Hijerarhija zaverenika: Komitet 300 (18)

Proizvođači javnog mnjenja

U izdanju beogradske Narodne knjige štampana je 2005. godine knjiga dr Džona Kolmana o delovanju poznatog svetskog centra moći Komiteta 300. Prenećemo najvažnije delove ovog izuzetnog svedočanstva i istraživačkog rada.

(Ovu knjigu posvećujem svojoj supruzi Leni i našem sinu Džonu, koji mi pružaju podršku već dugi niz opasnih i napornih godina, te čvrsto i hrabro podnose odricanja, neprilike i nalete zle sudbine).

Džon Kolman

Kanadski institut za međunarodne poslove povezan je sa Organizacijom Rank preko ser Keneta Stronga, koji je bio drugi čovek tajne službe MI6 na kraju Drugog svetskog rata. Kao član Reda Sv. Jovana Jerusalimskog, Strong je drugi čovek u Kanadi za Rank organizaciju i kada su u pitanju britanski komercijalni interesi. Član je odbora najvećih drogeraških banaka - Hongkonške i šangajske banke i Banke Nova Škotska, preko koje se slivaju prihodi od prodaje heroina u Kanadi.

Prvi je sir Brajan Edvard Mauntin, visokopozicioniran član Vitezova Reda Sv. Jovana Jerusalimskog. Dobro je zapamtiti da je Britanska Kruna, kada je želela da Sjedinjene Američke Države uđu u Drugi svetski rat, poslala lorda Biverbruka i ser Brajana Mauntina da se sastanu sa predsednikom Ruzveltom i da mu u tom smislu isporuče naloge Krune. Ruzvelt se pokorio tako što je ratnoj mornarici SAD-a naredio da dejstvuju iz baze na Grenlandu, odakle su preduzimani napadi na nemačke podmornice devet meseci pre Perl Harbura. To je činio bez znanja i odobrenja američkog Kongresa.

Drugo, veliko ime u kanadskoj mreži Ranka bio je sir Kenet Kejt, direktor kanadske dvojnice Hongkongške i šangajske banke - Banke Nova Škotska, koja pliva u opranom novcu od droge. Bio je i član odbora najstarije i najcenjenije britanske novinske institucije - London Times-a i Sunday Times-a. Times je već više od stotinu godina glas Engleske Krune za spoljnu politiku, finansijska pitanja i politički život u Engleskoj.

Kao i mnogi drugi članovi Komiteta 300, Ser Kenet je cirkulisao između tajne službe MI6 i zapovednog lanca trgovine drogom u Hong Kongu i Kini, tobože na službenim putovanjima za Kanadski institut za međunarodne poslove, čiji je i sam bio član. Dalje, kao jedan od diorektora banke Hil Samjuel, njegovo prisustvo i u Indiji i u Hong Kongu moglo objasniti bez ikakvih problema. Jedan od njegovih najbližih saradnika van tajne službe MI6 bio je ser Filip de Zuleta, član Komiteta 300 koji je direktno zadužen za kontrolu svih britanskih premijera, i konzervativaca i laburista. Ser Kenet Strong povezao je sve konce droge, uključujući i terorizam, proizvodnju opijuma, tržište zlata, pranje prljavog novca i bankarstvo sa njihovom centralnom suštinom - Britanskom Krunom.

Na vrhu sistema vlasti Britanske Krune nad Kanadom je bio Volter Gordon. Kao bivši član kraljičinog praktičnog odbora za nadzor, poznatog i kao Krunsko veće (Privy Council), Gordon je sponzorisao Institut za pacifičke poslove preko Kanadskog instituta za međunarodne odnose. Kao bivši ministar finansija, Gordon je uspeo da birane ekonomiste i pravnike Komiteta 300 postavi u tri glavne ovlaštene banke: New Scotia Bank, Canadian Imperial Bank i Toronto Dominion Bank.

Preko te tri „krunske banke" ćela mreža agenata Komiteta 300, direktno odgovornih Gordonu nadzirala je drugu po veličini operaciju pranja prljavog novca na svetu, koja je imala direktno otvorena vrata u Kini. Pre svoje smrti Gordon je kontrolisao Džejsma Endikota, Čestera Roninga i Pola Lina, koje je tajna služba MI6 identifikovala kao vrhunske kanadske „specijaliste za Kinu". Sva trojica su tesno saradivala sa Ču En Lajom, koji je jednom Abdulu Naseru rekao da bi Velikoj Britaniji i SAD-u uradio isto ono što su one uradile Kini, tj. pretvorio ih u zemlje zavisnika od heroina. Ču En Laj je ispunio svoje obećanje, počevši sa američkim vojnicima u Vijetnamu. Drugi bliski saradnici u kanadskom heroinskom lancu bili Džon D. Gilmer i Džon Robert Nikolson, obojica članovi Reda vitezova Jovana Jerusalimskog.

Lord Hartli Šoukros, za koga se veruje da je odgovarao direktno kraljici Elizabeti II, bio je član Odbora Kraljevskog instituta za međunarodne odnose i počasni rektor Univerziteta Saseks, na kome je smešten zloglasni Tavistok institut za ljudske odnose, koji ima ogromne veze u Kanadi.

Kao deo američkih operacija Organizacije Rank, nijedna druga kompanija nije tako uspešno radila za Rank kao Corning grupa - vlasnika osiguravajućih društava Metropolitan Life Insurance Company i New York Life Insurance Company. Članovi Komiteta 300 Amori Hoton i njegov brat Džejms Hoton već dugo rade za Britansku Krunu preko tih osiguravajućih kompanija i preko kompanija Corning Glass, Dow Corning i Corning International. Obojica su članovi Odbora kompanija IBM i Citicorp. Džejms Hoton je jedan od direktora Instituta za napredne studije Univerziteta Prinston (Princeton Institute for Advanced Studies), kao i biblioteke J. Pjerpon Morgan (J. Pieropont Morgan Library), koja je zadužbina Kraljevskog instituta za međunarodne poslove i Veća za spoljne odnose, a takođe i jedan od direktora CBS-a.

Upravo su braća Hoton darovala stotine hektara zemlje, poznate pod nazivom Wye Plantation (Plantaža Vaj), u saveznoj državi Merilend, za izgradnju Aspen instituta - institucije Britanske Krune. Član odbora kompanije Corning Glass je i biskup Anglikanske biskupije (episkopalne) bostonske crkve. Sve to ovoj grupi daje neverovatan ugled, koji osiguravajuća društva moraju da imaju, i kao što ćemo da vidimo, uz Džejms Hotona, na čelu osiguravajuće kompanije Metropolitan Life Insurance su i Kit Fanston i Džon Harper, obojica istovremeno i članovi Odbora kompanije Corning.

Velika ispretpletenost samo ove jedne grane Komiteta 300 je dobar pokazatelj ogromne moći koja stoji na raspolaganju tom sistemu zaverenika, pred kojima klecaju sva kolena, uključujući i kolena predsednika Sjedinjenih Američkih Država, ko god on bio.

Važno je primetiti kako je neka američka kompanija, jedna od stotina takvih, povezana s Britanskom obaveštajnom službom, s Kanadom, s Dalekim Istokom i s Južnom Afrikom, da ne spominjemo njenu mrežu osnivača i direktora koja dopire do svih aspekata poslovnog i političkog života SAD-a.

Iako se kompanija Metropolitan Life Insurance ne može poreditit s džinovskom bankom Komiteta 300, Assicurazioni Generali, ipak je dobar pokazatelj načina na koji se moć braće Hoton proteže širom poslovnog spektra SAD-a i Kanade. Počevši s kompanijom R. H. Macy (čiji su nadglednici prestali da nose crvene karanfile kao znak odanosti svoje kompanije komunizmu), kao i kompanijama Royal Bank of Canada, National and Westminster Bank, Intertel (pakosnom i zlom privatnom obaveštajnom agencijom), Canadian Pacific, The Reader's Digest, RCA, AT&T, te institucijama poput Harvardskog poslovnog fakulteta (Harvard Business Scholl), brodskom kompanijom W. R. Grace Shipping Company, Ralston Purina Company, U.S. Steel, Irving Trust, Consolidated Edison iz Njujorka i ABC-om, moćna mreža braće Hoton se proteže sve do Hongkongške i šangajske banke.

Uspešna kompanija Organizacije Rank u SAD-u je i Reliance Insurance Group. Kao integralni deo Projekta strateškog bombardovanja (Strategic Bombing Survey), ta kompanija je uspostavila prvu bazu za pranje mozga, stvaranje javnog mišljenja, anketiranje, istraživanje i sistem analize kojim se Tavistok institut koristi u SAD-u. Kompanija Reliance Insurance, sa sedištem u Filadelfiji, je osnovala korporacijsku strukturu koja je omogućila da se Projekat strateškog bombardovanja usmeri protiv stanovnika SAD-a, koji su poslednjih 45 godina, iako toga nisu svesni, podvrgnuti snažnom psihološkom ratu.

Glavni operativac u tom napadu na SAD je bio Dejvid Bialkin, iz kancelarijske kuće Komiteta 30 ,,Walkie, Farr and Gallagher", Bialkin je dugo godina bio na čelu Antidifamacijske lige (ADL-a). ADL je institucija Britanske obaveštajne službe koju je u SAD-u osnovala tajna služba MI6, a na čelu su joj bili Saul Stajnberg i Erik Trist iz Tavistok instituta. Saul Stajnberg je član Predstavničkog doma američkog Kongresa i poslovni partner porodice Džejkoba de Rotšilda iz Londona.

Na čelu korporacije Reliance sedi Karl Lindner, koji je naslednik Elija Bleka, pošto je ovaj „pao" kroz prozor 44-tog sprata jednog od njujorških oblakodera. Kompanija Reliance je povezana s moćnom kompanijom United Fruit iz Bostona i Nju Orleansa, na čijem je čelu Maks Fišer koji je ranije bio dobro poznata figura detroitskog podzemlja. Kompanija United Fruit je već dugo vremena dobavljač heroina i kokaina u SAD, pod stručnim vodstvom Mičalma Rilisa iz Korporacije Rapid American, koji organizuje prevoz droge iz Kanade u SAD. Zapamtite, sve se to događa pod okriljem jedne jedine kompanije, koja je povezana i ispretpletena sa nizom manjih kompanija i institucija kako bi Komitetu 300 osigurala potpunu kontrolu nad velikim brojem operacija, od kojih su sve pomno povezane i umrežene.

Kompanija Reliance je izdanak kompanije čija je funkcija pranje mozga američkom narodu pomoću mreže institucija za sprovođenje anketa - kreatora javnog mišljenja, a za direktne veze sa Institutom Tavistok se oslanja na instituciju Operations Research (Istraživanje operacija). Povezana je i sa kompanijom Leasco, koja je opet u tesnoj saradnji sa kompanijama AT&T, Disclosure Incorporated, Western Union International, Imbucon Ltd i Yankelovich, Skelly and White.

Danijel Jankelovič je kralj udružene mreže anketara - proizuvođača javnog mnenja u SAD-u, ogromnog aparata koji osigurava, da citiramo Edvarda Bernajsa, „javno mnjenje o važnim društvenim, ekonomskim i političkim pitanjima". Upravo ovaj ogromni aparat je Amerikance, koji nikada nisu čuli za Sadama Huseina i koji su tek maglovito čuli o Iraku kao zemlji koja se nalazi negde na Bliskom istoku, pretvorio u ljude koji traže Sadamovu krv i istrebljenje Iračana kao nacije.

Jankelovič se do krajnosti koristio znanjem koje je stekao tokom Drugog svetskog rata. Kao ratniku druge generaciije, Jankeloviču nema ravnog i upravo zato su ankete ABC-a koje sprovodi njegova kompanija uvek u prvim izveštajima o „javnom mnenju". Građani SAD-a su napadnuti na isti način kao i nemačke radničke stambene četvrti - napadom na smisao za stvarnost. Ta tehnika je, naravno, deo standardne obuke obaveštajnih grupa, uključujući i CIA-u.

Jankelovič je imao zadatak da razori tradicionalne američke vrednosti i da na njihovo mesto uvede vrednosti „novog doba - doba Vodolije". Kao najstariji tvorac javnog mnjenja za Komitet 300, niko ne može da posumnja da je svoj zadatak obavio izvrsno.

Koje se metode primenjuju i kakvi se reztultati mogu očekivati možda se najbolje može prikazati ako citiramo Džona Najsbita, tj. deo objašnjenja iz njegovog izveštaja pod naslovom Trend Report. Najsbit je bio savetnik predsednika Lindona Džonsona, kompanija Eastman Kodak, IBM, American Express, Centra za političke studije (Center for Policy Study), banke Chase Manhattan, kompanije General Motors, kuće Louis Harris Polis, Bele kuće, Instituta za životno osiguranje (Institute of Life Insurance), Američkog crvenog krsta (American Red Cross), kompanija Mobil Oil i British Petroleum, kao i brojnih drugih kompanija i institucija Komiteta 300. Njegova metodologija je, utemeljena na proceduri Tavistok instituta i tajne službe MI6, i naravno jedinstvena je:

Ukratko ću da iznesem našu metodologiju. Kod izrade Trend Reporta za svoje poslovne partnere u većini slučajeva se oslanjamo na sistem posmatranja lokalnih događaja i ponašanja. Do krajnosti smo impresionirani dosegom do kojeg je ovo društvo sazdano odozdo prema gore, tako da radije posmatramo šta se dešava na lokalnom nivou nego šta se dešava u Vašingtonu ili Njujorku, u Tampi, Hartfordu, Vičiti, Portlandu, San Dijegu i Denveru. Ovo društvo je uveliko društvo odozdo prema gore.

Koncept praćenja koji je primenjen kod određivanja tih trendova vuče svoje korene još iz Drugog svetskog rata. Za vreme rata obaveštajni stručnjaci su nastojali da pronađu metodu pribavljanja informacija o neprijateljskim zemljama koje bi u normalnim uslovima dobili preko anketa. Pod vodstvom Paula Lazarsfelda i Harolda Losvela osmišljena je metoda za praćenje događaja u ovom društvu, uključujući i analizu sadržaja dnevnih novina.

Iako ovu metodu praćenja javnog mišljenja i dalje primenjuju obaveštajne grupe, zemlja godišnje troši milione dolara na analize novinskih sadržaja sa svih strana sveta... Razlog zbog koga ovaj sistem praćenja promena u društvu tako dobro funkcioniše jeste činjenica da su „rupe" u novinskim vestima postale zatvoren sistem. Iz ekonomskih razloga novine nikada ne povećavaju prostor koji je posvećen vestima.

Tako, kada se u taj prostor za vesti uvede nešto novo (jedna ili više vesti), nešto drugo se mora izbaciti ili ispustiti. Načelo koje se ovde primenjuje zove se prisilni izbor unutar zatvorenog sistema. U toj prisilnoj situaciji dodaju se nove brige, a zaboravljaju stare. Mi pratimo i one nove, dodate, i stare, odbačene.

Društva su očigledno kao ljudska bića. Ne znam tačan broj, ali čovek istovremeno može da u glavi drži određeni broj problema. Ako se tom broju doda jedan novi problem ili briga, neki stari mora da se izbaci. Mi pratimo ono što su Amerikanci odbacili i ono što su prihvatili.

Sjedinjene Američke Države se ubrzano menjaju iz masovnog industrijskog društva u informacijsko društvo, a konačan učinak će biti dublji nego prelaz iz poljoprivrednog u industrijsko društvo iz 19. veka. Počevši od 1979, kancelarijski posao je postao zanimanje broj jedan u SAD-u, a to mesto je nekada pripadalo radnicima i farmerima. U ovoj zadnjoj rečenici je sadržana kratka istorija Sjedinjenih Američkih Država.

Nije slučajno Najsbit član Rimskog kluba, i kao takav „stariji član" Komiteta 300. On je i jedan od starijih potpredsednika kompanije Yankelovich, Skelly and White. To što Najsbit radi nije predviđanje trendova, već stvaranje trendova. Videli smo kako je uništena industrijska baza Sjedinjenih Američkih Država, što je započelo uništenjem industrije čelika. Godine 1982. napisao sam knjigu pod naslovom Death of the Steel Industry (Smrt industrije čelika), u kojoj sam izjavio da će se do sredine 1990-tih proizvodnja čelika u SAD-u smanjiti do tačke sa koje neće biti povratka, te da će automobilska industrija i stambena izgradnja ići istim smerom.

To vreme je došlo i ono čega smo danas svedoci nije ekonomska recesija prouzrokovana nezdravom ekonomskom politikom, već namerno isplanirano uništenje naše industrijske baze, a s njom i uništenje jedinstvenog američkog srednjeg sloja kao osnove društva koja zavisi od progresivne industrijske ekspanzije u cilju industrijskog rasta i zaposlenosti.

Ovo je jedan od razloga zbog kojeg se recesija koja je započela u julu 1991. pretvorila u krizu iz koje najverovatnije više nikada neće niknuti Sjedinjene Američke Države kakve smo poznavali 1960-tih i 1970-tih godina. Ekonomija se neće izvući iz krize iz 1991. sve do, najranije, 1995. ili 1996, a do tada će Sjedinjene Američke Države postati društvo koje će biti potpuno drugačije od onog s početka krize.

Kreatori javnog mnenja odigrali su veliku ulogu u tom ratu protivi Sjedinjenih Američkih Država. Moramo da ispitamo ulogu Komiteta 300 u kreiranju tih dalekosežnih promena i način na koji su se društveni inženjeri koristili centralnim analizama sistema kako bi javnom mnenju zabranili da izrazi bilo šta što nije bila politika nevidljive vlade. Kako i gde je sve to počelo?

Iz dokumenata o Prvom svetskom ratu koje sam uspeo da prikupim i ispitam u britanskom Ministarstvu rata u Londonu, čini se da je Komitet 300 od Kraljevskog instituta za međunarodne poslove naručio studiju o manipulisanju ratnim informacijama. Taj zadatak je poveren lordu Nortklifu, lordu Ratmiru i Arnoldu Tojnbiju, agentu tajne službe MI6 u Kraljevskom institutu za međunarodne poslove. Porodica lorda Ratmiru je posedovala novinsku kuću, koja je bila korišćena kao podrška raznih državnih stavova pa se mislilo da bi te novine mogle da promene javno mnenje, posebno među rastućim brojem protivnika rata.

Projekat je smešten u Kuću Velington (Wellington House), nazvanu po vojvodi od Velslija. Među američkim specijalistima pozvanim u pomoć lordovima Ratmiru i Nortklifu bili su Edvard Bernajs i Volter Lipman. Grupa je održavala „nevezane" rasprave kako bi razradila tehnike za postizanje masovne podrške ratu, posebno među radnicima, od čijih se sinova očekivalo da u rekordnom broju odlaze na polja za klanje u Flandriji.

Koristeći se novinama lorda Ratmira, isprobane su nove tehnike manipulisanja, i posle otprilike šest meseci, jasno se videlo da su doživele uspeh. Ti istraživači su otkrili da samo mala grupa ljudi razume proces rasuđivanja i ima sposobnost posmatranja problema te ne prihvata ponuđeno mišljenje. Ponuđeno mišljenje o ratu, kako je rekao lord Ratmir, prihvata 87% britanske javnosti, te je dodao kako se to isto načelo može primeniti ne samo na rat, nego i na svaki mogući problem u društvu u celini.

Kampanjom u novinama lorda Ratmira neracionalnost je podignuta na visok nivo svetske javne svesti. Manipulatori su zatim delovali na tom nivou kako bi umanjili i omeli osećaj za stvarnost u bilo kojoj situaciji i što problem u modernom industrijskom društvu postaje složeniji to je lakše unositi sve veću i veću pometnju, koja deluje tako da na kraju imamo stanje u kome apsolutno nevažna mišljenja masa, stvorena veštim manipulisanjem, postaju naučna činjenica.

Pošto su bukvalno nabasali na taj duboki zaključak, manipulatori su tokom rata sprovodili jedan ogled za drugim tako da, uprkos tome što su na frontovima Francuske poklane stotine hiljada britanskih omladinaca, nije bilo praktično nikakvog protivljenja tom krvavom ratu. Podaci iz tog vremena pokazuju da do 1917, to jest neposredno pre ulaska Sjedinjenih Američkih Država u taj rat, 94% pripadnika britanskog radničkog sloja, koji je nosio glavni teret rata, nisu imali pojma za šta se bore, osim što su imali sliku koju su stvorili medijski manipulatori o tome kako su Nemci strašna rasa, koja se namerila da uništi njihovog kralja i zemlju i koju treba zbrisati sa lica zemlje.

Skoro ništa se nije promenilo, jer smo 1991. imali skoro istu situaciju koju su stvorili mediji i koja je predsedniku Bušu omogućila flagrantno kršenje Ustava - genocidni rat protiv Iraka, uz punu podršku 87% Amerikanaca. Predsedniku Vudrou Vilsonu se mora priznati, ako je to pravi izraz, da je uskočio u vagon manipulatorske bande i iskoristio ga za ostvarenje ciljeva koje mu je na uho šaputao njegov kontrolor, pukovnik Haus.

Po nalozima predsednika Vilsona, ili radije pukovnika Hausa, osnovana je Kompanija Kril (Creel Company), koja je, koliko je to uopšte moguće utvrditi, bila prva organizacija u SAD-u koja se za pravljenje anketa i masovne propagande koristila tehnikama i metodologijom Kraljevskog instituta za međunarodne poslove. Ogledi psihološkog rata usavršeni u Kući Velington sa jednakim uspehom su se primenjivali i u Drugom svetskom ratu i neprestano se primenjuju u masovnom psihološkom ratu protiv Sjedinjenih Američkih Država, koji je započeo 1946. godine. Metode se nisu promenile. Promenila se samo meta. Meta više nisu bile nemačke radničke četvrti, nego američki srednji sloj, koji je postao fokus napada.

Kao što se često događa, zaverenici nisu mogli da obuzdaju svoje vese-lje. Posle Prvog svetskog rata, tačnije 1922, Lipman je obavljeni posao Kraljevskog instituta za međunarodne poslove u tančine izneo u knjizi pod naslovom Public Opinion (Javno mišljenje), gde je napisao ovo:

Javno mišljenje se bavi neverovatnim, nevidljivim i zbunjujućim činjenicama o kojima nema ničeg očiglednog. Situacije na koje se javno mišljenje odnosi su poznate samo kao mišljenja, slike unutar glava ljudskih bića, slike o njima samima, o druguma, o njihovim potrebama, svrhama i odnosima. To su njihova javna mišljenja. Te slike, na koje deluju grupe ljudi ili pojedinci u ime grupa, su službeno Javno mišljenje". Slika u glavi neke osobe često tu osobu navodi na pogrešan put u njenom odnosu na svet izvan njene glave.

Nije ni čudo da je Lipman odabran da narod Sjedinjenih Američkih Država napravi „kao" Bitlse kada su ovi stigli do naših obala i bili nametnuti zemlji koja nije imala pojma o čemu je reč. Zajedno sa propagandom, danonoćno odašiljanom putem radija i televizije, za kratko vreme Bitlsi su postali „popularni". Tehnika po kojoj su radio stanice, tobože, dobijale na stotine zahteva za bitlsmuzikom od tobožnjih slušalaca je dovela do hijerarjije, „najboljih deset", koja se postepeno širila sve dok nije, 1992. narasla do „najboljih 40".

1928. godine Lipmanov zemljak Edvard Bernajs je napisao knjigu pod naslovom Crystalizing Public Opinion (Kristalisanje javnog mišljenja), a iste godine je objavljena i njegova druga knjiga sa jednostavnim naslovom PROPAGANDA, u kojoj je Bernajs opisao svoja iskustva u kući Velington. Bernajs je bio blizak prijatelj majstora manipulacije H. G. Velsa, Čijim se brojnim kvazi romanima Bernajs koristio za osmišljavanje metoda za kontrolu uma.

Vels se nije stideo svoje uloge vođe u menjanju društvenih slojeva, uglavnom zato jer je bio blizak prijatelj nekih članova britanske kraljevske porodice i što je mnogo vremena provodio sa nekim tadašnjim političarima na najvišim položajima, kao što su ser Evard Grej, lord Holdejn, Robert Sesil iz jevrejske porodice Sesil, koja je kontrolisala britansku monarhiju iz vremena kada je jedan član te prorodice postao lični saradnik i ljubavnik kraljice Elizabete I, zatim Li Ameri, Holford Mekinder iz tajne službe MI6, a kasnije dekan Londonskog ekonomskog fakulteta (London School of Economics), čiji je student Brus Lokhart za tajnu službu MI6 postao kontrolor Lenjina i Trockog za vreme boljševičke revolucije, čak i velikog čoveka lorda Alfreda Milnera.

Jedno od omiljenih mesta u koja je Vels zalazio bio je prestižni hotel Sent Luis, sastajalište članova Kluba Koeficijent, u koji se primala samo odabrana gospoda i sastajala jednom mesečno. Svi gore pomenuti su bili članovi Kluba duša (Souls Club). Vels je tvrdio kako je moguće da porazi svaku zemlju, ne direkntim sukobom, nego razumevanjem ljudskog uma, onoga što je nazvao „zabačenim mentalnim predelima, skrivenim iza svake osobe".

Uz tako snažnog pobornika, Bernajs se osećao dovoljno sigurnim za lansiranje svoje Propagande, u kojoj kaže:

Kako civilizacija postaje složenija, i kako se sve više pokazala potreba za nevidljivom vladom (podvukao DŽ. K.), izmučena su i razvijena tehnička sredstva kojima se javno mišljenje može kontrolisati (podvukao DŽ. K.). Sa moćnom štampom i novinama, telefonom, telegrafom, radijom i avionom, ideje se mogu brzo širiti, čak i trenutno, po celoj Americi.