Postdemokratija

RecikLAŽE

Moderna politika na Balkanu zaista ide u korak sa vremenom koristeći obnovljivu energiju, samo što su efekti potpuno suprotni štednji i zaštiti životne sredine. Naprotiv, okretanjem kako vetar duva i reciklažom laži, sve više zagađuje okolinu a život čini nepodnošljivo skupim. To se najbolje vidi na izborima i pri svađama i mirenjima nacionalnih vođa susednih zemalja, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, ugledni novinar i podpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Mile Isakov

Tako će Beograđani i za ove izbore ponovo dobiti metro, koji im je obećan na prošlim, pre četiri godine. Posle novog susreta Vučića sa Kolindom Grabar Kitarović, građani Srbije i Hrvatske dobiće još starije i lepše dobrosusedske odnose, od onih koji su pre dve godine najavljeni njihovim romantičnim susretom na mostu. Rešavanje sporne granice na lepom plavom Dunavu, koje je tada dogovoreno, ponovo je obećano za dve godine. U isto vreme, glupi ministar spoljnih poslova Holandije podneo je ostavku zato što je slagao da je prisustvovao nekom sastanku pre više od deset godina.

Pitao me prijatelj o čemu ću pisati sad u ovom broju, o beogradskim izborima koji samo što nisu ili o Vučićevoj poseti Hrvatskoj koja ih je bacila u drugi plan. A u čemu je razlika? Sve je to kampanja. Sve je u funkciji izbora, ovih i nekih narednih, u Srbiji ili Hrvatskoj, i sve je recikliranje istih laži i prevara radi vlasti u Beogradu ili Zagrebu.

Da se podsetimo, pre samo nekoliko meseci hrvatska predsednica, Kolinda Grabar Kitarović, otkazala je Vučićevu posetu zbog loše atmosfere u međusobnim odnosima i on se sa time saglasio, kao sasvim razumnom odlukom. Ništa se nije u međuvremenu promenilo, a ipak je sada pozvala srpskog predsednika u goste, što je on sa zadovoljstvom prihvatio i učinio po hitnom postupku u sred odlučujuće bitke za Beograd. (A rzlog susteta objašnjava u predhodnom tekstu Predrag Popovič u tekstu ''Vučić pada na Kosov).Obrazloženje je sad potpuno suprotno onom prvom, sastaju se upravo zbog iste loše atmosfere koja im je do juče bila smetnja, kako bi je, navodno, promenili.

Ništa se ni sad tom posetom nije promenilo i neće, a nije ni moguće budući da su razgovarali o stvarima koje nisu u nadležnosti predsednika dve države. Od pesmice koju su nam zajedno otpevali ostao je samo stari, dobro poznati refren, "složili smo se da se ne možemo složiti", ali nadamo se napretku.

Ne treba biti mnogo pronicljiv da bi se shvatilo čemu onda cela ta parada, koju su najgledanije televizije u Srbiji nekoliko dana dramatično najavljivale, pa cela dva dana direktno prenosile, a onda još nekoliko dana analizirale i komentarisale sa hvalospevima na račun Vučićeve mudrosti i hrabrosti. To je osvajanje Beograda Zagrebačkom ulicom, koja je reciklirana kad je Vučić postao premijer tako što su je dojučerašnji četnici preimenovali u ulicu komandanta Prve proleterske brigade Koče Popovića.

U prošlom broju Magazina Tabloid, na ovom istom mestu, saopštio sam da me je Vučićev susret sa Izetbegovićem u Istambulu, još jednom uverio da između njih postoji neka tajna veza i da se njihova javna prepucavanja, baš kao i miroljubivi sastanci, pažljivo planiraju i dogovaraju, kako bi jedan drugome pomogli u borbi za vlast.

Najkraće to funkcioniše ovako: Kad jednom od njih, zbog izbora ili neke druge krize u sopstvenoj zemlji, zagusti, on od drugog naruči napade da bi se oštrim odgovorom na njih svom biračkom telu predstavio kao nacionalni junak bez mane i straha, a kad im zatreba sedaju za okrugli sto da nas mire, nas koji se nismo ni svađali. Dakle, sami podmetnu požar sa kojim plaše svoje sunarodnike, a onda ga gase predstavljajući se kao spasioci. A sve to da bi skrenuli pažnju građana sa drugih, istinskih problema koji ih muče. Tako je Izetbegović pred naše predsedničke izbore, pokretanjem tužbe protiv Srbije za ratnu odštetu, Vučiću pružio priliku da izigrava heroja na braniku otadžbine, a sada mu se ovaj revanširao pred izbore za predsedništvo u Bosni i Hercegovini. Pošto mu je Erdogan, koji ih je okupio, dao licencu prvoborca za nacionalne i verske interese Bošnjaka, Vučić mu je svojim prisustvom dodao imidž razumnog i tolerantnog pregovarača, koji je, eto, prihvatljiv i za Srbe, sa kojima inače najviše ratuje u Bosni i Hercegovini. U tom tekstu sam izrazio sumnju da slične dogovore Vučić ima i sa nacionalistima u Hrvatskoj, ni ne sluteći da će tako brzo biti potvrđena.

Dakle, neposredno pred izbore u Beogradu, na kojima bi mogao i da izgubi vlast u prestonici, Vučić odlazi u posetu Hrvatskoj uprkos najgorim optužbama i pretnjama koje su mu odande, umesto dobrodošlice, upućene. Kakav heroj. Ide pravo mečki na rupu, da nas brani i odbrani od opasnog neprijatelja u komšiluku i da nam obezbedi mir i prosperitet, po cenu sopstvenog života. Podgrevajući predstavu o izuzetnoj opasnosti kojoj se Vučić neustrašivo izlaže za naše dobro, ministar srpske policije, Nebojša iz Beograda, izjavljuje da je ova poseta veliki bezbednosni rizik, a sam Alek saopštava kako nije zabrinut. Na naručene napade da je on okoreli četnik, odgovara kako niko iz njegove familije, ni po očevoj, ni po majčinoj liniji, nije bio u četnicima. Zaboravlja pri tom, samo jednu sitnicu, da je upravo on lično najveći deo svoje političke karijere bio istaknuti član četničkog pokreta i najbliži saradnik dvojice četničkih vojvoda, Šešelja i Nikolića, ali niko da ga na to podseti.

Da je sve dogovreno i izrežirano, potvrđuje inicijativa hrvatskog premijera, slučajno imenjaka Vučićevog brata, Andreja Plenkovića, koji je, baš kao Izetbegović nedavno, pokrenuo pitanje ratne odštete koju bi navodno Srbija trebalo da plati Hrvatskoj. Ta tema je razmatrana na njihovom sastanku iza zatvorenih vrata i nije bilo konferencije za štampu posle tog susreta. Naravno, nije to bila tema, bila je to samo nabačena lopta Vučiću da poentira opominjućom pretnjom, kako im on ne bi savetovao da otvaraju to pitanje jer bi Hrvatska time mogla mnogo više da izgubi nego da dobije. Očigledno, sve je isti scenario za zaluđivanje naroda na obe zainteresovane strane.

Po toj istoj matrici Vučić je u Zagrebu obećao moratorijum na zapaljive izjave, uvrede i pretnje srpskih zvaničnika prema Hrvatskoj. Prvo napujda Stefanovića, Vulina i Dačića, da laju preko granice, da bi imao šta da ponudi kao dokaz dobre volje kad ih ućutka. Njemu to, naravno, nije nikakav problem, dovoljno je da prestane da im daje takve zadatke, ali time se ništa ne rešava. Svakom razumnom jasno je da nije problem u tome što oni govore kako govore, nego što to rade iz vlade koja je navodno opredeljena za dobrosusedske odnose. Pošto tako misle, ako išta misle, ne treba i ne sme ih se ućutkivati, to je njihovo pravo, ali bi ih trebalo zameniti.

Šta uopšte znači moratorijum od sto dana na ratnohuškačke izjave, ako ljudi takvih ubeđenja i dalje sede u vladi i zagađuju okolinu? A, ako to što su govorili nije njihovo iskreno uverenje, tek onda bi ih trebalo smeniti zato što namerno stvaraju nezdravu atmosferu i zategnute odnose sa susedima. Ali, Vučiću ne pada na pamet da se odrekne svojih besnih kerova koje drži na lancu i može da ih cimne kad god poželi, jer oni laju ono što on želi a ne sme sam da kaže, zbog lažnog imidža koji sebi želi da izgradi. Inače, taj problem se vrlo jednostavno rešava ostavkama ili smenom takvih, jer narušavaju kredibilitet vlasti u kojoj sede. Zato sam u podnaslovu izneo primer holandskog ministra spoljnih poslova, Halbe Zejlstra, koji je ovih dana podneo ostavku zbog sasvim bezazlene laži u odnosu na one kojima se služi naša vlast. Naime, on je svojevremeno izjavio kako je bio prisutan sastanku na kojem je Putin saopštio da Belorusiju, Ukrajinu i baltičke države smatra delovima "Velike Rusije". Pošto je sad priznao da nije lično bio prisutan tom razgovoru, nego da je to čuo od nekog ko jeste, a koga nije hteo da ofira, odmah je podneo i ostavku.

Mada je sasvim moguće da je Putin zaista izrekao tako nešto, pa da je, dakle, i on preneo istinitu priču, činjenica da se lažno predstavio kao svedok toga bila je dovoljna da se kompromituje toliko da mora da se povuče sa obrazloženjem : " Reč je o kredibilitetu ministra Kraljevine Holandije. Taj kredibilitet mora biti izvan svake sumnje". Kada bi takvi standardi vladali i ovde, Srbija bi, baš kao i Hrvatska, preko noći ostala bez predsednika države, kompletne vlade, predsednice Skupštine i većine poslanika. Pa i bez lidera opozicije.

U međuvremenu, u izbornoj kampanji kao da se ništa nije ni događalo, jer svi su masovni mediji brinuli brigu hoće li nam se predsednik iz (ne)prijateljske Hrvatske vratiti živ i zdrav. I vratio se kao heroj iz rata, a ne prijateljske posete susednoj državi u kojoj je bio dočekan sa najvišim počastima i čuvan kao redak zver. Naravno, bilo je to lažno gostoprimstvo, ali nije ni on njima ostao dužan u tom smislu. Lažno se predstavljao, lažima pravdao za grehe iz prošlosti i delio poklone i lažna obećanja tamošnjim Srbima. Sve je bila predstava za naivne i lakoverne građane Beograda, koji bi sad trebali da mu odaju zasluženo priznanje zaokruživanjem liste koja nosi njegovo ime.

Primer im je dao Milorad Dodik, koji je odmah sutradan dojurio u Beograd da bi mu, povodom Dana državnosti Srbije, uručio najviše odlikovanje Republike srpske. Nije sasvim jasno kakve sad to ima veze, ni za čega je odlikovan, ali to nije ni važno, važna je poruka da je on zaslužio nagradu, dok drugi učesnici u izbornoj trci nisu vredni ni pomena.

I, naravno, Nemačka. U svrhe izborne kampanje u Beograd je dovučen i nemački ministar spoljnih poslova Zigmund Gabrijel, kojeg je Vučić, besprizorno mu se uvlačeći, predstavio kao ljudsku, moralnu i političku gromadu, sa kojom je on na prst u dupe. Gromada mu je sutradan iz Prištine uzvratila sa kocem u stražnjicu, izjavom da je najveća briga i posao Nemačke da ubedi države članice EU koje nisu priznale Kosovo, da to učine, jer Kosovo nikad više neće biti deo Srbije.

Tu Zigmundovu poruku, naravno, nisu prenele srpske televizije koje su direktno prenosile njihovu zajedničku konferenciju za štampu u Beogradu, kao ni novine koje su svoje naslovne strane ukrasile slikom njihovog rukovanja u nadprirodnoj veličini.