Govoreći otvoreno

O zaboravljenoj časti i novonastaloj pošasti u sportskom novinarstvu

Pantićev Šojić pred sudom

Nije normalno, pravno je neodrživo i protiv je etike, da presude koje nisu postale pravosnažne budu predmet komentara u javnosti. Uprkos tome, ovako nešto je nedavno učinio Ivan Ćurković, bivši golman "Partizana", bivši predsednik Skupštine ovog slavnog kluba, bivši predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, bivši...

Piše: Nikola Simić

Povod ovom tekstu je nedavna presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu (dakle, samo prve instance u presuđivanju), po kojoj je poznati i ugledni sportski novinar Milojko Pantić osuđen da Ivanu Ćurkoviću plati  milion dinara zato što je bivšem (lažnom) predsedniku Olimpijskog komiteta Srbije "naneo duševni bol i povredio čast i ugled".
Podsećamo da se odavno u srpskom pravosuđu nije desilo da neki siromašni sportski novinar bude osuđen na drakonsku kaznu od milion dinara, za ono što je govorio i pisao, a što se kasnije pokazalo kao savršeno istinito.
Da podsetimo: novinar Milojko Pantić je postupao i časno i profesionalno kada je srpsku sportsku javnost obaveštavao da je Ivan Ćurković nedostojan najviše funkcije u Olimpijskom komitetu Jugoslavije, a potom i Srbije, da su ga na to mesto progurali prijatelji da bi sakrili tragove koje bi mogao "da nagazi" tadašnji kandidat za mesto predsednika Olimpijskog komiteta Filip Cepter, ali...
Uostalom, Filip Cepter, po dobijanju presude Drugog opštinskog suda u Beogradu  izjavio je da je njom potvrđeno "da je kriminogena grupa izvršila puč u Olimpijskom komitetu i nelegalno me smenila sa funkcije predsednika ove organizacije...".
Gospodin Filip Cepter je za vodeće "izvođače" njegove nelegalne smene, i postavljanje Ivana Ćurkovića na mesto predsednika OK, apostrofirao je Žarka Zečevića i Snežanu Lakićević-Stojačić, ali, po saznanju ovog reportera, bilo je tu još dosta pomagača iz senke, koje Filip Cepter, razočaran u stanje  u srpskom sportu, nije stigao ni da upozna.
Groteskno je, na primer, da je novinar Milojko Pantić osuđen za tvrdnje, koje je potvrdio  sud,  i to na novčanu kaznu koja nije zabeležena u analima srpskog pravosuđa, kada su osude novinara u pitanju.
Još zanimljivija je, svakako, činjenica da su o toj sramnoj presudi ćutali novinarska udruženja, NUNS i UNS, pa nije jasno čime se ona ustvari bave - uzimanjem samo članarine, putovanjima, ili bi, ipak, trebalo da se bave zaštitom svojih članova! 
Hronologija događaja o sporu Milojka Pantića i Ivana Ćurkovića govori i o savršeno profesionalnom odnosu novinara u odnosu na svog kontraverznog sagovornika.
Sve je počelo kada je Milojko Pantić, onako kako nalaže etika profesije, pozvao Ćurkovića da čuje i drugu stranu. Dobio je kratak i drzak odgovor: "Pusti me na miru, Pantiću, budalo jedna".
Ovaj kratak telefonski razgovor mogli su da čuju i gledaoci "TV galaksije", ljudi iz mnogih medija, ali niko nije reagovao na te uvrede.
No, neko se ipak setio da stane na put Ivanu Ćurkoviću. Bilo je to pravosuđe na, zatim i veliki  Vlade Divac, zbog kojeg je Ćurković i povukao svoju kandidaturu. To mu je, svi su izgledi, najpametnije što je u svom životu učinio.

Na smetlište istorije

Napokon, Ivan Ćurković je definitivno otišao na smetlište sportske istorije. Milojko Pantić će, pretpostavljamo, nastaviti svoju borbu za pravdu - prosto da dokaže da je sve ono što je činio, činio je kao veliki borac protiv anomalija u srpskom sportu, posebno u sportskim institucijama Srbije.
A kakav je on borac, najbolje govore činjenice da je, bez obzira na privatnu tužbu, sada već bivšeg predsednika OK Ćurkovića, Milojku Pantiću satisfakciju dao sud koji je, u presudi Cepteru, osnažio sve njegove argumente.
Ovde treba ukazati na jedan drugi problem, čisto profesionalne prirode - to što je Milojko Pantić na vreme govorio o genezi izbora u OK, o eventualnim posledicama, dok mnoge njegove kolege sada samo tehnički konstatuju - da je Ivan Ćurković pune tri i po godine bio nelegalni predsednik Olimpijskog komiteta Srbije i da su sve odluke koje je on i njegova "kriminalna grupacija" donosila - ništavne. Ali, pojeo vuk magarca...
Čak ni naši "pošteni" i "profesionalni" mediji nisu našli za shodno da, tim povodim, objave faksimil presude po tužbi Filipa Ceptera, kojom je poništena odluka o njegovoj smeni sa mesta predsednika Olimpijskog komiteta Jugoslavije i kojom je na njegovo mesto postavljen Ivana Ćurkovića.

Depersonalizacija novinara

Sportsko novinarstvo, treba nevoljno priznati, ne spada u one profesije koje po tradiciji i istorijskom nasleđu, imaju visoke standarde morala i časti kao što su, primera radi, sudijska, lekarska, oficirska i druge profesije visoko vrednovane u našem društvu.
Pod čašću sportskih novinara podrazumevaju se sve one moralne vrednosti koje čovek, pre svega, poseduje kao pojedinac i medij u čije ime nastupa. U pitanju je profesionalni ugled i status koji novinar uživa na jednom širem planu, u ovom slučaju kod onih kojima se svakodnevno obraća, svojih čitalaca, gledalaca ili slušalaca.
Filozofsko shvatanje časti u objektivnom smislu sastoji se ipak u mišljenju drugih o našoj vrednosti, te na osnovu te naše vrednosti uživa se i poštovanje onih ljudi (čitalaca) pred koje sportski novinari svakodnevno izlaze. Artur Šopenhauer davno reče: "Čast je objektivno mišljenje drugih o našoj vrednosti, a subjektivno naš strah od tog mišljenja".
Činjenica je, međutim, da je misija sporta tokom istorije bila promenjiva, i da je dobijala nove dimenzije. Danas je sport svakako više od igre, u pitanju je globalni biznis, pa je kao takav podložan raznim vrstama manipulacije.
Sportski novinari se, tim pre, nalaze pred velikim izazovima - kako prepoznati ono što nije časno, što je manipulacija, što pripada sferi kriminala.  Današnji sportski novinar prema normama profesionalne etike, svog ličnog morala i časti mora da određuje meru onoga što podastire pred milionsku javnost.
Problem srpskog sportskog novinarstva nije samo u tome što mnogi sportski novinari  ne drže preterano do istine (istraživačko novinarstvo - šta je to?).
Opšte stanje u društvu, siromaštvo, uticaj pojedinaca ili tajkuna, na kraju krajeva vlasti i političkih partija, nisu izgovor za odsustvo profesionalnosti u delikatnoj profesiji kakva je novinarska. Pojam časti je, pre svega, povezan sa ličnošću, ističe Nikolaj Berđajev, a nje nema pri potpunoj depersonalizaciji.
U prošlosti smo, nema nikakve sumnje u to, imali teške socijalne, društvene i ekonomske krize i to je imalo svoje reprekusije i na profesiju sportskih novinara. Ovde, svakako, nije na odmet setiti i stare ruske poslovice "Gde je čast, tu je i istina". I tek sada smo došli na pravi teren i opciju koja bi, sasvim izvesno, trebalo da determiniše sportsko novinarstvo, danas i ovde. Sport po svojoj suštini, s obzirom da je medijski visokofrekfentan, traži pravdoljubivost i istinoljubivost.
Analogno tome, naročito u sportskom novinarstvu, čast novinara podrazumeva nešto više od materijalnog: iskrenu žrtvu. Nažalost, među ovdašnjim sportskim novinarima i dalje vlada jedna destruktivna potreba da se drugome naškodi. Naravno, i da u toj akciji sam izvođač prljavih poslova ne pretrpi štetu.
Borba Milojka Pantića, legende sportskog novinarstva Srbije i svih potonjih domovina, može da promeni stvari - iz osnova. Čekamo na to.