Povodom

Kakve veleizdajničke poslove je sklapao Aleksandar Vučić, mimo očiju javnosti

Gde nas vode tajni ugovori

Od prvog dana svoje vladavine, Aleksandar Vučić je sklapao "poslovne aranžmane" sa raznim multinacionalnim kompanijama i stranim državnim preduzećima, u ime države Srbije, i redovno na protivzakonit način. Većina ugovora koje je sklopio ima oznaku državne tajne. Detalji o ključnim privatizacijama i kupovinama takozvanom neposrednom pogodbom, sve je to javnosti u Srbiji potpuno nedostupno. Čak su i "Briselski sporazumi" (o priznavanju samoproglašene države Kosovo) tajna za celu Srbiju osim za Vučića. Samo on zna šta na šta je obavezao Srbiju.

Milan Malenović

Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić je pre neku godinu u jednom intervjuu rekao kako veruje da Srbija ima više tajnih dokumenata nego NATO pakt. Sve je moglo da ponese oznaku "tajna", a u međuvremenu su zakonskim propisima te mogućnosti još i dodatno proširene.

Narod u Srbiji ne zna ni šta, ni zbog čega, ali ni koliko plaća, ali mora da plaća. Od kako su na vlast 2012. godine došli naprednjaci krenula je prava lavina sklapanja tajnih ugovora kojima se država Srbija, odnosno poreski obveznici, za nekoliko generacija unapred obavezali na nešto. Na šta su se to obavezali, saznaće se, isto kao i u slučaju "Fijata" iz Kragujevca, tek kada račun stigne na naplatu.

Kompletna država funkcioniše isključivo kao privatno dobro Vučića i njegove kamarile, koji nisu obavezni nikome da polažu račune, pa zato više ne objavljuju ni međunarodne sporazume, ali ni ugovore koji se sklapaju. Najvažniji ugovori su potpisani sa klauzulom tajnosti, ali su tajni i oni relativno mali, sa nekim "investitorom" koji otvara jednu fabriku u Srbiju i za to od države dobija subvencije.

Već na samom početku svoje vladavine, Aleksandar Vučić je suprotno apelima stručne javnosti, potpisao ugovor o prepuštanju vođenja posrnule železare u Smederevu stranim menadžerima, sa kojima je sklopljen tajni ugovor, nikada do kraja prikazan javnosti. Koliko je konačno ovdašnji budžet koštao taj naprednjačko - slovački lopovluk nije poznato, ali je već sada jasno da se radi o stotinama miliona dolara.

Zanimljivo je da je posle sklapanja pomenutog ugovora Ministarstvo državne uprave 2015. po sili zakona podnelo krivičnu prijavu protiv tadašnjeg ministra privrede Željka Sertića, jer ugovor nije dostavio povereniku za informacije od javnog značaja Rodoljubu Šabiću. Od odgovornosti je, međutim, ministra amnestirala Komisija za zaštitu konkurencije dajući ocenu kako je ugovor potpuno u skladu sa zakonom. Ta ista Komisija će kasnije dozvoliti da se kao poslovna tajna kriju podaci o krajnjem vlasniku, ili vlasnicima „Eagle Hills"-a, "investitora" i izvođača radova na „Beogradu na vodi", pa je ona tako postala vrhovni arbitar koji je iznad suda, zakona i Ustava.

Početkom 2014. godine, naprednjačka lopovska horda sklopila je sporazum o saradnji sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Taj sporazum je javan i ratifikovan u Skupštini, ali upravo on predviđa mogućnost da se, suprotno Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja, poslovni ugovori sklopljeni na osnovu ovog bilateralnog sporazuma mogu držati u tajnosti, ako tako odluče ugovorne strane!

Tako je uskoro sklopljen ugovor o prodaji manjinskog vlasničkog udela u "Air Serbia" arapskom partneru, a javnosti je pokazan tek posle nekoliko meseci pritisaka na Vladu. Tada se, uvidom u taj ugovor, samo utvrdilo kako su stvarni poslovi ugovoreni na osnovu aneksa koji ni do danas nisu obelodanjeni, jer su proglašeni tajnim.

Kako se ovakav način "poslovanja" sa UAE pokazao kao veoma koristan za ovdašnje vlastodršce, pristupilo se zakonskom regulisanju mogućnosti da se tajno poslovanje u Srbiji pretvori u pravilo, a ne da više bude izuzetak.

Krajem 2015. godine, naprednjačka većina u Narodnoj skupštini predložila je i izmene Zakona o ulaganjima, koji je predviđao da državne institucije, kada se radi o ugovorima sa stranim "investitorima", nisu obavezne da građanima daju na uvid informacije koje predviđa Zakon o dostupnosti informacija, a da građani u tom slučaju nemaju mogućnost ulaganja žalbe.

Drugim rečima, do sadržine ugovora sa investitorima građani Srbije ne mogu da dođu ni uz pomoć Poverenika za informacije od javnog značaja, već moraju da vode upravni spor da bi saznali kakav sporazum je vlast sklopila u njihovo ime.

Na taj način je vlast za sebe obezbedila pravo da po slobodnom nahođenju potpisuje šta hoće i sa kime god hoće, a narod ima samo "pravo" da cehove kasnije plaća.

Jedan od poslova sklopljenih na ovaj način je i "Beograd na vodi" koji je samo u delovima poznat javnosti. Posebno zabrinjava to što je, bez presedana, posebnom odlukom Komisije za zaštitu konkurencije omogućeno da se prikriju pravi vlasnici "Eagl Hills"-a, navodnog stranog "investitora".

Prema podacima koje je pre više od mesec dana objavila nemačka privredna komora (IHK), odnosno njihovo predstavništvo u Srbiji, "Srpsko - nemačka privredna komora", "Beograd na vodi" je po ceni drugi najveći javni projekat koji je pokrenut u Srbiji. Vrednost ovih investicija Nemci procenjuju na oko 1,5 milijardi evra, a ne, kako ovdašnja vlast tvrdi, više od tri milijarde evra. Od toga će srpska strana platiti oko jedne milijarde.

Protekle nedelje, beogradski arhitekta Branislav Jovin je na konferenciji za štampu u beogradskom "Medija centru" rekao nešto zbog čega će aktuelni Vođa u buduće još lošije da spava nego obično, jer je otkriven jedan bitan razlog zbog koga su ugovori o "Beogradu na vodi" nedostupni javnosti. Naime, Jovin je povodom izgradnje rekao da će zbog kriminala oko ovog projekta neko morati da odgovara i da ide u zatvor: "...Garantovano, taj mora da ide u zatvor, taj ne može da prođe nekažnjeno. To ulaganje u infrastrukturu, koje mi plaćamo, biće više od sume koju oni pominju (oko 790 miliona evra)... Nećemo moći da ispoštujemo rokove, pa ćemo morati Arapima da plaćamo i penale."

Pošto je krajem 2014. napustio vladu Aleksandra Vučića, Saša Radulović je u javnost izneo ceo niz slučajeva tajnih ugovora koje republička vrhuška sklopila sa "investitorima" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, od kojih je onaj za "Beograd na vodi" samo vrh ledenog brega.

Po Radulovićevim tvrdnjama, osim ugovora sa "Etihadom" i "Eagl Hills"-om, tajni su i ugovori o izgradnji socijalnih stanova (nikada realizovani), zakupu poljoprivrednog zemljišta i kupovini brojila za potrebe Elektro-distribucije Srbije.

Kako se tada saznalo, arapska kompanija "Amplex" je dobila ekskluzivno pravo nabavke i ugradnje brojila za struju, a posao je ukupno vredeo pola milijarde evra, dok bi za brojila bilo izdvojeno samo 150 do 200 miliona evra. Ostalo su bili troškovi ugradnje i provizija domaćim političarima.

Objašnjavajući način i razloge potpisivanja bilateralnog sporazuma sa UAE iz marta 2014. godine, kojim je sve moglo da bude proglašeno državnom, odnosno poslovnom tajnom, Radulović je izneo tvrdnju, kako je glavni arhitekta tog dogovora bio Mlađan Dinkić, koji je samo zbog toga i ušao u vladu Dačić - Vučić, iako je koalicija SNS-SPS i bez njega imala komotnu većinu u Skupštini.

Krovni sporazum sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima usvojen u Skupštini u martu 2014. davao je Vladi odrešene ruke da sa "investitorima" iz te zalivske despotije sklapa ugovore protivno Ustavu i važećim zakonima Srbije, a što je jasno navedeno i u samom tekstu sporazuma, po kome se u slučaju spora ne primenjuju srpski zakoni, niti se spor može voditi pred srpskim sudovima.

Radulović je tako, budući da je kao ministar privrede imao uvida u sve ugovore i dilove, tvrdio kako je tajni sporazum o ustupanju poljoprivrednog zemljišta Arapima u suprotnosti sa čitavim nizom zakona Republike Srbije.

Konačno, krovni sporazum je omogućavao Vladi da ugovore sa kompanijama iz UAE sklapa neposrednom pogodbom, bez javnog konkursa. Na taj način je i posao sa brojilima dodeljen "Amplex"-u, a da o svemu niko nije bio obavešten osim najužeg kruga oko lopovskog tandema Vučić - Dinkić, tvrdio je tada Saša Radulović.

Sigurno najskuplji tajni sporazum za Srbiju je takozvani "Briselski sporazum" za koji je sam Vučić jednom prilikom rekao, kako se tu ne radi o pismenim ugovorima, koje su obe strane potpisale, već uglavnom o usmenim dogovorima za čije je sprovođenje garantovala Evropska Unija. Potpuno je isključena mogućnost da se jedna ozbiljna svetska organizacija, kao što je Evropska Komisija, obavezala "na časnu reč" da će se postarati o sprovođenju usmenih međunarodnih sporazuma. Daleko je verovatnije da postoje pisani sporazumi na kojima su potpisi naših pregovarača, ali koji nisu dostavljeni javnosti, pa ni samoj Skupštini, koja je po Ustavu jedina nadležna da ih ratifikuje.

Ako ništa drugo, posle svakog sastanka u Briselu obe delegacije i predstavnici EK potpisuju zapisnik. Do danas, srpskoj javnosti nije prikazan nijedan stenogram ni sa jednog od ovih sastanaka. Da se vlast odrekla Kosova i Metohije saznaćemo u nekoj budućnosti, kada budemo morali da ispunimo ono što je obećano u naše ime.

Stručnjaci za međunarodno pravo, međutim, ukazuju na to da je potpuno pogrešno mišljenje koje vlada u jednom delu srpske javnosti, kako su usmeni sporazumi nevažeći, posebno ako ih nije ratifikovala Skupština.

Stalni sud međunarodne pravde (prethodnik Međunarodnog suda pravde) doneo je 1933. godine odluku kojom je presudio u sporu između Danske i Norveške oko poseda na Grenlandu. Osnova ove presude bila je jedna usmeno data izjava tadašnjeg ministra spoljnih poslova Norveške Ihelena, kako njegova država neće praviti pitanje oko svog suvereniteta nad delom Grenlanda. Tako je ovo ostrvo u celosti pripalo Danskoj, a pomenuta presuda SSMP-a je postala presedan u međunarodnom pravu.

Da su usmeni i tajni dogovori iz Brisela itekako obavezujući za Srbiju, bar po mišljenju ovdašnjih vlastodržaca, vidi se i po postupanju po zahtevu EO.II. br.6273/2015 takozvanog Ministarstva pravde samoproklamovane Republike Kosovo upućenog 14. novembra 2016. godine, upućenom ovdašnjem Ministarstvu pravde. U njemu se od srpskih državnih organa traži da postupe u "skladu sa zahtevom za međunarodnu saradnju", što je srpsko pravosuđe i učinilo odgovorom od 24. maja 2017. godine.

Kako se u međunarodnom pravu nadležnost u pravosuđu smatra jednim od osnovnih pokazatelja suvereniteta nad određenom teritorijom, to je ovakav postupak srpskog Ministarstva pravde jasan pokazatelj da se Vučićeva vlada odrekla Kosova i faktički u Briselu već priznala nezavisnost ove samoproklamovane države. Naravno, o svemu ovome ništa se u javnosti ne zna, jer su pregovori i dalje pod velom tajne.

A 1. Tajna "kineskog kanala"

Da nije bilo jednog usputnog komentara koji je poverenik Rodoljub Šabić 2015. izrekao u intervjuu "Večernjim novostima", nikada se ne bi ni saznalo da postoji tajni sporazum između Srbije i Kine o izgradnji kanala Dunav - Morava - Vardar - Solun (DMVS). On je tada priznao kako mu nije bio odobren uvid u taj dokument koji nosi oznaku državne tajne.

Do tada se verovalo kako je sve u vezi tog projekta obično podgrevanje starih fantazija koje su započele još krajem 19. veka jednom studijom Austro - Ugarske i da se od njegove realizacije odustalo. Posle Šabićeve izjave otkrilo se kako ne samo da postoji tajni sporazum Beograda i Pekinga, već da se itekako radi na njegovoj realizaciji, mada još ni jedna lopata zemlje nije iskopana na budućoj trasi kanala.

Kina u projektu DMVS vidi jednu opsežnu mogućnost prodora ne samo na srpsko, već i na tržište Balkana, dok je sam kanal u svemu tome samo alibi za davanje pogodnosti i koncesija kineskim kompanijama. U 19. veku kanal je bio deo nemačko - austrijskog plana "Drang nach Osten" ("Prodor na istok"), a u 21. veku je postao deo kineskog projekta prodora na Zapad.

U svetlu ove informacije drugačije moraju da se posmatraju kineske investicije koje se odvijaju upravo u neposrednoj blizini ušća Morave u Dunav. Tako se lakše razume i zbog čega oznaku tajnosti nosi čitav niz ugovora potpisanih između EPS-a i kineskih kompanija oko revitalizacije i proširenja termoelektrane u Kostolcu. Kao i zbog čega je kineska državna kompanija upletena u ovaj posao svojim radnicima naredila da po svaku cenu spreče javno izveštavanje o radovima.

Moguće je, da osim pomenutog strogo čuvanog sporazuma u pismenoj formi, postoje i određeni usmeni dogovori između Beograda i Pekinga, koji su, isto kao i oni iz Brisela, za Srbiju obavezujući.