Mitovi o „večnom bratstvu" Ankare i Bakua donekle su preuveličani

Azerbejdžan - „poslušni vazal" Turske ili samostalni igrač?nu

Na osnovu velike vojno-političke podrške koju je Turska dala Azerbejdžanu tokom rata za Karabah, postalo je rasprostranjeno ubrajanje Bakua u prostog provodnika volje Ankare, na Kavkazu i turkijskom svetu generalno.

Piše: Dmitrij Minjin

Kao osnova za takve tvrdnje obično se navode istorijski razlozi - zajedničko poreklo („dve zemlje, jedan narod"), političko-ideološki (prvrženost obe zemlje neoosmanskim težnjama u duhu koncepcije „Strateške dubine" koju je razradio D. Čavušoglu) i ekonomski (zainteresovanost za zajedničku eksploataciju resursa na Kavkazu i Transkaspijskoj oblasti). Ipak, kada se bolje analizira, vidi se da svi ti činioci nisu jednoznačni. A sadašnje, emocionalno razumljivo isticanje turskih zastava od strane Azerbejdžanaca u zoni konflikta, ne predodređuje njihovu spremnost da u svemu idu putem „velikog brata" Erdogana.

Što se tiče istorije, svakako treba priznati jezičku bliskost dva naroda oguske turkijske grupe (oko 80%). Ali, dovoljno je pogledati Slovene ili germanske narode pa shvatiti koliko faktor lingvističke sličnosti sam po sebi još ne garantuje njihovo jedinstvo. Antropološki i genetski, na primer, prema poslednjim istraživanjima, savremene Osmanlije nose samo 25% originalne ogusko galatske grupe, ostatak čini nasleđe naroda Vizantijskog carstva - Grka, Jermena, kavkaskih naroda, Slovena i drugih Evropljana. Azerbejdžanci su Oguzi 30%, ostalo su Persijanci i drugi narodi iranskog gorja, gde se i formirao ovaj narod.

Samo ime Azerbejdžan, kako je opšteprihvaćeno, potiče od imena drevne persijske provincije Atropatena. Sve do danas većina predstavnika ove nacije živi u Iranu (njih oko 25 miliona), dok u Azerbejdžanu živi 10 miliona. Značajno je da su stanovnici Irana pomenute nacionalnosti, koji su sebe u prošlosti jednostavno zvali „Turkijcima", u poslednje vreme, pod uticajem stvaranja nezavisne države sa prestonicom u Bakuu na severu, kao i njenih vojnih pobeda, sve češće počeli sebe da nazivaju „Azeri". I, iako je prilično složeno razlučiti uticaj ove genetske razlike, evo primera: Englezi, iako njihov jezik spada u germansku grupu jezika, a antropološki su 80% Kelti, nikada nisu mogli da se slože sa izvornim Germanima - Tevtoncima, razlikujući se od njih, između ostalog, i po nacionalnom karakteru koji se prenosi s kolena na koleno.

Važniji faktor koji definiše odvajanje određenih etničkih grupa, tokom čitave istorije pa sve do danas, jeste religija. U tom smislu, u ogromnoj većini ispovedajući šiitski islam u Iranu, Azerbejdžanci su istorijski uvek više bili konkurencija, pa čak i protivnici Osmanlija koji ispovedaju sunitski islam.

Treba imati u vidu da je neoosmanska linija koju sprovodi Erdogan, istovremeno u velikoj meri usmerena na „oživljavanje" i promociju sunitske ideologije u duhu „muslimanske braće". Azerebejdžan se pozicionira kao sekularna država, i u tom svojstvu „teokratski maniri" turskog predsednika ne mogu da joj imponuju.

Ipak, upadljiva je revitalizacija religije koja se ogleda u jačanju „morala" azerbejdžanske nacije tokom rata za Karabah. Praktično u svakodnevnom obraćanju narodu tokom vojnih dešavanja, predsednik I. Alijev uvek je govorio o budućem obnavljanju džamija na ponovo oslobođenim teritorijama i oglašavanju ezana (poziv na molitvu). Obilazeći naselja na ovim teritorijama, on se lično molio u ovim džamijama.

Nema sumnje da se molio u skladu sa šiitskim obredom. Naravno, to je pre svega bilo za unutrašnju upotrebu, ali objektivno - isticalo je nezavisnost Bakua u odnosu na turskog saveznika.

U izveštaju američkog Berkli centra za proučavanje uloge religije u politici, posvećenom Turskoj, ističe se, na primer, aktivno korišćenje ovog faktora „meke moći" putem specijalizovane državne agencije Dijanet (vodeća verska institucija u Turskoj).

Posebno se naglašava da Anakara pokušava da se predstavi kao lider celog islamskog sveta, ali se suočava sa neprihvatanjem ovih pretenzija od strane drugih muslimana, jer pritom teži ostvarenju nacionalističkih ciljeva.

Kako smatraju autori izveštaja, aktivnu ulogu u toj „religioznoj aktivnosti" ima i turska obaveštajna služba. Relativni uspeh, prema mišljenju pomenutih eksperata, pratio je turski rad sa sunitskom dijasporom u nerazvijenim zemljama, dok su druge islamske grupe, generalno, ostale ravnodušne prema tome.

Još veća iznenađenja iskaču kada se pogleda vojna istorija dva naroda.

Mnogo se, na primer, govori o tome da je Rusiji teško da dođe do konstruktivnog partnerstva sa Turskom zbog velikog broja ratova među njima u prošlosti - čitavih deset. Ali, malo je poznato da je između Osmanlija i predaka savremenih Azerbejdžanaca bilo mnogo više ratova.

Šiitska turkijska plemena koja su se grupisala u „velikom" Azerbejdžanu, imala su ulogu tampon-zone koja je sprečavala tursko-sunitsku ekspanziju na istok.

Od 11. veka, posebno u vreme dinastija Safavida i Kadžara, do svrgavanja poslednjih početkom 20. veka, političko rukovodstvo u Iranu bilo je pretežno turkijsko-šiitsko. Broj ratova koje su u ovom skoro hiljadugodišnjem periodu vodili protiv sunitskih Turkijaca - anadolijskih Seldžuka, a zatim i Osmanlija, broji se na desetine. Ovi poslednji su svoju sabraću - šiite, nazivali pogrdnim nazivom za Persijance - „adžem".

Štaviše, počev od ulaska severnoazerbejdžanskih kanata u sastav Ruskog carstva posle Đulistanskog mira 1813. godine, njihove snage su dosledno i krajnje odano učestvovale u svim ratovima svoje nove domovine sa Visokom portom. Od Persije su se prilično lako odvojili, jer su imali nesuglasica sa dinastijom Kadžara.

U tom smislu, posebno je indikativan Rusko-turski rat 1828-1829, u koji je komandant sa Kavkaza I. Paskevič privukao čak pet konjičkih pukova „kavkaskih Tatara", kako su tada u Rusiji zvali pretke savremenih Azerbejdžanaca: gendžeuski, karabaški, šekinski, širvanski i nahičevanski („Kengerlin konjica").

Razlikovali su se po boji zvezda prišivenih na kape. Karabaški je npr. imao crvene zvezde (mnogo pre „26 komesara iz Bakua"). Pukovima su komandovali ruski oficiri, a četama (satnijama od sto ljudi) komandovali su begovi ili počasne age. Primećuje se da su u sastavu ovih jedinica bile i jermenske konjičke čete.

U tom periodu moglo se pre govoriti o „borbenom bratstvu" Azerbejdžanaca i Jermena u borbi protiv Turaka, nego o opšteturkijskom jedinstvu. Veliku ulogu u mobilizaciji ovih snaga imao je, svojom agitacijom, poglavar šiita celog Kavkaza, Paskevičev lični prijatelj, Mir Fetaga seid, poznat kao Mushthaid iz Tabriza, odakle je prešao u Tiflis (Tbilisi).

U ovom ratu, ruska armija je stigla najdalje u dubinu istočne Anadolije, osvojivši i njen glavni grad Erzurum.

„Ne želim da ćutim", pisao je Paskevič caru Nikolaju I, „o pohvalnoj marljivosti muslimanskih pukova koji su sa mnom. U svim bitkama oni se bore sa velikom hrabrošću, predvode napade, hrabro i čvrsto idu na neprijateljsku pešadiju, preoteli su veliki broj neprijateljskih topova, barjaka i zarobljenika."

Takođe, on je izveštavao o jermenskoj konjici, o tome kako „gde god je imala priliku, dobro se borila, a nije primećeno da je među njima bilo dezertera".

„Normalni" i čak saveznički odnosi Turaka i Azerbejdžanaca, u principu, počinju da se stvaraju tek u periodu u kome i Rusija to čini sa Ataturkom - od kraja Prvog svetskog rata, odnosno od perioda raspada velikih imperija i definisanja novih granica. U principu, približavanje Bakua i Ankare bilo je zasnovano na zajedničkoj borbi za prostor sa Jermenima. U periodu dok je Azerbejdžan bio u sastavu SSSR-a, o tome nije bilo ni reči. Tek nakon raspada SSSR-a, dolazi do obnove „bratske ljubavi".

Ali, od tog trenutka postepeno se grade i konstruktivni međusobni odnosi, iako sa usponima i padovima, Rusije i Turske.

Zato nema nikakve istorijske predodređenosti ni za posebno prijateljstvo Ankare i Bakua, ni za „večito neprijateljstvo" Moskve sa njima. To se odnosi i na Jerevan. Sve je u sadašnjosti i u dobroj volji savremenika!

Prateći Paskeviča u pomenutom pohodu na Erzurum, A. S. Puškin je pisao:

Na plemena Batija sliče,

Izdaje pradedova Kavkaza,

Zaboraviće on gramzive ratne pokliče,

Ostaviće tobolac prazan.

Kroz klance, mesta vašeg trajanja,

Prolaziće putnik bez bojazni,

I prenosiće predanja

Mračne glasine o vašoj kazni...

(Puškin, Kavkaski zatvorenik, prevod Borislav Radosavljević)

Ankara - Baku: „zajedno" ili „odvojeno"?

Državni interesi Azerbejdžana i Turske ne poklapaju se u u svemu

Državna ideologija Turske u epohi Erdogana, umnogome se bazira na doktrini „Strateške dubine", koju je formulisao bivši predsednikov saradnik A. Davutoglu. Zasnovana je na oživljavanju nekadašnje veličine Osmanske imperije u novim uslovima i na novim osnovama, ali uz aktivo korišćenje tekovina prošlosti kao što su panturkizam i panislamizam.

Strateška dubina - to je centralni položaj Turske koja je, shodno ovim stavovima, istorijski i geografski, a zbog toga što se u prošlosti rasprostirala na tri kontinenta, predodređena da igra rukovodeću ulogu u odnosu na susede. Turska je istovremeno bliskoistočna, kavkaska, evropska i mediteranska država, što joj i daje osnove za sprovođenje „višedimenzionalne i ritmične" diplomatije.

U odnosu prema turkijskom svetu, ona predstavlja neku vrstu „velike geopolitičke babuške", gde Turska pokriva sve ostale. Azerbejdžan je bliži sredini. Po principu: Turska je „supersila", Azerbejdžan je „regionalna sila".

Valja primetiti da formalno istaknuta doktrina negira bilo kakvu konfrontaciju i insistira na svom „miroljubivom karakteru", stavljajući u prvi plan principe „pragmatizma, saradnje, posredovanja i odsustva problema sa susedima".

U Erdoganovom sprovođenju „Strateške dubine" Turska je u spoljnoj politici ipak prilično brzo prešla put od „nikakvih problema sa susedima" do „problema sa svim susedima". Tako je ispoljena unutrašnja nedoslednost koja je od početka postojala u pomenutoj koncepciji, u kojoj se kreće između razmetljive miroljubivosti i samo malo retuširanog ekspanzionizma.

I sami turski eksperti smatraju da je u realnosti „Strateška dubina" propala, kako zbog odsustva neophodnih resursa u Turskoj za sprovođenje politike tako velikih razmera, tako i zbog njenog neprihvatanja od strane geopolitičkih divova SAD i Rusije. Turska je prinuđena da prizna da praktično „sve postsovjetske turkijske zemlje ne žele da zavise ni od koga i ne traže uzor ni u jednoj zemlji". Relativni uspeh imala je samo u odnosima sa Azerbejdžanom.

Ali, ako se pažljivije analizira, nije teško primetiti da i u Bakuu turski „neoosmanksi motivi" ne nailaze na naročit odjek. U Azerbejdžanu državna ideologija takođe ima autorski pečat. Razradom ove ideologije bavio se višegodišnji šef administracije (1995-2019) predsednika Hejdara Alijeva, a zatim i I. Alijeva, sadašnji predsednik Nacionalne akademije nauka, Ramiz Mehdijev.

U svojim radovima, koji su između ostalog izdati i u Moskvi, „O koristi poznavanja istorije u formiranju nacionalne ideje" i „Nacionalna ideja Azerbejdžana u epohi globalnih transformacija", on je dosledno branio ideju „azerbejdžanstva". Upravo sa njom, kao osnovom nacionalne konsolidacije, vratio se na vlast u periodu najteže krize državnosti devedesetih godina Hejdar Alijev, a aktivno je zastupa i sadašnji predsednik Ilham Alijev. Suština ove koncepcije su „nezavisnost i suverenitet", jaka država, kao i „modernizacioni put razvoja" i „harmonični odnosi sa okruženjem".

Mehdijeva na putu „integracije u svetsku zajednicu" pre svega brine očuvanje nacionalno-kulturnog identiteta azerbejdžanskog naroda bez „vesternizacije ili orijentalizacije". Na oživljavanje arhaičnih i konfliktogenih teorija panturkizma i panislamizma, nacionalna ideologija zemlje formirana uz učešće Mehdijeva, ni na koji način nije usmerena.

U njoj ima malo ukrštanja, ako ga uopšte ima, sa vizionarskom neoosmanskom doktrinom „Strateške dubine".

Osim toga, posebnost spoljne politike Azerbejdžana je u tome što se on naglašeno drži izvan blokova, a iako sarađuje sa NATO (u Patnerstvu za mir), ne pokazuje naročito revnost za skori ulazak u Alijansu.

Istovremeno, Turska bez obzira na svoju samovolju, ne stavlja pod znak pitanja svoje članstvo u NATO. Baku se pozicionira kao jedna od vodećih i najaktivnijih zemalja Pokreta nesvrstanih. Pa iako je ova organizacija poprilično trošna i davno je prošlo vreme takvih lidera ovog pokreta kakvi su bili Nehru i Tito, ipak 120 članica Pokreta nesvrstanih predstavlja određenu moralnu snagu koja vam omogućava da se ne osećate izgubljenim u današnjem svetu.

U regionalnoj politici princip koji se Azerbejdžan trudi da sledi je diplomatija zasnovana isključivo na bazi bilateralnih odnosa. Zato je, čak i u periodu pogoršanja odnosa između Turske i Rusije, Azerbejdžan održavao dobre odnose i sa jednom i sa drugom zemljom i s pravom je nastupao u ulozi posrednika. To omogućava ovoj zemlji da ima veću regionalnu težinu, nego da je umnogome zavisna od bilo koje od pomenute dve države.

U geoekonomskim odnosima obe turkijske zemlje povezuje sve složenija mreža cevovoda za isporuku nafte i gasa iz Kaspijskog basena. Ali, bilo bi pogrešno smatrati da je to jednostrana poluga pritiska u rukama Turske.

U Evropi, na primer, smatraju, moguće je ne bez osnova, da potrošač goriva iz cevovoda postaje zavistan više nego isporučilac, tim pre što je Azerbejdžan uvek imao alternativne maršrute kroz Gruziju, Rusiju i Iran, a turski budžet bez naknada za tranzit „probiće" bilo koje dno.

Štaviše, lako je prognozirati da će u najbliskijoj budućnosti, Ankara koja se nalazi u teškom ekonomskom položaju, tražiti od Bakua određenu naknadu za pruženu vojnu pomoć u vidu energetskih popusta itd. Turskim interesima takođe odgovara da Azerbejdžan ostane isporučilac sirovina i potrošač turskih gotovih proizvoda.

Ovaj pristup neizbežno će doći u sukob sa potrebama Azerbejdžana u obnavljanju oslobođenih teritorija, a za te ciljeve u narednih pet godina planirano je da potroši 10 milijardi dolara, kao i za modernizaciju nacionalne ekonomije.

Turska je u ekonomiji dostigla kritičan prag, klasično „carsko pregrevanje" (prema Polu Kenediju), kada statusna potrošnja premašuje dostupne resurse. Razlika sa drugim supersilama, koje su preživele slično, npr. SSSR u prošlosti, SAD u sadašnjosti, samo je u tome što se Turska „pregrejala" već na putu ka tom statusu, čak i ne stigavši do njega.

Samo za poslednja tri meseca, turska lira pala je za 15% u odnosu na vodeće svetske valute, a od početka godine za 25%. Strmoglavili su se indikatori turskog izvoza, ubrzavajući pad u uslovima pandemije (u prvom polugodištu za 26%). Avanture u potrazi za „neoosmanskim snom" u Siriji, Libiji, Iraku, istočnom Mediteranu, na Kavkazu, generalno su skupe.

Ukupan spoljni dug Turske iznosi 421 milijardu dolara, od čega 181 milijarda dolara mora biti isplaćena (vraćena) ove godine. Pritom, na pokušaje da održi kurs domaće valute, turska Centralna banka je poslednjih godina „spalila" 120 milijardi dolara. Trenutno su devizne rezerve zemlje oko 40 milijardi dolara.

Većina zapadnih analitičara smatra da je finansijski krah Turske faktički neizbežan. Svojevremeno je EU obezbedila slične iznose za „spasavanje" Grčke. Ali, Turska nije članica EU, i sa svima je uspela da se posvađa, a grčki veto na hipotetičku pomoć koju bi tražili od EU je garantovana.

Da ne bi sa Turskom zaronio u „crnu rupu" koja joj sledi, Azerbejdžan brzo mora da se pozabavi ozbiljnom ekonomskom diverzifikacijom.

Posle prekida rata u Nagorno-Karabahu, primetno se promenio ton azerbejdžanskih medija. U danima kada se vaga u odnosima Bakua i Jerevana još kolebala i nije bilo moguće isključiti mešanje od strane država koje nisu iz regiona, oni su govorili o zajedničkoj borbi Azerbejdžana i Turske.

ogromnim zaslugama Turske u održavanju azerbejdžanskog suvereniteta. Posle 9. novembra, primetno je da se akcenat stavlja na samostalnu, čak individualnu pobedu Bakua.

Uostalom, Izrael ne govori da je pobeda u ratu bila ostvarena zahvaljujući njemu, iako su njegove isporuke savremenog naoružanja i tehnologije Azerbejdžanu značajno premašile turske i imale mnogo veći značaj u formiranju savremenih oružanih snaga ove zemlje.

Zvanično, Ankara je odobrila sporazum od 9. novembra, ali latentno pokazuje razočaranje. Oni su, očigledno, mislili da za sebe prigrabe zasluge za pobedu. Uostalom, Erdogan se mešao u mnoge ratove, ali nigde nije pobedio. A osim toga, neko je, očigledno, računao da je azerbejdžanska „mala babuška" već ušla u sastav „velike" turske „babuške".

Turska štampa negoduje zbog toga što su pregovori o prekidu vatre, održani u Moskvi, „otkrili ne baš najprijatniju sliku". Rusija, koja govori da je „Karabah azerbejdžanska zemlja", odjednom je uzela za sebe ulogu „starijeg brata". Zaista, šta je sa „dragim ocem" u Ankari?

Paradoks je u tome što poslednji rat, na čije plodove je silno računala Turska, u dugoročnoj perspektivi neće dovesti do jačanja zajedničkog tukrijskog identiteta, već do sigurnog rasta azerbejdžanskog nacionalnog identiteta.

Tek sada može sa sigurnošću da se kaže da je nacija „Azera" u potpunosti formirana. Naravno, to ne znači da će Baku platiti „crnom nezahvalnošću" Ankari. Svakako će se nastaviti njihova saradnja i međusobna podrška. Ali, neće biti nikakvog rastvaranja Azerbejdžanaca u zajedničkom potoku, kao ni njihovog slepog praćenja glavne struje, ponekad prilično iracionalnog kursa „novih Osmanlija".