U analizama zapadnih geopolitičara ne pominju se pojedinosti iz skrivene i okultne pozadine istorije, uticaj tajnih društava, koje u značajnoj meri utiču na političke procese širom sveta. Aleksandar Dugin u „Konspirologiji" otkriva pozadinu moćnih pojedinaca i društava, kao i njihovu ulogu u večnoj borbi, kako on to naziva „obožavalaca Sunca i obožavalaca Meseca". Dugin raskrinkava razne sekte, masone, bankare, revolucionarna udruženja, gospodare duboke države - Nove Atlantide, tj. „kolektivnog Zapada". Dugin je, tokom ratnog raspada SFRJ devedesetih godina prošlog veka, nekoliko puta dolazio u Srbiju. U tekstovima je često isticao podršku Srbima: „Srbi su uzor ruskom narodu, oni pokazuju kako se valja boriti za svoju otadžbinu, za svoju slobodu i nezavisnost... Za nas Ruse, sudbina Srbije i srpskog naroda istovetna je sudbini Rusije i ruskog naroda... Srpska borba je početak velikog ustanka protiv Novog svetskog poretka, protiv snaga zla oličenihu američkoj 'kosmopolitskoj' liberalnoj civilizaciji, lišenoj svih tradicionalnih duhovnih i istisnih kulturnih vrednosti. Tada nadasve parazitska civilizacija danas pokušava da zavlada čitavim svetom. Ali u herojskoj borbi srpskognaroda očekuje se i početak odgovora na taj planetarni izazov smrti ljudskosti. Veličina srpske misije mnogo jedublja nego što su i sami Srbi toga svesni..." Magazin Tabloid će u nekoliko sledećih brojeva objaviti delove knjige „Konspirologija" (1993.) Aleksandra Dugina.
Aleksandar Dugin
U posebnu podvrstu "zavere" ubraja se komunistička teorija "svetske revolucije", koja je u praksi,posle revolucije u oktobru 2017. godine u rusiji, počela logično da znači "izvoz sovjetskog modela". Upravo je "boljševička pretnja" i s njom povezana teorija "boljševičke zavere" za izvesno vreme zamenila konspirološku zabrinutost evropskih antimasona prve polovine XX veka, a zatim se upravo na toj osnovi formirao široko rasprostranjeni kliše "kapitalističke" i "antisovjetske" propagande.
Ova koncepcija se može odrediti kao "zavera bede". Smisao "zavere" je u tome što određena kategorija ljudskih bića, odnosno poseban socijalni tip, ne poseduje neophodne kvalitete ni za organizaciju proizvodnje, niti za učešće u njoj u svojstvu najamne radne snage, niti pak za uključivanje u sistem bankarske kontrole nad sferom proizvodnje.
No, uprkos tome, ova kategorija nije zadovoljna svojim marginalnim položajem i teži trenutnoj odmazdi i uspostavljanju vlasti nad čitavom strukturom društvenih odnosa u organizovanju "diktature siromašnih". Određeni aspekti komunističke ideologije - "diktatura proleterijata", mržnja prema proizvodnim (te stoga i "reakcionarnim" i "kolaboracionističkim") elementima - profesionalnim radnicima, seljacima itd, kao i izvesne strane sovjetske istorije, u potpunosti su potvrđivali osnovne postavke ove teorije. Zavera "čistih" revolucionara usmerena je ka iskorišćavanju kriznih pojava u društvu koje otvaraju široko polje rada za "zaverenike", potpuno lišene ma kakvog programa, te u uslovima discipline, cinizma i lukavstva daju "siromašnima" političku vlast, dok druge političke snage ostaju robovi sopstvenih ideoloških konstrukcija. Prvobitna realnost boljševičkih revolucija odgovarala je upravo ovakvom "lumperproleterskom" scenariju, a tek kasnije su cinični probisveti, koji su došli na vlast, počeli su da pragmatično iskorišćavaju elemente pozitivnijih socijalnih programa.
Pošto ovaj marginalni element postoji manje ili više u svim društvima, posle pobede boljševika u jednoj geopolitičkoj oblasti, može se očekivati izvoz njihovih teorija i u druge oblasti jer nosioci ovih teorija potencijalno uvek postoje. Na toj osnovi opasnost "boljševičke zavere" uvek je prisutna na političkom horizontu svih režima "koji još nisu postali komunistički". Stvaranjem "socijalističkog lagera" posle Drugog svetskog rata opasnost od "svetske revolucije" je dobila konkretne, opipljive oblike u vidu "prosovjetske propagande", "sovjetskih specijalnih službi", itd. Kao poseban slučaj antiboljševičke konspirologije, stvoren je mit o "svuda prisutnom
KGB", koji je stekao status posebne tajne organizacije, tajnog društva, čiji su se ciljevi i zadaci prostirali znatno dalje od političkog i ideološkog programa sovjetske države. "KGB" je postepeno prerastao u samostalnu konspirološku kategoiju koja je postala skoro nezavisna u odnosu na same komunističke režime.
Komunistički režimi su, budući da su realizovani u praksi, postepeno gubili crnu koprenu neljudske čudovišnosti, savršeno neohodnu svim konspirološkim konstrukcijama. Osim toga, realni boljševički režimi (izuzev, možda,
Kambodže u vreme Pol Pota) priličnmo brzo su upili u sebe znatan broj socijalno pozitivnih državnih ili nacionalističkih elemenata koji su socijalističke zemlje pretvorili u suviše obične sisteme za konspirološke pojmove. KGB" je, pak, zbog svoje tajnovitosti, ostao jezgro antiboljševičkih otkrića konspirologa.
Teorija "zavere siromašnih" ima, naravno, i "okultnu" pozadinu. Prvo, ratoborni ateizam komunista je uvek u već sam poDrugo, i to se naročito odnosi na kasni, takozvani "razvijeni socijalizam", interesovanje određenih krugova u Brežnjevljevom sovjetskom rukovodstvu za okultizam i neooklutizam stvorilo je koncepciju o postojanju "instituta crne magije" u okviru KGB koji koristi mističku praksu radi realizacije psihičke kontrole unutar zemlje i radi organizovanja planetarnih psiho-diverzija. Na taj način, antiboljševička konspirologija poseduje tradicionalistički i arhetipski "okultni" aspekt, karakterističan za ovu oblast. Osim toga, postoje zanimljivi konspirološki (u manjoj ili većoj meri) radovi koji razjašnjavaju "mistični" karakter komunističke ideologije u celini. (Najzanimljiviji su, po našem mišljenju, radovi "Fanatizam Apokalipse" N. Kona i "Socijalizam kao pojava svetske istorije" I. Šafareviča.
Novi svetski poredak
Nekoliko decenija posle Drugog svetskog rata razvio se novi konspirološki pravac, koji se bavi razotkrivanjem "zavere mondijalista" ili jednostavno "mondijalizma". Reč "mondijalizam" potiče od francuske reči "monde", što znači "svet". U principu, to je nova aktuelizacija tradicionalnih konspiroloških upozorenja o "tajnoj svetskoj vladi" koja vodi čovečanstvo ka poslednjoj, krajnje čudnovatoj fazi postojanja. Novo u antimondijalizmu jeste posebna geopolitička uloga Sjedinjenih Američkih Država, kao i onaj kulturni i socijalni
rhetip koji se definitivno i stabilno formirao unutar ove velike sile. "Amerikanizam" je osnovna crta mondijalizma, jer su upravo SAD postale strategijski i ideološki centar postindustrijskog kapitalizma, i upravo u njima su ideološke implikacije kapitalizma dostigle svoj logičan vrhunac, i ekonomski i kulturni.
Antimondijalistički konspirolozi (najzanimljiviji među njima su Jan Monkombl, Anri Koston, Žak Bardje, Žorž Pirbo, Žak Plonkar d' Asak, Bo de Lompni, Pjer Fonten, Pjer de Vilmarest, Pjer Virjon, a od ruskih autora na prvom mestu treba pomenuti publicistu A. Kuzmiča) posebnu pažnju poklanjaju polutajnim organizacijama, kao što je Trilateralna komisija ili Bilderberški klub, i zvaničnim organizacijama, kao što su Rimski klub, UNESKO i Međunarodna amnestija. Prema ovoj konspirološkoj verziji, mondijalistički pokret teži da svim zemljama sveta nametne jedan isti socijalno-politički obrazac društvenog uređenja koji će biti kopija američkog modela i u kojem će sve nacionalne, teritorijalne i kulturne osobenosti država i nacija biti ukinute, kao što je to istorijski već ostvareno u slučaju američkih država. Ideološki model mondijalizma jeste postkapitalizam, posebni "Novi svetski poredak", zasnovan na dominaciji tehnokratske elite i totalnoj kontroli prirodnih socijalnih procesa. Mondijalisti naročito predlažu da se od magnetne kartice, koja već sada u većini evropskih zemalja služi kao osnovni finansijski dokument ličnosti, načini nekakva "proteza Ja", što podrazumeva ukidanje i zakonsku zabranu svih kvalitativnih karakteristika koje su do današnjeg dana određivale čovekovu ličnost - ukidanje i zabranu nacionalne, državne i političke pripadnosti, sve do potpune numerizacije i izjednačavanja čoveka sa običnim rednim brojem. Novi svetski poredak predstavlja varijaciju "utopijskog socijalizma", ali je u njemu poseban akcenat stavljen na tehnološku, postindustrijsku stranu koja će, po mišljenu ideologa mondijalizma, omogućiti ostvarivanje potpune kontrole procesa proizvodnje i raspodele, što se nije moglo postići u istorijskim industrijskom socijalizmu.
S tačke gledišta antimondijalističkih konspirologa, buduće ujedinjenje Evrope predstavlja čisto mondijalistički poduhvat, usmeren ka končanom uništenju nacionalne i kulturne specifičnosti evropskih naroda i država. Stoga pretpostavljeni Novi svetski poredak, viđen iz ovakvog ugla, dobija čudovišne crte nekakve civilizacije Antihrista koja treba konačno iz sveta da protera poslednje ostatke kvalitativnog postojanja kako u socijalnoj, tako i u kulturnoj sferi.
"Zaverenici" i mondijalisti, u predstavama konspirologa, ovoga puta su političari "proameričke" usmerenosti koji zastupaju geopolitičke interese "amerikanizma" i "kosmopolitizma". Pri tome, dominantni motiv "zavere" postaje tehnokratija i apsolutni primat "liberalne ekonomije" (ekonomije potpuno slobodnog tržišta) nad svim ostalim socijalnim, nacionalnim i političkim faktorima. "Amerikanisti" u očima antimondijalističkih konspirologa ne poistovećuju se, naravno, sa Amerikancima, kao što, uostalom, u drugoj konspirološkoj verziji "agenti boljševičke zavere" nipošto nisu istovetni sa "sovjetskim ljudima". "Amerikanisti" - to je najnoviji oblik onog istog starinskog i jednoobraznog tipa "zaverenika" koji kao i uvek teži izgradnji "anticivilizacije", nekakvog u najvećoj meri patološkog poretka stvari, samo što ovog puta "zaverenik" nije toliko "mason" ili "boljševik", koliko "tehnokrata" i pragmatični, sračunati "futurista".
Antimondijalistička konspirologija i akutelne transformacije bivšeg socijalističkog lagera tretira kao rezultat uključivanja "sovjetskih režima" u opšte mondijalističke planove", a novi ruski konspirolozi čak navode ko od članova Politbiroa ili Akademije nauka SSSR ulazi u sastav mondijalističkog komiteta Trilateralne komisije. Ova verzija "zavere" u obnovljenom obliku svakako predstavlja danas najaktuelniju verziju i kao da u sebi sumira sve prethodne konspirološke teme i motive, dajući im novi i savremeni prizvuk. U principu, najdosledniji antimondijalisti smatraju "svetsku zaveru" prošlih stoleća preambulom mondijalizma, a kao dokaz za to navode činjenice istorijske povezanosti mondijalističkih struktura sa savremenim masonstvom (na primer, osnivač
Bilderberškog kluba bio je mason). cionizmom i jevrejstvom u celini (pomenuti Žak Atali koji je Jevrejin po veroispovesti i po krvi), s "bankama" (što je očigledno) i čak sa "boljševizmom" (što se dokazuje povezivanjem na procese perestrojske u Istočnoj Evropi). No kako se kraj XX veka ne odlikuje naročitom religioznošću, teoloških argumenata i pominjanja đavola nema kod savremenih konspirologa (barem kod savremenih evropskih konspirologa, dok se, ma kako to bilo paradoksalno, ruska konspirologija iz vremena "perestrojke" obraća religioznim dogmatima isto tako često kao i islamska).
Zanimljivo je istaći ulogu koja se u Novom svetskom poretku dodeljuje jednoj posebnoj ideologiji koju protivnici mondijalizma nazivaju "ideologijom Volta Diznija". Karakteristično je da je Dizni bio jedan od najistaknutijih predstavnika američkog masonstva, što služi kao dovoljan razlog njegovog uključivanja u sferu posebne pažnje tradicionalnih konspirologa. Ali u oblasti kulture "mondijalistička ideologija Volta Diznija" definiše se kao usađivanje u masovnu svest "veštačke bezbrižnosti", preterano velike pažnje koja se poklanja najbeznačajnijim detaljima svakodnevnog ponašanja (kao kod junaka njegovih crtanih filmova), primata zabave nad intelektualizmom, konformističke apolitičnosti, sitnog ljudskog oportunizma u biznisu i, u celini, nekakvog posebnog privida života koji se odvija po zakonima vizuelnog iluzionizma crtanih filmova. Stoga za konspirologe čak i Miki Maus postaje veoma zlokobna figura koja ugrožava identitet nacionalnih i državnih struktura evropskih društava. (Ista ovakva sudbina zadesila je i junaka sovjetskih crtanih filmova Čeburašku, koga su ruski konspirolozi optužili za "kosmopolitizam" i odsustvo u njemu ne samo nacionalnih nego i životinjskih karakteristika po kojima bi se mogao uvrstitit u neku određenu vrstu životinja.)
Internacionala jeresi
Kao čist izraz "okultne zavere" mogu da posluže konspirološke teorije koje se odnose na geopolitičke programe različitih jeretičkih sekti. Najočigledniji objekti demaskiranja ovde su svakako satanska tajna društva koja otvoreno proglašavaju svoju predanost Đavolu i Zlu. takve satanske sekte (kao na primer Lavejeva "Crkva
Satane" i mnogi drugi pokreti) savršeno potvrđuju opštu konspirološku doktrinu. A opet, politički i geopolitički uticaj upravo ovih neprikosnoveno satanskih sekti do te mere je ništavan da se čak i najsmeliji konspirolozi ne usuđuju da navode "dokaze" njihovih kontakata s više ili manje uticajnim nosiocima društvenog ili političkog života.
Drugačije je s onim sektama koje se najčešće odriču svakog satanizma i, naprotiv, izdaju se za autentične nosioce religiozne i ezoterične istine. Kao karakterističan istorijski primer može da posluži teozofski pokret koji je znatno uticao na međunarodnu politiku početkom XX veka, naročito u Indiji, gde rukovodilac Teozofskog društva Ani Bezan umalo nije bila izabrana za predsednicu indijskog nacionalnog Kongresa. Osim toga, poznata je epizoda iz istorije ovog pokreta kada su njeni lideri na prevaru hteli da nametnu svetu specijalno pripremljenog "Mesiju", u učijoj ulozi je trebalo da nastupi mladi Krišnamurti, koje je, međutim, izmakao kontroli svojih učitelja. Značajan uticaj na politiku imali su i članovi okultističkog pokreta Papisa i njegovih sledbenika. (Uoči pada monarhije u Rusiji "okultisti", kako zapadni tako i domaći, igrali su prilično čudnu i malo poznatu ulogu u najvišim vrhovima političkog života države."
Počev od šezdesetih godina XX veka, od svih prethodnih neospiritualističkih i čisto jeretičkih struja, počelo se formirati više ili manje homogeno kulturno polje koje neizostavno karakteriše pretenzija ka "mesijanskom" vaspostavljanju duhovnosti i mržnja prema ortodoksnim tradicijama. Za konspirologe je ova pojava bila simptomatična, pošto su u ovoj "novoj duhovnosti" bez teškoća otkrivali elemente tipične "zavere", usmerene na rušenje ostataka ortodoksije i podrivanje poslednjih ljudskih kriterijuma. Većina sekti nudila je svojim članovima "otvorenost u odnosu na onostranu realnost", što je neizbežno dovodilo do duševne patologije. Pri tome su se neke od neospiritualističkih sekti otvoreno mešale u geopolitičke procese (posebno sekta Muna koja potpomaže i čak osniva neke mondijalističke komitete). Vrhunac konvergencije neospiritualističkih i sektaških pokreta jeste pokret New Age ("Novo doba", "Nova epoha"), nekakvo univerzalno i prilično neformalno udruženje najrazličitijih pravaca neomisticizma i savremenih jeresi. Čini se da je Nju ejdž postepeno postao pseudoreligiozna komponenta mondijalizma, sinkretički i sveobuhvatni zajednički imenilac svake hterodoksne i jeretičke mistike i religioznosti. Uz to, Nju ejdž uživa pokroviteljstvo jedne, s tačke gledišta savremene konspirologije, tako "istaknute" ličnosti kao što je engleski princ Čarls, koji je povezan sa svim mogućim mondijalističkim, cionističkim i masonskim komitetima, te se nalazi u centru pažnje razotkrivača "svetske zavere".
Kao posebna podvrsta neospiritualističke "zavere" može se smatrati "ufološka zavera", to jest "zavera bića iz letećih tanjira". Ovde arhetipsa paradigma konspirologije dostiže svoj ekstremni oblik pošto u centru "zavere" više nisu samo ljudi, već i "razumna bića s drugih planeta". Došljaci iz letećih tanjira su "tajni upravljači zemlje" koji teže da uspostave poseban poredak što odgovara posebnim "normama kosmosa". Često ufolozi svoje doktrine udovoljili zahtevima razotkrivača "zavere". Postoje čak i verzije da se "bića s drugih planeta" i "piloti letećih tanjira" ne pojavljuju iz drugih svetova već iz središta zemlje (što tačno odgovara tradicionalnim predstavama po kojima se pakao nalazi u središtu zemlje, iako, očigledno je, slična pretpostavka zbog nečega ne pada ni na pamet ufolozima koji zastupaju koncepciju "podzemnih bića s druge planete") Najpodrobnije izlaganje ufoloških teorija u konspirološkoj perspektivi može se naći u knjigama Žana Robena i Pola Beržijea.
Na čudan način povezani s temom letećih tanjira, javljaju se kod konspirologa i motivi "nacističke ezoterije". Prvi put su se pojavili u knjizi Luisa Auelsa "Jutro maga" i nadalje poslužili kao izvor nadahnuća za niz autora koji su istraživali ovu temu. U ovoj verziji "zaverenici" postaju bivši hitlerovci (posebno hitlerovski naučnici) i njihovi neonacistički saradnici. Oni i posle poraza Nemačke u Drugom svetskom ratu teže uspostavljanju svetske vladavine putem primene "alternativne tehnologije" ili posebnih magijskih sredstava, razrađenih u tajnim laboratorijama Rajha skrivenim u Južnoj Americi, Kanadi ili čak na Antarktiku. Neki tvrde da su upravo "nacistički ezoterici" lansirali leteće tanjire kao svoje tajno oružje i treba priznati da je prvo verodostojno pominjanje NLO datirano 1944. godine i to od strane engleskih pilota koji su obavljali vojna nadletanja iznad teritorije Nemačke. Fragmenti ovog "antinacističkog" konspirološkog modela, koji dokazuje da tajne sile Četvrtog Rajha spremaju čovečanstvu strašnu katastrofu kao odmazdu za poraz u ratu, često se sreću u informativnim sredstvima kako Istoka tako i Zapada, izazivajući strah od fašizma. Proizvodanja takvog straha karakteristična je za propagandu međusobno potpuno suprotnih savremenih političkih režima, koji često nemaju ničeg zajedničkog osim ovog nametljivog i parolaškog antifašizma.
Mogli bismo nastaviti nabrajanje konspiroloških varijanti i dalje razvijanje svake od nabrojanih tačaka, izdvajajući njihove podvrste i pojedine prelazne verzije. Na istii način mogli bismo putem spajanja ovih ili onih aspekata konspiroloških teorija zavere znatno proširimo spektar konspiroloških mogućnosti, bilo već razrađenih, bilo onih koje će razrađivati buduća pokoljenja konspirologa. U svakom slučaju, nama je bilo važno da pre svega ilustrujemo konkretnim konspirološkim koncepcijama našu tezu o ozbiljnosti konspirologije kao metodološkog, pa čak i ideološkog fenomena koji je u svakom slučaju vredan detaljnog i nepristrasnog izučavanja i analize. Ne treba ni pominjati da su u celom svetu ovoj temi posvećene ne samo stotine i hiljade knjiga, već i stalni konspirološki časopisi i bilteni koji sadrže najnovije i aktuelne informacije o ovoj problematici.
(U sledećem broju: Tajna društva i okultne sile istorije)
antrfile
Konspirološki model
Ideja "globalne zavere" predstavlja osnovu konspirologije čak i u onim slučajevima kada se radi o objašnjavanju ili "razotkrivanju" neke posebne, lokalne zavere.
Shematski, može se reći da početni aksiom konspirologije predstavlja ideja o postojanju tajnog društva, čiji članovi teže da pokore ceo svet i stvore potpuno novi poredak u kojem će oni zauzimati ključne pozicije i apsolutno gospodariti. Pri tome je važno da pretpostavljeni poredak neće biti bilo kakav poredak, već potpuno suprotan onome koji postoji sada ili koji je postojao "juče", to jest potpuno suprotan "prirodnom" poretku. Tajno društvo se ne sastoji prosto od "loših" ali "običnih" ljudi, već od posebnih "genija zla", koji pri tom poseduju izvesnu fundamentalnu tipsku anomaliju u poređenju s "normalnim", "prirodnim" čovečanstvom.
Prema tome: 1. U centru "zavere" nalaze se ljudi; 2. Ti ljudi su skriveni pod velom tajne; 3. Ti ljudi su principijelno defektni u samoj svojoj osnovi; 4. Cilj "zavere" je stvaranje "antirealnosti" koja odgovara "antinormalnosti" samih zavrenika; 5. Negativni cilj "zavere" je uništenje "prirodnog", "normalnog" poretka stvari koji predstavlja "smetnju" i "prepreku".
Odmah treba podvuči da prva tačka nipošto ne predstavlja tautološki sud. Naprotiv, ona je jedna od fundamentalnih crta savremene konspirologije, nastale posle epohe prosvetiteljstva, za razliku od analognih koncepcija koje postoje u tradicionalnim, "sakralnim" društvima. U principu, to da istorija ima nekakav cilj, logiku i predodređene etape priznaju sva religiozna, kao i izvesna čisto profana učenja (recimo, marksizam sa svojom logikom "smene ekonomskih formacija"). Ali odgovornost za ciklično kretanje istorije, koje se nesprestano udaljava od svog sakralnog izvora, dakle u pravcu njene neprestane degradacije, religiozni dogmati najčešće pripisuju bezličnim silama Usuda, Sudbine ili vanljudskim izvršiocima Predodređenja - anđelima, demonima, suštinama mraka, koje vuku čovečanstvo ka eshatološkom propadanju i raspadanju.
U savremenoj konspirologiji, pak,neprestano se podvlači upravo ljudski karakter zavere, a teleološke ideje Predodređenja po pravilu igraju pomoćnu ulogu i to samo kod određenih tipova konspirologa. "Zavera", to je obavezno "zavera ljudi" i nije slučajno što se pojava istorijske konspirologije podudara upravo sa epohom prosvetiteljstva, kada je humanistički, "čisto ljudski", faktor postao kultuna dominanta za određeni deo čovečanstva, tj. za Zapad.
U celini, novi vek je predstavljao oštar raskid s poslednjim inercijalnim ostacima sakralne civilizacije u Evropi, koja je naglo počela da se dezintegriše negde od poslednjih stoleća srednjovekovlja. Novi vek predstavlja trijumf "čoveka, uzetog kao nekakav causa sui. Paralelno sa ofanzivom humanizma na sve oblasti kulture, istorijska
Predodređenost i vera u nju tokom mnogih vekova realno je nadživela krah religiozne civilizacije na Zapadu i poprimila formu "tajnog društva" ljudi koji su odgovorni za negativni istorijski tok događaja, za sve zlo koje se dešava u društvu i civilizaciji u globalnim