(Pr)osudite sami
Lakoća zaborava
Milovan Brkić
Lov na Olivera Dulića, koji ima
za cilj da se gladni građani naslađuju, još je jedna mizerija srpske političke
elite.
Kada
bih postavio pitanje građanima Beograda da li poznaju Dejana Malog, Slavena Ticu
i još nekoliko hiljada onih koji se nisu isticali u javnosti, ali su s pozicije
''prijatelja'' Zorana Đinđića, Borisa Tadića, Dragana Đilasa ili Bojana Pajtića,
pokrali desetine miliona evra, retko da bi se neko setio ovih ovejanih lopova.
Pomenuti
Dejan Mali je, dolaskom DOS-a na vlast, u politiku ušao go ko pištolj, što bi
se reklo. Onda je, pozivajući se na prijateljstvo sa Borisom Tadićem, uvek bio
neki visoki službenik u gradskoj vladi. Bio je zadužen za saobraćaj. I u
tišini, u spokoju je ''zaradio'' višemilionsku vilu na Dedinju, stanove,
automobile, milione evra u sefu. Od čega ih je zaradio! Od korupcije, naravno.
Slaven Tica je bio direktor GSP Beograda. Ojadio je gradskog prevoznika za
nekoliko miliona evra. Otišao je, bez poternice, za Prag. Tamo će trošiti
opljačkane pare.
Hiljade neznanih sledbenika
Zorana Đinđića i Borisa Tadića preko noći su zgrnuli milione evra. Nekažnjeno.
S nepodnošljivom lakoćom su mogli
da pljačkaju. Sedma je godina kako srpskom policijom rukovodi Milorad Veljović,
sa istom grupom načelnika, koji su u policiji na ključnim položajima. Umesto da
prijavljuju lopove, pljačkaše, korupcionaše, oni su sami stvorili sopstvenu
mafiju, možda opasniju od političke. Umesto da jure za lopovima, kada su se osamostalili,
pravili su dosijea Aleksandru Vučiću, Tomi Nikoliću, pa i ministru policije
Ivici Dačiću.
Za nekoliko godina, u svakom gradu u Srbiji,
najmanje pedeset ljudi je steklo milione na računima i u nekretninama! Pedeset
milionera, a ostalo je puka sirotinja.
Šta nam sve nije obećavao Boris
Tadić, koliko nas je puta naružio, kako u zemlji tako i pred međunarodnim
predstavnicima, opisujući nas kao narod koga treba denacifikovati, a on će to
najbolje da učini sa svojom bandom. Danas mi je žao Borisa Tadića. Ali bi bilo
bolje da je on izveden na sud, a da ga je ne sažaljevam.
Kada je inaugurisan za
predsednika Srbije Tomislav Nikolić je obećao da će nam otvoreno reći šta je u
pregovorima sa kosovskim Albancima obećao Borko Stefanović. Obećao, pa porekao.
Danas za šefa pregovaračkog tima predlaže Ivicu Dačića. Kaže, premijer je. Ne
pominje prvog potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, kome je dao neustavna
ovlašćenja da vlada Srbijom.
Svakodnevno slušamo kako ovaj
podmukli čovek laže. Ko laže, mora da ima dobro pamćenje, kažu. Ali, gospodin
Nikolić lako zaboravlja šta je rekao prošle nedelje.
Ima li nade da se otarasimo ovih skotova?
Glasnjem nema šanse.
Predlažem da građani sastave peticiju
i upute je u Brisel, Berlin, Moskvu i Vašington, da je potpišu svi gladni i obespravljeni,
da zatraže da se zabrani ulazak, poimenično, srpskim političarima, poslanicima
i biznismenima, čija imena se znaju u svakom gradu u Srbiji, a koji su s
pozicije javnih funkcija, korupcijom, stekli milione. Onda treba podići
ustanak. Bio bi to konačan obračun sa onima koji su pod različitim stranačkim
zastavama godinama radili istu stvar. Pljačke,
zastrašivanja, obećanja...