Ako ovako nastave da brane Kosovo, od zemlje
"terorista", kakav nam je još uvek imidž u
velikom delu sveta, postaćemo zemlja klovnova. I to opasnih po svetski mir
Ivan
Molotok
Godine
1985.jedan američki ratni brod ušao je u Crno more i bez
najave i vidljivog povoda približio se krimskoj obali u visini Sevastopolja.
Onog trenutka kada su mu više nego iznenađeni Sovjeti
javili da je na samoj granici sovjetskih teritorijalnih voda i da će, ukoliko
je pređe, biti potopljen, kapetan je, uz hladno "sorry", brod
jednostavno okrenuo i vratio rutom kojom je doplovio. Ovu neočekivanu posetu, ni u to hladnoratovsko vreme, ni Sovjeti nisu bili shvatili
kao opasnost, čak ni kao jednu od tada čestih i očekivanih vojnih provokacija,
nego kao diplomatsku poruku čiji je smisao i epilog samo trebalo sačekati.
Rešenje zagonetke stiglo je
samo pet meseci kasnije i samo 2.000 kilometara dalje, u teritorijalnim vodama
Libije, koja je smatrana sovjetskom interesnom sferom. Pokazalo se da su
Amerikanci pet meseci ranije zapravo na terenu "pitali" Ruse šta
"misle" o tome dokle sežu (njihove) teritorijalne, a gde počinju
međunarodne vode (iako međunarodno pomorsko pravo ima o tome precizne
klauzule), te da u tom kontekstu nemaju osnova za reagovanje ukoliko se ta
udaljenost shvati kao važeća i u slučaju granice
između teritorijalnih i međunarodnih voda Libije. Kao što je poznato, Libijci
su tu granicu, u zalivu Sidra, gde su Amerikanci odlučili da izvrše
obimne vojne manevre, povukli znatno dalje i, u konačnom zbiru,
"isprovocirali" američku oružanu odmazdu sa posledicama koje sežu i
do danas.
Površinski uzeta nije, ali u
diplomatskom čitanju jeste sličan odnos između Srbije i Međunarodnog suda
pravde u Hagu, institucije Ujedinjenih nacija, u barem jednom ali dovoljnom
slučaju. Kad je 2007. godine, po tužbi BiH za genocid
"koji je počinila SRJ u Srebrenici", Sud ocenio da SRJ (odnosno njen
pravni sledbenik Srbija) nije počinila i nije odgovorna za masakr u Srebrenici,
ali da jeste odgovorna što ga nije sprečila i(li) što kasnije nije pokažnjavala
počinioce, Srbija je takvu odluku primila sa neskrivenim olakšanjem i kao
potvrdu ispravnosti vlastitih pravnih, političkih i moralnih okvira, u
granicama kojih je ostvarivala ceo spektar svojih raznovrsnih državnih načela.
Važnija od tih i takvih floskula za unutrašnju
političku upotrebu jeste činjenica da je Srbija, i pored prethodnih osporavanja
i vlastitog članstva u Ujedinjenim nacijama i, u vezi s tim, nadležnosti
Međunarodnog suda pravde u Hagu, prihvatila sudsku presudu kao ozbiljan,
pravedan, objektivan i obavezujući akt koji takvu svoju snagu i značaj crpe iz
profesionalnog i političkog integriteta ovog najvišeg sudskog tela pod okriljem
UN. Iz te odluke, odnosno iz neprikosnovenosti moralnog autoriteta Međunarodnog
suda pravde, takvog kakav jeste i sa strukturom i interesnim sferama koji su
danas isti kao i pre četiri godine, cela srpska politička elita već godinama
nepravedno i neopravdano izvlači argumente za vlastitu moralnu veličinu i
perspektive, pogotovo u vezi sa vlastitim zaslugama za srpsku istoriju u
poslednjih dvadeset godina.
Godine 2010. taj isti
Međunarodni sud pravde u tom istom Hagu, na insistiranje Srbije, na pitanje
"Da li je Deklaracija o nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim
pravom?" donosi mišljenje, odnosno odgovor da - jeste. I
to zato što nije u neskladu. Upravo ovakav odgovor na ovakvo pitanje
očekivalo je barem 90 odsto laika koji se niti u međunarodno niti u bilo koje
drugo pravo ne razumeju koliko ni u kosmičke "crne rupe", a samim
tim, da ih se pitalo, ne bi ga tako ni postavilo ukoliko ne očekuju nužno
posprdan odgovor, kakav je, uostalom, ergela ovdašnjih pravničkih i političkih
genija na adresu Srbije i dobila od Međunarodnog suda pravde (koji je gotovo
doslovno primoran da Srbima otkriva toplu vodu, poput: "Sve što nije
zabranjeno - dozvoljeno je", "Sve što nije krivo - pravo je",
"Ništa nije dugačko ako se dovoljno skrati", "Sve što nije u
nesaglasju - u saglasju je" ili, naprosto, "Kakvo pitanje - takav
odgovor!").
Ono, međutim, što se
običnom narodu učinilo sasvim logičnim i očekivanim (iako istovremeno i smrdi i
blamira), za vladajuću političko-pravničko-diplomatsku bulumentu, koja u ovoj
zemlji na i od takvih profesionalnih katastrofa uglavnom i živi, pa ih zato i
pravi, to je bio šok, komatozno stanje iz kojeg nisu ni pokušali da se izvuku
pre nego što su počeli da u nizu preduzimaju nove pogrešne, glupe i štetne
poteze. Jedan od takvih poteza, koji će srpsku stranu unapred svrstati u red
neuračunljivih i nedovoljno vrednih ikakvog međunarodnog obzira, a u kontekstu
kojim je ovaj tekst i počet, jeste drvlje i kamenje na Međunarodni sud pravde,
ovog puta na njegov sumnjivi politički integritet, oduvek svojstvene mu zle
namere, zavereničku strukturu i neobjektivne sudije. Takve ocene, posle onih iz
2007, a imajući u vidu i očigledno nizak prag pokazane srpske diplomatske i
političke komunikacije i uopšte umešnosti, zbog čega je Sud i odgovorio onako
kako je odgovorio, usloviće povratak Srbije na duže staze na status parije iz
devedesetih godina prošlog veka.
Druga strašna greška
ovdašnjih muljatora, ovlašćenih da u ime Srbije svetu šalju strateške poruke
umesto da se makar privremeno primire i krckaju svoje državne tople obroke,
markice za prevoz, regrese i dnevnice, jeste likovanje zbog nesumnjivih a
razarajućih svetskih "posledica takve odluke Suda": Sad će po celom
svetu da se digne separatistička kuka i motika i da, zahvaljujući "onom i
onakvom" Međunarodnom sudu pravde, donosi deklaracije o nezavisnosti, što
će svet dovesti do ivice rasula. U-ta-ta! Prvi je takvu projekciju
"posledica", i to odmah nakon što je Sud izneo "mišljenje", na TV B92 izrekao pravni zastupnik Srbije
pred MSP-om Saša Obradović, a kasnije su je ponavljali mnogi. Međutim, Quod licet Iovi, non licet bovi, što važi za jedne ne
važi za druge, što je moglo pre, ne može posle.Ako su u iščekivanju očekivanog odgovora Suda ovdašnji "diplomati" i
mogli sebi da dozvoljavaju analitičarske izlete nejake i zahvaljujući baš njima indisponirane Srbije u tuđa zavađena dvorišta, posle odluke Suda takvi izleti postaju političke diverzije, a njihovi nosioci (ponovo mi!)
podstrekači
na ugrožavanje svetskog mira i poretka.
U vezi s tim američki Stejt department zatražio je od bezbednosnih službi
potencijalnu argumentaciju za eventualno stavljanje Srbije na "meku"
listu zemalja koje podržavaju i propagiraju politički terorizam, od čega je do
statusaterorističke države
izuzetno mali i lak korak. Svojevrsna diplomatsko-medijska poruka stigla je
nekako istovremeno i zaobilaznom logikom i iz Rusije: vest da je Bogoljub Karić
"možda" dobio politički azil u Rusiji, u kontekstu
međunarodnih odnosa i tržišta značenja, ne znači da je u Srbiji spremna
optužnica za Karića niti da se tamo neki lokalni Dinkić nameračio da uništi
poznatog srpskog biznismena, ili tajkuna, svejedno, nego da i Rusija
"možda" smatra da Srbija "više nego što je prihvatljivo"
ugrožava osnovna ljudska prava. (Na politički azil imaju pravo i mogu
da ga traže osobe koje su prebegle u drugu zemlju zbog različitih vrsta progona u matičnoj zemlji. Ovo pravo, međutim, ne mogu da traže, a pogotovo ne da
dobiju, osobe koje su u svojim zemljama tražene radi nepolitičkih prestupa
ili zbog dela suprotnih ciljevima i načelima UN.)
Ostalimmentalnimvratolomijama, uvezisanoviminovimrezolucijamakojimasrpskavlastsrljajoš dubljeuizolacijuizbogkojihse čakiposlovičnononšalantniiradikalniMiloradDodikodnjejavnoograđuje, uskoro ćesenaslađivatiiUjedinjenenacije. Neka
nam je Bog na pomoći. O Kosovu se više i ne razmišlja.
Čak i vest da je Bogoljub Karić
"možda" dobio politički azil
u Rusiji, čita se kao Rusko priznanje da je režim u Srbiji "možda"
nedemokratski i uzurpatorski.