Postdemokratija
Dužnička
kriza nije završena
Grčka pokazna vežba
Način
na koji je reagovala vrhuška Evropske unije na najavu referenduma u Grčkoj
nameće nekoliko ozbiljnih pitanja o prirodi same Unije i suštini njenog
funkcionisanja. Da li je Papandreu pogrešio predlažući da se raspiše referendum
o pomoći EU njegovoj zemlji ili je namerno isprovocirao evropske lidere da
pokažu svoje pravo lice i namere? Da li oni spasavaju Grčku ili pre svega svoje
banke, industrije i evro bez kojeg nema ni evrozone, pa ni Unije? Ko je izabrao
Centralni Komitet EU na čelu sa Merkelovom
i Sarkozijem? Zašto je Grčka toliko dužna i ko će to da platiti? Rasprave o
tome ko plaća čije dugove u EU neodoljivo podsećaju na slične rasprave koje su
prethodile raspadu Jugoslavije, tvrdi Tabloidov kolumnista Mile Isakov,
bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu
Piše Mile Isakov
Dužan
k'o Grčka. Kao kiša oko Kragujevca. K'o ozeblo sunce. To su
neke od uobičajenih izreka kojima se svakodnevno poštapamo i ne razmišljajući o
njihovom pravom značenju. Tako se događa da ih često koristimo sasvim
neadekvatno, pa i nakaradno. Na primer, trebalo bi reći
- Čekam
kao ozebao sunce, a ne k'o ozeblo sunce. Ko zna ko je davno izmislio navodno
poslovično zaobilaženje kiše oko Kragujevca, ali to se u našoj kolektivnoj
svesti uvrežilo kao paradigma i koristi se neštedimice i danas kada bi
primerenije bilo reći - Okoliši kao Fijat oko Kragujevca. Tako je i sa
dužnom Grčkom. Naša izreka se odnosi na neka davna vremena, a ovaj grčki dug,
mada novijeg datuma, nije ništa novo i nepoznato, samo što je neko odlučio da
sada isprovocira krizu. Ko i zašto? Zašto baš sad i zašto baš Grčka, kada se
isto tako dobro zna za ogromne dugove i drugih zemalja, ništa manje opasnih od
grčkih.
Popularna floskula - dužan ko Grčka - nastala je za
vreme Velike svetske krize početkom tridesetih godina prošlog veka, koja je
posebno dramatično zahvatila Grčku, zbog toga što je ona tradicionalno bila
izložena ogromnom uplitanju stranih interesa u njen politički i ekonomski
život. Prvi grčki kralj, poreklom iz Bavarske, bio je nametnut i finansijski
pomagan sa strane.
I prve političke partije bile su pod
snažnim
uticajem velikih sila. Malo je poznato, takođe, u kojoj meri su, nakon Drugog
svetskog rata, Velika Britanija, a potom i SAD, preko svojih diplomata, misija
i savetnika, nastojale da kontrolišu ministre, sudove i obaveštajne službe
Grčke, ulažući ogromna sredstva. Grčka je dobila ubedljivo najviše sredstava iz
Maršalovog plana po glavi stanovnika. Prisustvo stranih interesa snažno je
opterećivalo Grčku sve do uvođenja diktature 1967. godine. Nakon sloma
diktature 1974, Grčka je nastojala da stekne političku autonomiju, koju je kroz
istoriju retko posedovala. I bila je u tome uspešnija nego što su mnogi to
očekivali, što se nekima naravno nije baš dopadalo. U nemogućnosti da to
spreče, ponovo su poželeli da te procese kontrolišu velikodušnim pozajmicama, a
zaduženost Grčke je galopirajuće rasla.
Članstvo u Evropskoj uniji značajno je pomoglo Grčkoj,
ali u izvesnoj meri i odmoglo. Profesor istorije na njujorškom Kolumbija
univerzitetu Mark Mazover, na primer, tvrdi da je time znatno poboljšan životni
standard i omogućena tranzicija ka demokratiji bez većih trzavica, ali da je
priliv evropskih fondova takođe doprineo i stvaranju atmosfere u kojoj su
ignorisani strukturni ekonomski problemi. Bogati fondovi EU omogućavali su
ciklično zaduživanje i vraćanje dugova tako što su grčke vlade, sklone
nekontrolisanom zapošljavanju pristalica u javnom sektoru, tražile i dobijale
pomoć od Brisela. Sve one započinjale su i izvesne stabilizacione mere, ali je
finansijska disciplina i kontrola popuštala pred svake nove izbore. I tako u
krug. Sada je račun stigao na naplatu, a CK EU, kojim rukovode Nemačka i
Francuska, odnosno Merkelova i Sarkozi, odlučio je da zategne omču oko vrata
levo orijentisane grčke vlade Jorgosa Papandreua, koja uprkos dužničkoj krizi
nastoji da očuva sopstvenu samostalnost i autonomiju grčke politike. Predlog
Nemačke da proda svoja ostrva radi vraćanja dugova grčka vlada je odlučno
odbila, a zamenik premijera Teodoros Panagalos se javno zapitao odakle Nemcima
moralno pravo da drže lekcije Grcima, dok istovremeno izbegavaju svoju
istorijsku odgovornost i obavezu da plate Grčkoj ratnu odštetu. U ogorčenoj
grčkoj javnosti su se pojavile i brojne, manje ili više prikrivene aluzije o
tome kako je i Hitler merkao ista ostrva.
Na slikovitu primedbu kancelarke Angele Merkel da je
prošlo vreme kada su Grk, Portugalac i Irac uveče pili u kafani, a Nemac im
ujutro plaćao račune, Dragomir Janković sa Evropskog ekonomskog instituta u
Briselu primećuje da oni piju nemačko pivo na kojem Nemci dobro zarađuju, te da
nije tačno da Nemačka plaća dugove drugih zemalja. Povlačeći neprijatne
paralele, Janković podseća da je i raspad Jugoslavije počeo kada je zapodenuta
rasprava o tome koje republike najviše novca daju za nerazvijena područja i ko
koga eksploatiše.
Otpis dela duga je spasavanje
glavnice
Dogovorom lidera evrozone, privatne finansijske institucije, pre svega
francuske i nemačke banke, treba da otpišu deo potraživanja prema Grčkoj, a EU
treba da obezbedi program pomoći vredan 100 milijardi evra. Kome je to u
interesu i kolika je cena takve pomoći?
Banke koje su pristale na otpis grčkog duga nemaju šta
da brinu jer će biti dokapitalizovane sa 108 milijardi evra, mada neki to
nazivaju "nuklearnim rešenjem", jer kao u slučaju atomske bombe,
Evropski fond za finansijsku stabilnost ne bi trebalo da bude upotrebljen. On
treba samo da služi ohrabrivanju svojih i odvraćanju onih drugih,
nedobronamernih, odnosno da pokaže moć i tako spreči "napad spolja".
Ovako, kada se jednom aktivira i tako načini presedan, to bi moglo da izazove
domino efekat i kod drugih država i banaka, koje bi mogle s pravom da zatraže
sličnu pomoć.
Sa druge strane, pojedini stručnjaci procenjuju da je
dogovor o otpisu dugova stigao prekasno i da pomoć više nije dovoljna da Grčku
izvede na održiv razvojni put. Po njima nije dovoljno samo skresati grčki dug,
potrebno ga je potpuno otpisati, a to nije moguće bez napuštanja evra. A bez
evra nema ni evrozone, a verovatno ni Evropske unije. Spasavanjem evra Nemačka
zapravo spasava svoju industriju i održava jedinstven ekonomski prostor na
kojem su njeni proizvodi najbolje pozicionirani. Zato ne čude tvrdnje da su
usvojene mere samo vatrogasne i da nisu rešenja na dugi rok za probleme u
evrozoni, koj imaju i značajnu političku konotaciju. Takvi prosto ne vide kako
se 17 ili 27 zemalja EU mogu saglasiti oko ključnih pitanja bez fiskalne unije
i bez pune demokratičnosti u odlučivanju.
Spasavanje Grčke od bankrota očigledno je politička
odluka, jer ekonomske zakonitosti nalažu da ona treba da bankrotira, što bi po
mišljenju mnogih eksperata bio jedini pravi lek, ali onda bi nemačke i
francuske banke koje su imale problematične plasmane u državne obveznice Grčke
mogle biti likvidirane. I otpis dela dugova ih je svakako pogodio, ali bolje i
to nego da izgube sve. Zbog toga su Nemačka i Francuska rešile da spasavaju
stvar po svaku cenu, bez obzira na to da li je to u najboljem interesu same
Grčke. Zapravo, ovim je najmanje rešen grčki problem. Za Grčku bi najbolje bilo
da izađe iz evrozone, kažu neki stručnjaci. Preko drahme bi mogla da resetuje
svoje dugove, Evropa bi samo dokapitalizovala banke, a pritisak na evro bi se
smanjio. Ovako, dužnička kriza nije završena, a Grčka ulazi u novu fazu sa
nesagledivim posledicama.
Papandreu ih je pročitao
Jorgos Papandreu, čiji su i otac i deda takođe bili
premijeri Grčke, može biti sve samo ne naivan političar, zato je krajnje naivno
proglašavati greškom njegov manevar sa referendumom. Uočio je on, očigledno
bolje od mnogih, sve skrivene zamke pomoći koja se na silu natura, sa nimalo
skrivenim pretnjama i ucenama. Nije baš da tuku ako nećeš da primiš njihovu
pomoć, ali otvoreno prete da će te izbaciti ne samo iz Evropske unije nego i iz
Evrope. Zašto? Kakva je to pomoć?
Papandreu, kao ličnost od formata većeg od većine
evropskih sagovornika, pre svega nije želeo da trpi takav odnos ni prema sebi,
ni prema Grčkoj. Nije on napravio grčke dugove, ali se hrabro
i odlučno
upustio u radikalne reforme i restrikcije, znajući da tako mora biti.
Nije ustuknuo ni pred protestima i štrajkovima s pravom ozlojeđenih
sunarodnika, uveren da je to za njihovo dobro i neophodno za budućnost njihove
dece. Znao je, naravno, da su interesi onih koji pomažu drugačiji a namere ne
uvek najčasnije, ali i to je bio spreman da proguta sve dok je mogao da očuva
sopstveni i nacionalni obraz i suverenitet. Znao je on da će se Grci, pre ili
kasnije, morati navići na manje plate i kasniji odlazak u penziju, ali nije
želeo više da ih u to uverava u uslovima dok Evropa gleda na Grčku kao
poslednja velika sila koja želi da kontroliše njenu sudbinu. Nije mogao, nije
bilo uslova da im to sada objašnjava i dokazuje, ali nije želeo da im on bude
kriv kad to shvate i osete na svojoj koži. Zato je tražio referendum, da im ne
bi on nametao rešenje za koje je znao da može lako da se izrodi u novi oblik
dužničkog ropstva. Želeo je da svi građani uzmu učešće u tom projektu svesni
svih prednosti i opasnosti. Njegov predlog, pokazalo se, doživljen je kao prst
u oko evropskim moćnicima, mada nije jasno kako je moguće da demokratska
Evropska unija tako otvoreno bude protiv referenduma, kao vrhunca demokratije.
Tek, Papandreu je otišao iscrpljen titanskom bitkom
protiv krize ekonomije i javnog mnenja, ali čista obraza i uzdignutog čela.
Vreme će tek pokazati koliko je bio u pravu. Imajući u vidu pojavu evropskog
Centralnog komiteta tim povodom i njegovu nervoznu reakciju na najveće tekovine
demokratije, biće da je sasvim dobro anticipirao vreme koje dolazi. Svi bi iz
toga mogli da izvuku neke pouke.