Kontranapad

Velikani iz male zemlje: i kad dobijaju i kad gube, ostaju ljudi dostojni najvećeg poštovanja

Šampioni, uprkos svemu

Srpski sport nastavio je dobru tradiciju nekadašnjeg jugoslovenskog sporta. Kako onda, tako i danas, pobednički duh koji nikada nije klonuo, pokazao je da metafora o "otpisanima" nije samo metafora nego činjenično stanje. Ali, upravo zbog toga, hrabrost naših šampiona, njihov inat kad igraju sami protiv svih, njihov viteški duh i sportska etika, razlog su za veliki ponos. Nemerljiv je njihov uticaj u društvu u kome je politički talog devastirao i ljudskost i moral. Tabloidov urednik sporta Miroslav Vislavski, piše o toj temi iz ugla aktuelnih sportskih događaja.

Miroslav Vislavski

Čelična volja je pobeđivala najveće prepreke. Novak Đoković je primer bez konkurencije kako se vladati i ponašati u trenucima krize, iskušenja, nepravdi pa i mržnje okruženja čije predrasude o njegovoj državi nepravedno svaljuju na njegovo umeće, talenat, sposobnost i kvalitet.

Na poslednjem ovogodišnjem gren slem turniru Ju Es Open, u odlučujućem meču za novu titulu i treći ovogodišnji gren slem naslov, demonstrirao je čeličnu volju za divljenje o kojoj su izveštavali svi svetski mediji.

Trenutno najbolji teniser sveta je bio svestan da u poslednjem meču ovogodišnjeg Njujorškog turnira na prepunom najvećem teniskom stadionu na svetu, neće imati samo najtrofejnijeg u istoriji tenisa, Rodžera Federera. Očekivao je da će 23.000 gledalaca biti na strani njegovog rivala, ali nije mogao ni pomisliti da će se na njega svaliti neprijateljstvo prisutnih koje je išlo do mržnje koju nam sugeriše napuštanje amerikanaca sa velikog dela tribina "Artura Eša" pre proglašenja pobednika i uručenja pehara.

Zaista, niko nije verovao scenama kojima je publika nagrađivala Novakove greške, a zvižducima njegove najspektakularnije poteze koji ulaze u antologiju svetskog tenisa.

To su mogli razumeti samo naši ljudi koji dobro pamte "milosrdnog anđela" kojim nas "podariše" Amerikanci 1999. godine. Ovde nije reč samo o srpskom inatu. Koncentracija, upornost, mirnoća, odlučnost, borbenost, snaga ličnosti koja izvire iz Novaka Đokovića, rezultira mentalnom snagom koju poseduju samo retki i najbolji sportisti sveta.

Ne postoji teniser danas na svetu ko mu je u tom pogledu dorastao. Zato je on pobednik. Mnogi bi odustali već nakon nesrećnog pada na početku meča u kome je zadobio krvavu povredu. Đokoviću nije padalo na pamet da odustane. Neverovatnom energijom sigurno je kontrolisao nastavak meča nakon 1: 1, ne dovodeći u pitanje svoju konačnu pobedu od 3:1.

A kakav je Novak sportista i čovek neka ilustruje njegovo ponašanje kada je meč završen. Bez euforije zbog trijumfa, mirno je došetao do mreže i sa poštovanjem pozdravio Rodžera Federera sa kojim se izjednačio u međusobnim duelima. Po 21 pobedu su ostvarili obojica. Sledeći meč će opet nekome dati prednost, ali sve je izglednije da će Novak imati bolji skor u susretima sa najboljim teniserom svih vremena do danas. Biranim rečima je govorio o svom rivalu: "Imam ogromno poštovanje prema Federeru. On je uradio sjajne stvari za naš sport i kada igrate protiv njega, najboljeg na svetu, onda imate veliki pritisak. Dao sam sve od sebe, morao sam da igram vrlo koncentrisao i to sam uspeo".

Publiku koja je bila listom protiv njega nije pomenuo. Gospodski ju je ignorisao, podelivši radost pobede sa svojim timom i suprugom Jelenom, u loži tribina u koju su ga uvukli njegovi ljudi. Radovao se dostojanstveno sa onima koji su jedini bili uz njega. Iskreno i zdušno.

Ne manje najnovije pohvale i priznanja njegovoj ličnosti, karakteru i vrlinama koje nosi, Novak zaslužuje za ispoljeno poštovanje prema prošlogodišnjem pobedniku Ju Es Opena, Hrvatu Marinu Čiliću koga je pobedio u polufinalu, neverovatnom razlikom u tri seta (6:0, 6:1 i 6:2)!

Opterećenost naroda dve još uvek "zaraćene" države, a do pre četvrt veka bratske republike, ne poznaje primere takvog uzajamnog poštovanja kakvo ispoljavaju ova dva tenisera, koji za sebe kažu da su dobri prijatelji.

Nakon fenomenalne pobede Đokovića, a za Čilića verovatno najsramnijeg poraza u kome je doživeo sportsko poniženje, Novak je u pobedničkom obraćanju pokazao veliko poštovanje i razumevanje za svog kolegu.

Svestan da će Hrvati da kude svog sunarodnika koji je deklasiran u meču sa Srbinom, kao i da će Srbi da likuju nad Hrvatima, Novak je na terenu posle meča izjavio: "...Ovo je definitivno moj najbolji meč na turniru, a došao je u pravom trenutku. Mnogi ne znaju da je Marin imao povredu članka koja ga muči poslednjih nekoliko dana, zbog čega nije mogao da pruži svoj maksimum. Bilo je vrlo hrabro da uopšte završi meč. Nikad nije lako kada znate da vaš protivnik nije sto posto spreman, ali sam morao da pokažem dobar intenzitet i držim se svog plana igre".

Takav je plemeniti čovek Novak Đoković, koji je umeo 2007 u godini svog uspona da relativizuje provokaciju Amerikanaca kad je predstavljen kao Hrvat. Ostala je zauvek upamćena rečenica: "Nema veze što ste me nazvali Hrvatom. Srbi i Hrvati - to je isto!"

Pobeda na ovogodišnjem Ju Es Openu ga je svrstala među osam tenisera u istoriji ovog sporta koji su ostvarili dvocifreni broj gren slem titula. Na njegovom kontu, ovo je deseti najelitniji trofej. Bio je pet puta pobednik u Melburnu, tri puta u Vimbldonu i dva puta u Njujorku.

Jedini gren slem koji nema u svom arsenalu je Rolan Garos. Ove godine mu je izmakao pred neverovatnim izdanjem Vavrinke. Već sledeća sezona otvara mogućnost da ga stavi u svoje vitrine. Takođe, da se domogne četvrte pozicije po broju osvojenih gren slemova ukoliko bi osvojio dva trofeja. Ispred njega bi ostali Federer sa 17, Sampras i Nadal sa po 14 gren slemova. To je moguće i realno. Bude li Novak nacionale zdrav, ima dobre izglede da u nekom trenutku obiđe i prvoplasiranog Federera, s obzirom da Švajcarac ima 34 godine, a da je Novak sedam godina mlađi, da je sazreo u svakom pogledu, da je mentalno najači planetarni teniser.

Sportisti sa čeličnom voljom su uspešni sportisti. U svetu, oni na najbolji način afirmišu svoju zemlju. U nizu izuzetnih rezultata koje su proteklih godina, kao i ovog leta posebno ostvarili, svoj prilog je dao naš najuspešniji rvač Davor Štefanek.

Taj mladić koji se uspešno nosi sa svojom bolešću je četrnaest puta bio državni prvak, bio srebrni i bronzani u Evropi, pre dve godine na prvenstvu sveta u Taškentu je osvojio svetsku titulu, da bi ovog septembra u Las Vegasu osvojio bronzanu medalju i obezbedio plasman na Olimpijske igre u Rio de Žaneiru. Njemu su ovo treće Olimpijske igre posle Atine 2004. i Pekinga 2008. Mnogi mu proriču, a i on sam je veliki optimista da će sa trideset jednom godinom u Brazilu doći do željene olimpijske medalje. Desi li se to, Davor Štefanek će biti prvi naš takmičar koji je doneo medalju sa Olimpijade nakon Seula 1984 kada su Jugoslaviji medalje doneli Lisjak (zlato), Memišević (srebro) i Terteji (bronzu). Dakle, Davor Štefanek je prvi rvač koji je izborio olimpijsku vizu u sastavu srpskog tima.

Da je diplomata ekstra klase, ali i čovek čelične volje jeste Nenad Lalević, nekadašnji predsednik nacionalnog Rvačkog saveza i predsednik FILA (Svetska rvačka federacija) od maja 2013, kada je biran ubedljivom većinom sa 125 glasova od ukupno 132 delegata na kongresu u Moskvi.

Taj ishod je pokazatelj sposobnosti, umešnosti i poverenja koje uživa čovek koji je "pomirio Ruse i Amerikance", ceneći da su jedni i drugi podržavali njegovu kanddaturu.

Izabranik legendarnog Milana Bate Ercegana, koji je predvodio FILA punih trideset dve godine, njegov naslednik Nenad Lalević je ove godine izabran u sastav Međunarodnog Olimpijskog komiteta.

Na taj način mu je odato veliko priznanje za uspeh koji je postigao u borbi za očuvanje rvanja u programu Olimpijskih igara, koje je već bilo na ivici žileta i pretila mu eliminicija bez obzira što se radi o sportu koji je izdanak začetka olimpizma. Stari Grci mogu zahvaliti Nenadu Laleviću da su u njemu dobili doslednog borca za izvorni olimpizam.

Košarkaška reprezentacija Srbije sa selektorom Aleksandrom Đorđevićem na Evropskom prvenstvu je odigrala briljantno u grupi smrti koja se igrala u Berlinu. Pobedila je sve rivale: Španiju, Nemačku, Island, Tursku, Italiju i plasirala se u završni deo prvenstva koji se igrao u Francuskoj. U domovini se stvorila atmosfera da je sve gotovo i da se čeka kraj u kome ćemo igrati finale sa domaćinom Francuskom. Još više, čekala se zlatna medalja. U osmini finala su savladani neugodni Finci, a u četvrtfinalu Česi.

Iako su naši mladići u prethodnih sedam mečeva imali ne mala iskušenja, snagom volje i kolektiva pod vođstvom nenadmašnog Miloša Teodosića, pobeđivali su sve redom sa prosečnom razlikom 14 poena po utakmici.

Svaka pobeda je imala svoje junake. Raduljica, Bjelica, Kalinić, Bogdanović, Nedović, Erceg, Marković, Simonović...

Tako je bilo do polufinala. Izuzetno težak meč sa Litvancima, odlučivao je o finalisti koga je već čekala Španija. Do poslednjeg trenutka smo verovali u tu čeličnu volju koja će preokrenuti odnos snaga u završnici meča i negativan skor tokom utakmice pretvoriti u našu korist.

Šansa je stvorena nakon Teodosićeve trojke na dvanaest sekundi pre kraja kada je aktiva Litvanaca svedena na plus jedan. Fortuna nije bila na strani naših momaka. Bogdanović nije uspeo u poslednjem napadu pa su u finale otišli tradicionalno neugodni rivali sa Baltika.

Naša reprezentacija se ipak sastala sa Francuzima. Ne u finalu, već u utakmici za bronzanu medalju. I očekivana viza za Olimpijadu je na čekanju jer sa Evropskog prvenstva direktno odlaze finalisti. Ostalih pet reprezentacija su izborile kvalifikacije polovinom jula naredne godine. Dakle, neposredno pred Olimpijadu u Riju.

Ono što je nesporno - Srbija ima izvanredan sastav. Jedan od najboljih u amaterskoj košarci. Ima izuzetnog selektora. Saša Đorđević je stručnjak koji sigurno korača putevima svojih legendarnih prethodnika: Prof. Nikolića, Žeravice, Ivkovića, Pešića. U njihove potencijale se mora verovati, jer će oni vratiti ono što smo očekivali, a ostali bez naslova evropskog šampiona. Vratiće ono u šta smo bili sigurni. Za uspeh mora postojati i sreća. Nije nam bila naklonjena u lošem danu cele ekipe, u danu kada nas je trebala malo pogurati.

Košarkaškom savezu Srbije predstoje dani analize, rada i sagledavanja svega što je činjeno u pripremama za veliko takmičenje. Nezaobilazni su odgovori koji se odnose na razloge zbog kojih nismo imali sve igrače koji su bili potrebni za ovo takmičenje. Pre svih Boban Marjanović, jedan od najboljih centara koje danas ima Evropa. Sa njime, sigurno bi se pojačala konkurencija. Možda bi on bio prevaga do finala.