https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Preko pune linije

Šta će biti sa Srpskom naprednom strankom

Kartel oko Vučića treba razoriti

Pred Srbijom su dva ozbiljna zadatka. Prvo, mora da se oslobodi diktature i, drugo, treba svim sredstvima, bez milosti, da se obračuna sa Aleksandrom Vučićem i njegovim naprednjačkim kartelom. Prvi posao se bliži kraju, zato valja na vreme početi s pripremama za deratizaciju društva od svih političkih štetočina i njihovih ortaka iz medija, pravosuđa, policije i podzemlja. Pad Srpske napredne stranke stvoriće uslove da se isprave propusti posle Petog oktobra, da se trajno očiste srpske Augijeve štale i sva govna gurnu u kanalizaciju, gde im je i mesto.

Predrag Popović

Kao i sve nesrećne države, Srbija ima mnogo važnih datuma, koji obeležavaju prelomne događaje. Pamti se sve - od Miloševićevog govora na Gazimestanu i smrti u Hagu, Đinđićevog petooktobarskog uspona i dvanaestomartovskog streljanja, razdvajanja od Crne Gore, početka NATO bombardovanja i jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova...

Najbitniji dan u savremenoj srpskoj istoriji svanuće posle pada SNS-a s vlasti. Tada će Srbija dobiti priliku da se jednom-zauvek svedu računi sa zlikovcima koji su je okupirali, opljačkali, pogazili i ponizili.

Lako je zaključiti šta treba da se uradi. Pre 2.200 godina, Marko Katon Stariji svaki govor u rimskom senatu završavao je rečima: "Što se ostalog tiče, smatram da Kartaginu treba razoriti".

Katon je bio u tom gradu-državi na libijskoj obali i video je kakvu ona opasnost predstavlja po rimsku imperiju. Od tada, bez obzira koja tema bila na dnevnom redu, o čemu god se diskutovalo, on je svaki zaključak svodio na ocenu da "Kartaginu treba razoriti".

Nije potrebno da se bude Katon, pa da se vidi kakvu opasnost po Srbiju predstavlja naprednjački kartel. To može da shvati svako ko pogleda u svoj novčanik, frižider ili neplaćene račune; svako ko strepi od javnih izvršitelja, kontrolora u gradskom saobraćaja ili od otkaza u nekoj firmi s robovlasničkim uslovima; svako ko je decu ispratio u beli svet, što dalje od zla koje širi Vučićev gang...

Svi vide kako čopor đilkoša u skupim odelima otima javne resurse, pljačkaju i kradu. Razbojnički inženjering su toliko usavršili da su stvorili kastu najbogatijih politikanata u najsiromašnijoj državi u Evropi.

Sve je njihovo, prisvojili su reke, rudnike, oranice, fabrike i ljude. Sad otimaju i decu. Leče se u najskupljim svetskim bolnicama, pune se najkvalitetnijim lekovima, vitaminima i svim mogućim dopunskim sredstvima za dizanje imuniteta i raspoloženja.

Istovremeno, sirotinji naređuju da svoje i tuđe zdravlje štiti nošenjem jeftinih i beskorisnih maski. I ne staju na tome. Ministar prosvete Mladen Šarčević preti da će roditeljima oduzimati decu koja ne nose masku.

Svaki od tih zločina vapi za kaznom. Iskustvo je pokazalo, bez pravde neće biti ni budućnosti. Taj princip nije primenjen posle petooktobarskog puča, novi vladari nisu primenili pravdu nad štetočinama iz SPS-a, SRS-a i JUL-a, kriminalni talog je ostao netaknut i iz njega je izniklo zlo koje danas vlada.

U kabinetu Zorana Đinđića, šestog oktobra 2000, bila je gužva, jedan preko drugog gmizali su naprasno izlečeni slobisti. Milutin Mrkonjić je prvi otkupio grehove. Posle njega, to je uradio Bogoljub Karić.

Sledećih dana, "prvi demokratski premijer" je naplatio indulgenciju obojici Dragana Tomića, "Simpu" i "Jugopetrolu", Branislavu Ivkoviću, Goranu Perčeviću, Miloradu Vučeliću i sličnim opskurnim tipovima iz vrha SPS-a, kao i njihovim trajkunima, bivšem ministru Milanu Beku i Miloševićevom poslovnom partneru Miroslavu Miškoviću. Na pobedničku stranu prešli su korumpirani vojni i policijski oficiri, pa i ordinarni kriminalci.

Po istom principu izvršena je smena vlasti u leto 2012. godine. Na pobedničku stranu su se transferisali najkompromitovaniji primerci iz G17 i Demokratske stranke.

Mlađan Dinkić je ceo svoj gang ubacio u SNS, pa na državne funkcije. Ivica Kojić je do juče bio šef Dinkićevog, a danas je Vučićevog kabineta. U novoj vlasti udomile su se Suzana Grubišić i Ksenija Milivojević, čiji otac Zoran Milivojević, "karijerni diplomata", penziju provodi na relaciji Pink-Hepi, šetajući od jednog do drugog televizijskog studija, u kojima sada hvali diplomatske uspehe Vučića, kao nekad Dinkića i Vojislava Koštunice. Svoje mesto u vrhu naprednjačkog kartela našli su Goran Vesić i Goran Knežević, koje je Vučić, ne bez razloga, nazivao "žutim lopovima". Tu su i Jelena Trivan, uzdanica Borisa Tadića, koja je izuzetno gorljivo udarala po Vučiću sve dok joj nije zatrebala njegova pomoć za uhlebljenje i zaštitu od odgovornosti za plagiranje diplomskog rada.

Skuplje od Trivanke, prodala se Jasmina Stojanov, koju je Vučić optuživao da je Đilasov medijski kerber, glavni urednik svih medija u vreme "žutog preduzeća".

Stojanov je u kartel ušla zajedno sa svojim poslovnim partnerom Nebojšom Krstićem, savetnikom svih idiota na predsedničkoj funkciji i autorom najglupljih oda u slavu novog vođe. Na toj deponiji našli su se i mnogi julovci, predvođeni Aleksandrom Vulinom. U mladosti, Vulin se ideološki brusio na "Kapitalu" Karla Marksa. Kad je prihvatio saradnju s Vučićem uživeo se u ulogu drugog Marksa, komedijaša Gruča. U toj transformaciji zadržao je samo ljubav prema kapitalu.

Dosad, svaka smena vlasti odigrala se tako da se ništa ne promeni. Ne mogu da se nabroje paraziti koji su izbegli krivičnu odgovornost prelaskom na stranu pobednika. Nova članska karta zaštitila ih je od istraga kriminalnih i korupcionaških afera, optužnica, suđenja i robije. Sistem im je omogućio da opstaju u zločinačkom lancu, kojim je okovana Srbija.

Sad je došao red na naprednjake da spas traže u nastavku te štetočinske tradicije. Svima, od Zorane Mihajlović, pa do Marka Đurića, jasno je da niko i ništa ne može da zaustavi promene. Diktator je previsoko poleteo, mora da padne. To nije samo političko pitanje, to je zakon fizike. Vladavina Aleksandra Vučića se bliži kraju, pa svi njegovi verni saradnici već traže novog gospodara. Traže zaštitnika, koji bi pristao da ih abolira za zločine izvršene u poslednjih osam godina. Zauzvrat nude insajderske usluge, novac i uticaj koji imaju u svojim sredinama.

Taj trend je zahvatio sve nivoe vlasti, pa i policiju, pravosuđe i, naravno, tajkune. Nemaju savest i svest o ličnoj odgovornosti, ali zato im je istančan instinkt za samoodržanje.

Spremni su na sve, za opstanak u politici i biznisu izdali bi i vlastitu majku, pa gde neće braću Vučić. Naprotiv, kad dođe stani-pani, ti pacovi iz podruma prvi će ostrašćeno nasrnuti na aktuelnog gospodara, baš kao što Vesić kidiše na Demokratsku stranku ili Aleksandar Martinović na radikale.

Preko cele Srbije razapeta je gusta mreža malih i velikih parazita, koji su u ovom mračnom vremenu napunili džepove, napravili poslovne imperije, uzeli sve što im život pruža. Vučić je organizovao izborne prevare, krađu glasova, pritiske, nasilje i podmićivanja, a oni su dobijali ministarske i direktorske funkcije, moć i uticaj u lokalnim samoupravama.

Dok je vladar kršio Ustav i zakone, pripremajući put na doživotnu robiju, oni su, zaklonjeni iza njegovog autoriteta, radili šta god su hteli. Vučić živi u zlatnom kavezu, okružen je državnim i privatnim telohraniteljima, bez kojih nikad više u životu neće smeti ni nos da promoli na ulicu.

Dok on drhti od straha, hiljade naprednjačkih zlikovaca opušteno uživa u svakom dinaru, koji im je Vučić ubacio u džep ili koji im je omogućio da sami ukradu. Oni voze limuzine, provode se po luksuznim letovalištima i zimovalištima, jure sojke, žive 200 na sat. Tako će raditi dok god ne počne da se urušava zločinačka piramida naprednjačkog kartela.

Kad prigusti, kad se začuje "Oj, drugovi, je l' vam žao, rastanak se primakao", poturiće Vučića, neka on bude kažnjen za sve što su zajednički radili na štetu građana.

Pad Srpske napredne stranke mora da se iskoristi za čišćenje sveg tog smrada u kome se decenijama guši Srbija. Augijeve štale treba konačno da se počiste, da se sva govna gurnu u kanalizaciju, gde im je i mesto.

Taj posao je težak, ali bez njega nema nade u bolju budućnost. Zna se šta je potrebno za taj spasonosni poduhvat.

Nova vlast, istog časa kad Vučić padne, treba da zabrani rad Srpske napredne stranke i zapleni i nacionalizuje svu njenu imovinu. Neophodno je privremeno zamrznuti i imovinu stranaka koje su učestvovale u koaliciji sa SNS-om.

Istu proceduru treba preduzeti i prema svim državnim funkcionerima, direktorima javnih preduzeća, članovima upravnih i nadzornih odbora. Svima treba oduzeti pasoš, kao i tajkunima koji su finansirali aktivnosti kartela.

U istom naletu, treba rasformirati Bezbednosno-informativnu agenciju, koju je Vučić pretvorio u parapolicijski servis za zaštitu voljenog sebe, brata Andreja i ostalih vrhovnika u kartelu. Iz tog legla zla treba na svetlo dana izneti sva dosijea, da Srbija sazna ko je i kako sarađivao s diktatorom, da se sazna koji su politikanti, biznismeni, umetnici i novinari, pa i kriminalci imali policijske značke, koliko su naplaćivali cinkarenje i podmetanje nepodobnim objektima obrade.

Specijalno tužilaštvo, rasterećeno političkih pritisaka, mora da pokrene istrage svih afera, kojima je obeleženo vreme vladavine SNS-a. Niko ne sme da bude zaštićen. Na udaru pravde mora da se nađe svaki funkcioner koji je, nebitno da li pod pritiskom ili dobrovoljno, zloupotrebljavao službeni položaj.

Istraga treba da obuhvati sudije koje su, kršeći zakone, donosile presude u korist Vučića, bratije i kumova. Ne smeju da budu pošteđeni ni policajci koji su, na primeri, Zvonku Veselinoviću vratili automobil za koji su znali da je nekome ukraden. Pravda mora da stigne i sve koji su učestvovali u prikrivanju tragova ubistva na rampi u Doljevcima, kao i u padu helikoptera, kad je žrtvovano sedam života samo zato da bi se Zlatibor Lončar slikao na surčinskom aerodromu.

Na tom spisku đubreta iz Vučićeve kriminalne štale nalaze se kreatori korupcionaških afera kakve nisu zabeležene u savremenoj evropskoj praksi. Nikad niko nije uspeo da od države ukrade toliko novca kroz projekte poput "Beograda na vodi". Istraga tog slučaja raskrinkala bi kompletnu mrežu organizovanog kriminala u Srbiji.

Tokovi novca ne mogu da se sakriju, lako bi se otkrilo ko je zaista imao koristi od te otimačine sto hektara najskupljeg građevinskog zemljišta u centru Beograda. Saznalo bi se ko su neimari koji grade te i ostale nekretnine od kokaina, kakve niču od Borče do Labudovog brda, pa i u Novom Sadu i drugim gradovima.

Postoje i ugovori o izgradnji auto-puteva. Kad bude postojala politička volja, članovi Ministarstva saobraćaja i građevinarstva sretaće se samo u šetnjama u krugu beogradskog Centralnog zatvora.

Dovoljno je da se pokrene istraga ugovora o poslovima na Koridorima, pa da Zorana Mihajlović bluzu "Dolče Gabana" zameni zatvorskom uniformom "Buca - Ivanjica". Već ugovori koje je otkrio i objavio Magazin Tabloid, dovoljni su da Mihajlović bude spakovana iza rešetaka, pa nek tamo, bez šminke, prepada stražare.

Pred istražnim organima treba da se nađu i mnogi Vučićevi kumovi, prvo oni koji su stvorili monopol u najunosnijim državnim poslovima, kao što su infrastruktura, telekomunikacije i trgovina energijom.

Kad bi se rasparale afere u koje su uključeni Nikola Petrović, Slaviša Kokeza i Goran Veselinović, Srbiju bi zagušio smrad korupcije.

Za saučešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu moraju da odgovaraju i svi članovi tzv. Kriznog štaba, koji su presudno doprineli Vučićevim zloupotrebama u pandemiji korona virusa. Vučić je najodgovorniji za pljačku budžeta i krađe prilikom nabavke respiratora i ostale medicinske i zaštitne opreme, ali Predrag Kon, Darija Kisić Tepavčević i ostali predstavnici "struke" moraju da odgovaraju za ugrožavanje javnog zdravlja.

Čim dođe do promene vlasti, treba da počne sezona lova i na javne izvršitelje, notare i advokate naprednjačkog ganga. Šteta koju su naneli običnim građanima nikad neće moći da u potpunosti bude nadoknađena, posebno ne ona koja je nastala izazivanjem straha i beznađa. Međutim, zločince mora da stigne kazna.

Uz krivični progon čelnika naprednjačkog kartela, potrebno je hitno sprovesti lustraciju. Tom spisku nema kraja, ali neće biti ni kraja srpskoj agoniji ako opet izbegnu kaznu.

Deratizacija Srbije od naprednjačke pošasti mora da se izvrši brzo i efikasno, kako niko ne bi uspeo da se izvuče. Aleksandar Vučić i njegovi najbliži saučesnici opljačkali su ogromnu količinu novca.

Kad padnu s vlasti, ta sredstva će upotrebiti da sačuvaju slobodu. Boriće se za živu glavu, neće žaliti para. Takođe, preko ljudi koje su ubacili u sve državne institucije, u MUP, BIA, sudove i medije, pokušaće da sakriju tragove svojih zločina i izbegnu odgovornost. Da se to ne bi dogodilo, sledeća vlast mora bez milosti da se obračuna sa svakim naprednjačkim zlikovcem.

Samo na takav način, brutalnim i detaljnim obračunom, može da se izvrši demontaža diktatorskog sistema koji je utvrdio Aleksandar Vučić. Samo tako Srbija može da izađe iz političkog i mafijaškog kružnog toka i ukine praksu, koja je opisana narodnom izrekom "vrana vrani oči ne vadi".

Težak posao oslobađanja Srbije od Vučićeve diktature i kažnjavanja svih njegovih saučesnika može da obavi neka nova, nekompromitovana i sposobna politička snaga. Ne treba sumnjati, u ovoj državi ima mnogo ljudi koji ispunjavaju te kriterijume, koji shvataju razmere zla naprednjačke pošasti, ali ne odustaju od borbe za oslobođenje.

Trenutno, oni su rasuti na nivo pojedinca ili malih enklava bez ozbiljnijeg uticaja na društvene i političke procese. Ipak, kao što se hiljadu puta videlo u istoriji, upravo takvi - pametni, jaki, hrabri i iskreni borci za slobodu - u ključnom trenutku nađu način za okupljanje oko zajedničke ideje i potrebe. Ako ništa drugo, na akciju će ih naterati želja za samoodržanjem.

Borba za golu egzistenciju, na koju je prinuđena većina građana, ima samo jedan ishod - pobedu nad tiraninom. Svi diktatori su, pre ili kasnije, poraženi u ratu protiv podanika željnih slobode, istine i pravde.

Da se to ne bi dogodilo, da bi sprečio da na vlast dođe neko ko neće pristati na trgovinu, Vučić sam bira svoje protivnike. Zato je titulu lidera opozicije dodelio Draganu Đilasu. U kečerskom zagrljaju, dok lažiranim udarcima zabavljaju publiku, njih dvojica ortački dele plen. Juče je Đilas otimao veći deo plena, danas to radi Vučić. Ako taj točak nastavi da se okreće, zgraziće svaku nadu u budućnost ove države i naroda.

Đilas i ne krije nameru da naprednjacima oprosti zločine. "Neće biti revanšizma", refren je himne kojom se "lider opozicije" zaklinje na vernost aktuelnom gospodaru. Otkad je pao s vlasti, Đilas je beskrupulozno provlačen kroz medijsko blato. Optuživan je za pljačke kojima je stekao 619 miliona evra. Optuživan je samo u naprednjačkim novinama, nikad nije sudski procesuiran za toliku krađu.

Umesto toga, Vučićeva vlast protiv njega podnosi prekršajne prijave zbog kršenja mera u vreme vanrednog stanja, kad je izašao na ulicu tokom policijskog časa da spreči režimske huligane da emituju skandiranje "Hej, hej Đilase, vrati pare, lopove".

Kečeri, očigledno, dobro paze da ne povrede jedan drugog. U zajedničkom interesu plasiraju istu vrstu poruka, kojima obmanjuju žrtve svojih prevara. Ista im je strategija, ista je i taktika. Obojica obećavaju med i mleko. Svaki u svojim medijima glumi mađioničara, a to što kreiraju nije magija, nego obične laži, kojima žongliraju sa nadama i sudbinama lakovernih i očajnih građana.

Ako njihov plan uspe, posle pada SNS-a promeniće se samo imena u vrhu piramide vlasti i sve unosne poslove s državom od Vučićevih ortaka preuzeće firme Đilasove svite. Sve ostalo će ostati isto.

Na veliku žalost tog opakog tandema, ta strategija je osuđena na propast. Uzalud se Vučić trudi da Đilasa promoviše u lidera opozicije. Sve akcije, koje imaju takav cilj, završavaju na naslovnim stranama naprednjačkih biltena, ne dopiru do normalnih građana.

Ljudi su shvatili da su njih dvojica dve strane iste medalje, da imaju iste strane mentore, istu politiku i isti apetit prema javnim resursima. Jasno je da Srbiji nema spasa dok njih dvojica utiču na političke i društvene procese. Srasli kao nokat i meso, moraju zajedno da nestanu u mračnoj prošlosti.

Obračun sa Srpskom naprednom strankom neće biti nikakav problem, to zločinačko udruženje raspašće se istom brzinom kao što je i sklepano. Prevaranti svih boja, koji su u SNS ušli bez dinara u džepu, razbežaće se na sve strane, pokušavajući da sakriju i sebe i svoje dupke pune sefove. Pre dolaska u SNS, većina njih se bavila poštenim poslovima. Radili su kao automehaničari, limari, kondukteri i konobari.

Prilika pravi lopova, tako je vlast od njih napravila lažne doktore nauka, ministre i direktore. Ako ništa drugo, zanatska znanja i iskustvo pomoći će im da se snađu posle pada s vlasti. Vozni park u Zabeli i Sremskoj Mitrovici treba da održavaju stručni ljudi, poput aktuelnih naprednjačkih ministara. I zatvorske kantine dobiće kadrovska pojačanja, okićena kupljenim masterima i doktoratima.

Problem s Aleksandrom Vučićem, posle promene vlasti, trajaće samo dok ne bude smešten u pritvor. On se uzda u novac, koji je zgrnuo za ovo vreme. Nada se da će moći da potkupi domaće i strane uterivače pravde.

Pokušaće da beži, da se sakrije negde, gde bi mogao da kupi zaštitu. U tu svrhu, na vreme je počeo da pravi plan za distanciranje na bezbednu udaljenost. Preko Vladimira Cvijana kupio je dve nekretnine u Čikagu, a kum Zoran Bašanović mu je, pre šest godina, tražio zgodno skrovište u Kaliforniji. Vučić sad priča kako su ga ispalila oba posrednika. Nisu završili posao, a zadržali su veći deo novca.

Članovi dvorske svite pričaju da su propale i Vučićeve namere da luksuzno skrovište nađe u Urugvaju, a nije dobio garancije o gostoprimstvu ni u Rusiji, ni u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

U očajanju, prošle godine obnovio je plan da spast traži u Sjedinjenim Američkim Državama, na imanju nedaleko od Vašingtona, na reci Potomak. Nije očekivao da će američke bezbednosne službe i Ministarstvo pravde insistirati na sudskom epilogu brojnih kriminalnih i korupcionaških afera u kojima on ima glavnu ulogu.

Vučić nema gde da pobegne, moraće da se ovde suoči s pravdom. A, on to ne može da podnese. Slab i nikakav, ne bi izdržao ni dve noći u ćeliji. Čak je i Vulin junački podneo mesec dana na robiji, ali Vučiću će svaka kazna biti doživotna, svejedno da li bio pritvoren na dva dana ili osuđen na dvadeset godina zatvora.

Pa, on i sad, kad ima apsolutnu vlast, ne može da pregura noć bez plača i jauka. Kad ostane sam, cvili kao Damjanov Zelenko. Progone ga senke njegovih žrtava, u mraku čuje glasove iz grobova, kletve mučenika koji su stradali u njegovim političkim, ratnim i kriminalnim avanturama.

Ne, ne oseća kajanje i grižu savesti, nego iskonski strah od kazne za izvršene zločine.

Da ne bi totalno svisnuo, sledeća vlast mora da učini sve kako bi Vučića osposobila da aktivno učestvuje u sudskim procesima. Red je da mu se pomogne da prođe katarzu i prizna šta je sve radio, koliko je opljačkao, ko su mu saučesnici i kako su delili plen. Ako otvori dušu i prizna sve to, mogao bi da se rastereti bar malo greha koji nosi. Povukao bi sa sobom na dno i skotove koje je stvorio i tako pomogao da niko iz njegovog kartela ne izbegne čistku.

Ne bi bilo pošteno da kazna stigne samo braću Vučić. Posle oslobođenja, ne sme da nekažnjen ostane nijadan njihov saučesnik, da ne bude pelcer iz koga će izrasti neka sledeća politička i kriminalna pošast.

Iza Vučića trebalo bi da ostane samo arhiv sa hiljadama presuda, koje će turisti razgledati kao što danas obilaze ostatke razrušenih kuća u pustinji, gde je nekad bila Kartagina. Ili će Srbija razoriti SNS ili SNS Srbiju, treća opcija ne postoji.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane