Natrag
Ekonomija
Put u sunovrat: eksplozija spoljnog duga, implozija razvoja i dužnička omča (4)
Država pred pucanjem
Eksplozija srpskih spoljnih zaduživanja dovela je do potpunog urušavanja ekonomskih temelja na kojima je država do sada opstajavala. Vučićevi "stručnjaci" poput Dušana Vujovića, Ane Brnabić i oko njih razni "teoretičari", stvorili su koncept ubrzanog ubijanja privrednih i ljudskih resursa. U nametnutnoj dominaciji inostranog kapitala, onemogućava se ekonomija blagostanja, siromaštvo se povećava, raste nezaposlenost, drastično pada je broj stanovnika, odumire socijalna sigurnost masa. Socijalni bunt može da preraste u snažan pokret mase nezaposlenih, gladnih, obespravljenih, ali i većeg dela visokoobrazovanih i stručnih delova društva. Naš ugledni ekonomista, prof. dr Slobodan Komazec, čije analize u vezi sa ovom temom Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka, napravio je detaljan opis ubrzanog propadanja Srbije, sa tabelarnim pregledom.
Prof. dr Slobodan Komazec
Nosioci makroekonomske politike uvode nam kapitalizam primitivnog oblika, gotovo prvobitne akumulacije kapitala. Otvoreno se hvale „povratkom u kapitalizam". Uveden je neoliberalni oligarhijski sistem. Radnici koji još rade u privatnom sektoru su bez bilo kakvih prava, bez sindikalnog organizovanja, nesigurni, eksploatisani do krajnjih granica, bez radnog vremena, pretvoreni u ćutljivu i trpljivu masu.
Sve više dominira rad na određeno vreme, po ugovoru, za određene poslove, (posebno preko agencije za posredovanje) na probu, volonterski rad, neplaćeni rad i sl. Uvodi se regulacija radi lakšeg otpuštanja, ograničavanje naknada, a to znači slabljenje socijalnog modela društva i socijalne države. Umesto evropskog socijalno-tržišnog sistema prihvaćen je američki tržišni fundamentalizam. Većina građana pretvorena je u moderne robove. Alternativa tome je, ako se pobune i traže svoja prava, članstvo u armiji nezaposlenih. Sretni su zaposleni da imaju bilo kakav posao, makar i slabo ili nikako plaćen. Pri tome, vlada i osećanje nesigurnosti i straha. Svi oni koji se još drže na kakvom-takvom poslu strahuju da lako ostanu bez posla. Jednom kada se ostane bez posla drugi se teško nalazi. Velika je istorijska prevara kada su im njihova preduzeća oteta i prodata tajkunima čije poreklo kapitala nije ni traženo. Sada se otkriva da je to najvećim delom kapital iz kriminogene zone. Poništeno je oko 36% privatizacija, ali su preduzeća u međuvremenu uništena ili opljačkana.
Kroz proces pljačkaške privatizacije preduzeća su najpre oduzeta od zaposlenih (preko proglašavanja njihovih preduzeća kao društveno i ničije vlasništvo), a zatim kao državna obezvređena, prodata ili gotovo poklonjena, uz provizije stranom kapitalu ili domaćim nosiocima zgrnutog (najčešće kroz kriminalne radnje) kapitala. „Finansijske pirane" su pokupovale pozajmljenim ili opljačkanim novcem državno-radničko vlasništvo i navukle divovski spoljni dug i dugove kod banaka - koje ne vraćaju. Sada nastaje faza kada se realni i privatizovani kapital prenose u ruke stranog kapitala.
Debakl ekonomije i društva i narastanje novog ekonomsko-finansijskog kolonijalizma je na sceni. Istovremeno je to i koncept socijalnog polarizovanja i velike diferencijacije u pristupu novcu i kapitalu, a to je upravo nova strategija finansijskog kapitala. Na sceni je regresivni kapitalizam koji vodi u haos i sunovrat privrede i društva. Istovremeno se razvija i duhovno zagađenje društva.
Finansijski kapital i novac su zadominirali politikom i ekonomskom scenom, ali u funkciji destrukcije, a ne razvoja. Kriminal je eksplodirao. Korupcija je postala sastavni deo svih operacija kapitalom. Nastaje vrzino kolo štrajkova, socijalnih potresa, teško ruinirana privreda, nemoćna država i gotovo panika i nemoć vlasti koja ne vidi izlaz. Nema ni vizije, ni strategije dugoročnog društvenog, nacionalnog i ekonomskog razvoja.
Socijalni pesimizam i nezadovoljstvo masa
Nije ništa neobično da socijalni pesimizam stalno raste i da je nezadovoljstvo uslovima života masovno. Varljivi i površinski socijalni mir povremeno narušavan pojedinačnim (a ne masovnim i sinhronizovanim) štrajkovima, nepovezanim demonstracijama socijalno ugroženog ogromnog dela populacije - za sada ne ugrožava instalirane političke strukture i stranačke pozicije. Masovno nezadovoljstvo i gnev, osećaj poniženosti i besperspektivnosti dopunjeni su osećajem masovne manipulacije, propagande i medijskog spinovanja javnosti. Stoga raste nepoverenje u stranke, javne institucije i sredstva informacija.
U potpuno alternativnoj politici razvoja više solidarnoj i kolektivnoj (ne individualističko-neoliberalnoj) ekonomiji, koja vodi brzom ekonomskom rastu i ravnomernoj raspodeli nacionalnog dohotka i bogatstva, mogući su potpuno drugi instrumenti razvoja. Nasuprot tome, kod nas se vodi i dalje liberalna ekonomija otuđenja i masovne eksploatacije.
Najavljene ekonomske mere Vlade predstavljene su kao rešenje za duboku privrednu i socijalnu krizu, dok najveći njihov deo vodi većoj eksploataciji rada i legalizuje nehuman odnos prema radnicima. U merama Vlade je više elemenata liberalizma u odnosu na prethodne. To se posebno odnosi na fleksibilizaciju tržišta rada i dalju privatizaciju javnih preduzeća. Fleksibilizacija rada i plata neće povećati zaposlenost, ali će dovesti do porasta nezaposlenosti i nesigurnosti, pa i socijalne neizvesnosti, sve do uslova gotovo robovskog rada.
Neoliberalizam je izgubio do sada najveći deo svog političkog legitimiteta i privlačnost širokim slojevima stanovništva. Apologija privatizacije, fiskalne konsolidacije, visokih kamata, liberalizacije tržišta rada i svih finansijskih tokova, uz razbijanje snage sindikata - jasna je strategija zavisnog razvoja.
Demaskiranje regresivne prirode neoliberalnog projekta, korupcijski skandali, uska izvorna povezanost neoliberalizma s rekonstrukcijom američkog imperijalizma, drugim državama mora biti jasna poruka. Dosadašnji razvoj Srbije proizvod je apologeta nesputanog (slobodnog) kapitalizma. Razaranje privrede, društva i investicija njihov je proizvod.
Privatizacioni talasi proizvodne državne imovine (kapitala) izgleda da se i dalje nastavljaju. Reintegracijom radničke klase u svet kapitala preko visoke nezaposlenosti s malom tolerancijom na delovanje sindikata, a zatim koncentracija bogatstva u uskom krugu birokratije i političke oligarhije, ogromno socijalno raslojavanje, uz demontažu države blagostanja - stvoreno je pravo okruženje za potrebne stvarne dubinske ekonomske reforme.
I dalje apologete neoliberalizma i stranog kapitala smatraju da država samo marginalno i indirektno može intervenisati u privredi uglavnom u redistribuciju dohodaka.
Poznato je da se po kejnzijanskoj teoriji iz recesije može izaći i povećanjem zaposlenosti, smanjenjem poreza i povećanjem javnih izdvajanja, niskom kamatom. Raspodela dohotka i moći sada odlazi u korist kapitala, ali je to uglavnom spekulativni, često i fiktivni, a ne proizvodni kapital, pri čemu je kamata na finansijskim spekulacijama (i brzom obrtu kapitala) gotovo deset puta veća od profitne stope u proizvodnom sektoru.
Neoliberalizam predstavlja projekat rekompozicije hegemonije finansijskog spekulativnog kapitala. Preko Sporazuma socijalnih partnera, uz posredovanje "neutralne države", uglavnom je odraz potreba za socijalnim disciplinovanjem radničke klase i njenim totalnim pokoravanjem hirovima spekulativnog kapitala.
Osnovni cilj neoliberalne hegemonije nije podsticanje rasta i redukcija inflacije. Cilj je potčiniti radničku klasu (kao da su najamnine previsoke), prigrabiti domaću akumulaciju i kontrolisati međunarodno zaduživanje.
Imperativ je kontrola radnika (zaposlenih) u cilju osiguranja međunarodne konkurentnosti i urednog servisiranja spoljni dugova - da bi se ponovo ušlo u novi dug. Koncentracija dohotka kroz raspodelu u malo ruku, uskom sloju bogatih spekulanata, vodi neproduktivnoj koncentraciji kapitala i moći i sve većem odvajanju rada od kapitala i njegov potpuno potčinjeni i nesigurni položaj. Nesposobnost neoliberalnih reformi da osiguraju visok nivo investicija, stopu rasta i visoku zaposlenost postaje sve jasnija. Cilj neoliberalnih reformi je, vidimo, potčiniti sindikate i radničku klasu, a domaća preduzeća, investicije i bankarski sektor međunarodnim imperativima.
Otvorena je opasna integracija tokova kapitala preko kontrolisanog finansijskog sektora (državne finansije, domaća štednja i spajanje domaćeg i dominantnog međunarodnog kapitala), što vodi u prezaduženost i poslovanje ukupne privrede samo za kamatu na inostrani kapital.
Država blagostanja (s razvijenom socijalnom funkcijom) pretvorila se u kriminalizovanu organizaciju s takvim institucijama, a u tesnoj sprezi sa finansijskim i bankarskim kapitalom. Država zastupa interese krupnog finansijskog kapitala (bankstera), i poslodavaca, a na štetu dela radničke klase, koja se razdvaja na nekoliko delova, međusobno suprotstavljenih: deo zaposlenih u javnom (državnom) sektoru koji koristi ovu novu partijsku transformaciju države, deo u privatnom sektoru, koji ima sve slabije sindikate i koji je gubitnik, nesiguran i bez stvarnih (radničkih) prava, deo nezaposlenih radno sposobnih delova stanovništva, van uticaja na društvene tokove ("zarobljeni u zoni sumraka"), penzioneri i socijalno izdržavano stanovništvo.
Državna administracija se pretvorila u partijsku mašineriju sa sopstvenim profitnim, finansijskim, informacionim interesima, usko povezana sa nosiocima finansijskog i bankarskog aparata.
Smanjenje nejednakosti u raspodeli nacionalnog dohotka, bogatstva i moći je bitan faktor aktiviranja domaćih faktora razvoja i štednje, uz porast optimizma i sigurnosti u društvu. Stendbaj aranžman sa MMF je u osnovi plan za omogućavanje otplate spoljnog duga prezaduženih država, što podrazumeva nova zaduživanja.
Represiju nad radničkim primanjima (zakidanja plata i penzija, da bi se stranim bankama otplatio dug) guši ekonomski rast i otežava otplatu javnog duga. Na sceni je provođenje politike pritiska na nadnice i uslove rada. Veliki deo stanovništva je predmet fleksibilne eksploatacije. Sigurna je jedino velika nesigurnost i neizvesnost. Jasne bolesti neoliberalnog kapitalizma su nesigurnost i gubitak radnih mesta, dok je distribucija nacionalnog dohotka je sve neravnomernija.
Poznato je da i Komisija EU zagovara povećanje fleksibilnosti tržišta rada uz zamrzavanje plata, smanjenje penzija uz povećanje starosne granice za penzionisanje.
Velikom deindustrijalizacijiom nacionalne vlade su izgubile mogućnost vođenja nacionalne ekonomske politike i investicija, a time i sopstvenog koncepta ekonomskog rasta.
Srbiji nema spasa bez ozbiljnog rada i izgradnje novih društvenih mehanizama. To je moguće samo uz skidanje sa "trona" parazitskog sloja političara. Sveobuhvatne ekonomsko-socijalne reforme, ako se stvarno računa na njihov uspeh, treba početi od korenitih rezova u vezi sa njim. Dovoljno je uvesti jasna pravila igre i kontrolisati njihovo sprovođenje, na krajnje legalnim i legitimnim temeljima.
Ono što smatraju "reformama" jeste u stvari povlačenje socijalne države ili države blagostanja, posebno promenama Zakona o radu, uz prebacivanje najvećeg tereta na radničku klasu Srbije. Predatorski neoliberalni kapitalizam u Srbiji i dalje se razvija. Čovek je mnogo manje zaštićen nego do sada. Tu treba tražiti i odgovor na naš zahtev za spajanje rada i kapitala u preduzećima u opštoj razvojnoj funkciji. Na sceni je turbokapitalizam u Srbiji, kao "teror antiekonomije, uz poništavanje radničkih prava", obaranje potrošnje, "stabilizacija" u dubokoj krizi i visokoj nezaposlenosti. To je potpuno antikejnzijanski model totalno slobodnog tržišta.
Nestajanje srednje klase i propast politike
Srednja klasa kod nas je uništena, dok se u EU oseća totalno preplašeno i nesigurno, gotovo u panici i potpunoj neizvesnosti (uz sve veću nezaposlenost). Ona je izgubila stabilnu socijalnu državu („državu blagostanja"), stabilan radni odnos, radnička prava, slobodu govora, slobodu udruživanja i mogućnost zaštite svojih radnih i socijalnih prava preko oslabljenih sindikata. Krupni finansijski kapital je u ofanzivi i ruši sve barijere pred sobom. Narastaju svi elementi finansijskog imperijalizma. Stvarna levica nikada nije bila potrebnija, ali ne na starim idejama koje više ne funkcionišu u novim uslovima. Kakva je to levica sa neoliberalizmom u makroekonomiji? Internacionalizovani kapital ne bira sredstva u slamanju snage zaposlenih, dok nezaposleni i nemaju nikakva prava i moć.
Ne postoji neka vrsta pozitivne društvene energije koja bi pokrenula pasivizirane radnike, dok su sindikati potpuno izgubljeni ili rukovodstva kupljena od vlasti. Narod je „navikao" da ćuti i trpi zbog svega što je preživeo. To se odnosi kako na socijalnu nepravdu, tako i na korupciju i besperspektivnost.
Istanjila se industrijska radnička klasa, dok su se intelektualci uglavnom prodali kapitalu, ili aktuelnoj strukturi na vlasti. Na koga da računa i s kim da se organizuje nova levica nasuprot krupnom internacionalizovanom kapitalu? Šta to „nova levica" nudi da bi privukla mase, dobila vlast i izvršila suštinske i duboke reforme društva i privrede u korist privrede, zaposlenih i stanovništva? Da li je to uopšte levica koja svoj koncept razvoja bazira na neoliberalizmu i globalizaciji? To sa stvarnom levicom nema nikakve veze, osim proklamaciju o položaju radničke klase, socijalnim problemima i nezaposlenosti. Interesantno je pogledati dinamiku ekonomskog rasta i visinu stope nezaposlenosti u nizu država u poslednjim godinama.
U EU stopa nezaposlenosti prelazi 10% radno sposobne snage i iznosi preko 24 miliona. Samo u evrozoni već duže traje nezaposlenost od 17,5 miliona ili preko 12%. U Španiji ova stopa iznosi 27%, a Grčkoj 30%. Po stopi ekonomskog rasta ne možemo tvrditi da smo "među vodećim državama u Evropi", da smo "uzor drugima po uspešnosti reformi". Međutim, po visini stope nezaposlenosti smo među nekoliko "vodećih" država. Iz prethodnog pregleda to se jasno vidi. Sada možemo da damo i komparativni prikaz prosečnih penzija i plata Srbije i država u neposrednom okruženju.
Nezaposlenost, kriza zapošljavanja...
Nezaposlenost je jedan od najvećih problema privrede i društva. Radi se o dugoročnom problemu koji se u uslovima privrednog zastoja i krize brzo pogoršava. Poznata su obećanja pri dolasku na vlast DOS-a da će zaposliti 500.000 radnika, drugi su kalkulisali i obećavali 300.000 i dr. prosto se razbacivalo obećanjima i mogućnostima zapošljavanja - da bi se osvojila vlast. Od tih obećanja nije bilo ništa, naprotiv nezaposlenost je ogromno povećana.
Kakvo je stvarno stanje zaposlenosti u poslednjoj dekadi razvoja?
Ako se nastavi ovakav koncept uništavanja privrede (preduzeća) biće udaljeni s posla za godinu dana novih 70.000 mada je Vlada prognozirala i zadržavanje nivoa zaposlenosti u 2010. godini, a zatim u 2011. godini (čak i u 2012. godini). Broj nezaposlenih u ovom periodu povećan je za 380.000 što uz porast broja penzionera od 600.000 daje oko 980.000 izdržavanog stanovništva. Svake godine se broj penzionera povećava za 35.000, a broj zaposlenih smanji za 70.000! Može li ovakav socijalni sistem da izdrži? Može li penzioni fond da isplaćuje penzije? Već sada se penzije pokrivaju sa 50% iz drugih budžetskih prihoda...
Sada dolazi ono najteže pitanje koje će nas ubrzo dočekati kao ogroman problem. Naime, već imamo 1.787.000 penzionera (uz to nam populacija spada među najstarije u Evropi), pri čemu broj penzionera brže raste od novog zapošljavanja, uz tendenciju stalnog pogoršavanja odnosa. Trenutno, na jednog zaposlenog u privredi (gde se stvara nacionalno bogatstvo) koja grca u nelikvidnosti, pod visokim poreskim teretima, krizi proizvodnje, velikim kreditnim obavezama i dr. dolazi 1,7 penzionera i jednog nezaposlenog. Ako tome dodamo i dva izdržavana člana do 15 godina starosti to je 4,7 izdržavana na jednog zaposlenog. Stvarna stopa nezaposlenosti nije 15%, (ili po najnovijoj "proceni" 13,8% već 25%! Tome treba dodati i oko 240.000 mlade i sposobne, školovane, reproduktivne populacije koja je otišla u inostranstvo. Indeks bede (stopa nezaposlenosti i stopa inflacije) kreće se oko 20-25% u nekoliko poslednjih godina. O populacionoj politici, koje uopšte nema, kao najvažnijem resursu države, ovde je suvišno govoriti.
Ekonomija straha i neizvesnosti
U sektoru zaposlenosti vlada osećanje nesigurnosti (osim, za sada, u javnom sektoru), čak i straha. Svi oni koji se još drže na kakvom-takvom poslu strahuju da lako ostanu bez njega, uz izostanak bilo kakve zaštite. Sve više dominira rad na određeno vreme, rad po ugovoru, za određene poslove, na probu, volonterski rad i dr. Ovaj oblik rada se produžava u nedogled.
Strah od mogućeg gubitka zaposlenja dovodi do smanjenja izdataka, preduzeća ne investiraju (posebno dugoročno uz veći angažman kapitala), urušava se ekonomija. Dolazi do novog otpuštanja zaposlenih. Nastaje zlokobna spirala ekonomskog opadanja i socijalnog sloma. Veliki deo nacije živi svoje teško vreme, koje se pretvara u egzistencionu agoniju, uz produbljavanje krize i odlazak ekonomije u nekoliko godina u „negativni rast", dakle imploziju razvoja. Socijalna slika se permanentno pogoršava. Mase ljudi žive u siromaštvu i bedi, a sve više i gladi. Razvija se eksplozivna smeša visoke inflacije i visoke nezaposlenosti. To je poznati „indeks bede" - koji se produbljavanjem krize naglo povećava. Nejednakosti razaraju i antagonizuju društvo i državu, dok zvanična statistika podleže pritiscima i ulepšava grubu i ružnu stvarnost.
Obogaćeni sloj uz vlast pretvorio se u superbogataše, a mase stanovnika u „potrošne siromahe". Socijalna drama i raslojavanje društva u kojoj je šačica „korisnika tranzicije" zgrnula ogromno bogatstvo (realne i finansijske resurse), praćeni su neobuzdanom pohlepom i podivljalom korupcijom.
U najvećem delu stanovništva socijalni pesimizam stalno raste. Naći se bez posla znači ostati bez izgleda za novo zaposlenje - postaje se socijalni očajnik i na kraju „opustošena ličnost".
Razvija se „vrzino kolo" štrajkova, socijalnih potresa, nemoćne države koja ne vidi izlaz i tako do opšteg poslovnog i socijalnog sloma. Tome je veliki doprinos dala pogrešna i pogubna politika naše tako „socijalno odgovorne vlade".
U periodu nove krize od 2008. godine posao je izgubilo više od 400.000 do tada ukupno zaposlenih, a u privredi 555.000. Ceh nezaposlenosti uglavnom plaćaju oni koji rade u privatnom sektoru, jer je broj zaposlenih u javnom sektoru povećan i relativno stabilan. U privatnom sektoru i oni koji se eventualno zaposle su „robovi na određeno vreme", kako ističe jedan dnevnik, jer su ugovorom sa vremenskom klauzulom, a često tako „zaposleni" rade i bez plate i bez doprinosa. Kako je moguće da 55.000 preduzeća svojim radnicima ne plaćaju doprinose.
Primanja za preživljavanje
Stopa nezaposlenosti na kraju 2011. godine iznosila je 30%, što je opšteprihvaćeni podatak u javnosti. U sledećoj godini registrovana stopa nezaposlenosti (sa poljoprivrednim osiguranicima) iznosi 27,5%, dok je zvanična stopa nezaposlenosti prema anketi o radnoj snazi 26,9%, a u 2016. godini najpre 19%, a zatim 15% krajem godine (po najnovijem izveštaju ova stopa je pala na svega 13,8%, sa namerom vlade da je obori na stopu nezaposlenosti u evrozoni od 12% (a ne u EU od 10%). Pošto je ovo jedan od najvažnijih problema društva bilo bi interesantno da se daju javnosti sledeći podaci: ukupan broj zaposlenih u toku godine, broj onih koji su izgubili posao (novonezaposleni), kod novozaposlenih - u kojim granama i sektorima (privatni i javni sektor), oblici i priroda zaposlenosti - po ugovoru, na određeno vreme, za određene poslove, volonteri, zaposleni preko Agencije za zapošljavanje i sl. brisani iz spiska nezaposlenih.
Zaposlenost i nezaposlenosti je jedan celi sistem, a ne samo puki statistički podataka pogodan za političke manipulacije i "dokaz" uspešnosti "reformu". Konačno, sistem se gradi za čoveka i njegovu budućnost i bolji standard, sigurnost, školovanje i stvaranje novih generacija (porodica i nataliteta). Prema navedenim stvarnim stopama nezaposlenosti Srbija se nalazi u samom vrhu Evrope među 3-4 države (zajedno sa Španijom, Makedonijom, BiH, Grčkom i dr).
Dakle, stopa ukupne nezaposlenosti je vrlo visoka, s tim da se nezaposlenost povećava, a mogućnosti zapošljavanja su sve manje. Sada se stopa nezaposlenosti prema Anketi smanjuje na 15,2% u 2016. godini, dakle niža je za 10%. Ako se vidi broj nezaposlenih više od 840.000, gde je to zaposleno 84.000? A broj nezaposlenih gotovo stagnira. Vreme je da se prestane s tim manipulacijama, jer u zvanične podatke više niko i ne veruje.
Sada ćemo pogledati strukturu ukupno nezaposlenih u Srbiji po stepenu obrazovanja, pošto je to vrlo značajan pokazatelj za državu kako i gde da rešava ovaj danas najveći problem u zemlji (po područjima, delatnostima i sl). Sa zaključno osnovnom školom je 150.456 (21%), srednja škola 501.035 (68%), viša i visoka 78.880 (11%).
Interesantno bi bilo videti i strukturu nezaposlenih (posebno po godinama starosti), što se obično ne razmatra, mada je vrlo značajno u politici zapošljavanja i obaveza države da rešava ovaj problem.
Okovi kriminalnog kapitala i destrukcija privrede i društva
Stravična je ekonomska i socijalna situacija, koja se ne rešava već se naglo pogoršava, uz kumulisanje problema i njihovo negativno podsticanje. To se ne može rešiti samo načelnim obećanjima. Stalnim rastom kursa dolara i rastućom očekivanom inflacijom, penzije i socijalni transferi će sve više realno padati. Stoga je zamrzavanje penzija ravno „socijalnom genocidu".
Nastala je zlokobna spirala ekonomskog opadanja i socijalnih mogućih potresa. Istovremeno se razvija i duhovna kriza i duhovni slom društva. Sadašnjost se pretvorila u golo preživljavanje masa i duhovno umiranje, odnosno truljenje. Bogati slojevi sve više otuđeni, stvaraju svoj „odvojeni" svet interesa i povezanosti - osuđeni su na monotoniju, duhovni egzorcizam, dosadu i gramzivost (kumulisanje spekulativnog kapitala). Kriminogeni kapital je zadominirao politikom i ekonomskom scenom Srbije.
Finansijski kapital i novac su zadominirali politikom i ekonomskom scenom. Kriminal je zadominirao i prodro u sve pore sistema, dok je korupcija postala sastavni deo svih operacija kapitalom. Kapital van javne kontrole nije stavljen u funkciju realnog stvaranja, oplodnje bogatstva i realnih investicija u privredu. Spekulativni kapital ruši finansijski sistem, moral i prave vrednosti. Novi sistem mora da počne od promena odnosa rada i kapitala, ali da se spoje rad i kapital, promene vlasnički odnosi sa potpunom kontrolom tokova novca i kapitala.
Izvršena je ogromna preraspodela društvenog bogatstva uz pomoć privilegija, politike, privatizacije, dok se ogromni profiti zgrću na pljački i ekonomskom propadanju Srbije. U nametnutnoj nesamostalnosti, dominaciji inostranog kapitala i interesa zapadnih država - onemogućava se ekonomija opšteg blagostanja, siromaštvo se povećava, raslojavanje, stalni je rast masovne nezaposlenosti, drastičan pad broja stanovnika, odumiranje socijalne sigurnosti masa. Socijalni bunt može da preraste u snažan pokret mase nezaposlenih, gladnih, obespravljenih, ali i većeg dela visokoobrazovanih i stručnih delova društva.
Socijalni intervencionizam u funkciji fiskalne konsolidacije
Izlaz iz začaranog kruga privredne depresije, finansijske krize i sloma, uz porast materijalnog siromaštva - koji vode u sve dublju finansijsku i socijalnu krizu, može biti preko izrazito visokih stopa privrednog rasta (gotovo dvocifreno) oživljavanja privredne aktivnosti preko aktiviranja domaćih faktora razvoja, uz težnju da se ostvari puna zaposlenost rada i domaćeg kapitala. To je u stvari, novi model privrednog rasta i makroekonomske politike.
Svi makroindikatori razvoja su dosta niskih stopa, uz stalno pogoršavanje opšte poslovne klime i zdravstvenog stanja privrede. Neizvesnost stalno raste, što je praćeno izostankom programa razvoja, izostankom mogućnosti neto priliva svežeg kapitala iz inostranstva (uz istovremeni veliki odliv kapitala), čime je blokiran nužni proces oživljavanja investicija (bez kojih nema procesa "strukturnog prilagođavanja" i brže izmene strukture privrede).
Osnovni faktori razvoja su blokirani, uz već nastali proces njihovog međusobnog isključivanja. Prostor za alternativnu makroekonomsku politiku i strategiju "supstitucije faktora razvoja", na bazi ovakve filozofije "razvoja" i "stabilizacije" koju nude vlade naglo se sužava i gotovo nestaje.
Privreda tone u sve dublju krizu. Sve češće se ističe dolazeći privredni slom, u čemu je privreda na svaku terapiju postala rezistentna. Stanovništvo u sve većim masama kreće u socijalni bezizlaz (ali i sve otvoreniji bunt protiv svega što se nudi kao "supstitut" razvoju, kao i ostvarenje "demokratije liberalizma", umesto "društva i države blagostanja", te društvenog preporoda). Ekonomska misao vrlo teško opterećena regionalizmom, dnevno-političkim suprotnostima, izgubila se u nemoći da obavlja svoju vizionarsku funkciju, da nudi izlaze iz krize. Politikanti, koji misle da znaju ekonomiju, nude nove iluzije i stvarno duhovno i ekonomsko propadanje i odvajanje od razvijenog sveta.
Može li se u takvim odnosima ponuditi odgovarajući alternativni program razvoja i revitalizacije privrede uz otpočinjanje procesa društvenog preporoda i uvlačenja u krug srednje razvijenih privreda (s dinamičnim razvojem)? Mogu li se aktivirati mrtvi kapital u procesu razvoja i brojni sekundarni faktori razvoja? Moguće je, ali ne na bazi dosadašnjih koncepcija i ovakvog modela antirazvoja koje se stalno nude i uporno sprovode, bez obzira na upravo katastrofalne rezultate.
A 1. Privatni kapital ne poznaje socijalnu pravdu
Privatizacija školstva, zdravstva, preduzeća, a doći će i do privatizacije sudstva, armije, policije i drugih temelja političke i socijalne funkcije države, jasno pokazuje izabrani put i strategiju razvoja takve države i privrede.
Nema i ne može biti socijalne pravde i „socijalne ravnoteže" u društvu s dominantno privatnim vlasništvom i motivom profita, uz ogromnu preraspodelu dohotka u ruke nosilaca kapitala, gde su zaposleni postali goli privezak kapitala, "dodatak" kapitalu i gotovo nepotreban trošak. Njega treba maksimalno racionalizovati i smanjivati u ceni koštanja. Pričati sada o socijalnoj pravdi kao glavnom retoričkom pitanju i paroli stranaka na vlasti - koje su sve učinile da se zapali „fitilj socijalne bombe", potcenjivanje je zdrave pameti naroda. To je u funkciji gole borbe za održavanje na vlasti. Kakvu socijalnu pravdu traže naše „demokrate" - oruđe krupnog kapitala i stranih i sopstvenih interesa (opet krupnog svetskog kapitala) kada su sve prodali (banke, preduzeća, zemljište) stranom kapitalu i domaćim tajkunima. Zaposlene su pretvorili u goli privezak kapitalu. Postali su i kao trošak i teret privatizovanom kapitalu koga treba stalno smanjivati, bez bilo kakve socijalne zaštite. Sada je to obična politička vulgarizacija ideje „socijalne države". Gde je to u istoriji privatni kapital vodio socijalnu politiku? Nikada i nigde!
Glosa 1
Svake godine se broj penzionera povećava za 35.000, a broj zaposlenih smanji za 70.000!
Glosa 2
Trenutno, na jednog zaposlenog u privredi koja grca u nelikvidnosti, dolazi 1,7 penzioner i jedan nezaposleni
Glosa 3
Dominira rad na određeno vreme, rad po ugovoru, za određene poslove, na probu, volonterski rad
Glosa 4
Srbiji nema spasa bez ozbiljnog rada i izgradnje novih društvenih mehanizama. To je moguće samo uz skidanje sa "trona" parazitskog sloja političara