Požarevac
Episkop braničevski Ignjatije u ulozi ugostiteljskog
preduzetnika
Deset sa lukom i salata
Umesto da brine o dušama svojih vernika, episkop Braničevski i manastir
Zaova najradije brinu o popunjenosti
svojih džepova, i džepova svojih istaknutih ljudi, pa makar za to morali
da plate i vernici
Mersiha Hadžić
Još pre jedne
decenije, tačnije, 19. jula 2000. godine, Pred opštinskim sudom u Požarevcu
manastir Zaova, koji je zastupao sveštenik Vladan Petković i
preduzimač Milan Đuričić, dobitnik dva ordena Svetog Save koji mu
je dodelio Patrijarh, overili su ugovor kojim se predviđa rekonstrukcija
postojećih i izgradnja novog objekta. Iako se kao ugovorna strana ne pominje
episkop braničevski Ignjatije, on je faktički bio osoba koja je
vukla sve konce.
Za ugovorom predviđene radove nabavljene su neophodne
dozvole, a onda je episkop počeo da se meša u izvođenje radova i sve je krenulo
nizbrdo.
Osim izgradnje novog konaka episkop Ignjatije je
tražio da mu investitor Đuričić, sazida i letnju rezidenciju na terenu koji
pripada manastiru Zaovi. Iako ovo nije bilo predviđeno prvobitnim ugovorom
Đuričić je pristao i na to, smatrajući ovu investiciju kao svoj dobrovoljni
prilog Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Episkop je zatim sam izabrao najpogodniju lokaciju za
izgradnju svoje rezidencije i istu svojeručno obeležio pobijanjem kočića. Pošto
je za idealno mesto odabrana jedna uvala iznad koje je bilo malo brdašce,
investitor je odlučio da istu naspe zemljom dobijenom poravnjanjem terena.
Rušenje brdašceta je bilo neophodno i iz bezbednosnih razloga kako se zemlja sa
njegovih padina ne bi kasnije obrušila na vladičinu rezidenciju.
Ovi zemljani radovi, za koje se verovalo da su samo
priprema za kasniju izgradnju, nisu bili prijavljeni nadležnima, niti je za
njih dobijena bilo kakva dozvola. Manastir Zaova je, međutim, pod zaštitom i to
ne samo objekata koji se nalaze u njegovom sklopu već i u pogledu konfiguracije
terena.
Zbog neprijavljenih radova reagovala je inspekcijska
služba skupštine opštine Malo Crniće, na osnovu čije prijave je Regionalni
zavod za zaštitu spomenika kulture iz Smedereva naredio obustavljanje svih
radova, čak i onih za koje je već bila izdata dozvola. Zbog ove naredbe
pomenuti ugovor iz 2000. godine, više nije mogao da bude ispunjen.
Pre obustave radova investitor je, ipak, ispunio deo
ugovora koji se odnosio na rekonstrukciju postojećih objekata i počeo sa
njihovom eksploatacijom, što mu je ugovorom bilo zagarantovano.
Umesto da pokušaju kroz zajedničku saradnju da
pribave dozvolu za nastavak radova i time prevaziđu nastali problem, čelnici
manastira i eparhije odlučili su se na raskid ugovora i to i dela koji je već
ispunjen.
Dana 24. maja 2009. punomoćnik manastira, advokat Miroslav
Nikolić iz Svilajnca Opštinskom sudu u Požarevcu podnosi tužbu radi
raskida ugovora.
Problem nije nastao oko raskida samog ugovora, do
koga je na kraju i došlo, već po pitanju ko kome i koliko odštete treba da
isplati. Investitor Đuričić je u izvedene radove, kako one pripremne tako i
okončane, uložio pozamašnu sumu novca, a do obustave daljih izvođenja nije
došlo njegovom krivicom.
Nasuprot tome, veran svom ubeđenje da se "u
Crkvu unosi, ali se iz nje ne iznosi", episkop je insistirao na tome da se
Đuričiću onemogući dalje uživanje plodova njegovih radova na manastirskom
imanju, te da mu se zbog toga oduzme i pravo na korišćenje manastirskog
restorana čiju je obnovu investitor sam finansirao.
Zbog toga opunomoćenik manastira Zaova, advokat iz
Požarevca pribegava pravničkoj akrobatici tvrdeći na sudu da Đuričiću nije
naneta nikakva šteta, jer je on svoje ulaganje nadoknadio korišćenjem pomenutog
restorana u periodu od desetak godina.
Prema ovome
ispada da je investitor dužan da iz sopstvenih prihoda samog sebe obešteti za
delovanje drugih lica!?
U suštini iza celog spora koji vodi manastir Zaova
stoje materijalni interesi, budući da se uvidelo da renovirani restoran
godišnje može da zarađuje i preko 6.000 evra. Da bi se domogli tih para episkop
Ignjatije i nastojatelj manastira pribegavaju i očiglednom kršenju zakona. Član
1 Ustava Srpske Pravoslavne Crkve govori da je ona jedna, nedeljiva i
autokefalna.
Po članu 212
stav 4 istog Ustava, manastiri i eparhije nisu pravna lica i ne mogu bez
odobrenja sa najvišeg mesta SPC-a da vode sporove čija je vrednost iznad
200.000 dinara, a šteta koja treba da bude nadoknađena Đuričiću meri se
desetinama miliona dinara.
Isto tako, po članu 212 stav 2 Ustava bez odobrenja
vrha SPC-a manastir Zaova nije smeo ni da zaključi ugovor u vrednosti većoj od
2.000.000 dinara, a samo za rekonstrukciju i izgradnju ugovorom sa Đuričićem
bila su predviđena ulaganja od 1. 260.000 tadašnjih nemačkih maraka.
Očigledno je da ni nastojnik manastira Zaova, ni
vladika braničevski nisu ni tražili, ali ni dobili potrebne dozvole od osoba
koje su Ustavom SPC-a jedine ovlašćene da takve dozvole i izdaju. Da li je
razlog ovog ilegalnog delovanja činjenica da su i Ignjatije i njemu podređeni
od samog početka znali da će varanjem dobronamernog investitora ostvariti
protivpravnu imovinsku korist, koju bi neko iz Svetog Sinoda mogao da im
ospori?
Ne dao Bog nekome da odbije da da dobrovoljni prilog
koji od njega traži episkop Ignjatije! Episkop je pri svemu zaboravio da je od
Đurića već na poklon dobio automobil marke "Mercedes", da je isti
preduzimač o svom trošku obnovio dve crkve i u Zaovi uveo podno grejanje i
sredio podrum!