Ispod površine
Zemun: Kako su
izuzetno prirodno dobro otimali kao da je bakšiš
Tal na vodi
Slučaj Nautičkog kluba u Zemunu je
utoliko interesantniji jer on pokazuje da i privođenje u Srbiji može da bude u
funkciji zataškavanja krivičnog dela koje počine oni na vlasti
Piše: Igor Milanović
Nautički klub u Zemunu je udruženje građana koje postoji skoro pola veka.
Od 1962. Klub koristi zemljište na zemunskom Keju Oslobođenja
i za to uredno plaća nadoknadu. Pošto se radi o udruženju građana privatizacija nije bila moguća, pa tako nije ni
sprovedena. Ona zakonom predviđena nije, ali je istini za volju pokušana ona
nezakonita, ispod žita.
Na skupštini Kluba 1998. za predsednika je ponovo izabran Zvonko Adamović.
Posle te skupštine, pa sve do 2009. nije više bilo ni izbora
predsednika, niti su polagani računi za godišnji
rad. Zvonko je sebi tako pribavio odrešene ruke za pljačke
i prevare benderovskih razmera.
On je tako bez ikakve odluke nadležnog organa Kluba 26. februara 2007.
osnovao sa Unijom poslodavaca Srbije zajedničko preduzeće Nautika-UPS DOO.
Osnivački ulog u gotovini u visini od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti
uplatila je Unija (80 odsto), Nautički klub (10 odsto) i potpuno nepoznati građanin
Aco Vulić (10 odsto). Nenovčani osnivački
ulog je, međutim, mnogo interesantniji za prevarante okupljene oko Zvonka.
Vredna
imovina skoro besplatno
U članu 14. stavu 4. Osnivačkog ugovora obavezuje se Nautički klub Zemun da
svu dokumentaciju, prava korišćenja materijalnih i nematerijalnih dobara,
dozvola, rešenja i saglasnosti stavi na apsolutno raspolaganje novoosnovanom
Društvu. Najvažniji deo navedenih prava je pravo korišćenja zemljišta na jednoj
od najatraktivnijih lokacija u Beogradu.
Kej Oslobođenja u Zemunu delom prolazi kroz staro gradsko jezgro. Na tom potesu, nekih
stotinak metara od centralne zemunske pijace i trga, Klub ima pravo trajnog
korišćenja zemljišta dužine oko 300 metara uz samu obalu Dunava, dubine placa
prema kopnu od petnaestak metara, a prema sredini reke od 100 metara. Javnom
vodoprivrednom preduzeću Klub za korišćenje pomenutog zemljišta sa
akvatorijumom plaća godišnje manje od 5.000 evra. Samo u pripadajućoj marini
Klub ima 130 vezova koje iznajmljuje.
Na delovima pomenute parcele Klub ima izgrađene objekte, dok za
još neke postoje odobreni planovi izgradnje. Sve u svemu, veoma vredna
imovina.
Sve ovo, Klub je voljom svog tadašnjeg predsednika Adamovića preneo na Nautiku-UPS
DOO za onih 400 evra osnivačkog uloga koliko je uplatila Unija poslodavaca
Srbije.
Ovo nije prva ovakva prevarna transakcija predsednika Adamovića. Još 1992.
godine prodao je, shodno odluci Predsedništva kluba, plovni objekat dužine 49,4
m i širine 6,18 m, nosivosti 455 tona, Relji Vukotiću koji je na plovilu
otvorio restoran Sent Andreja. Zanimljivo je da o ovoj kupoprodaji
postoje dva skoro istovetna ugovora potpisana istog dana. Po jednom, cena
plovila je bila 200.000 ondašnjih preavramovskih dinara, pa je zatim ručno
prepravljana, isto kao i datum, da bi konačno bio sklopljen drugi ugovor na
800.000 dinara. Cena je trebalo da
bude plaćena u roku od 60 dana, tako da upućeni tvrde da je zbog inflacije
plovilo prodato za jednu osrednju gozbu, koju je Vukotić upriličio u svom restoranu.
Preduzeće Sent Andreja se pojavljuje u još jednom čudnovatom poslu
sa Nautičkim klubom, kome je 2006. uplatila sponzorstvo u visini od 500.000 dinara, ali je ono
na volšeban način, manje od pola godine kasnije, postalo pozajmica vraćena
februara 2007. iz sredstava Kluba.
Preplaćeni
volonter
Nautičar Zvonko Adamović je i inače bio sklon raznoraznim "pozajmicama". Tako je u periodu od
februara 2007. do juna 2008. od Unije poslodavaca "pozajmio" skoro
tri miliona dinara koje nikada nije vratio. Na šta su ove pare utrošene
niko u Klubu ne zna. Isto je i sa bankarskim kreditom od oko četvrt miliona
evra podignutim navodno za šipove u marini na koje je, međutim, utrošena manje
od trećine ove svote. Šta je sa ostatkom i kako je kredit uopšte dobijen bez
garancija, ostaje nepoznanica za novo rukovodstvo Kluba. U međuvremenu
se pročulo da je kredit dobijen i vraćen pomoću
Nacionalnog investicionog plana, a da je najveći deo neutrošenog
novca otišao "onima gore".
Konačno, Zvonko u ime Kluba potpisuje ugovor o osnivanju zajedničkog
preduzeća sa Unijom poslodavaca koju zastupa Stevan Avramović, a pošto
ovo nije poslovalo kako je to zamišljano UPS je svoj udeo predao privatnom
preduzeću Metro na vodi koje zastupa Jovan Ranđelović. Ugovor je
sklopljen 10. marta 2009, a u sudu overen dve nedelje kasnije. Po njemu je
Zvonko sebi za zasluge oko čerupanja Kluba dobio mesečnu apanažu od 800 evra, navodno kao stalno zaposleni direktor marine, koja inače,
da podsetimo, pripada Klubu u kome je dotični volonterski predsednik?!
Početkom maja 2009. članovi Kluba su uspeli da se opepele i shvate da ih
predsednik Zvonko nemilice pljačka, pa su održali prvu Skupštinu posle više od
decenije, na kojoj su smenili staro, izabrali
novo rukovodstvo i anulirali sve nelegitimno sklopljene ugovore starog
predsednika. Bez obzira na to, Danijela Ilić deset dana kasnije Agenciji
za privredne registre podnosi ugovor o promeni vlasničke strukture u Nautici-UPS,
tako da je ovo preduzeće već tri dana kasnije upisano kao Nautika - Metro na vodi.
Posebna zanimljivost u celoj ovoj priči je da je u Agenciji za privredne
registre Nautika - Metro na vodi upisana još od 21. aprila 2007. (broj registracije BD 20948/2007).
Ranđelović, koji nije imao saradnike u novom rukovodstvu Kluba, sada
nasilno zauzima zemljište kluba i marinu. Na akvatorijumu u vlasništvu Kluba on
pokušava protivpravno da usidri svoja plovila iz neuspelog projekta Metro na
vodi, a da celokupni kompleks za sebe obezbedi uz pomoć kratko ošišanih
momaka.
JVP Beogradvode u međuvremenu donosi rešenje od avgusta 2009. i deo
akvatorijuma koji već pola veka koristi Nautički klub dodeljuje Nautici-Metrou
na vodi, odnosno Ranđeloviću, i to uprkos obaveštenju koje je uputilo novo
rukovodstvo Kluba. Pomenuto rešenje Beogradvoda nikada zvanično nije
dostavljeno Nautičkom klubu koji je do istog došao slučajno i to preko
privatnih veza. Pošto JVP Beogradvode u svom rešenju o korišćenju
priobalja navodi matični broj nepostojećeg preduzeća, ostaje nejasno kome je
sporno zemljište zaista dodeljeno.
Novo rukovodstvo Kluba zbog toga 18. septembra 2009. odlazi na razgovor kod
direktora Beogradvoda, Miloša Milovanovića, gde dobijaju obećanje
da će u roku od tri dana na uvid da im bude dostavljena sva dokumentacija.
Umesto toga, nekoliko nedelja kasnije u telefonskom razgovoru pravnik Beogradvoda
predstavnike Kluba upućuje na nadležni sud jer samo tako mogu da dobiju uvid u
spise predmeta. Očigledno je da čelnici Beogradvoda ne žele da ostave
pisani trag o svojim zajedničkim marifetlucima sa trojkom Ranđelović-Adamović-Avramović.
Planirano
odozgo
Isto tako postaje očigledno da iza pokušaja lopovskog otimanja Nautičkog
kluba, njemu pripadajućeg zemljišta i prava stoje osobe iz političke elite
Beograda. Novo rukovodstvo se, naime, još 20. oktobra prošle
godine obratilo gradonačelniku Draganu Đilasu sa molbom da on interveniše i zaustavi dalju otimačinu.
Dana 12. marta 2010. Klub se obratio i MUP-u, Odeljenju za privredni kriminal,
podnoseći krivičnu prijavu protiv sedam lica.
Umesto očekivane pomoći, Klub dobija rešenje Republičke direkcije za
imovinu od 28. juna 2010. sa zahtevom da odmah napuste poslovne prostorije koje
koriste već pola veka i za iste plaćaju zakupninu. Direktor Direkcije Bratislav
Pejović je pri tome priznao da je Klub, istina, zaključio ugovor sa JP Poslovnim
prostorom Zemun, ali da isto nije bilo ovlašćeno da raspolaže pomenutom
nekretninom. Kako se Pejović u svom dopisu pozvao na zaključak Republičke vlade od aprila 2007, što će reći da je
Direkcija preko tri godine znala da bi ona trebalo da bude korisnik pomenutih
prostorija i da ništa nije preduzimala dok je pljačkanje Kluba nesmetano išlo,
svakome je jasno da je otimačina zemljišta i akvatorijuma na zemunskom Keju
planirana sa mesta višeg od predsednika UPS-a i Nautičkog kluba.
Privođenje, pa zatim puštanje Avramovića, Adamovića, Ranđelovića i njihovih
pomagača, izvedeno jula ove godine, samo je bacanje prašine u oči javnosti,
budući da su pomenuti osumnjičeni da su prevarili sami sebe. Nautički klub
Zemun, naime, nikada nije bio u vlasništvu Unije poslodavaca, pa tako nije ni
mogao da od iste bude prodat Ranđeloviću, a na štetu UPS-a. Kao što
vidimo, priča je mnogo dublja i kompleksnija.
Nije dao da se vidi
Pošto prethodni predsednik
i neformalni vlasnik Kluba Zvonko Adamović nije priznao ni Skupštinu, ni njene
odluke kojima je smenjen, on je odbio da novom predsedniku Miodragu Mladenoviću
dostavi dokumentaciju o finansijskom poslovanju. Zbog toga je Klub morao da
angažuje revizorsku agenciju Contix, koja je na bazi zatečene
dokumentacije sačinila pregled poslovanja Kluba.
Već na početku rada
agencije došlo se do saznanja o nepravilnostima u radu prethodnog rukovodstva
Kluba, pa je slučaj prijavljen Poreskoj upravi filijala Zemun i republičkoj
finansijskoj policiji.
Na bazi Contixovog
izveštaja članovi IO Kluba napravili su pregled finansijskog poslovanja za
marinu, i to samo za 2007. i 2008. godinu, i došli do saznanja da je Nautički
klub oštećen za preko 10 miliona dinara. Radilo se o tome da je naknada za čuvanje
i privez plovila članova kluba naplaćivana u gotovini, pa je taj novac samo
delimično uplaćivan u klupsku kasu.
Ostatak su po krivičnoj
prijavi iz marta, zadržavali predsednik Adamović i njegov saučesnik Tomislav
Vladić, tada zadužen za vođenje klupskog bifea i kontrolu pristaništa.