Postdemokratija

Ljubavni slučaj ili tragedija službenika politike dok je otac na službenom putu

Umreti od ljubavi

Srbija ne može napred zato što sve zavisi od jednog čoveka zaljubljenog u vlast. I zato što je taj čovek Aleksandar Vučić, zaljubljen i u sebe. Kako to izgleda kad jedan takav o svemu odlučuje, videli smo u vreme Miloševića i Tadića. Vučić nije ništa bolji od njih, a i da jeste ne bi vredelo, jer zaljubljenost i politika prosto ne idu zajedno. Posebno kad je u pitanju đačka ljubav, kad se potpuno izgubi glava. O tome piše Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu!

Piše: Mile Isakov

Vučić je odličan đak koji sve može naučiti, ali malo toga može unaprediti, jer se zaljubljuje i u nova saznanja. Kao što je sad naučio da govori nemački i engleski, ali ne i da misli na tim jezicima, tako je naučio demokratska i ekonomska pravila, ali ne i da misli na taj način. Takav, zaljubljive prirode, kakav je, može samo napraviti veće zlo, jer nema ničeg opasnijeg od nedozrelog, a vrednog i ambicioznog čoveka. Još ako je i sujetan, pa umisli da je bolji nego što jeste, što se Vučiću već dogodilo, on postaje deo problema, a ne rešenja. Treba mu odati priznanje jer ipak je nešto pomerio, zatalasao je ustajalu političku i birokratsku baruštinu, ali vreme je da se skloni dok nije ozbiljno zabrljao. A posmatrajući ga kako se zaljubljuje u Merkelovu i Putina, u Šeike i Kineze, u makete Beograda na vodi i brzih pruga do Budimpešte, to je neminovno.

Tako ti je to kad se zepa popapuči, govorio je moj deda za onog ko pomisli da je bolji i od sebe i od drugih, samo zato što je promenio formu. Kad, recimo, pusti brkove, pa poveruje da je postao muško. Za one koji ne pamte toliko dugo, zepa je prosta seoska obuća iz domaće radinosti, koju bi Baba sama naštrikala, a deda, na tu plitku a debelu čarapu, stavljao gumeni đon. Vremenom, pošto se često na brzinu samo nazuvala, njen zadnji deo se povije ispod pete, pa počne da izgleda i funkcioniše kao papuča, a ipak to nije. Ni nalik. Papuča, od fine kože i sa tvrdim kožnim đonom je, za seoske uslove, dugo bila najluksuznija obuća za najsvečanije prilike. Otud posprdna definicija uobraženosti, kad zepa pomisli da je papuča.

Tako je isto kad politički službenik poveruje da je državnik, kad politički štreber i imitator, pomisli da je reformator, kad onaj koji je uvek bio vođen, na kratkoj uzici, preuzme povodac i pomisli da je vođa.

Zahvaljujući sticaju različitih okolnosti, Aleksandar Vučić je izbio na čelo države i stekao impozantno poverenje građana. Narod je prosto zaljubljen u njega, a to se nikad dobro ne završava. Zaljubljen u sebe, on se sad iz petnih žila trudi da dokaže da je to i zaslužio, ali to je uzaludna rabota. Ljubav, posebno u politici, potpuno je iracionalna stvar. U realnosti to je već završena stvar, on je dostigao svoj vrhunac, čak i prevazišao, i ne može dalje. Veliku popularnost je stekao zahvaljujući gromoglasnoj najavi bespoštedne borbe protiv korupcije i, da ne grešim dušu, prvim konkretnim potezima u tom pravcu. Ali vrlo brzo se pokazalo da je to bilo samo udvaranje, samo još jedna dobro naučena lekcija, ovog inače odličnog studenta.

Osnovno pravilo političkog marketinga, kojim je Vučić dobro ovladao, u zemlji Srbiji glasi: Ako ne možeš narodu dati bolji standard, možeš mu dati pravde, koje je gladan kao i hleba. To bar ništa ne košta. Posmenjuješ i uhapsiš dva tri kapitalca, iz biznisa, politike i policije i eto ti blanko podrške za sve što budeš i ne budeš uradio. Jedno vreme, dok se to povlači po sudovima kao gladna godina. A onda bivaju oslobođeni ili dobiju narukvice da ih nose po svojim luksuznim vilama, a oni koji su bili u vlasti postaju savetnici kod onih kojima su nameštali tendere i privatizacije. I vuci siti i ovce na broju. Tako su i njegovi prethodnici raspisali poternicu za Mirom Marković i Karićem, koji su iz zemlje odneli desetine milijardi eura. I nikom ništa. Pobeguljama lova, njma odrešene ruke da opelješe ono što je preostalo, a narodu nekakva satisfakcija i lažna nada. Do neke nove krize i novog Miškovića.

U spoljnoj politici, takođe poznati recepti, malo uzmeš od Tita, malo od prethodnika, promešaš i pustiš da se krčka na tihoj vatri hladnog rata. Istovremeno, za svaki slučaj, da ti ne zagori ili presedne taj specijalitet kuće, podgrevaš ponešto iz kineske i arapske kuhinje. Zar nije ova priča da mi hoćemo u Evropu, ali ne i protiv Rusije, isto što i Titovo otvaranje prema zapadu uz očuvanje veza sa Sovjetskim savezom i socijalističkim blokom. Zar nije parola "I EU i Rusija" isto kao i ona "I Evropa i Kosovo", koje nam Rusija čuva u Savetu bezbednosti i kojoj su Vučićevi prethodnici zato prodali NIS i sve rezerve nafte i gasa. Zar Vučićevo NE zapadu, povodom uvođenja sankcija Rusiji, uz istovremeno preispitivanje prodaje NIS-a i rudnih renti Rusima, nije kopija Titovog istorijskog NJET Staljinu, pošto je prethodno odbio i zapad koji je zahtevao povratak kralja u zemlju i uvođenje višestranačja. Jeste Tito koketirao sa obe strane, koristeći ih kao zaštitu od one druge, ali je u zemlji izgrađivao svoj, sasvim drugačiji sistem i od jednih i od drugih. Neki kažu najbolji, neki loš, ali zemlja se intenzivno razvijala a građani su živeli više nego dobro. Ni istoku ni zapadu nije dozvoljavao da se mešaju u naše unutrašnje stvari. Vučiću, međutim, EU piše zakone, a Rusija sastavlja koaliciju i vladu, dok mu država propada. To je ogromna razlika.

Problem odlikaša je u tome što su kopija, a kopija je uvek lošija od originala. Odlični đaci najčešće ne mogu dalje od reprodukovanja naučenog, od ponavljanja i prepričavanja onog što su drugi otkrili ili napravili. Retki su oni kreativci koji mogu da unaprede struku kojom se bave, da svojim stvaralaštvom ponude nešto novo. Vučiću, kao svakom štreberu, ide odlično učenje demokratske propagande, pa i liberalne ekonomije, kao što mu ide i učenje engleskog i nemačkog jezika. Svaka čast, zaista je vanredan đak, ali to nije dovoljno da bi prevazišao sebe.

Može on tako da fascinira većinu koja sve to ne zna, ali ne može da je povede u promene, jer da bi menjao nešto, moraš imati nešto više od onoga što se može naučiti. Kao što profesori, prenoseći svoja znanja mogu da steknu autoritet među svojim učenicima, ali ne mogu u nauci kojom se bave, jer za to je potrebno da unaprede naučeno, da stvore nešto novo i originalno. Poneki mogu čak i udžbenike da napišu, dakle da sistematizuju i protumače sva postojeća saznanja iz oblasti kojom se bave, ali to je još uvek daleko od stvaranja novih vrednosti.

Studirao sam, svojevremeno, književnost, pa iz iskustva znam da su samo nekolicina iz moje generacije, njih dvoje, troje, postali književnici, pisci ili relevantni kritičari, a od nas preostalih stotinjak, kako ko. Neki, takođe skloni stvralaštvu, uspeli su da nešto ostvare u novinarstvu, dok su ostali samo postali dovoljno pismeni novinari, sveznajuće neznalice, kako se to obično kaže. Neki su se snašli u nekim kulturnim institucijama, dok je većina ceo svoj radni vek provela po bibliotekama i školama, prepričavajući deci ono što su pročitali i manje ili više dobro razumeli. A i to su bili dobri đaci i uspešni studenti, neki čak briljantni. E, na takve me podseća Aleksandar Vučić, koji je za rekordno vreme naučio da na engleskom i nemačkom jeziku sve razume i kaže sve što treba, ali ne i da misli na tim jezicima. Naučio je tako i sve o demokratskom društvu, o takvoj državi i odgovarajućoj ekonomiji, ali ne i da razmišlja na taj način, pa zato ne može ni da smisli neka rešenja.

Kao dosledni odlikaš, drži se naučenog, lepo to ume i da prenese i ostavi utisak, ali ne ume da promišlja te probleme. Zna on da svako pravilo ima izuzetaka, koji su opet samo dokaz pravila, ali ne ume da ih prepozna i primeni. Kamoli da ih kreira. A izuzeci čine razliku. Strictly by the book, Vučić se drži naučenog, a to nije dovoljno za izazove vremena, koje uvek donosi nove probleme i koje uvek treba rešavati na nešto drugačiji način. Verovatno je naučio i izreku da se istorija ponavlja ili kao tragedija ili kao farsa, ali nije najbolje to razumeo. Jer, može se mnogo naučiti i od Vebera i od Đinđića, ali još više na njihovim primerima, jer i oni sami su, na neki način, bili žrtve svoje pameti. Veber nije uspeo u politici, čak nije prošao ni za poslanika, zato što nije bio dovoljno pragmatičan, a Đinđić je opet bio žrtva prevelike fleksibilnosti u praksi. Nije uspeo ni u nauci, mada je doktorirao, jer nauka ne trpi pragmatičnu improvizaciju i proizvoljnost u tumačenju zakonitosti. U politici, Đinđić je napravio bolji rezultat zahvaljujući velikoj, najvećoj mogućoj koaliciji u koju je ušao, najviše zahvaljujući poštovanju Veberove teorije, za čiju praktičnu primenu sam Veber nije imao smisla. Ili stomaka.

I šta ono bi u slučaju PTT službenice? "Posle mnogih avantura mlada poštanska službenica reši da se usolidi i započinje ljubav sa ozbiljnim mladićem. Ali, prilikom njegovog dužeg odsustva na službenom putu, usamljena poštarka podleže udvaranju nasrtljivog kolege. Između službenice koja je zatrudnela i prevarenog momka, po njegovom povratku, dolazi do oštrih sukoba koji se tragično završavaju. " Tako piše u reklami za film "Ljubavni slučaj ili tragedija PTT službenice", Dušana Makavejeva, iz 1967. godine, a mi danas znamo da je Eva Ras, kao mlada poštarica, bila prva koja se skinula pred kamerama, zbog ljubavi prema umetnosti, i da je sad, pod stare dane, ponovo i gola i bosa.