(P)likovi

Početak kraja Srpske napredne stranke

U očekivanju Vođinog sudnjeg dana

Naprednjački brod je tek počeo da tone, a Aleksandar Vučić je već izgubio kontrolu nad uspaničenim pacovima. Otrgli su se svi koje je godinama zavlačio lažnim obećanjima, oni koji su se uplašili svežih tragova vlastitog kriminala i korupcije, a naročito srećnici koji su dobili ponudu da se na vreme transferišu u neko bezbednije okruženje. Bez obzira na mentalne poremećaje, koje svakodnevno javno manifestuje, Vučić nije glup. Vrhunski manipulant i ribar ljudskih duša zna ko su i kakvi su mu najbliži saradnici. Zna da su dosledni samo u odbrani ličnih interesa, istina i poštenje su im važni koliko Karlobag i Virovitica, a zube hrabro pokazuju samo kad nasrnu na svinjsku kolenicu u nedavno okupiranom „Franšu". Vučić ih je izabrao upravo zbog osobina koje i sam poseduje, tvrdi Tabloidov novinar Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde, dugogodišnji prijatelj i saradnik sadašnjeg srpskog premijera

Predrag Popović

Samo s takvima Aleksandar Vučić mogao je da zavede diktaturu, medije pretvori u servisni sistem za lečenje ličnih kompleksa i čišćenje biografije, privredu da iz fabrika preseli na bilborde, a policiju i pravosuđe da koristi u borbi protiv opozicije i nepodobnih pojedinaca.

I Ali Baba je bolje selektovao svojih 40 razbojnika. Vučić je to shvatio prilikom prvog drmanja trona. Pucanje je počelo po svim šavovima i upravo na način koji je opisan pre dva meseca u „Tabloidu".

Isti strani centri moći koji su ga doveli na vlast sada mu drmaju tron. Vučić je odradio posao, iskorišćen je i sad mu sleduje sudbina najpoznatijeg „Dureksovog" proizvoda. Da bi zaustavili širenje političke patologije i oživeli proces demokratizacije srpskog društva, stranci su pokrenuli logističku mašineriju koja istovremeno deluje na više nivoa. Podržali su formiranje novih stranačkih saveza, oslobađanje medija, opstruiranje vodećih režimskih tajkuna i, možda najvažnije, podele u Srpskoj naprednoj stranci. Scenario je napisan, uloge su raspoređenje i krenula je akcija.

Prvi je povukao nogu Aleksandar Rodić, vlasnik „Kurira". Izvinio se Srbiji, upalio svetlo u medijskom mraku i zamerio se Vučiću. Izdržao je kontraofanzivu Pinka i „Informera" i nastavio da trese režimsku kulu od karata. S nekoliko naslovnih strana, „Kurir" je okajao deo greha, narušio je atmosferu straha, Vučićevu zonu komfora. Za početak, dovoljno.

Diktatorovu paranoju podjaruju i afere koje raskrinkavaju njegove saučesnike u čerupanju Srbije, pre svih Nikole Petrovića, Siniše Malog i Slaviše Kokeze, ali i misterioznih likova iz drugog, ali jednako uticajnog i bogatog, ešalona koji predvode Branislav Đurđević, Slobodan Kvrgić i Goran Veselinović.

U toj grupi najslabija karika je Petrović. Hladan kao špricer u kafani „Kod Race", opušteno se uselio u Diposovu vilu na Senjaku. S ukupnim mesečnim primanjima od 203.515 dinara, zakup plaća 1.600 evra, a četvoročlanu porodicu izdržava s preostalih 11.517 dinara. Tako skroman, pohisteriše kad Savet za borbu protiv korupcije otkrije adresu vile. Kaže, plaši se. Ne kaže od koga.

Iako je strah iracionalna kategorija, treba mu verovati, sigurno ima razloga za brigu. Petrović je zauvek etiketiran učešćem u aferi reketiranja američke kompanije „Kontinental Vinds Srbija", koja će konačan rasplet dobiti tek po padu naprednjaka s vlasti, kad poligrafsko ispitivanje sprovede neko kome nije bitno ko je čiji kum.

Pohlepan, agresivan i bahat, Nikola Petrović je privukao ogroman animozitet javnosti. Ne toliko na sebe, koliko na Vučića. U vreme Vučićeve transformacije iz velikosrpskog radikala u evroatlantskog fanatika Petrović je imao značajnu ulogu, obezbedio mu je kontakt sa Stankom Subotićem Canetom. Sve kasnije Petrovićeve aktivnosti, političke ili savetodavne, bile su ili potpuno beskorisne ili su se Vučiću obile o glavu. Kao što je Vladimir Popović, zvani Beba, proizvodio neprijatelje Đinđiću, tako danas Petrović privlači odijum na Vučića. Đinđić se prekasno iščupao iz Bebinog zagrljaja, a ni Vučiću neće biti lako da se otrgne od Petrovića.

Popović i Petrović su opkolili Vučića, podilaze mu na najprimitivnije načine. Dokle to ide pokazuje i nedavna multimedijalna sesija u Crnoj Gori, koju je organizovao Beba Popović. Na tzv. Podgoričkom novinarskom forumu, održanom pre desetak dana, specijalan gost bila je Ksenija Vučić, prva diktatorova bivša supruga. Ipak, s obzirom da je tema tragi-komičnog plenuma bila „interaktivnost - kraj novinarstva ili istinska demokratizacija medija" valja priznati da Ksenija o tome ima šta da kaže. Baš kao i ostali saučesnici u sprdnji: Petar Luković, Boško Jakšić, Jovana Joksimović, Srđan Predojević i slični pinkoidni jurodivi hipnotizeri. Vučićevoj sujeti, trajno oštećenoj bezbrojnim kompleksima iz ne tako davne radikalske prošlosti, sigurno godi šlihtanje kojim paraziti anesteziraju njegovu inteligenciju.

Kad dođe vreme za to, a samo što nije, Petrović će se distancirati od Vučića. Naprasno će otići na službeni put u Francusku, Švajcarsku, Sejšele ili gde već sve ima firme. Bez pozdrava, ostaviće kuma da sakriva tragove o spornom poslovanju s „Novartisom", tenderu za „Tamnavu", reketiranju KVS, Diposovim vilama...

Petrovića ne treba kriviti što su mu lični interesi preči od kuma. Biznis ne poznaje kategorije vernosti i doslednosti. U porobljavanje Srbije Petrović nije ušao iz političkih razloga, oni su mu samo poslužili u ispunjavanju ambicija. Uostalom, kad se avantura završi, on će imati čemu da se vrati, ima čime da se bavi.

Tim putem krenuće i ostali funkcioneri koji su na vlast zaseli zahvaljujući Vučiću. Svak na svoju stranu, razići će se Srđan Verbić, Dušan Vujović, Željko Sertić i, naravno, Ivan Tasovac...

Kad napuste ministarske kabinete ostaće im samo nada da će svi zaboraviti kakvu ulogu su imali prilikom donošenja neustavnih odluka i zakona kojima su nanosili štetu građanima i državi.

U sivoj zoni, ni uz Vučića, ni protiv njega, ostaće nekoliko istaknutijih naprednjaka, koji bi, vođeni instinktom za samoodržanje, rado zbrisali samo kad se ne bi plašili vođine osvete. Tu grupu predvodi Bratislav Gašić, zvani Bata Santos. Najpoznatiji kruševački keramičar, trgovac kafom, vlasnik medija i sve ostalo, i pre imenovanja na mesto ministra odbrane imao je pare. Otkad je na vlasti, dodatno je napunio džepove i podigao crkvu u kojoj se ne kaje za sedam žrtvi u helikopterskoj nesreći.

Kad se naprednjački kartel raspadne, Gašić će imati gde da se skriva. Možda za sklonište izabere kuću u Karadžićevoj ulici broj 7 u Kruševcu, koju je kupio u maju ove godine. Na ime porodične firme „BG Produkt 1996", Gašić je tu kuću kupio iz stečajne mase preduzeća „Stevanović Invest". Objekat čija vrednost je procenjena na 17.722.961,07 dinara naprednjački poslovni Hudini platio je 3.600.000 dinara. Na taj način oštetio je bivše radnike i stečajne poverioce za 14.122.961,07 dinara, kojima nije ostalo ništa drugo nego da odu na Bagdalu, u Batinu crkvu i pomole se svetom Jovanu Krstitelju da ne oprosti grehe Vučićevom alavom dahiji.

Ipak, Vučić očekuje da najžešće unutarstranačke sabotaže predvode Zorana Mihajlović i Saša Mirković.

Targetovana kao najozbiljniji Vučićev protivnik, Mihajlovićka je već izložena napadima njegovih vernih kerbera. Sve što Vladimir Đukanović, ne od juče, piše i priča o njoj, potiče iz Vučićeve glave. Dodatni pritisak, kojim uz političke i moralne diskvalifikacije, optužbama za međunarodnu zaveru vrši Dragan J. Vučićević. Iako Vučićević zna da glasovi u njegovoj glavi nisu realni, sviđa mu se ono što čuje, ludo je dobro, pa se ne uzdržava ni od toga da je okrivi za pripremu i saučesništvo u nepostojećem državnom udaru. U obračunu sa svojom potpredsednicom Vučić je upotrebio i svoje najteže oruđe, kuma Vojislava Šešelja, bivšeg političara a danas uglednog tviteraša. Vučić okom, a Šešelj skokom na Pink, da objasni kako je Mihajlovićka „američki spavač" koji će biti aktiviran da predvodi obaranje legalno izabranog diktatora. U hajci, orkestriranoj u vinskom podrumu u Jajincima, učestvuje i šef policije dr Nebojša Stefanović. Poslovično robotizovan, ni ne trepne dok se iščuđava Zoraninoj drskoj spremnosti da sarađuje sa strancima.

Nije mu bitno što njegovo ministarstvo vodi Amadeo Votkins, britanski agent koji ima zadatak da srpsku policiju prilagodi standardima NATO-a. U skladu sa svojom ulogom, iako zvanično ima samo funkciju specijalnog savetnika, Votkins ima veći uticaj na MUP Srbije nego resorni ministar i premijer. Da nije tako, Stefanović ne sme da se zakune čak ni u svoj doktorat.

U svemu što vučićevci kažu o njoj ima mnogo istine. Koliko je to pogađa, pokazala je kad je na optužbe da radi za Amerikance odgovorila tako što je na krsnu slavu pozvala ambasadora Majkla Kirbija. Ne i kolege s naprednjačke deponije. Njih će da pozove u borbu protiv vođe. Oboje, i ona i Vučić, znaju da će se mnogi odazvati.

Zorana Mihajlović ima apsolutnu podršku Saše Mirkovića, gospodara Timočke krajine. Mirković je mentalni brat blizanac Vučića. Na srpskoj političkoj sceni samo on ima vučićevsku veštinu i energiju za spletkarenje, podvale i prevare. Ko u to sumnja, neka se seti - pobedu Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima u maju 2012, bez koje SNS ne bi zasela na vlast, nije izvojevao Vučić, nego Mirković.

Dok je Vučić sedeo u podrumu i naricao nad sudbinom (na izborima za gradonačelnika Beograda, Đilas ga je potukao sa 7 odsto više glasova), Mirković je smislio intrigu sa džakovima glasačkih listića, pronađenih u nekom kontejneru. Ta laž o krađi izbora dala je vetar u leđa svima koji su hteli da s vlasti zbace Demokratsku stranku. Pored toga, ne treba zaboraviti da je Mirković izvršio javno političko oceubistvo Boška Ničića, baš kao što je Vučić svojevremeno uradio Šešelju.

Uplašen malim razlikama, Vučić je oduvek iskreno prezirao Mirkovića, ali nikada nije imao snage i hrabrosti da mu se javno konfrontira.

- Mirković je opasan prevarant, ali bolje da ne pričam šta mislim o pripadnicima njegove etničke grupe - pričao je Vučić u vreme njihove prve saradnje, kad je, kao menadžer Marije Šerifović, Mirković skupo naplatio njene nastupe na predizbornim mitinzima.

Vučićev strah je opravdan. U Srbiji nema agresivnijeg i ostrašćenijeg osvetnika nego što je Mirković. On je prevario Ničića, pa se obrušio na njega i, već godinama, ne popušta.

Kad se zavadio sa Šerifovićkom, napisao je sočnu knjigu o njoj. Svog „brata" Acu Lukasa provlačio je kroz blato, zatrpavao ga krivičnim prijavama, šikanirao gde je stigao, a na pomirenje je pristao tek kad je pevač bio potpuno slomljen. Dok je bio u Dinkićevom URS-u, odlično je sarađivao s Ivicom Kojićem, koji je danas šef Vučićevog kabineta. Međutim, nedavno je i protiv njega podigao krivičnu prijavu. Mirković stoji i iza tužbe protiv ministarke poljoprivrede Snežane Bogosavljević Bošković.

Ministarku i njenog državnog sekretara Stanu Božović grad Zaječar je optužio da u interesu pojedinih tajkuna zloupotrebljavaju položaj i zastrašuju predstavnike lokalne vlasti.

Na svojoj televiziji „Moja", koju je kupio od Miće Jovanovića, Mirković povremeno pecne čak i Nikolu Petrovića, Vučićevog nedodirljivog konsiljerea. Za prelazak u opoziciju Mirković je pripremio i ostale medije čiji je vlasnik, od borske televizije „Best", preko brojnih portala, među kojima je i „Telegram", pa do tek registrovanog medija „Tanjug info".

Vučić je nedavno uspešno sabotirao Mirkovićevu nameru da kupi pravi Tanjug. Naravno, zaječarskom gazdi nije bila bitna novinska agencija, nego zgrada u centru Beograda, vredna više od deset miliona evra.

Osveta sledi, zna to i Vučić, zato preko Vučićevića zastrašuje Mirkovića. Uzaludan posao. Umesto da se povuče u mišju rupu, kako bi to uradili gotovo svi naprednjački funkcioneri, ratoborni Saško uzvratio je otvorenim pismom u kome je Vučića podsetio na svoj doprinos u borbi za vlast.

Uz Zoranu Mihajlović i Sašu Mirkovića, Vučiću će se suprotstaviti klan Tomislava Nikolića, kao i mnogi lokalni naprednjaci. Da diktatoru bude teže, uzmicanje na bezbednu distancu počeo je i kum Petar Panić Pana, doskora nezvanični kralj beogradskog asfalta. Kao i uvek, Pana će pratiti isključivo lični interes. A, on mu je sada okrnjen ulaskom u igru jednog kosovskog tajkuna, novog Vučićevog miljenika, koji se rešio nekoliko krivičnih prijava, parama koje je stekao na Kosovu u spornim okolnostima izgradio je kompleksnu imperiju i stavio se na uslugu vladaru i njegovoj porodici. Upravo u novosadskom kafiću „Plej", koji je...kupio od Novaka Đokovića, održavaju se pripreme za predstojeće pokrajinske izbore, kojima rukovodi bata Andrej.

Da mu je počeo kraj, Vučić će znati kad Pana ne dođe u Institut za državnu bezbednost, odakle tri godine rukovodi akcijama. A, da mu definitivno nema opstanka na vlasti biće jasno kad s naprenjačkog broda pobegne i Željko Mitrović.

Bertold Breht je u jednoj pesmi opisao cara koji je, tri dana posle smrti, ustao iz groba, prošetao prestonicom i shvatio da više niko ne mari za njega, da je nepotreban, svi su ga zaboravili. Ako srpski car Aleksandar Vučić ikada umre i vaskrsne, imaće šta da vidi: uplakane i prestravljene Aleksandra Vulina, Nebojšu Stefanovića, Nikolu Selakovića, Gorana Veselinovića, Igora Bečića i Zorana Babića.

Ko je njih poznavao, ni pakao mu neće teško pasti. Neće pakao, ali hoće opozicija. Bez bilo kakvog radnog staža izvan politike, neupotrebljivi i kompromitovani, oni će ostati uz vođu samo zato što neće imati gde da odu, jer ih niko neće.

Vulin je ministarsku funkciju iskoristio da nabaci neke poslove svojim partnerima i da dokaže koliko je opasno kad se tupan naoštri. Besmisleno preteranim pohvalama i degutantnim udvaranjem možda se kandidovao za Vučićevu treću suprugu, ali ne i za korisnog saradnika.

Istu upotrebnu vrednost ima i Zoran Vazduplohov Babić, s tim što se njemu vlast baš osladila. Spektakularnim skupštinskim nastupima dokazao je sposobnost da dva puta brže govori nego što misli, posle čega je tri puta razbijao glavu pokušavajući da shvati budalaštine koje je izgovorio, a od kojih se i ateisti krste.

Da bi bio lep koliko je pametan, redovno je išao na mezoterapiju i slične metroseksualne tretmane. Iskompleksiran, rešio je da dotera stajling. Nije uspeo da se reši otromboljenog podbratka, ali jeste 70 kg viška sala. Navodno, napustio je suprugu Natašu. Njegove zavidne kolege iz SNS-a tvrde i da se uselio u novi stan, koji mu je poklonio tajkun Vladimir Vrbaški iz Vrbasa, koji mu je kupio i kuću na Floridi (SAD-e). Kad ostane bez funkcije, naći će se u istom beznadnom stanju kao i kondukter Igor Bečić.

Nije im za utehu, ali mnogo veći problemi snaći će Nikolu Selakovića. Aktuelni ministar pravde je, pod pritiskom vođe, napravio velike brljotine za koje će morati da odgovara. Pored skandaloznih kadrovskih rešenja, kojima je devastirao ionako jadno srpsko pravosuđe, Selaković je javno zloupotrebljavao funkciju, progoneći sve koji su se zamerili Vučiću. Kad Srbija postane pravna država, on neće moći da objasni svoje postupke u progonu Miroslava Miškovića, ali ni u nezakonitoj zaštiti Željka Mitrovića, Andreja Vučića, Siniše Malog i ostalih stubova režima. Sa dr Nešom dobiće višedecenijsku robiju zbog pakovanja sudskih procesa.

Uz cara Aleka, iskreno i do kraja, ostaće samo brat Andrej. Jednako militantni, njih dvojica neće imati drugog načina da se bore za opstanak na vlasti nego da šire strah i nasilje. Sve što je do sada trpeo normalniji deo Srbije, sada će se strovaliti i na naprednjake koje njih dvojica označe kao izdajnike. No, što je bilo daleko, stiglo je blizu, urušavanje diktature je počelo.

KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA „ISTINA O VUČIĆU" NARUČITE NA 063/123-2702