(P)likovi

Da li postoji život posle Vučića

Pudlica koja je rikala kao lav

Otkad je sveta i veka ljudi se pitaju da li postoji život posle smrti. Ta filozofska dilema danas je u Srbiji svedena na egzistencijalnu zagonetku - ima li života posle Aleksandra Vučića. Sudeći po dosadašnjim rezultatima vladavine Srpske napredne stranke, odgovor može da se nasluti. I, nije optimističan. Vučićevi diletantski eksperimenti uništili su privredu, oterali mlade i obrazovane, a sve ostale pretvorili u roblje stranih i domaćih tajkuna. Uništio je državne institucije, izbrisao granicu između pravosuđa i organizovanog kriminala, od policije i bezbednosnih službi napravio je ličnu gardu, koja progoni normalne ljude i od zakona štiti njega i sve saučesnike u njegovim zločinima. Rasprodao je sve što nije njegovo, Vojvodinu arapskim šeicima, Kosovo albanskim teroristima, a državna preduzeća svojim kumovima i sponzorima. Uspešno je zaustavio proces demokratizacije društva, rasturio i zaplašio opoziciju i ugušio slobodne medije. I, što mu je najvažnije, napunio je svoje džepove i natrpao je i u džepove svoje porodice i mafije, zaključuje urednik Magazina Tabloid, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Niko nema pravo da se čudi posledicama Vučićeve diktature. Sve što je radio u 25 godina dugoj političkoj karijeri izazivalo je samo nesreću. Zlo, koje je sredinom devedesetih širio kao jedan od jurišnika radikalske opozicije, institucionalizovao je u vladi crno-crvene koalicije. Kao ministar protiv informisanja u ratnoj vladi Mirka Marjanovića zabranjivao je nezavisne medije i predvodio smrtonosnu hajku na „Dnevni telegraf" i njegovog vlasnika Slavka Ćuruviju. Ispunio je krvavi zadatak. U ratu protiv NATO-a Vučić je pobedio, dobio je stan od 117 kvadrata u „Ju biznis centru", a Ćuruvija mnogo manju parcelu na Novom groblju.

Dve decenije kasnije, Aleksandar Vučić opet predvodi ratnu vladu, koja uspešno zatire sve svoje podanike. Uništavanje Srbije, koje je počeo pod velikosrpskim parolama, završava kao evroatlantski fanatik. Kad posao privede kraju, njegov „Informer" moći će čitaocima da pokloni kartu Vučićeve Srbije u razmeri 1:1, ako i toliko ostane.

U borbi protiv zdravog razuma, istine i pravde, Vučić ostvaruje pobede zahvaljujući najprimitivnijim lažima i brutalnom nasilju. Pre pet i po godina zaseo je na vlast zahvaljujući podršci stranih mešetara i domaćih lakovernih glasača, kojima je obećao da će iskoreniti kriminal i korupciju, rešiti 24 slučaja pljačkaške privatizacije, „žute lopove" spakovati u zatvor, cenu struje smanjiti za 20 odsto, povećati broj radnih mesta, podići penzije, poništiti sve nepovoljne međunarodne ugovore koje su potpisali predstavnici prošle vlasti, naročito one koji se odnose na Kosovo i Metohiju...

Njegovo obećanje, Srbima radovanje. Ne zadugo. Čim je zaseo na vlast, zaboravio je sve svoje optužbe na račun Mlađana Dinkića, Bogoljuba Karića, Mihalja Kertesa, Branislava Ivkovića i mnogih drugih kriminogenih tipova, koji, zahvaljujući Vučićevom pravosuđu, nisu odgovarali za brojna krivična dela. Tačnije rečeno, nisu platili državi, ali jesu njemu. Tako se izvukao ko god je imao pare da plati indulgenciju.

Način na koji funkcioniše taj mehanizam korupcije najbolje ilustruje primer Gorana Kneževića. Gradonačelnik Zrenjanina i visoki funkcioner Demokratske stranke 1. oktobra 2008. optužen je za korupciju.

- Ne znam da li je taj farkaždinski svinjar zaista šef građevinske mafije, ali meni liči na kriminalca - komentarisao je Vučić.

Godinu dana kasnije, Knežević je pušten da se brani sa slobode. Iz pritvora je otišao u Srpsku naprednu stranku.

- Knežević se učlanio u SNS, obećao je da će finansirati naše odbore u Banatu. Nema mi ništa slađe, nego da pare koje je otimala Demokratska stranka završe kod nas - veselio se Vučić novom saradniku, koga je častio s dva ministarska mandata i mestom u Bordu direktora NIS-a, za koje je dobijao solidnu apanažu od oko 10.000 evra mesečno.

Oprost grehova otkupili su i mnogi drugi „žuti lopovi", poput Dragana Đilasa, i njihovi tajkuni. No, Vučiću se mora priznati da nije imao milosti ni prema bivšim radikalskim saborcima.

- Dok su vladali Novim Sadom, Maja Gojković i Igor Mirović su reketirali koga su stigli. Ugrađivali su se u sve privatizacije i poslove. Kad joj je prigustilo, kad se uplašila da će završiti u zatvoru, Maja je počela da rasprodaje skupocene umetničke slike. Otkud joj? Sigurno ih nije nasledila od tate Mite Štete ili dede šustera. Mirović je podigao ogromnu vilu s bazenom. Da to nije zaradio prodajom knjiga svojih pesama? Sumnjam, pre bih rekao da to ima veze s behatonom. Kad su njihove afere otvorene u medijima, Šešelju su priznali da su uzimali mito, ali da su pare davali stranci. Nama, u stranci, pričali su da su pare dali Šešelju. Pa, ne može tako... Ja sam ih doveo na vlast, a nemam Šumanovićeve slike, nego Šešeljeve plakate i nemam vilu, nego stan koji sam pošteno otkupio od države. Majine i Igorove laži me bole, zato sam rešio da tu bol podelim s njima - govorio je Vučić.

Kako je podeljen plen i s kolikom cifrom je izlečio bol otkriće neka buduća istraga. Zasad, zna se da su Gojkovićka i Mirović zaštićeni od susreta sa zakonom.

Razbojnički sistem prožima kompletnu naprednjačku piramidu zla, od vrha, na kome se nalazi faraon Alek, do dna, na kome riškaju čopori stranačkih aktivista. Vučić je smislio jednostavan plan kako da zadovolji apetite svojih sledbenika. Od penzionera i radnika u javnom sektoru oteo je po 10 odsto plate i te pare preusmerio na podmirivanje naprednjačkih parazita. Dok se hvalio merama štednje (eto, sad i njegovi roditelji imaju manje penzije), kojima je zamajavao opljačkane građane, hiljade njegovih botova udomljeno je u državnoj i lokalnoj upravi. Uvereni da im je prevara uspela, naprednjaci su je nedavno i ozvaničili. Dva dana pre Nove godine Vlada Srbije odobrila je Gradu Beogradu da u stalni radni odnos primi 3.500 radnika. Šta se krije iza te odluke objasnio je Slaviša Mićanović, zvani Frizer Mićan, šef Internet tima SNS-a.

- Alo, idijoti, ti ljudi su već zaposleni, samo dobijaju ugovor na neodređeno. Znači ni jedno novo radno mesto se ne otvara lažovi odvratni - objavio je nepismeni Mićan na Tviteru, nehotice raskrinkavši trik, kojim je njegova stranka odavno uhlebila eskadrone botova, koji su parama građana plaćeni da na internetu šire laži.

Reketiranje bogataša i otimanje od sirotinje postali su aksiomi Vučićeve vlasti. Istovremeno dok tajkunima oprašta višegodišnje neplaćanje poreza i to u milionskim konvertibilnim iznosima, država je angažovala hiljade javnih izvršitelja, koji građanima oduzimaju imovinu zbog neplaćenih računa, sudskih taksi i sličnih dugova. Režimske dahije iz kuća iznose prastare televizore i veš mašine, knjige i odeću, čerupaju nesrećnike koji jedva krpe kraj s krajem, ali o tome nema vesti na Pinku i Hepiju, čije gazde duguju milione evra poreza.

Ko god se pobuni i digne glas, izložen je pravosudnoj torturi. Objavljivanje istine ima visoku cenu. To znaju novinari i urednici Magazina Tabloida, ali i svi građani koji se usude da se javno suprotstave vlastima. U interesu Aleksandra Vučića i svih predstavnika njegovog režima, sudije, mimo zakona, opet sankcionišu verbalni delikt. Izgovorenu reč tretiraju kao remećenje javnog reda i mira, što im omogućava da štancaju kazne.

Kako to izgleda u praksi je pokazao primer Dragana Džigurskog iz Ušća, pored Kraljeva. Prekršajni sud u Kragujevcu kaznio ga je s 20.000 dinara jer je na predizbornoj tribini predsedničkog kandidata Vuka Jeremića u Kraljevu „uvredio i omalovažio ličnost drugog lica". Džigurski je tada optužio Gorana Nićiforovića, komandira policijske stanice u Ušću, da „reketira po selima, lopoviše i krade" i da je „organizovao pljačku zemljoradničke zadruge". Iako je te tvrdnje naveo i u ranije podnetoj krivičnoj prijavi protiv Nićiforovića, sud je odbio da sasluša svedoke, a presudu je potvrdio Prekršajni apelacioni sud u Kragujevcu.

Ako se neki sudija i prevari, pa postupi u skladu sa zakonom, tu su Vučićevi saradnici da isprave grešku i kazne nepodobnog pojedinca. To je na svojoj koži osetio niški inspektor Nebojša Blagotić, koji je u septembru 2015. uhapsio 17 osoba osumnjičenih za privredni kriminal i pokušao da pokrene istragu protiv vlasnika dva lokalna medija. Pogrešio je, zanemario je činjenicu da je jedan od tih niških magnata blizak prijatelj Aleksandra Vučića. Za kaznu, odlukom tadašnjeg direktora policije Milorada Veljovića, Blagotić je penzionisan. Krajem 2017. godine Upravni sud je poništio to rešenje, ali džabe. Veljovićev naslednik, Vladimir Rebić, potpisao je novo rešenje o penzionisanju. Uzalud je Blagotić obaveštavao Vučića i Nebojšu Stefanovića o svom slučaju. Oni su mu odgovorili samo preko Rebića. Policiji nisu potrebni ljudi koji štite zakon, a ne Vučićeve prijatelje.

U MUP-u ima mesta i za Đuru Mandića, načelnika policijske uprave u Sremskoj Mitrovici. Iz policijskog depoa u tom gradu prvo je nestalo deset kilograma zaplenjene droge, a krajem prošle godine i 12 pištolja. U Vučićevoj Srbiji nikome ne smeta policijski kriminal, a i kako bi, kad se na njemu zasniva naprednjačka diktatura. Nažalost, to ne smeta ni stranim centrima moći.

Početkom decembra 1998. godine Slavko Ćuruvija je pozvan da pred Helsinškom komisijom američkog Kongresa objasni zašto je Aleksandar Vučić zabranio rad „Dnevnog telegrafa".

- Američke diplomate moraju da prave razliku između naroda i režima. Moraju da shvate da, svaki put kad se rukuju s predstavnicima vlasti, daju legitimitet diktaturi i slabe opoziciju - rekao je Ćuruvija.

Prošlo je 20 godina, ali ta ocena, nažalost, još važi. I danas, kad poziraju pored Vučića, strani državnici stvaraju utisak da podržavaju njegovu borbu protiv Srbije. Neki to zaista i rade jer imaju isti interes, a većinu briselskih birokrata ne zanima gaženje ljudskih prava, gašenje medija i tortura nad političkim protivnicima, oni znaju da su danas tu, a sutra daleko, baš ih briga za nekog balkanskog kabadahiju i njegove žrtve. Upravo to najviše ohrabruje Vučića.

- Ne plašim se pritisaka iz Evropske unije. Kako ona funkcioniše vidi se na primeru mog prijatelja Bojka Borisova. Kad je prvi put bio premijer, Oli Ren mu je rekao da mora da suzbije organizovani kriminal u Bugarskoj. Borisov ga je pitao da li da to uradi preko sudova ili da kriminalce pobije sa svojim klanom. U Briselu svi znaju ko je Borisov i za koliko zločina je odgovoran, a on danas predsedava Evropskom unijom. Ako im je dobar on, dobar sam i ja - rekao je Vučić kad je ispraćao Anu Brnabić na put u Sofiju, na svečanu novogodišnju večeru koju je Borisov priredio povodom bugarskog predsedavanja Savetom EU.

Lako je Vučiću s evropskim mešetarima i s bratom Bojkom. Malo teže mu je s Rusima. Zahvaljujući privatnim poslovima s potpredsednikom ruske vlade Dmitrijem Rogozinom i deputatom zaduženim za specijalne operacije Aleksandrom Babakovim, Vučić je nekoliko puta primljen u Kremlju, ali, osim zajedničkih fotografija, od Vladimira Putina nije dobio ništa. Rogozin i Babakov mogu Vučiću da pomognu da preko ruskih banaka i kompanija opere pare, ali ne i brata Andreja.

Za razliku od nezainteresovanih Evropljana i strpljivog Putina, Vučiću kavez drmaju Amerikanci. Prilikom poslednjeg susreta, ambasador Kajl Skot mu je dao spisak obaveza s precizno određenim rokovima. U junu treba da se održi konferencija zemalja Zapadnog Balkana u Londonu, na kojoj će Srbija i Kosovo potpisati „sporazum o dobrosusedskim odnosima". Vlast u Beogradu će se obavezati da ne sprečava prijem Kosova u Ujedinjene nacije, čime će biti okončan proces utvrđivanja nove albanske države.

Vučić će to preboleti bez po muke. Bez „kosovskog tereta" imaće više vremena i energije za manipulisanje na domaćem terenu.

Talenat za destrukciju Vučić je dokazao okupacijom političke scene. Uspešno je izmestio politiku iz realnog života u vlastitu patologiju. Spletkama i nasiljem zaustavio je demokratizaciju društva i napravio opoziciju po svojoj meri. Podlim manipulacijama i brutalnim pritiscima razbio je Demokratsku stranku, čiji restlovi su se podelili u male partije i pokrete, bez realnog uticaja. Za opstanak ili povratak u politiku bore se Boris Tadić, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Dušan Petrović, Aleksandar Šapić, Janko Veselinović, Borko Stefanović i Zoran Živković; lideri koji su mogli da sarađuju samo kad je DS bila na vlasti. Naravno, tu je i Dragan Šutanovac, koji je stranku preuzeo u najtežem trenutku, u fazi rastakanja. Iako je povukao nekoliko hrabrih poteza, kao što je bila podrška predsedničkom kandidatu Saši Jankoviću, nije uspeo da zaustavi pad rejtinga. Kandidatura Đilasa i Šapića na predstojećim beogradskim izborima ugrozila je DS do te mere da ostane ispod cenzusa, prvi put od osnivanja.

U gorem stanju nalaze se stranke tzv. patriotske orijentacije. U strahu od povratka u hašku ćeliju, Vojislav Šešelj je pristao da bude Vučićeva marioneta. Umesto politikom, bavi se estradom. Na Pinku je pričao s „drvetom mudrosti" i glumio sudiju u sporu Lepog Miće i Mace Diskrecije, a na Hepiju se nadmudrivao sa Zmajem od Šipova. Mimikrija mu je toliko dobro uspela da ga više niko ne smatra za političara. Prema ponudi kladionice Meridijan, objavljenoj pre neki dan povodom izbora u Beogradu, na političkoj sceni bolje od Šešelja kotiraju se Nada Macura, Marija Šerifović i Jelena Karleuša. Vučić je zadovoljan, bez po muke svog bivšeg šefa, političkog giganta, ispresavijao je i prepakovao u džepno izdanje.

Medijskom blokadom i neprekidnom satanizacijom Vučić je uspeo da zaustavi uspon pokreta „Dosta je bilo" i Dveri. Ni sad, kad ih je sveo ispod cenzusa, ne prestaje s najprljavijim pokušajima da kompromituje lidere tih pokreta. Naprednjački mediji Sašu Radulovića optužuju za korupciju iz vremena dok je bio stečajni upravnik u nekoliko preduzeća. Da nije tragično, bilo bi smešno što se takvim diskvalifikacijama bavi Aleksandar Vučić, aktuelni stečajni upravnik cele države. Još morbidnije klevete upućuje na račun Boška Obradovića. „To je onaj što bije žene", kaže Vučić, čije obe supruge, i bivša i trenutna, imaju obimnu medicinsku dokumentaciju o posledicama sudara s njegovim pesnicama.

Opozicionari, razjedinjeni i nesposobni, niti znaju kako da animiraju nezadovoljne, ali apatične građane, niti kako da se suprotstave diktatoru.

- Dok se mi pitamo kako će Staljin da odgovori na naše kritike, on se pita kako da nas uništi - mudro je Lev Kamenjev svojevremeno upozorio svoje drugove, boljševičke disidente.

Isto važi i za srpskog Staljina. Vučiću ne pada na pamet da odgovara na kritiku, da polemiše sa opozicijom. Lakše mu je da uništava svakog ko više veruje svojim očima, nego njegovim lažima. Političke protivnike provlači kroz blato svojih biltena, nepodobne novinare zatrpava klevetama, uvredama i montiranim sudskim procesima. Njegovi batinaši upadaju u kuće opozicionih glasača, tuku ljude na biračkim mestima, šire strah i mržnju. I pored svih pritisaka, potkupljivanja, prevara i nasilja, za Vučića i njegov kartel glasa samo oko 20 odsto birača. Ipak, zloupotrebom položaja, uzurpirao je državne institucije i prigrabio apsolutnu vlast.

Takvo stanje svesti Vučić je preneo na svoje saradnike. Kako to izgleda u praksi najbolje ilustruje primer ministra za rad Zorana Đorđevića. U organizaciji beogradskog luksuznog vrtića „Happy Kids" sredinom decembra održan je izbor za najlepši dečji crtež. Đorđević je angažovao stranačku internet armiju kako bi obezbedio pobedu svojoj ćerki Iskri. Njen crtež osvojio je 20.928 glasova, iako nema više od 928 ljudi koji uopšte znaju da „Happy Kids" postoji. Bravo za devojčicu, ali njen trijumf pokazuje da su naprednjaci spremni da lažiraju čak i izbore u vrtiću, a kako ne bi one prave, na kojima se bore za opstanak na vlasti.

Za bolest s takvim simptomima nema leka, ona u svom poslednjem stadijumu mora da izazove nasilje. Uostalom, ono je obeležilo oba perioda Vučićevog boravka u vlasti. Prvi put, dok je bio šef ratne propagande, pod NATO bombe gurnuo je ceo narod i državu. Prema procenama koje je lično iznosio, Srbiji je tada naneta materijalna šteta od oko sto milijardi dolara, ubijeno je 2.500 ljudi, među kojima je bilo 557 civila, a 12.500 je ranjeno. Briga Vučića za izgubljeno Kosovo, on je osvojio stan u Beogradu.

I njegova druga mračna vladavina obeležena je grobovima.

U proleće 2014. poplave su odnele 24 žrtve, a niko nije odgovarao, iako su Siniša Mali i Miroslav Čučković pozivali stanovnike Obrenovca da ne beže, da ostanu u kućama i testiraju sudbinu. Godinu dana kasnije želja za medijskom promocijom Bratislava Gašića i Zlatibora Lončara dovela je do udesa vojnog helikoptera u kome je ugašeno sedam života. U maju 2016. na VMA je preminuo Slobodan Tanasković, čuvar objekta u Hercegovačkoj ulici, koga su maskirani napadači uhapsili, vezali i oduzeli mu telefon i lična dokumenta one noći kad su rušili Savamalu. Zbog SMS poruka u kojima je vređao Vučića, početkom 2017. uhapšen je Milorad Nikolić iz Crvenke. Posle nekoliko meseci umro je u pritvoru beogradskog Centralnog zatvora.

Svaka od tih tragedija desila se u prisustvu vlasti. Odgovornost, makar političku, trebalo bi da snosi Aleksandar Vučić. On je stvorio sistem u kome je vladajućoj kasti sve dozvoljeno, pa i da nekažnjeno ugrožava živote građana. Danas nakaradni režim vara i pljačka narod, guli kožu s leđa. Sutra, kad mu istekne rok trajanja, od pravde će se braniti otvorenim nasiljem. U obračunu s potlačenim građanima neće upotrebljavati samo kriminalizovanu policiju i korumpirano pravosuđe, krvavi posao moraće da obave njegovi batinaški odredi. Do toga mora doći pre ili kasnije.

- Hvala Gospodu što nam je dao Vučića, koji se kao lav bori za Srbiju! - nedavno je rekao patrijarh Irinej.

U toj sramnoj tvrdnji ima i malo istine. Vučić zaista liči na opasnu divlju zver. Diktator je i sam priznao da mu se sviđa to poređenje. Kao i svaka pudlica, voleo bi da bude lav. Međutim, sudbina mu je odredila da skače kroz obruče i maše repom pred stranim dreserima. Na njegovu žalost, karakter mu ne dozvoljava da se uzdrži od režanja i ujedanja. Lavežom će trgnuti građane iz kolektivne hipnoze i izazvati ih da brane svoje pravo na život, slobodu i budućnost. U toj političkoj borbi, kao i svaki diktator pre njega, Vučić neće imati šanse za pobedu.

Tek kad s vlasti ode naprednjački kartel, Srbija će saznati da li ima života posle Vučića. Tada će i Vučić saznati kako izgleda zatvorski život posle vlasti.