu eventualnu odbranu,itd. Sve po Statutu. Prvi je prigovorio nestatutarnost ako bi se prihvatio Canin predlog-Toma Granfil, a onda i nekolicina drugih. Zaključeno je da se predloži CK SKJ da on sasluša Rankovića i eventualno ga isključi iz SKJ.

Kasnije je Cana saznala mnogo čega važnoga, i da je bilo laži i montaže na Brionskome plenumu, uhvatila je griža savesti zbog predloga da Ranković bude isključen iz SKJ, a onda je uhvatila pištolj i izvršila samoubistvo u svome stanu, u blizini hotela "Splendid" u Beogradu.

Zbog "svoje diskusije" na Brionskome plenumu (kao svoju reč pročitao je tekst koji su mu noću uoči plenuma donela dva majora sa porukom Gošnjakovom, ustvari Titovom)-kad je saznao za mnoge neistine oko organizacije Brionskoga plenuma, general-pukovnika Veljka Kovačevića takođe je uhvatila griža savesti i on je uhvatio revolver i u klozetu svoga stana u ulici Georgi Dimitrova, ispod hotela Metropol-izvršio samoubistvo!

Nisam uspeo da dešifrujem nepoznanicu, po meni vrlo važnu: Da li su Stambolić, Veselinov i Radosavljević predložili Cani da ona predloži Plenumu CK SK Srbije da Rankovića isključe iz SKJ-na sopstvenu inicijativu, ili su, pak, to učinili po Titovom nalogu, ako ne izrikom, a ono poput one Crnjanskove devize: "Gledamo se nemo, al se razumemo". Plašeći se da će im Tito zameriti „pasivnost" pa su iz straha predložili Cani da ona predloži isključenje Rankovića iz SKJ!? (Reče Njegoš: "Strah životu često obraz kalja!").

Takođe mi je nerazjašnjena dilema da li je Toma Granfil samoinicijativno osporio statutarnost Caninoga predloga, ili je on to učinio možda na sugestiju svoga ratnoga rukovodioca, poštovaoca Jovana Veselinova!?

Veselinov je kao stari komunista znao za pravilo: isključenje iz Partije teška je kazna za komunistu od smrtne presude! Tako je to pokolenje formirano po Kominternim pravilima. Dakle, možda je Veselinov rezonovao: nije Ranković zaslužio isključenje iz SKJ i onda ubedio Granfila da se on suprotstavi Caninom predlogu. Granfila sam dobro poznavao, i on mene, decenijama i jednom sam ga pitao o svemu ovome: Da mu možda Veselinov nije sugerirao da se suprostavi Caninom predlogu-znajući da su ranije predložili Cani da učini što je učinila! Granfil se kikotom nasmejao mome pitanju i kazao mi je samo: "...Znate, bilo je tada tu mnogo drugova..."

Crvenkovski je objavio: sa Titom je slušao radio prenos sa srpskoga plenuma, i kad je Cana učinila predlog, Tito je kliknuo: "...Šta rade ovi Srbi bogamu!?"

Da li je ovo Titova reakcija-bila iskrena, ili gluma!? CK SK Srbije uputio je predlog CK SKJ da Rankovića isključi iz SKJ. O tome predlogu trebalo je 5. oktobra 1966. da raspravlja CK SKJ. Tito je na tome plenumu CK SKJ, kao predsedavajući, kazao: "...Primamo k znanju predlog CK SK Srbije. Da li još neko traži reč!? Niko, zaključujem sednicu Plenuma CK SKJ."

Dakle, Ranković uopšte nije bio isključen iz SKJ! Zašto je on na sve to ćutao? Što nije reagovao kao decenijama organizacioni sekretar CK SKJ, kome je i službeno Statut SKJ morao da bude poznat do detalja? O tome pitanju u završnom delu mojih priloga u Tabloid Magazinu iz ove serije...

Pre samoubistva rukovodilaca Druge proleterske brigade, u automobilskoj nesreći, u blizini Beograda poginuli su Slobodan Penezić-Krcun, komesar Druge proleterske brigade i Svetolik Lazarević, komesar bataljona te brigade. Ta nesreća okružena je brojnim ozbiljnijim sumnjama, slutnjama! Tako su na tragičan način okončali svoje živote svi rukovodioci Druge proleterske brigade, sastavljenoj od boraca iz užičkoga i čačanskoga kraja.

U toj tragičnoj činjenici i drugim koje apostrofiram u ovome tekstu vidim delimično opravdanje i nužnost, kao i iz mojih sećanja na Beograd iz prvih dana njegovoga oslobođenja, da sam ispisao nekoliko prethodnih stranica u okviru teme: Beograd-glavni grad partizanske Jugoslavije: kontroverze i zakulisne kombinacije. U nastavku konkretnije o nekim od tih kontroverzi i zakulisnih kombinacija.

Da ponovim: dr. Ivan Ribar, predsednik AVNOJ-a završio je Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu 30. novembra 1943. godine rečima: "...Doviđenja na Trećem zasedanju AVNOJ-a u Beogradu, glavnom gradu Jugoslavije". I tako je i bilo.

U Ustavu FNRJ iz 1946. i svim kasnijim ustavima Jugoslavije Beograd je definisan kao glavni grad Jugoslavije.

Milovan Đilas mi je više puta ponavljao kako je on za vreme rata razmišljao da glavni grad buduće Jugoslavije treba da bude Sarajevo. Sarajevo je u centru države, u Bosni i Hercegovini bile su odsutne bitke Narodnooslobodilačke vojske.

Pomenuću u produžetku nekoliko detalja koji govore da se skoro nikad neki krugovi u Jugoslaviji nisu pomirili da Beograd bude glavni grad Jugoslavije.

Već 1945/6. maršal Tito je poput one maksime jezuitskoga generala Aquavive: Fortiter in re, suaviter in modo! Odvažno u činu, blago u načinu razgovorao sa odgovornima u Srbiji: "...Dobro, Beograd je glavni grad Jugoslavije, on će to i dalje biti. Ali sada je Beograd i glavni grad Srbije, u njemu je Vlada ministarstva Srbije. Bilo bi dobro da se u buduće Kragujevac proglasi glavnim gradom Srbije i da se tamo preseli Vlada i ministarstva Srbije. To bi, kazao je Tito, bilo dobro primljeno od mnogih, naročito u Hrvatskoj i Sloveniji."

Poput one Jesenjinove: "Čuh od ljudi koji to znaju, a ne kriju". O ovoj Titovoj ideji slušao sam neku u kasnije. Moj Prokupčanin iz rata, Toplički partizanski aktivista, Milorad Mijović, inače rodom iz Zapadne Srbije , rođak Petra Stambolića, bio je Stambolićev sekretar-šef kabineta posle oslobođenja, pričao mi je: "...Počeli smo da pakujemo arhive, materijale u posebne fascikle i kartonske kutije, da se spremamo za preseljenje u Kragujevac".

Međutim taj Titov predlog nije prošao. Pre svega zahvaljujući energičnom protivljenju dr. Blagoja Neškovića, tada sekretara CK KPJ za Srbiju i predsednika Vlade Srbije. Njegovi argumenti, najkraće bili su: „To bi bilo rasipanje velikih para, politički vrlo problematično. Nelogično bi bilo da Vlada Srbije bude u Kragujevcu, a u Beogradu tri vitalne nacionalne institucije: Srpska akademija nauka i umetnosti, Patrijaršija srpske pravoslavne crkve i Narodno pozorište. Tako nešto ne postoji ni u jednoj državi u svetu".

O ovome sam mnogo godina kasnije razgovarao sa dr. Blagojem Neškovićem, u njegovome stanu u Molerovoj ulici br.11 u Beogradu. On mi je sve to potvrdio.

Tada mi je još detaljnije govorio o nekim nesporazumima sa saveznom Vladom, pored ostaloga: Privredni savet Jugoslavije, pod rukovodstvom Borisa Kidriča, jedne godine "knjižio je" da je u Srbiji bilo zasejano 200. hiljada hektara pšenicom više nego je bilo tačno. Na osnovu te računice, Srbiji je bio određen nenormalno veliki otkup žitarica. Bilo je svega i svačega tada u Srbiji: mnogi poljoprivrednici su hapšeni, maltretirani, i brkovi pojedincima čupani, jer nisu isporučili propisane količine žitarica u obaveznom otkupu. A, to realno nisu ni mogli mnogi da učine.

Ja se sećam našega komšije iz Pločnika (Prokuplje) Filipa Milojevića, stasitog, krupnog seljaka, imao je pet sinova-sve sam ih poznavao-vrlo vrednoga čoveka: obrađivao je svoje imanje, imanje-miraz svoje supruge Kadivke...Ali nije realno mogao da isporuči propisanu količinu u otkupu. I bio je zatvoren, mučen. Kad je izašao iz zatvora sreli smo se na putanji kroz Pločnika polja-njegove „prtene" pantalone i gaće(od konoplja, težine) vrtele su se oko njegovoga struka. U zatvoru je oslabio oko 20. kilograma. Susret je bio obostrano neprijatan; on kao da se malo stideo predamnom: znao je da sam član Okružnoga komiteta SKOJ-a u Prokuplju...

I danas se sećam toga susreta i kratkoga razgovora Filipa i mene, i uvek se potresem kad se toga setim! "Pomenulo se, ne povratilo se!" rekla bi moja majka Stevana, koja je inače veoma, veoma uvažavala čika Filipa i njegovu Kadivku i petoro sinova.

Treći Neškovićev „greh": On je savetovao Tita i ostale iz Politbiroa CK SKJ da ne „draže" mnogo SSSR, Staljina u kampanji protiv Infobiroa, jer može Staljin i drugi da se razljute i vojno napadnu nas. U tom slučaju napad mi mogao da usledi ili iz Mađarske, ili iz Rumunije, ili iz Bugarske, jer u tim zemljama ima Crvene Armije, sve tri zemlje su članice Varšavskoga ugovora. U svakoj kombinaciji u tome lučaju na udaru je pre svega Srpski narod, a on je mnogo izgubio, smrt stanovnika, razorena privreda, u Drugom svetskom ratu.

Očigledno takvo rezonovanje se nije dopadalo Titu, a svakako i drugima u Politbirou CK SKJ. I trebalo je Neškovića odstraniti iz rukovodstva. Ali kako? Pred V Kongres, 1948., odstranjen je Sreten Žujović. Sada je na redu drugi Srbin! Biće to nepopularno posebno u Srbiji! Po partijskom Statutima u celoj istoriji KPJ bilo je pravilo: članovi CK KPJ automatski su delegati na kongresima, jedino nemaju pravo da glasaju o izveštajima CK KPJ.

Pred VI kongres Tito je smislio „zvrčku". Moraju biti birani kao delegati u osnovnim partijskim organizacijama i članovi CK KPJ!-istovremeno poslata je stroga direktiva svim partijskim rukovodstvima, posebno u Beogradu, da eventualno neka organizacija ne predloži ili izabere za delegata dr. Blagoja Neškovića. Detaljnije o „kombanjima" u Beogradu tom prilikom, pričao mi je kasnije Marko Nikezić, koji je te 1952. godine bio sekretar gradskoga komiteta Partije u Beogradu. Nekoliko puta razgovarao sam s njim na terasi njegovoga stana na uglu sadašnje Krunske i Knjeginje Zorke u Beogradu. I Nešković nije bio niti u jednoj organizaciji kandidovan niti izabran kao delegat na VI kongresu KPJ/SKJ. Pošto nije bio delegat, automatski nije mogao biti izabran u rukovodstvo KPJ/SKJ!

Tito je bio nedostižan u kombinacijama kako da odstrani iz rukovodstva nekoga ko mu nije po volji! Nešković je „pušten niz vodu"!Za pohvalu ili za osudu je ta Titova osobina? Mana ili vrlina!?). Nešković je inače prethodno postao potpredsednik Savezne Vlade i Predsednik Savezne kontrolne komisije. Ta komisija imala je više inspektora, bili su to ljudi priličnoga znanja i velikoga autoriteta. Još jedna napomena o mogućem napadu SSSR i trupa Varšavskoga pakta na Jugoslaviju.

General-pukovnik Pavle Jakšić, otac danas čuvenoga komentatora „Politike", Boška Jakšića, bio je postavljen za komandanta jedinica koje bi se suprotstavile tome napadu. Stan mu je bio u jednoj vili na Dedinju odakle je velikim durbinama mogao da osmatra skoro celu Vojvodinu. Pisao je kasnije Pavle: "...Bilo je odlučeno u slučaju napada da se podignu sve kapije, brane na Dunavu i Kanalu: Dunav-Tisa i cela Vojvodina potopi, pretvori u blato. Verovalo se da u tome slučaju protivnički tenkovi, borna kola i drugo oružje, pa ni pešadije, ne bi mogli lako da se kreću ka Novom Sadu i Beogradu..."

Nepobitno je kasnije utvrđeno da od pretpostavljenoga napada nije bilo ništa, nije on ni bio u planu SSSR i drugih članica istočnoga bloka. Ali: u strahu su velike oči !

Otišao je dr. Blagoje Nešković sa funkcija i u Srbiji i u Federaciji, (o jednom detalju kasnije) ali više ni Tito niti neko drugi nisu „jašili" na ideji da glavni grad Srbije bude Kragujevac, a ne Beograd.

Ali bilo je i dalje „zakulisnih" kombinacija da Beograd ne bude glavni grad Jugoslavije, ili da u njemu ne budu sva savezna ministarstva i drugi organi. O svemu tome, kao ni o ideji Titovoj da Kragujevac bude glavni grad Srbije nije bilo napisa u novinama, na radiju, u tzv. Opštim internim materijalima.

U nastavku najkraće o tim drugim kombinacijama u vezi Beograda kao glavnog grada Jugoslavije. Bila je kombinacija da se spoje u jedan grad Slavonski brod i Bosanski brod, i da taj novi grad, eventualno kao poseban distrikt, dakle van teritorije Hrvatske i Bosne i hercegovine, bude glavni grad Jugoslavije. Nalazi se u centru teritorije države.

Finansijske kalkulacije su pokazale da bi trebalo u taj poduhvat investirati grdne milijarde dolara, a to nemoguće u sadašnjim ekonomskim okolnostima. Uz to, i mimo toga, politički bi bilo rizično ići u tu kombinaciju, jer osim prostorija za organe federacije trebalo je investirati silne novce i za izgradnju stanova u tome novome gradu za zaposlene u organima federacije, pa škole, zdravstvene ustanove, itd. I odustalo se i od te ideje!

Bila je kasnije u opticaju ideja: OK,Beograd ostaje glavni grad Jugoslavije, neka u njemu i dalje bude Savezna skupština, Kabinet Predsednika republike i tri klasična državna organa: ministarstvo spoljnih poslova, ministarstvo unutrašnjih poslova i ministarstvo vojske. Ali, recimo: neka sedište SIV-a savezne Vlade bude u Zagrebu! U Sarajevu savezno ministarstvo rudarstva i savezno ministarstvo šumarstva, u Rijeci savezno ministarstvo mornarice, u Mariboru Savezna uprava carine, u Novome Sadu ministarstvo poljoprivrede, u Skoplju savezno ministarstvo prosvete i kulture, u Podgorici ministarstvo zdravlja, socijalne politike i za boračka pitanja...U završnici, ni ova kombinacija nije dobila zeleno svetlo, i zbog ekonomskih i političkih, a i radno funkcionalnoga delovanja savezne vlade.

Godine 1959. u Beogradu je održana svečana sednica Centralnoga komiteta Saveza komunista Jugoslavije. Sednica je bila posvećena 40-toj godišnjici osnivanja Komunističke partije Jugoslavije (1919. u Beogradu). Referat na sednici imao je Josip Broz Tito, generalni sekretar CK SKJ.

Na toj sednici, na Titov predlog, jednoglasno su osvojene četiri sledeće odluke: 1. da se u Beogradu podigne spomenik Karlu Marksu; 2. da se u Beogradu podigne spomenik Fridrihu Engelsu; da se u Beogradu podigne spomenik Vladimiru Iljiču Lenjinu; da se u Beogradu sagradi Muzej socijalističkoj revoluciji i Narodno-oslobodilačkoj borbi naroda i narodnosti Jugoslavije.

Nijedna od ovih odluka nije izvršena! Zašto? Tito, Kardelj i brojni drugi vrhovni rukovodioci, koji su glasali za pomenuti Titov predlog, još mnogo godina i decenija bili su na vlasti i u SKJ i u državi!?

Počela je izgradnja Muzeja revolucije...Na prostoru između zgrade SIV i CK SKJ. Nekoliko metara visoki čelični šipovi štrčali su do pre nekoliko godina. Pouzdano znam: izgradnja Muzeja i zamišljenu zbirku predmeta u njemu, minirala je Slovenija i Bosna i Hercegovina. Slovenci su odlučno kazali: sva obeležja partizanske borbe u Sloveniji su deo naše istorije, i ne dolazi u obzir da bilo šta šaljemo za Beograd. Nešto blažim tonom, ali jasno i glasno, isto su reagovali i iz Bosne i Hercegovine.

Šta da se sele obeležnja iz Rude i Čajniča (osnivanje Prve i Druge proleterske brigade) iz Drvara ustanak 27.jula 1941., i desant na Drvar 25. maja 1944..) postavke u Bihaću prvo zasedanje AVNOJ-a), postavke u Jajcu (Drugo zasedanje AVNOJ-a) obeležja za Neretve i Sutjeske, itd.-pa šta onda ostaje nama u Bosni i Hercegovini, a najdramatičniji događaji u NOB bili su upravo na teritoriji Bosne i Hercegovine.

Muzej istorije Jugoslavije postoji i danas u Beogradu, na trgu Nikole Pašića, ali zbirke, predmeti u njemu su dosta malobrojni, siromašno, neadekvatno.

Da li spomenici Marksu, Engelsu i Lenjinu nisu podignuti e da bi se obezbedile reprezentativnija lokacija za budući spomenik Titu-ne znam. Znam sledeće: nekoliko godina kasnije trg u centru Beograda nazvan je Trg Marksa i Engelsa (sada je to Trg Nikole Pašića), a bulevar od savskoga mosta prema Novom Beogradu, prolazi u blizini zgrade "Ušće" (a tu je bilo predviđeno da se podigne spomenik Lenjinu) dobio je naziv: Lenjinov bulevar!

Teorijsko-ideološka osnova KPJ bio je: Marksizam-lenjinizam. Kasnije naziv je bio: Marksizam i lenjinizam (dakle: „crtica" zamenjena je slovom „i") neku godinu kasnije izostavljena je reč „lenjinizam", bilo je dakle samo:"marksizam", pa onda smo delili marksizam: na vreme mladoga i vreme starijega Marksa, zatim je sve to zamenjeno izrazima: "naučni socijalizam".

Tito je, međutim, uporno u diskusiji, usnom referisanju, izgovarao uvek: "marksizam-lenjinizam".

Upozorio sam jednom Veljka Vlahovića, čiji je „resor" u Partiji bio: teorijska i ideološko-politička nadgradnja, i on mi je odgovorio: „...Tačna su Vaša zapažanja i dilema. Ali Tito je decenijama, kao i mnogi drugi u to vreme, upotrebljavao 'marksizam-lenjinizam', jer je to bio slogan u svim komiterninim dokumentima i dokumentima njenih sekcija, prema tome i KPJ. Ne možete vi sada od Tita zahtevati da on menja ono što je sastavni deo njegovoga bića, pre svega političkoga".

Početkom šezdesetih bila je ideja , ozbiljno razmatrana, u načelu pozitivno rešena: da se na Novom Beogradu sagradi nova zgrada Savezne narodne skupštine. Bila je određena i lokacija: teren na kome je kasnije sagrađen hotel „Interkontinental", danas hotel „Kraun plaza". Bilo je predviđeno da sve sale za sednice veća, odbora, komisija...budu ispod zemlje. Zimi bi bile prijatne tople prostorije, leti podnošljivo, poželjno rashlađene.

Međutim, taj plan nije ostvaren. Torpedovala ga je Slovenija. Nova zgrada trebalo je da se finansira iz Saveznoga budžeta, razume se kao neprivredna investicija, bez kreditnih, finansijskih obaveza. Slovenija je u saveznom budžetu participirala sa oko 20% ukupnih prihoda. Jednostavno, Slovenija je stavila „embargo" izjavljujući kako nam je dobra i sadašnja zgrada Savezne narodne skupštine. Izgradnja nove-samo je rasipanje para, radi nečije ambicije i sl.

Kasnije sam saznao „u kom je grmu bio zec" za ovom namerom!

(Nastavak u sledećem broju)