Mafija
Kruševac, Srbija:
Kako je jedan od privrednih giganata poklonjen Nemcima za vrednost samostalne
trgovinske radnje
Omerta* i Merima
Srednjovekovna prestonica Srbije Kruševac
danas jedva preživljava pod teretom armije nezaposlenih. Pri tome je Merima, jedan
od nekadašnjih industrijskih lidera celog regiona, po želji vrhuške Demokratske stranke poklonjena nemačkom
Henkelu
Piše: Milan Malenović
Još za vreme sankcija industrija kućne hemije i kozmetike
donosila je više prihoda nego sve ostale industrije zajedno. Ovo je tvrdio Slobodan
Maričić, koji je mnogo godina za potrebe nemačke kompanije Henkel
ispitivao srpsko tržište. Ne treba zato da čudi da su stranci još
devedesetih pokušali da se uglave u ovu profitabilnu industriju kod nas.
U jeku sankcija pomenuti Henkel je uložio oko dvadeset miliona nemačkih
maraka u fabriku deterdženata u Crnoj Gori, odakle bi se snabdevalo tržište
ondašnje Savezne Republike Jugoslavije. Treba obratiti pažnju na pomenutu sumu
koju su Nemci investirali u neuspeli projekat i uporediti je sa kasnijom
cenom koju su platili za celu Merimu iz Kruševca, pa će svakome
odmah biti jasno o kakvoj se pljački radi. Fabrika u Crnoj Gori, da napomenemo,
nikada nije proradila.
U isto vreme sankcija u Srbiji se pojavio izvesni nemački biznismen Ginter
Forbauer, zastupnik kompanija Vela, Bajersdorf,
Goldvel i Henkel i povezao se sa ovdašnjim
kriminalcima, tajkunima u nastajanju. Forbauer je imao preduzeća u Bugarskoj,
Makedoniji i Rumuniji, a u Srbiji je osnovao Beovel, preko koga će
narednih godina ići šverc kozmetičkih i proizvoda kućne hemije. Bivši trgovac
srebrom, Forbauer, danas ima vilu u prestižnom Kicbilu, gde mu je prvi komšija
Franc Bekenbauer, čija je kuća daleko manja i skromnija.
Slučaj
Forbauer
Koristeći svoja preduzeća u Makedoniji i Bugarskoj, kao i povezanost našeg
podzemlja sa ondašnjom vlašću, Forbauer je probijao embargo na taj način što je
robu ostavljao u Srbiji, a samo papire slao podmićenim bugarskim i makedonskim
carinicima. Isporuke su domaći tajkuni plaćali gotovinom koju je Nemac u putnim
torbama preko Mađarske nosio u Zapadnu Evropu. Samo je jednom imao probleme sa
mađarskim vlastima, koje su na aerodromu u Budimpešti otkrile jedan njegov
kofer pun para.
Preparati koje je Forbauer kupovao i švercovao u Srbiju bili su originalni
proizvodi kompanija koje je zastupao, ali daleko nižeg kvaliteta od istih
predviđenih za zapadnoevropsko tržište. Škart, moglo bi se slobodno reći, ali škart
upakovan u originalnu ambalažu. Neretko se radilo i o proizvodima kojima je
istekao rok upotrebe zbog čega su morali da budu povučeni iz evropskih
trgovina. Umesto da plaćaju uništavanje ovih artikala, Nemci su ih preko
Forbauera plasirali na srpskom tržištu.
Ali ne samo na tržištu današnje Srbije već i Kosova i Metohije i zapadne Makedonije. Koliki je značaj
Forbauer imao za albanske iredentiste i teroriste dovoljno govori činjenica
da su mu oni posle 1999. poklonili dve prodavnice i jedan restoran u Prištini,
koje i danas ima. U jednoj od pomenutih prodavnica prodaju se proizvodi od kristala,
kojima na veliko trguje Forbauerova supruga.
Za vreme sankcija i Merima iz Kruševca je koristila usluge
Forbauera i sličnih kako bi dolazila do repromaterijala. Još u to vreme, smatraju upućeni,
uspostavljeni su kontakti koji će biti značajni za kasniju privatizaciju ne
samo ovog preduzeća već i celokupne srpske industrije kućne hemije i kozmetike.
Milion
po milion
Tadašnji direktor Merime Vladimir Marković bio je kadar JUL-a. Odmah posle petooktobarskih promena, već 8. oktobra
2000. on odlazi u kabinet gradonačelnika Kruševca i funkcionera DS-a dr Save
Popadića da se raspita o svojoj rukovodilačkoj sudbini. Istog dana Marković
od Popadića dobija podršku za ostanak na mestu direktora, ali je prethodno
morao da plati sedam miliona dinara kao navodnu donaciju gradu. Kome su pare
zaista otišle nikome nije poznato. Pored toga, Marković u Merimi odmah
zapošljava i Popadićevog nećaka kao stručnjaka za ne zna se šta.
Nedugo zatim, Marković plaća i šest miliona dinara republičkoj vladi na ime
navodne pomoći poplavljenim područjima i od Zorana Đinđića dobija
pismo zahvalnosti i podrške.
Za svaki slučaj, a poučen notornom činjenicom da se u demokratiji vlast
smenjuje, Marković, pored saradnje sa poslanikom DS-a Miodragom Đidićem,
stupa u kontakt i sa narodnim poslanikom DSS-a Milošem Radulovićem,
na čiji nagovor odmah uplaćuje oko šest miliona dinara za grejanje kruševačkih škola,
a nešto kasnije donira još toliko za nabavku skenera za kruševačku bolnicu.
Kome je zaista otišao ovaj novac nije nam poznato, ali skener od njih nije kupljen.
Ovako podržanom sa svih strana, Markoviću više niko ništa nije mogao.
Zahvaljujući činjenici da je još sa Forbauerom uspostavio dobru poslovnu
saradnju, Markovića će strani investitori postaviti i na čelo Udruženja
proizvođača kućne hemije i kozmetike pri Privrednoj komori Srbije, gde je,
verovatno, i danas.
Pošto je svima isplaćao sve što se od njega tražilo, Marković
uvodi DP Merima u proces privatizacije. Još 2001. Zoran Đinđić
Kruševljanima saopštava da je najbolje da njihovu kompaniju kupi nemački Henkel.
Samo nije rekao za koga je to najbolje - za same radnike, ili za njega i nemačke
kupce.
Upućeni tvrde da je za prodaju Henkelu urgirala i Ružica Đinđić,
pa zato ne čudi da je na kraju tendera, od tri potencijalna kupca u igri ostala
samo ova kompanija. U to vreme, tvrde upućeni, i Marković je
iz Merime već prešao na rad kod Nemaca. Istovremeno je on od 22. avgusta 2002. bio ovlašćen
i da vodi pregovore i zaključi ugovor sa stranim partnerom u
postupku privatizacije. Odluku Upravnog odbora Merime o davanju
pomenutih ovlašćenja direktoru potpisao je Gradimir Milošević,
diplomirani hemičar.
Trasirao
propast
Prikrivajući tragove svog poslovanja, Marković u februaru 2003. traži od
finansijske direktorke Merime da otpiše dugovanja kupaca u završnom računu
za prethodnu godinu u visini od 15 miliona dinara. Ovo pokazuje da Marković "donacije",
kojima je spasavao svoju kožu i prao biografiju, nije plaćao samo sa računa Merime,
iako su sve išle na njen račun.
Finansijska direktorka Violeta Jovanović, kojoj je za nagradu
Marković nudio da napreduje na mesto direktora marketinga Henkela za
Srbiju, odbija da posluša i posle jedne žučne rasprave uzima svoju radnu knjižicu
i zauvek napušta Merimu. Štimovanje završnog računa morao je da preuzme neko drugi.
U biografiju Vladimira Markovića, čoveka koji je trasirao put Henkelu
pri preuzimanju Merime, vredi upisati i podatak da je finansijska
inspekcija svojevremeno u Merimi otkrila i malverzacije u visini od
desetak miliona dinara. Iako je tada pokrenut krivični postupak, Marković je po
izričitoj želji Demokratske stranke uspeo da dobije i treći mandat kao
generalni direktor, iako je po zakonu na čelu društvenog preduzeća mogao da
bude samo u dva mandata. Obrazloženje je bilo da, iako je
pokrenut postupak, Marković nije oglašen
i krivim. Zahvaljujući uslugama koje je činio onima na vlasti, a i svojim
rodbinskim vezama sa Jorgovankom Tabaković, on ni ne mora da se
plaši da će ikada da odgovara za sve što je uradio.
Protežiran od vrha tadašnje vlasti, Henkel je Merimu bezmalo
dobio na poklon. Tenderska komisija je vrednost Merime odredila na
osnovu procene Centra za ekonomiju Instituta društvenih nauka, urađene
još za stanje na dan 31. decembra 1997. godine. Po toj proceni, Merima
je vredela nešto više od 210 miliona dinara. Isti centar je i kasnije radio
revalorizaciju ove vrednosti i u decembru 2000. izračunao da Merima na
osnovu procene iz 1997. vredi nešto više od jedne milijarde dinara, odnosno
skoro 37 miliona nemačkih maraka (oko 18,5 miliona današnjih evra).
Bilo
dobro pre DOS-a
Država, odnosno porodica Đinđić, ovu revalorizaciju, međutim, nije htela da
uzme u obzir. Odbijen je ujedno i zahtev radnika Merime da se u 2002.
uradi nova procena vrednosti njihovog preduzeća. Razlog koji je ponudila Agencija
za privatizaciju više je nego smešan: navodno u tom trenutku na računu Merime
nije bilo nekih pola miliona maraka koliko bi nova procena koštala!?
Tako je samo po osnovu korišćenja procene iz 1997, bez revalorizacije, u
državni budžet od privatizacije DP HI Merima uplaćeno skoro 30
miliona nemačkih maraka (15 miliona evra) manje. Kada se uzme u obzir i da
je 2002. Merima na tržištu stajala bolje nego 1997, kao i da je u tom
trenutku imala na zalihama robu koju niko nije procenjivao, ispada da su ovo
preduzeće Nemci dobili na poklon. Ako, naravno, ne računamo "donacije"
koje su isplaćene čelnicima ondašnjeg DOS-a.
Da je Henkel Merimu kupio na rasprodaji pokazuju nam i
bilansi prodaje iz perioda privatizacije, pa tako vidimo da je kruševačka fabrika
"prodata" za vrednost svog jednomesečnog poslovanja. U
Programu svojinske transformacije DP HI Merima, koji Agencija za
privatizaciju nije uzela u obzir, Centar za ekonomiju tako na strani 14 navodi
kako je za revitalizaciju proizvodnih postrojenja potrebno ulaganje od nekih
tri miliona nemačkih maraka (1,5 miliona evra), a ta sredstva je bez problema,
navodi se dalje, mogla da obezbedi i sama Merima.
U trenutku privatizacije Merima je imala potraživanja prema kupcima
u visini od pola milijarde dinara, odnosno preko dva puta više
od svote za koju je prodata. Ni ovu činjenicu Agencija za privatizaciju nije
uzela u obzir pri proceni vrednosti svog kapitala u DP HI Merima.
Da potsetimo da je Henkel devedesetih, za vreme sankcija, u grinfild
investiciju izgradnje fabrike u Crnoj Gori, koja nikada nije proradila, uložio
skoro dvadeset miliona maraka (oko 10 miliona evra). Samo, tada na vlasti još
nije bila pljačkaška družina DOS-a.
Koga
čudi razbcivanje para
Iako se kupac obavezao da u prvih pet godina neće otpuštati radnike, već
posle prve godine na ulici je završilo 400 zaposlenih. Njima je preduzeće
isplatilo oko šest miliona evra nadoknade, što je onda bilo jednako dvomesečnoj
prodaji Meriminih proizvoda. Pri tom su radnici dobili bruto iznos, što
znači da su sami dalje morali da plaćaju penziono i zdravstveno osiguranje.
Kako su sa Henkel Merimom sklopili ugovore po kojima, navodno,
dobrovoljno i uz nadoknadu napuštaju firmu, oni nisu mogli ni da se prijave na
Biro za zapošljavanje.
U tom trenutku, dok je otpuštao stare, Henkel je u Merimi,
najviše u Beogradu, zaposlio 200 novih radnika, preuzetih iz struktura DOS-a,
ali i dovedenih iz Nemačke. Za ove nove radnike može
se reći da im je upala sekira u med.
Skoro svaki od njih dobio je službeni auto škoda (kupljeno preko
stotinu limuzina), kao i mobilni telefon nokiju, model koji se tek
pojavio na tržištu. Račune za korišćenje automobila i telefona naravno da je plaćala Henkel Merima.
Ovo razbacivanje parama uopšte ne treba nikoga da čudi.
U trenutku privatizacije DP HI Merima je imala preko 500 kupaca na
veliko svojih proizvoda, koji su pokrivali tržište od deset miliona ljudi. Neki
od njenih proizvoda bili su i svetski poznati brendovi.
U međuvremenu je Henkel otpustio skoro dve trećine od 1.169 radnika DP HI Merima, preuzetih privatizacijom
2003. godine.
Do otpuštanja je došlo i zbog toga što je Henkel preko prodajne
mreže Merime plasirao sopstvene proizvode iz pogona u Evropi. Novi
vlasnici su, naime, rukovodstvu Merime nametnuli obavezu da najmanje 30
odsto prodate robe budu uvezeni Henkelovi proizvodi. Preko 800 radnika
iz Kruševca ovo je platilo svojim radnim mestom.
U farsu se pretvorilo i sprovođenje obaveznih investicija
po privatizacionom ugovoru. Henkel je bio obavezan da u narednim
godinama u Merimu uloži svotu koja je jednaka nekadašnjoj godišnjoj
proizvodnji ovog kruševačkog preduzeća. Pored već pomenutih škoda, Henkel
je nabavio i pedesetak vozila za dostavu robe, a u rubriku
"investicije", pored nokijinih telefona, ušla je i obuka
radnika koji će zatim da - ostanu bez posla.
Đidićev
sindrom
Kako je generalni direktor Vladimir Marković, ovlašćeni
za sklapanje ugovora o privatizaciji, već bio prešao da radi kao savetnik Henkela,
ugovor je ispred DP HI Merima morao da potpiše neko drugi.
Upućeni tvrde da tog posla nije smeo da se prihvati niko
iz kruševačkog preduzeća i grada, pa je ceo posao odradio poslanik DS-a i siva
eminencija Kruševca Miodrag Đidić, koji je danas državni sekretar. Dvojica bivših
članova DS-a Đidića su svojevremeno preko medija optužili za krađu i lopovsku
privatizaciju, pa im se sada sudi zbog klevete.
Ubrzo posle privatizacije Merime oko 1.500
Kruševljana napustilo je Demokratsku stranku.
Imperijalni
maniri
Iako se na našem tržištu
kao strani partneri pojavljuju Vela, Bajersdorf, Goldvel i
Henkel, iza svih njih stoji američki gigant Prokter i Gembel koji je već monopolisao zapadnoevropsko tržište.
I u Nemačkoj Prokter i Gembel ima kolonijalne
poslovne manire, pa je tako sve nemačke rukovodeće kadrove zamenio Amerikancima.
Zauzvrat Nemci šikaniraju poslovodstva i zaposlene kompanija u Istočnoj Evropi
koje su kupili u talasu privatizacije.
Pomenute kompanije za račun američkog giganta su u Srbiji
pokupovale sve što je vredelo u industriji kućne hemije i kozmetike, tako da je
i srpsko tržište pod monopolom.
Demokratski
sunovrat
Od 2002. u Kruševcu je prodato preko dvadeset preduzeća,
ali je u istom periodu zahvaljujući "uspešnosti" ovakve
privatizacije, otkaze dobilo više od 9.000 ljudi. Ukupno je u Kruševcu 16.000
ljudi bez posla.
Na sličan način kao Merimu, ucenom generalnog
direktora Rake Dimitrijevića,
razulareni dosovci su privatizovali i kruševački Rubin za nekih dvadesetak miliona
evra.
Najviše je zarađeno na Fabrici maziva za
koju je Petrobart platio
25 miliona evra.
Privatizacijom je Kruševac mnogo izgubio, jer je od
nekadašnjeg industrijskog grada postao palanka. U doba SFRJ je,
da podsetimo, Kruševac bio na trećem mestu u Srbiji po industrijskoj
proizvodnji, dok je danas na - 82. mestu.
*
Sve ostaje među nama, naročito pare
Omerta
je
popularan obavezujući "stav" i svojevrstan kodeks časti, kojeg se kao
moralnog ustava drže kriminalne organizacije poput mafije, Ndrangete i Kamore,
najviše prisutne u južnim delovima Italije, na Siciliji, u Kalabriji i
Kampaniji.
Radi se o specifičnom obliku "zakletog
ćutanja", koji implicira "kategoričku zabranu saradnje sa državnim
telima ili oslanjanje na svoje usluge, čak i kad je u pitanju žrtva
zločina". Čak i ako je neko osuđen za zločin koji nije počinio,
morao je da izdrži kaznu bez davanja bilo kakvih informacija policiji, makar te
informacije nemale nikakve veze ni sa mafijom ni sa zločinom. Deo tog kodeksa
je i kazna smrću u slučaju razbijanja omerte.