Nemačka

Da li će se Nemačkoj graditi kavez - stanovi

Plate dobre, stanovi preskupi

Iako Nemačka beleži sve veći i veći privredni rast, ima puno građana koji ovo ne osećaju i kojima je sve gore i gore. Nisu to samo „gubitnici" slobodnog tržišta koji nemaju posao, već je sve više i zaposlenih sa pristojnim platama, koji nisu više u stanju da plaćaju osnovne životne troškove. Posle poplave privatizacije stambenih objekata, koja se desila krajem prošlog veka, kirije su u velikim nemačkim gradovima toliko poskupele, da se sve češće razmišlja o zidanju mikro stanova, kakvi su oni u Tokiju!

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Letnja pauza se oseća i u nemačkim medijima. Sve je manje pravih vesti, a sve više opuštajućih tema pogodnih za prepričavanje na plaži. Razlog za ovakvo izveštavanje nije to što nema drugih događaja, već što urednici procenjuju da će njihove novine ili TV emisije lakše da se prodaju ako promovišu lake sadržaje.

Zbog toga nikoga ne treba da čudi što su udarne teme ovih dana rođendan jedne od sestara Kardašijan, ljubavni jadi nekog fudbalera koji ume da daje golove, ali ne i da nađe pogodnu partnerku, ili špekulacije iz kog razloga kancelarka Merkel već drugo leto za redom na odmor ide odvojeno od svog supruga. Danima se čak vodila rasprava o tome da li kancelarka i ministri uopšte imaju pravo na privatnost, ili paparaci smeju da ih uznemiravaju na svakom koraku, pa i na letovanju.

Sa druge strane, jedva da je i pomenuto bombardovanje civilne bolnice u Jemenu, koje su izvele saudijske vazdušne snage, a u kome su poginule desetine civila, među kojima ima i puno dece. Sukobi u Gazi sa mrtvima među Palestincima odavno nisu nikakva vest za nemačke medije. Masovne demonstracije u Rumuniji se stidljivo pominju i to samo zato što zbog brojnosti demonstranata više ne mogu da se prećutkuju.

Postoji, međutim, jedna ozbiljna tema koja okupira naslovne strane novina i udarne termine vesti i tokom ovog leta - eksplozija kirija.

Nemačka je ne tako davno bila pojam države u kojoj su međusobno usklađene socijalna briga i slobodno tržište. Onda je osamdesetih godina, na krilma tačerizma i reganomiksa, i nemačka vlast zaključila kako slobodno tržište najbolje reguliše ekonomiju. Propast Istočnog bloka i ideje primenjenog socijalizma još su više pojačali uticaj neoliberalnih mislilaca, pa je i Nemačku zahvatila pogubna moda opšte privatizacije.

Još od 19. veka nemački industrijalci su zidali radničke stanove za svoje zaposlene u kojima su kirije bile simbolične. Iako je prvobitni razlog za ovo bila činjenica da su fabrike izvan naseljenih mesta, a da javnog prevoza u to vreme nije bilo, sa ovom praksom se nastavilo i u 20. veku i to ne samo u socijalističkoj Istočnoj Nemačkoj, već i u kapitalističkom zapadnom delu zemlje.

Pre ponovnog ujedinjenja i pre mode privatizacije, u Saveznoj Republici Nemačkoj je bilo skoro pola miliona radničkih stanova. Onda je veliki broj firmi došao na ideju da te stanove preda preduzećima koja su orijentisana ka profitu i koja će iste ponuditi na slobodnom tržištu. Smatralo se da će velika ponuda stambenog prostora omogućiti da kirije ostanu niske. Desilo se suprotno.

U nemačku građevinsku industriju je ušao špekulativni kapital koji je tražio profit po svaku cenu. Kirije su bukvalno eksplodirale i u međuvremenu u većini velikih gradova prosečna zarada nije dovoljna da pokriva i prosečnu kiriju i ostale troškove života. Sada se sve češće čuju mišljenja kako i u Nemačkoj treba graditi mikro stanove po ugledu na one u Japanu.

„Huffington Post" na nemačkom je 9. avgusta ove godine publikovao poražavajuće rezultate jednog istraživanja, koji su pokazali da su od 2010. kirije u velikim centrima prosečno poskupele za 30 odsto, a da su u Minhenu skočile za skoro 50 odsto i u delovima Berlina za čak 70 odsto. U međuvremenu su pojedine velike kompanije počele ponovo da zidaju radničke stanove i to ne samo za svoje obične zaposlene, već i za menadžere.

„Bauen und Wohnen GmbH" je ćerka svetski poznatog giganta BASF i u svom posedu ima 6.000 stanova u Ludvigshafenu (sedištu koncerna) i neposrednoj okolini, od kojih je 70 odsto dato zaposlenima na korišćenje po povlašćenim uslovima, odnosno za kiriju od samo osam evra po kvadratnom metru. Svake godine zida se prosečno 40 novih stanova, a direktorka se hvali kako u tim stanovima žive svi, od učenika koji se još obrazujuju za neko od radnih mesta, pa do top menadžera.

„Folksvagen" (VW) u Volfsburgu ima dugu tradiciju radničkih stanova. Do pre desetak godina većina njih je bila prazna, jer su zaposleni mogli sebi da priušte stanove i kuće na boljim lokacijama ili u sopstvenom vlasništvu. Danas je ponovo jagma za neki od oko 9.000 stanova u vlasništvu kompanije, odnosno njene ćerke - firme „VW Imobilien GmbH", dok se zidaju stotine novih. Pojedini stanovi su luksuzni, petosobni, a dnevni list „Bild" je 11. avgusta napisao kako je ovaj proizvođač automobila na to primoran kako ne bi izgubio kvalifikovane radnike koji sebi ne mogu više da priušte odgovarajući stambeni prostor. Ili da im se povećaju plate, ili da im se dodele jeftini stanovi kompanije, ili će oni otići u konkurentsku firmu u zemlji ili inostranstvu. Konačno, i „Audi" isto godišnje zida stotinak novih stanova za svoje zaposlene.

Šta se to desilo, pa je nekadašnji primer za ugled socijalno odgovorne države dospeo dotle da zaposleni ne mogu sebi da priušte pristojan krov nad glavom? Neki razlozi su objektivne prirode, mada su i oni bili predvidivi. Padom Berlinskog zida došlo je do masovnih migracija iz nekadašnjeg DDR-a na zapad ponovo ujedinjene države, gde su plate i uslovi života bili bolji. Tako i danas, skoro tri decenije kasnije, na istoku postoji višak povoljnih stanova, dok je na zapadu takvih sve manje.

Postoji i jedna velika greška koju je napravila još vlada Helmuta Kola, a koju ni one kasnije nisu ispravile. Suviše se verovalo ideolozima neo-liberalnog kapitalizma koji su propagirali kako je slobodno tržište svemoćno i da država ne treba uopšte da se meša.

Situacija se u građivinskom sektoru sporo menja, jer objekti ne mogu preko noći da se izgrade. Godinama je država zidala sve manje i manje stanova za socijalno ugrožene, smatrajući pogrešno kako će ekonomski polet devedesetih večno da traje. Ni danas, kada je sve više žrtava desetogodišnje ekonomske krize, kojima se pridružila još i vojska od milion i više migranata koji takođe traže krov nad glavom (veliki broj njih ima pravo na boravište izvan sabirnog centra), država ne uspeva da uhvati pravi ritam u podizanju subvencionisanog stambenog prostora.

Prošle godine je u Nemačkoj bilo oko 1,2 miliona socijalnih stanova, ali je to smanjenje od 46.000 stanova u odnosu na stanje iz 2016. godine, priznala je savezna vlada u odgovoru na poslaničko pitanje Zelenih. Svake godine, tvrdi „Huffington Post", neophodno je 80.000 novih stanova za socijalno ugrožene, ali se u proseku sazida samo oko 25.000.

Poređenja radi, 1990. je bilo oko tri miliona stanova koje je subvencionisla država.

Pošto su neo-liberalni mislioci smatrali da široko raširena socijalna mreža smanjuje radnu volju stanovništva i tako povećava troškove proizvodnje, savezna vlada je godinama polako smanjivala izdatke za subvencionisane stanove. Ranije je privatni investitor mogao da svoju zgradu ponudi lokalnoj samoupravi za subvencionisane stanove socijalno ugroženih ili zaposlenih u javnim službama. Zauzvrat bi dobijao zagarantovanu kiriju i niz poreskih olakšica. U međuvremenu su te olakšice smanivane, a i lokalne samouprave su sve manje uzimale stanove. Perspektiva brze i sigurne zarade od nekretnina pokrenula je građevinski bum, pa je tako i zemljište poskupelo. U međuvremenu je došla ekonomska kriza koja je poskupela kredite za nekretnine i tako se zavrtelo vrzino kolo.

Nekada su plate mogle da prate kirije i kreditne rate, danas je to sve ređe slučaj, tako da imamo paradoksalnu situaciju da u najmoćnijoj ekonomiji Evrope ima sve više zaposlenih koji su beskućnici.

I u ovoj situaciji vlada kancelarke Merkel pokazuje neodlučnost. Konzervativni CSU, član vladajuće koalicije, suočava se najesen sa izborima u Bavarskoj, saveznoj pokrajini u kojoj jedino i nastupa. Njegovi birači su pristalice nižih poreza i, samim tim, slabije socijalne države. SPD, još jedan član vladajuće koalicije na saveznom nivou, tradicionalno je za više poreze i jaku socijalnu državu. U ovom predizbornom periodu kada CSU razmišlja samo o tome kako da u Bavarskoj ne padne na manje od 50 odsto glasova, nikakav kompromis ova dva oprečna mišljenja nije moguć

Kao i mnogo puta do sada, Merkelova zabija glavu u pesak ignorišući gorući problem i nadajući se da će se desiti neko čudo i da će problem sam od sebe da se reši. Milijarde evra su suficiti saveznog i lokalnih budžeta. Desetine milijardi iznose godišnje subvencije i pomoći stranim državama. A za sopstveni program izgradnje socijalno povoljnih stanova u 2017. je izdvojeno samo 1,5 milijardi evra. Osnivači socijalno odgovorne Savezne Republike Nemačke, oni sa desnice, kao i oni sa levice, prevrću se u grobu i sigurno bi se, da su živi, postideli onoga kome su ostavili državu.

A 1. Država ima bolji kreditni rejting

Želja za neobuzdanm privatizacijom iz osamdesetih i devedesetih prošlog veka odavno je minula i sada je sve više firmi koje se vraćaju u državno vlasništvo. Po nemačkom ustavu, od privatizacije su izuzeti osnovni državni monopoli, kao što su policija, vojska, sudstvo, prinudna naplata i štampanje novca.

Privatizacija u zdravstvu je dovela do toga da u većini saveznih država penzioneri sa prosečnom penzijom sebi ne mogu da priušte mesto u staračkim domovima, pa je država prinuđena da im daje novčanu pomoć, čime se budžet opterećuje kao i u vreme kada su ove ustanove bile u državnom vlasništvu, samo što sada prihod ide u privatne džepove.

Savezni obračunski ured (uporediv sa Državnom revizorskom institucijom u Srbiji) zaključio je kao su poslovi iz javno privatnog partnerstva u proseku 40 odsto skuplji od onih koje izvodi država sama. Razlog je taj što privatnici imaju daleko niži kreditni rejting od nemačke države, pa i kredite dobijaju po višim kamatnim stopama. Štutgart je 2011. osnovao komunalno preduzeće koje je postepeno preuzimalo od ranije privatizovanog gradskog komunalnog preduzeća snabdevanje strujom i gasom i delimično daljinsko grejanje. Nemačka se diskretno odriče privatizacije, što ne znači da istu neće zahtevati od sebi potčinjenih država.