Tabloid istražuje

Imaju li radnici u Srbiji snage da štrajkovima i radničkim pobunama sruše režim Aleksandra Vučića

Pad sile i nepravde

Standard građana u Srbiji za poslednje dve godine dodatno je pao za preko 45 odsto! Oni koji imaju sreće da su se dokopali bilo kakvog posla, žive na ivici gole egzistencije. Istovremeno, u Srbiji deluje čak 36 hiljada sindikalnih organizacija (u čemu je, verovatno, svetski fenomen), sa tendencijom stvaranja novih. I što ih ima više, moć im je sve manja. Da bi bio slomljen radnički bunt, državni vrh je angažovao jčitave timove svojih mešetara na terenu, sa idejom da spreči svaku sindikalnu aktivnost i da kontrolišu "šta se unutra zbiva". Uprkos tome, od početka 2017. godine, u Srbiji traju štrajkovi potlačenih, opljačkanih i prevarenih najamnika. U sred leta, bes radništva se širi Srbijom. Kako će izgledati jesen, kad je sezona godišnjih odmora ovako prepuna radničke gorčine i želje za obračunom sa režimskim prevarantima?

Nikola Vlahović

U članu 1, Zakona o štrajku u Republici Srbiji, jasno piše: "Štrajk je prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada. Zaposleni slobodno odlučuju o svom učešću u štrajku."

Tako je u zakonu. U realnom životu, štrajk radnika u Srbiji mogu da insceniraju čak i upravljački odbori stranih kompanija u saradnji sa vladajućim režimom (kako bi opravdali "nužnost" novih i većih subvencija iz budžeta).

Srbija je u zastrašujućem stanju, a njena najvitalnija radna snaga, podvedena je najvulgarnijem kapitalističkom kupleraju koji danas postoji u civilizovanom svetu. Preciznije rečeno, Srbija je postala jedna od najvećih svetskih pijaca najjeftinijeg radničkog roblja.

Ni danas, nakon tri godine od kako je propaganda Aleksandra Vučića platila milionske sume američkoj TV kompaniji CNN za reklamni slogan "Ulažite u Srbiju, jer je tamo obučena ali jeftina radna snaga", ovako uvredljiva, ponižavajuća i kriminalna parola, u kojoj su radnici u Srbiji predstavljeni kao obične ovce za šišanje ili krotka stoka za vuču, nije zaboravljena. Radnici u Srbiji je po zlu pamte a Vučić je i dalje koristi kao "preporuku" pred fantomskim investitorima, koji, kao u dobroj tragikomediji, "stalno stižu", ali ih niko ne vidi.

Najmanje nadnice u Evropi i među najnižima na svetu, socijalna nesigurnost, glad i mračna perspektiva, doveli su do toga da višestruko izigrani radnici potraže rešenje u štrajku. Krajem juna i početkom jula meseca ove godine, krenuo je najpre generalni štrajk oko 2.000 radnika u Fijatovoj fabrici u Kragujevcu (počeo 27. juna, a prekinut je, verovatno privremeno, 19. jula). Posle "Fijatovih" radnika, počeo je i štrajk u valjevskom "Gorenju", potom u građevinskom preduzeću „Ratko Mitrović". Zaposleni u beogradskom preduzeću "Ratko Mitrović-Niskogradnja", već mesecima angažovani na rekonstrukciji Ruzveltove ulice i ulice Mije Kovačevića, trga Slavije i pruge u Vreocima, prekinuli su rad početkom jula meseca zbog neisplaćenih zarada i neoverenih zdravstvenih knjižica, i na velikim temperaturama ostali da protestuju na ulici. Poslodavcu koji ih je poslao da rade u neljudskim uslovima (i na plu 40 C), nije palo na pamet da im isplati zarade za februar, mart, april i maj 2017. godine, naknade za dolazak i odlazak sa posla za mart, april, maj i jun 2017. godine. "Zaboravio" je da im uplati i zdravstveno osiguranje od marta 2017. godine.

"Gorenje" u Valjevu posluje deset godina i za to vreme ovaj pogon je proizveo i prodao pet miliona frižidera i zamrzivača namenjenih prvenstveno inostranom tržištu. Nije teško izračunati koliko su gazde "Gorenja" u Sloveniji zaradile u međuvremenu. A, radnici su u Valjevu morali da štrajkuju da bi dobili naknadu od 3.000 dinara!

U smederevskoj "Goši" nije pomoglo ni više od tri meseca štrajka da radnici dođu do svojih zarađenih plata. Radnicima, inače, fabrika duguje 17 plata, zaposleni štrajkuju već 110 dana, a u proseku "Goša" svakom radniku duguje između 500.000 i 600.000 dinara. Korporacija "Goša" nekada je imala 12. 000 radnika, širom bivše Jugoslavije, proizvodila je mostove, vozove, pruge, konstrukcije, izvozila u svet. Danas ima nešto više od hiljadu radnika, koji plate ne primaju redovno, a većina hala i mašina propada.

Nakon Vučićevog "maskenbala" sa takozvanom jednokratnom pomoći države, plata je za njih i dalje nedostižan ideal. Stvorena je, preko Vučićevih medija, atmosfera beznađa, u kojoj je odnos snaga takav da zaposleni i sindikati, nemaju nikakve šanse u sukobu sa vlastima i investitorima.

U međuvremenu se Vučić potrudio preko svih svojih "aparata", da zastraši, ponizi, uvredi i uceni radnike koji su zaposleni u stranim kompanijama ali i kod domaćih tajkuna.

Poređenja radi, u isto vreme kad su počeli štrajkovi u Srbiji, trajao je štrajk u fabrici Folksvagena u Bratislavi (Slovačka) gde su radnici nakon samo šest dana naterali nemačko rukovodstvo da im ponudi povećanje prosečne plate na 1.954 evra, a radnicima koji tek počinju i jednokratnu isplatu 500 evra. Sve se desilo vrlo brzo, jer je iza radnika i njihovog štrajka stao lično predsednik vlade Slovačke, Robert Fico, koji je tim povodom dao ovakvu izjavu za nemačke medije: "...Dugo godina spadamo u najbolje fabrike Folksvagena. Uprkos tome za isti rad dobijamo znatno niže plate nego u Nemačkoj. Ako radnici u jednom od najprosperitetnijih slovačkih preduzeća ne budu tražili odgovarajuće plate, u Slovačkoj se nikada neće zarađivati dobro".

Istovremeno, Vučić je u Srbiji krenuo svim sredstvima na štrajkače, kombinacijom zastrašivanja i pretnji, pa i svojevrsnog medijskog linča. Kad to nije prošlo, uključio je polumrtvog ministra Dušana Vujovića u prodaju magle, nakon čega je u novinama osvanuo naslov: "Minimalac dižemo sad, o platama na jesen". Reč je o "čekanju na tehničku misiju MMF-a", koja bi, navodno, trebala da odobri povrtaka plata i penzija na period pre brutalne otimačine.

Ali, šta zapravo Vučić pokušava da sakrije? Samo od početka 2017. godine, povećao je poreze na imovinu u lokalne samouprave širom Srbije pribegle su tome. Od prvog dana samovlašća koje je zaveo u Srbiji, Vučić sve čini kako bi slomio domaća mala i srednja preduzeća (čak je i "paušalcima" odredio porez od 250 evra) i na velika vrata uveo strane firme kojima je "darovao" najamnike dovedene pred jasan izbor: ili će da rade za najnižu platu na kontinentu ili neće uopšte imati posla!

Kako to izgleda kad Vučićevi prevaranti, kao u partiji pokera loše blefiraju pred radnicima, pokazuje i slučaj FAP-a iz Priboja. U junu ove godine, većine poverilaca Skupštine akcionara FAP-a, a to su uglavnom predstavnici države, odlučila je da šest zaostalih plata koje radnici ove fabrike potražuju, budu pretvorene u akcije! Na taj način su radnici opet ostali bez svojih zarada, jer se ne zna ni ko će ni kada će te akcije da isplati. Istovremeno, ovakav drzak gest je apsolutno protivzakonito, jer postoji takođe zakonom propisan način na koji se obavlja isplata zarada i reguliše radni staž. Prebacivanjem obaveze isplate plata u akcije je kažnjivo po zakonu. Ali, za koga? Te akcije radnici FAP-a neće moći ni da naplate jer su one faktički beskorisne.

Da ne bi bilo štrajka, pobuna i očajničkih gestova, opština Priboj je preuzela obavezu da radnicima isplati 100 evra otpremnine po godini radnog staža. Od 650 zaposlenih koji su pristali da napuste fabriku uz otpremnine ta suma je od strane opštine do sada isplaćena za svega 50 do 60 radnika. Svi ostali su na čekanju.

Vučić u međuvremenu kupuje vreme i stalno ponavlja priču kako će problem FAP-a biti rešen. Da kažu da fabrika dobro posluje nadležni u državi ne mogu jer to ne odgovara činjenicama. Da prodaju fabriku u inostranstvu ne mogu nikom a da kažu da Vojska nije zainteresovana da je preuzme vlastima takođe politički ne odgovara. Strpljenje je svima pri kraju, a radnici u Priboju čekaju jesen i masovnije sindikalne proteste da im se priključe.

Zakon o konvenciji 94, koji je Srbija ratifikovala, kaže da, ako se posao finansira iz budžeta, država ne mora da plati poslodavcu, već direktno zaposlenima kojima se novac duguje. Radnici, posebno u putogradnji, rade prekovremeno i daleko više od zakonskog maksimuma. Imaju mesečno od 250 do 300 radnih sati. Strana i povlaštena domaća preduzeća hoće da dobiju sve profitabilne poslove u ovoj zemlji, ali tako da im se to plati avansno, a nemaju ni mehanizaciju, ni ljude. Umesto da angažuju nove radnike, lakše im je da Vučićevo besplatno roblje iscrpljuju i vikendom i državnim praznikom.

U Srbiji je vrednost radničke satnice 126 dinara, a u ovakvoj državi, koja ubrzano nestaje zbog najvećeg pada nataliteta u njenoj istoriji, Vučiću ne pada na pamet da makar PDV na bebi opremu ne naplaćuje. Nezasitoj, osionoj i na sve spremnoj bandi koja vlada Srbijom, na put mogu stati samo oni koji su besni, ogorčeni i spremni da se odupru režimskom nasilju. Radnici ne traže samo neisplaćene zarade nego i potpunu promenu odnosa prema njima i njihovim pravima. Došao je kraj Vučićevim bajkama o velikim investitiorima kojima je obećavao da će "na svaku ponudu konkurencije" on dati još jeftiniju! Jer, plate u Srbiji nisu plate nego mizerija od koje je teško i biološki preživeti mesec za mesecom.

U opštinama na jugu Srbije, Pirotu, Nišu, Leskovcu, Vranju, prema tvrdnji pojedinih sindikalnih aktivista, radnici u proseku, "kući nose" po dve do tri hiljade dinara. Dakle, imaju kredite, imaju obustave od primanja, na platu od 25.000 dinara. A, kako i od čega žive, to nikoga na vrhu ove države ne zanima.

Došlo je dotle da nekakva "interna pravila" stranih kompanija stoje iznad svih zakona u Srbiji! U Kolektivnom ugovoru u članu 82. piše: "Štrajkački odbor i Poslodavac dužni su da, od dana najave štrajka i za vreme štrajka, pokušaju da sporazumno reše nastali spor".

U sumornoj srpskoj stvarnosti, Vučić, Ana Brnabić, Dušan Vujović, Goran Knežević, Marko Čadež i sva naprednjačka klika iz vlade i oko nje, potpuno su na strani grupe stranih lihvara i njihovih kompanija koje čerupaju Srbiju i surovo eksploatišu njenu radnu snagu.

Oko 100.000 radnika u Srbiji trenutno radi preko agencija za zapošljavanje. Čak i prema najnovijim podacima Ministarstva rada ima ih između 50.000 i 60.000 i angažovani su u svim oblastima rada, a agencija koje se bave posredovanjem u njihovom zapošljavanju, zvanično ima oko stotinu, nezvanično barem pet puta više. Ovakva vrsta angažovanja radnika nije ni po Ustavu moguća, ali je Vučićev režim uveo takav "sistem" sa idejom da ga ozakoni. Sve strane kompanije u Srbiji zapošljavaju radnike na ovaj način, pa čak i domaća javna preduzeća poput NIS-a i "Telekoma". Većina ministarstava u Vladi Srbije takođe uzima "ljudske resurese na lizing", kao da su prevozna sredstva! Zarade zaposlenih preko agencije su i do 30 odsto manje od radnika koji su direktno zaposleni u preduzećima u kojima rade. Posledice ovakvog "lizinga" su poražavajuće. Radnici su praktično pravno nezaštićeni, a godišnji odmor, odsustvo s posla i zarade zavise od volje poslodavca. To u praksi znači da rade bez prestanka u smenama i za platu koja nije dovoljna da prežive ni do polovine meseca. Na neka radnička organizovanja, zahteve za poboljšanjem uslova rada ili, ne daj bože, štrajkove, ne sme ni da pomisle, jer ih istog trenutka čeka otkaz.

Nedavno je održan i jedan radnički protest ispred zgrade Vlade Srbije u Beogradu, sa zahtevom da se ukine Zakon o privremenom smanjenju plata i zabrani zapošljavanja. Traženo je ukidanje diskriminatorskih zakona, obustavljanje privatizacije profitabilnih preduzeća, zatim aktiviranje besplatnog obrazovanja, obavezna zdravstvena i socijalna zaštita, kao i primerene cene usluga u državnom i javnom sektoru. Zahtevi su predati na pisarnicu Vlade Srbije. To nije bila vest ni u jednom od najvećih srpskih medija koje kontroliše Aleksandar Vučić.

Primer Javnog preduzeća Pošte Srbije, govori rečito gde je završila Vučićeva laž o brizi za radnike. Naime, ovo veliko državno preduzeće ostvaruje solidan profit, ali čak 70 odsto zaposlenih radi za platu manju od 35.000 dinara! Prosvetni radnici su poslednji veliki štrajk imali 2014. godine i Vučić ih je nakon pet meseci prevario potpisivanjem nekakvog Sporazuma o ispunjenju zahteva. Taj papir je završio u fioci. A, resorni ministar najavljuje nova otpuštanja.

Još uvek se nije podigla masa od 200 hiljada članova sindikata zaposlenih u javnim preduzećima EPS-u, NIS-u, Poštama Srbije, Telekomu Srbija, finansijskim organizacijama...Režim računa da su to sve "njihovi" članovi.

Tako je Milošević računao: da su "njegovi" na sve strane. Sve dok je bilo novca da servisira takav režim. I Vučiću se bliži kraj na isti način. On nikada, nijednom rečju nije pomenuo termin "socijalna pravda". Niti ga socijalna pravda zanima. Sebični egomanijak poznaje samo svoje potrebe. Zato su danas su na ulicama radnici-štrajkači. Na jesen će to biti više od štrajkova. Pobune i obračun sa režimom koji ih je doveo do prosjačkog štapa.

Prosvetni radnici se spremaju da u septembru mesecu ove 2017. godine štrajkuju zbog istih zahteva (minimalno povećanje plate i minimum socijalne pravde) zbog kojih su bezuspešno štrajkovali i 2014. godine. Neki glasniji među njima kažu: "...Lažu nas da nema para u budžetu da se ispune zahtevi o povećanju plata. A što su onda potpisali sporazum koji ne mogu da ispune!"

Štrajkovi u julu ove godine obeležile su četiri ključne parole: "Da li možete pristojno da živite od svojih plata?", "U Srbiji ne postoji socijalna pravda!", "Da li se osećate građaninom drugog reda jer ste radnik?", "Ne prodajte ono što je vredno".

Ništa od toga Vučića i njegovu odnarođenu mafiju ne zanima. Ali, neizbežno, stigli su na naplatu ugovori o stranim investicijama skrojeni na državnim subvencijama i besplatnoj domaćoj radnoj snazi. Naravno, za stranog poslodavca.

Da je to tako, vidi se i po načinu na koji Vučić nervozno preti zaposlenima u stranim firmama, gde uporno ponavlja upozorenje: "...Štrajk radnika može da dovede do gubitka posla i do povlačenja investitora!".

Koga to u Srbiji treba da zanima? Niti je strani investitor ovde da bi radnici, građani i država imali korist od njega, niti će neko u Srbiji propasti ako takvi "investitori" odu. Sve su to tuđi poslovi i tuđi interesi. Takozvani "kapitalizam katastrofe", nadvio se nad Srbijom, a Vučić preti radnicima da će "investitori otići jer ima i jeftinijih zemalja i nižih nadnica". A, gde je to jeftiniji radnik nego u Srbiji, ako znamo da su nadnice u pola afričkih zemalja veće nego ove kod nas između 250 i 300 evra?

Poslednjih godinu i po dana u Srbiji su štrajkovali radnici u proizvodnji, rudari, advokati, policajci, profesori, medicinski radnici, studenti, a sada već bivši ministar za rad, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin, sprdao se, cinično poručujući da je štrajk legitimno sredstvo radničke borbe! Samo neka traje!

A, kako to u praksi izgleda kad opljačkana radnička klasa traži svoje, govori i primer 3.000 radnika u Kruševcu koji već godinama čeka da se reši status nekadašnjih industrijskih giganata, kako bi konačno dobili zaostale plate i druga potraživanja po raznim osnovama. Nažalost, s obzirom na to kakvo interesovanje vlada za ta preduzeća u stečaju, sva je prilika da će se radnici još načekati. U pomenutom slučaju postoje pravno priznata potraživanja radnika odlukama Trgovinskog suda u Kraljevu, i reč je o velikoj sumi novca. Ali, isplata nema. Ovakvih radnika koji godinama čekaju na svoje zarade, u Srbiji ima najmanje 30.000. Do sada još nije zabeležen slučaj da su bilo kome isplaćena sva priznata potraživanja. A, kako spadaju u kategoriju "bivši radnici", nemaju mogućnosti ni da štrajkuju. Pred sudom su dobili spor, ali za svaku ovdašnju vlast, oni su niko i ništa.

Protestiju u Srbiji i radnici takozvane namenske industrije. I to režim krije od javnosti. Tako sindikati fabrika namenske industrije Prvi partizan iz Užica, Krušik iz Valjeva, Sloboda iz Čačka, Zastava oružje iz Kragujevca i Prva iskra iz Bariča, protestovali su protiv najavljene prodaja preduzeća namenske industrije strancima. U dopsima koje su bezuspešno upućivali na nadležne adrese piše da takav čin "...nema uporište u ekonomskoj logici, s obzirom na to da namenska industrija beleži izražen rast proizvodnje, koja je najvećim delom izvozno orijentisana i čiji se ukupni godišnji izvoz kreće u visini od oko 200 miliona dolara".

Sindikati su, na sastanku održanom u Čačku 5. jula ove godine, zaključili da posledice prodaje namenske industrije mogu biti kobne, kako po same fabrike, tako i po odbrambenu bezbednost zemlje sa stanovišta strateških interesa. Reagujući na najavu predsednika države da će deo Odbrambene industrije Srbije uskoro biti ponuđen na prodaju stranim poslodavcima, Sindikati OIS, koji zastupaju interese 10.000 radnika, naglasili su da će stati u odbranu svojih fabrika kako bi sačuvali ugled i tradiciju.

Vučićev režim je podmukao i nasilnički. On zna da u Srbiji ne postoje štrajkački fondovi kao na Zapadu, da su u sindikalnim organizacijama, često na istaknutim mestima, njihovi ljudi i da je mogućnost da neki štrajk "preživi" duže od tri meseca mala. Ipak, stanje u Vođinoj Srbiji je takvo, da više nijedno pravilo ne važi. Štrajk, kako ga vlasti zamišljaju, u svakom momentu je spreman da preraste u veliku građansku pobunu, i to je neizbežno. Drukčije neće moći.

Kriminalnim Zakonom o radu, kojim su skoro sva radnička prava ugašena, Vučićev režim je praktično stavio celukupnu srpsku privredu i svo radno sposobno stanovništvo na raspoloženje stranim kompanijama i njihovom profitu. Ništa drugo izvan toga ne postoji. Ni radnička prava, ni socijalna pravda, ni slova iz tajnih ili nepostojećih ugovora.

Glosa

Kriminalnom politikom "podsticanja" tzv. stranih investitora, Vučićev režim odobrava stranom okupatoru čak i dobit po osnovu neplaćenih poreza i doprinosa!

Glosa

Radnički štrajkovi u Srbiji su akt dubokog nezadovoljstva srpskog radništva ponižavajućim tretmanom koji imaju na poslu. On je često teže podnošljiv i od mizernih nadnica.

A 1. Davljenje

Srbija je, zahvaljujući razornom delovanju antidruštvene državne politike, potonula u duboko anemično stanje. Društvo je bremenito sve težim i beznadežnijim socijalnim stanjem građana, zbog čega radnici, u očaju, sve češće dižu ruku na sebe (prema čemu se država odnosi u potpunosti neodgovorno, nezainteresovano i ravnodušno).

Razornom nezaposlenošću (koja se više ne može prikriti lažnim statistikama), niskim platama koje su uporedive samo sa platama najnerazvijenijih i nedemokratskih režima, institucionalnim neredom, sistemskom korupcijom, gušenjem demokratskih sloboda, kao i slobodne i kritičke misli, skoro totalnom kontrolom medija (uz retke časne i hrabre novinarske redakcije koje pružaju otpor), kriminalom i nasiljem (sa, najčešće, fatalnim ishodima), Srbija tone sve dublje