Život potvrđuje

Top 100 pijanaca Jugoslavije (10)

ĆA JE ŽIVOT DO LI FANTAŽIJA

Čuveni srpski novinar Miodrag Mile Isakov, stalni kolumnista Magazina Tabloid, napisao je knjigu naslovljenu kao ''Pijani smo bili bolji''. On se drži još uvek devize čuvenog šabačkog svirača Vlastimira Pavlovića Carevca, koji je tvrdio da čovek u životu treba da radi i pije. A kada se razboli, treba da prestane da radi. Ovo je njegova druga knjiga

Šarl Bodler: Opijen uvek treba biti. U tome je sve - početak i svršetak mudrosti. Da ne osećate strahovito breme vremena što vam pleća povija ka zemlji, morate se bez daha opijati. Čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam drago. Ali, opijajte se!

Mr Mile Isakov

Inače, i ja sam svoju suprugu, ćerku i taštu otpremio u inozemstvo, u Sloveniju. Strpao sam ih u kola na brzinu kada su se uplašile posle pada prve dve bombe, jedne preko Dunava i jedne baš blizu, na Detelinari. To je bio jedini način jer dotle Bunc, nesvestan opasnosti, nije hteo da ostavi svog Tatosa, a njena Stama nju. Nisu htele ni da čuju da idu bilo kud, a ja nisam mogao da zamislim da pored svega moram da brinem i za njih. Bilo je to negde oko osam uveče, znači da smo u Budimpešti, u koju smo morali zbog slovenačkih viza, bili posle ponoći. Nisam osećao strah, valjda još nisam bio svestan šta se događa. Brinuo sam samo pri pomisli da me, kao vojnog obveznika, graničari možda neće pustiti da izađem iz zemlje. Ali, na moje veliko iznenađenje, oni još nisu ni znali da je bombardovanje počelo.

Prvi strah sam osetio tek kasnije, zbog dugog putovanja u toku kojeg sam imao vremena da razmišljam i o glupostima. Šta, recimo, ako naši opale po Mađarskoj, u znak odmazde zbog napada preko njihovog vazdušnog prostora, kao što je Šešelj najavio, pa me tu pogode. Ne bi me oprali ni Dunav, ni Sava. Stradao od svoje vojske u bekstvu iz svoje zemlje kad joj je najteže. Malo mi je laknulo tek kad smo stigli u Peštu, pošto po njoj sigurno ne smemo tući, ali tu nastaje drugi problem, jer svi su hoteli već bili zauzeti, uglavnom našim bogatijim svetom koji je to ranije isplanirao. Ali, imalo je to i svoju dobru stranu, jer smo tako izjutra bili među prvima u velikom redu pred slovenačkom ambasadom.

Zahvaljujući taštinom slovenačkom državljanstvu položili smo i taj ispit, pa smo u Ljubljanu stigli drugog dana predveče. Odmah sam potražio starog prijatelja Baneta Brkljača, koji tamo već duže vreme ima uspešan biznis, i zamolio ga da pripazi na moju porodicu i pomogne im finansijski ako zatreba, jer ja nisam imao da im ostavim. Kada sam mu rekao da ja sutra idem nazad, zabrinuto me je pitao da li sam siguran da mi je to pametno. Odgovorio sam mu da sam siguran da nije, ali da to nije stvar pameti nego obraza. Kako bih sutra sugrađanima koji nemaju kud pogledao u oči. A setio sam se i svog pokojnog druga Fuce, koji mada teško bolestan, nije želeo iz Sarajeva u toku rata, na lečenje kao što su mu svi savetovali. Jest, pa da mi vi kasnije pričate kako je bilo, kratko im je odbrusio Fuad Mulahasanović, Fuco, koji je dočekao oslobođenje da umre k'o čovek.

I zaista, nema većeg straha od straha od velike sramote. Nije mi, naravno, bilo svejedno, ali mnogo lakše mi je, ipak, bilo kad sam se vratio kući. Biće kako bude. Neće valjda baš mene pogoditi...

Prvi strah sam osetio tek kada je srušen petrovaradinski most Maršala Tita, uz prasak koji je potresao ceo centar grada gde sam se zatekao. Još više sam se uplašio kada su usred bela dana, potpuno izvan uobičajenog noćnog reda vožnje, opalili po Žeželjevom mostu, a stakleni izlog „Mediteranea", u kojem sam delio picu sa desetogodišnjim sinom Milošem, hteo da iskoči. Njegova mati, Brana, odlučila je da odmah prekine zakusku i odvede ga u sklonište zgrade, gde je sa babom i dedom noćivao tih dana, a ja ga povremeno budio u nedoba. Ali, kada smo krenuli usledio je novi udar, pa smo uleteli u „Kibic", ispred kojeg je potom betonski komad mosta pao pravo na jedan parkirani spaček i prošao kroz njega, probušivši i krov i šasiju. Mogu to da priznam mirne duše, posle iskustva koje mi je na prvim Sterijinim igrama, održanim odmah nakon bombardovanja, preneo Dejan Mijač. Bojao sam se, naravno, od početka, objasnio je Mijač, ali onako normalno. Međutim, kad sam video da su i ovi gore počeli da improvizuju, onda sam se usro.

(Isto tako sam se sad ja usro, kad sam video kako Vučićeva vlast improvizuje „u ratu sa nevidljivim protivnikom", sa kojim su se u početku sprdali kao sa najsmešnijim virusom u istoriji čovečanstva, a zbog kojeg možda neću moći da završim ovu knjigu. Ne mislim da će me korona usmrtiti, ali ova ponižavajuća i sramna izolacija i od rođene dece bi me mogla ubiti. U svakom slučaju ubija volju, koncetraciju i inspiraciju.)

A kad je onomad bombardovanje prevršilo meru, kad je doza straha prešla nevidljivu granicu, kad prosto više nije bilo mesta za još straha, kukavičluk je počeo da se pretvara u bes protiv onih gore koji pogađajući svoje mete promašuju sve ostalo. A u to ostalo spadaju i svi oni koji agresiju na nezavisnu zemlju, članicu Ujedinjenih nacija, bez saglasnosti Saveta bezbednosti, smatraju normalnim. Tako me je iznervirao i jedan prijatelj iz Mađarske, koji me je nazvao na mobilni da čuje kako sam i pruži mi podršku.

Reče da mu je žao što mi se to događa, ali da je nažalost to nužnost jer „vi Srbi ne razumete drugi jezik osim jezika sile". Neće biti, druže moj, odgovorio sam mu, biće da je baš obrnuto, da ga mi ne razumemo i zato stradamo, jer uvek se suprotstavljamo najjačima. Vi Mađari mnogo bolje razumete taj jezik sile, pa se uvek priklonite svakoj koja vam zapreti, od Hitlera, preko Staljina do NATO-pakta, a mi uvek kontra. Od tada se nikad više nismo čuli i ne žalim, žao bi mi bilo jedino ako bi naši Madžari pomislili da se to i na njih odnosi.

Znam ja jako dobro tu razliku iz porodičnog iskustva. Čim su ušli u Novi Sad, početkom 1941, Hortijevi Mađari su streljali mog dedu Lazara Isakova i njegovog brata Todora, a naši Madžari su tad spasli mog oca. Kada je pri povratku kući naišao na blokadu čitavog kvarta oko stare železničke stanice i shvatio šta se događa, dvadesetogodišnji Raša se sklonio kod prijatelja Mađara, sa kojim je na Eđšegu trenirao stoni tenis. Ali, dok su roditelji tog drugara razmišljali kud će sa njime, na vrata su im zakucali Hortijevci. Na brzinu, sakrili su ga u kauč na koji su vojnici seli da popiju koju, dok su sa zadovoljstvom ćaskali sa svojim sunarodnicima. Pomalo klaustrofobičan, ne mogu ni da zamislim kako mu je bilo u tom mrtvačkom sanduku tih dvadesetak minuta, dok su na njemu sedele naoružane ubice njegovog oca.

Sutradan su ga prebacili u kuću svojih prijatelja, takođe Madžara, koji su bili zidari, pa su ga u stilu svog zanata zazidali u svom podrumu, koji su na taj način skratili za nekih metar i po. Nasred tog novog zida ostavili su jednu ciglu nezamalterisanu, tako da su je mogli vaditi i kroz tu rupu mu doturati hranu. Posle nekoliko dana, moj Raša je postao čuvar plaže u zimskom periodu, jer su ga ti, očigledno dobrostojeći zidari, prebacili na novosadski štrand u svoju kabinu zakupljenu za celu godinu. Ako se u kauču preznojavao, u kabriolet kabini, čija vrata su kreirana tako da samo vizuelno pokriju gole guzove kupača za vreme presvlačenja, sigurno se smrzavao. Posle nekoliko dana, kad je prošla racija, ipak je završio u mađarskom logoru, odakle je pobegao u partizane. Otud ta velika razlika, Mađari su mi ubili dedu i deda-strica, a Madžari spasli oca i tako meni omogućili da jednom Mađaru sve to skrešem u brk, uz podršku Madžara kod kojeg sam se sklonio, kad je istorija počela da se ponavlja.

Kada je uprkos svemu i te 1999. godine u Novi Sad stiglo proleće, prvu jutarnju kafu i obaveznu kajsijevaču Pubi i ja smo izneli na terasu okrenutu prema dvorištu. Dok su misli bludele po novom danu pred nama, oči nisu mogle da se odlepe od bogato procvetalih voćaka, kao da tako nešto nikad nisam video. A zapravo i nisam, dugo, predugo. Moguće i nekoliko decenija.

Nije da nisam izlazio iz asfaltiranih ulica u betonskim lavirintima sivih zgradurina; naprotiv, putovao sam po celoj Vojvodini i kao novinar i naročito u kampanjama, otkako sam se bacio na politiku. Ali, ne sećam se kad sam ovako uživao u tom prizoru. Verovatno sam bezbroj puta prolazio pored raznih voćnjaka ili seoskih avlija poprskanih cvetovima trešanja il nekog drugog voća, ali to nisam primećivao. Zaprepastio sam se kad sam to shvatio.

Kakav sam ja to čovek bio kad nisam zapazio tu lepotu u kojoj sad uživam punim plućima? Kako je moguće to ne zapaziti? A onda, da bih se umirio i utešio, zaključio sam da verovatno ni sutra, kad ovo prođe, opet neću to videti, kao što ne uočavam ni znakove kraj puta, koje bi morao čitati svako ko hoće nekuda da stigne.

I bio sam u pravu. Ne samo da sam zaboravio da obratim pažnju na voćke u cvatu, nego sam zaboravio da obilazim i mog ratnog druga, kao što sam se zarekao. Bio sam jedared i videvši kako se obradovao obećao da ću doći ponovo, a nisam mu stigao ni na sahranu. Sad ne mogu ni da se setim onoga što je tad bilo važnije. Sramota me je i kad ga se setim, a sve češće mi se to događa. Ne samo s proleća kad procvetaju voćke svuda oko mene po Salaksijama. Krajem ovog leta sam otišao da obiđem njegovu prodatu kuću, da bih iz dvorišta uzeo onaj kamen od Žeželjevog mosta, koji se valjda izluftirao, da njime obeležim grob moga Lakija, kojeg sam pokopao u svojoj avliji, da nastavi da me čuva naoružan osiromašenim uranijumom iz poslednjeg rata. Tako sam doneo i deo Pubija da mi pravi društvo u miru, za koji smo se zajedno izborili.

Barba Smoje

ĆA JE ŽIVOT DO LI FANTAŽIJA

Ako bih sada, u ovim godinama, mogao imati svog idola, onda bi to bez dileme i konkurencije bio Miljenko Smoje. Bilo ih je u mladosti više, pre svega među sportistima i političarima, dok sam time bio napaljen, ali vremenom sam shvatio da sam se ja njima samo divio, neke čak obožavao, ali da to nisu bili idoli u pravom smislu te reči. Za strica Smoju to mogu mirne duše da kažem, mada sam i njega pre svega mnogo voleo, kao čoveka i komunistu, što on nikad nije bio formalno. Samo nepokolebljiv i nepopravljiv levičar.

Za vreme rata, onog pravog, skrivao se u kupleraju, što neki koriste kao argument da je bio ilegalac, a neki da ga optuže za saradnju sa okupatorima. Ja mu na tome samo zavidim. On o tome nerado govori, a što se mene tiče o ratu je sve rekao u „Velom mistu", sa krilaticom berberina Borisa Dvornika koji uporno ponavlja kako neće politiku u svoju butigu, a sa mušterijama je neprestano bistri. Naravno, kad završi priču o „Hajduku".

Poslednjih nekoliko decenija života Smoje je proveo uglavnom u kafani. Po ceo dan je sedeo u bašti „Adrijane", na rivi, kako bi se zavidni Splićani pitali kad ova pijandura piše. Neki su ga voleli zato što je bio ubeđeni Jugosloven, a neki zbog toga prezirali, a on ih je posmatrao, slušao, šeretski propitivao i poneki podatak krišom beležio u mali džepni notes. Ustajao je rano, oko pet-šest, da bi još sveže utiske i razmišljanja pretočio u novine iz čiste glave.

Oko osam je već dolazio kurir iz „Slobodne Dalmacije" po tekst za popodnevno izdanje, a on bi odmah krenuo na svoje radno mesto u „Adrijanu". Kafica, pa rakijica, pa marenda oko jedanaest, pa po dikoji gemišt, do jedan kad mora da pređe na Radensku jer u to vreme prolazi Ona, na putu za pijacu. Za tim stolom sve su mineralne vode, ma kako se zvale, bile Radenske. Logično da sam prvi put, kad su nam umesto naručene Radenske doneli Jamničku kiselicu, naseo i prigovorom izazvao smeh prisutnih, koji su to očigledno očekivali. I sve je tako u tom društvu, spontano a namešteno, već viđeno a zapravo ništa nije kao što izgleda. Pravo pozorište u kojem svako ima svoju ulogu, ali i slobodu, čak obavezu, da improvizuje.

Kad Ona nailazi svi ga tobož panično upozoravaju da se ostavi gemišta, a čim prođe, na brzaka naručuju još jedan ili dva, dok se ne vrati i pokupi ga na ručak, tokom kojeg zajedno popiju po čašu crnog vina. Posle ručka obavezno malo odrema, a onda ponovo u „Adrijanu". Ona mu se obično priključi oko sedam-osam, da bi popili još po jedno crno, do devet, najduže deset sati, da bi stigao da odgleda poslednje vesti, pa u krpe, da sve što je zapazio i smislio prespava. A sutra opet sve po starom, samo njegovi tekstovi uvek novi.

Niko ga nije oslovljavao po umiljatom imenu, Miljenko, osim njegove Lepe, koju je on u svojim tekstovima pominjao uvek sa Ona. Neki su ga zvali Barba, a neki prosto Smoje, ili šjor Smoje, samo Boris Dvornik i ja smo imali pravo da ga svojatamo sa Striče i da ga podjebavamo sa Strikane, po đubretaru, odnosno Škovacinu iz „Velog mista".

Tako me je i kupio, najpre sa „Malim", a onda i „Velim mistom", koje sam fanatično pratio na televiziji. Potom sam počeo i da ga čitam, kad god sam mogao doći do „Slobodne" ili „Nedeljne Dalmacije". I naravno da ga kopiram, što se pokazalo apsolutno nemoguće. Jedino što sam mogao da pokušam bila je nonšalantna priča o tobož sporednim stvarima, koje ispod radara šalju ozbiljne političke poruke. A sve to, kao u njegovom pomalo arhaičnom dalmatinskom, mora biti ispripovedano sočnim vojvođanskim govorom, koji sam po sebi, svojim retro izrazima i slaninarski mekim rečenicama deluje naivno i bezazleno.

Nije to bilo kao njegova dalmatinska zajebancija, jer nisam imao ni njegovu pamet, ni njegovu distancu prema problemima, koju donosi iskustvo. Bio sam mlad i napaljen, pa onda i žešći u nameri da neprihvatljivo sasvim sjebem, mada mi se po prirodi stvari više dopadalo njegovo podjebavanje. To je, uostalom, karakteristika i vojvođanskog mentaliteta, baš kao i dalmatinskog.

Ima neke neverovatne sličnosti među nama ravničarima, bez obzira da li je more pred nama živo ili davno presušilo. Taj beskonačni horizont, koji neprestano titra na suncu pred našim očima, donosi neki mir i sigurnost. I nevreme mi vidimo na vreme, za razliku od ljudi u planinama koji nikad ne znaju šta se iza brda valja i svakog časa može da ih iznenadi provala oblaka i neka bujica im sve odnese. Zato su oni stalno na oprezu, nepoverljvi i napeti. Naša ravnica i njihovo more nemaju kud, ne mogu ni da se pomere, a na toj nepreglednoj njivi uvek će biti hleba, baš kao u moru riba. To ljudima koji svakodnevno gledaju kako se tamo negde u daljini spajaju nebo i zemlja daje posebno samopouzdanje i ležernost, tako da nemaju potrebu i ne vide svrhu da svima jebu majku nego se zadovoljavaju time što samo podjebavaju, uvereni da će sve i ovako i onako doći na svoje. Ja taj nivo nikad nisam sasvim dostigao, što bi mogao biti još jedan dokaz da sam pomalo ipak i Sremac, sa brdovite Fruške gore.

A nije da me Smoje nije tome podučavao. Kada sam se ja preko hrvatskih novina, jer u našim srpskim nisam mogao dobiti priliku, prepucavao sa vojvođanskim starim političarima, koji su izvađeni iz naftalina posle smene mojih favorita i uzora, Mirka Tepavca i Mirka Čanadanovića, i zbog toga bio smenjivan i kažnjavan, Strikan me je na svoj način grdio zbog toga. Koja si ti pizda od novinara, napadaš drugove preko novina, umesto da kažeš da su drugovi uvik u pravu. Moraš reć, možda ja ne znam di sam pogrišija ali ako drugovi kažu da sam pogrišija, onda mora biti da jesan, jer drugovi nisu budale. Ja ne vidim svoje greške, ali ako drugovi kažu da ih ima onda ih sigurno ima, jer drugovi nisu budale. I kad tri puta ponoviš da drugovi nisu budale, svi znaju da jesu. A ti to nisi reka i ne mogu ti niš. Tako triba sa drugovima, a ne da se svađaš sa njima, pa najebeš.

Kad se u jugoslovenskoj javnosti raspalila polemika o tome da li treba prodavati hotele na Jadranu strancima ili ne treba, Stric je imao svoje, sasvim originalno tumačenje te dileme. Ne razumim, ća pizde svi protiv te prodaje, triba sve prodat. Ja bi im proda cili Jadran, a posle ćemo mi lako dić revoluciju i uzet to nazad. Još bi nas cili svit podržava ka borce za slobodu. Revolucije bar znamo dizat, radit ne znamo. Ne znamo pravit šolde.

Takvim sam razgovorima prisustvovao uvek kad bih navratio u Split, na putu za Brač, gde smo moj brat Laza i otac Raša beskonačno gradili kuću, k'o Skadar na Bojani. Na rivu, naravno, u restoran „Adrijana" gde je Smoje, sa svojim društvom, imao svoj uvek rezervisan astal, za koji niko nije smeo sesti, naročito ne furešti. Jednom, kad je za tim stolom zatekao neke Nemce, toliko je popizdija da je šefu sale zapretio da će ih turiti u novine i da će proći k'o Šanto. To je bila najveća moguća pretnja jer svi su svedočili kako je Šanto dolazio u kafanu da ga beštima zato što mu je Smoje uništio život, tako što ga je stavio u novine.

Naime, u svom očaju, ispričao je Šanto Smoji svoju tragediju kada mu se razbio bocun za vino. Nije to bio običan bocun, nego od litar i kvarat, sa kojim je on decenijama, po nekoliko puta dnevno, išao do konobe da ga napuni vinom, plaćajući kao da je uzeo litar. Tone vina sam tako džaba popija, požalio se, jer je tih dana neki klinac naleteo na njega biciklom i bocun se razbio. Smoje je sve to lepo napisao, a onda su iz celog sveta počeli da stižu bocuni od litar i kvarat, na Šantinu adresu, od pomoraca koji su to pročitali. U kuću se više ne može uć, vikao je Šanto, skroz je zatrpana staklenim bocama, a ne mogu ih ni koristit ko pre jer sad svi znaju da su od litar i kvarat. A jesi mi reka tako, pravdao se Smoje. Jesan, reka sam tebi ko čoviku, a ti razglasio cilom svitu, jeben ti gospu novinarsku, da ti jeben.

To vam je društvo kao pozorišna družina. Od njih pet-šest stalnih članova svako je imao svoju ulogu i morao ju je odigrati u svakoj situaciji, bio raspoložen za to ili ne. Jedan se uvek pravi da ne razume, pa tri puta mora da pita za tumačenje, naročito kad oseti da bi onaj koji je nešto duhovito rekao to želeo da ponovi nekoliko puta. Drugi je sklon iću, treći piću i tako redom. I svaki put kad proceni da je poželjno da to demonstrira, da se to od njega očekuje, svaki od njih mora tu svoju rolu i odigrati.

Tako je izvesni profešur Asanović, sa svojih sto kila poznat kao halapljiv, jedared u mom prisustvu morao da odigra tu svoju ulogu, mada mi se činilo da je negde već bio nešto čalabrcnuo. Naime, nije bio prisutan za vreme marende, pa mu je Smoje ostavio na svom tanjiru malo od svoje paste, kao mamac, uz najavu da će profešur kad to proba odmah naručiti dve porcije. I čim je seo za sto, Asanović je prepoznao mamac, pa ga je jedno vreme samo merkao, a onda upitao kakva je bila marenda i čije je to na tacni. Moje, reče Smoje, uzmi slobodno da probaš, jako je dobro. Uze profešur zalogaj, dva, pa počne hvaliti i dozivati konobara.

Daj i meni jednu porciju. A onda malo zastane, osmatrajući reakciju. I kad je video da nije zadovoljio, povika - šta jednu, daj odma dvi porcije. Šta sam vam reka, zadovoljno je konstatovao Smoje, uz opšti smeh prisutnih. Izgleda da sam samo ja primetio kako se pozamašni profesor muči da sve pojede, njih to više nije zanimalo, ali on zna da mora da ne bi ispao iz igre.

Naravno, uigran je i konobar Mile, koji piće donosi i bez narudžbine, jer sve se zna, do marende loza, dve-tri, ne više, a posle marende prelazi se na gemište. Kad nam je posle mezetluka doneo kilo i kilo, prozvao ga je šjor Smoje: Ajde Miiile, bogati, ispričaj mom prijatelju a tvom imenjaku iz Nova Sada, kako si ono pa u nesvest, kad si jebava onu žensku na brodu za Rijeku? E, koja si ti pizda od novinara, ne moreš zapamtit ni najosnovnije stvari.

Nisam ja pa u nesvest nego rebac. Kakav rebac? Ja san jebava u kabini, pa kad sam završija izaša sam na palubu da popušim, kad tamo na ogradi rebac nagazio rebicu. Jebava je, jebava sve dok nije pa u nesvest. A ja sam mislija da si ti pa u nesvest. Izlapija si ti načisto, moj Smoje, načisto. Sasvim sam siguran da ga Stric nije prvi put provocirao na tu temu i da Miiile tačno zna kako ljutito na nju treba da reaguje.

A kad sam jednom prilikom došao u Split poslom, zapravo izmislio sam da nešto snimim na splitskom festivalu za emisiju nedeljno popodne, samo da bih stigao do „Adrijane", Smoje se pobunio protiv mog smeštaja sa ekipom u hotelu i bespogovorno mi saopštio da ću ja spavat kod njega. Ti ćeš u moju sobu, a ja ću u kužinu. Nemoj Striče ti da se deranžiraš, ja ću u kuhinju. Evo ti ga, što ćeš ti u kužinu, tamo je vino jeben ti gospu, sve ćeš mi popit. Naravno, vic je u tome da se on približi vinu, jer ga Ona noću uvek čuje kad tamo krene.

Njegova je sobica odmah pored ulaza u stan, odnosno u veliki dnevni boravak sa starim parketom koji gospodski škripi. Na drugom kraju dugačkog trpezarijskog stola su Njena soba, sa leve strane, pa kupatilo u sredini i sa desne strane ulaz u kuhinju, tako da je Ona po škripi parketa već naučila tačno da proceni u kom je pravcu on krenuo. Di ćeš ti sad, povikala bi? Idem se popišat. A di ćeš se u kužini popišat? U kužini postoji i nekakav mali kanabe, tvrd ko tvrd lebac, ali to mu nije smetalo tih nekoliko dana. I to više štosa radi nego što je zaista noću pio vino.

Ne bi ni mogao jer izjutra rano mora da piše, dok je najbistriji. Po ceo dan je u „Adrijani", ali sve zezajući se on zapravo prikuplja građu za tekst od ljudi koji tu zbog toga i svraćaju, da bi njemu ispričali neku svoju muku ili dogodovštinu, od čega je on pravio univerzalne priče za sva vremena.

Znajući za taj njegov tajming, usudio sam se da oko pola šest, jednoga jutra, drito iz konobe, dovedem Jasnu Zlokić kod njega, pošto je bila oduševljena kad je čula da tamo spavam. Ona ga prosto obožava, a nikad nije imala priliku da ga upozna. Kad nam je otvorio vrata, najpre je mene napizdio što navodno nije uopšte spavao čekajući me cele noći, ali kad je prepoznao Jasnu, odmah je promenio priču.

Počeo je da viče na Lepu što se uspavala, kad zna da moraju na pijac, kao što su se dogovorili. Kakav te pijac spopao u cik zore, pobunila se Lepa, ne shvatajući o čemu se radi. Pa, naravno u cik zore, sad se vraćaju ribari sa mora, sad možeš da izabereš najboju ribu, dok se ne razgrabi. Kad si ti to naučio, kad nikad ne ideš na pijac, upitala je Lepa dok je sva zbunjena i krmeljiva izlazila iz svoje sobe. Ali, kad je ugledala Jasnu shvatila je da to Stric pokušava da je izvuče iz kuće, kako bi nas dvoje ostavio same u stanu.

Shvatila je to i Jasna, pa joj je bilo neprijatno, tako da sam ja predložio da i mi krenemo sa njima, na prvu jutarnju kafu. Život je fantažija, mogu ja ostatak i da izmaštam. I danas se zaljubim u nju svaki put kad čujem njenu „Skitnicu", pa i bilo koju drugu pesmu.

Moram sad, dok sam pod uticajem emocija, da ispričam i jedan događaj sa Jasnom Zlokić u Novome Sadu. Stric Smoje može malo i da sačeka, on bi i onako sve okrenuo na zajebanciju. Pozvao sam je da gostuje u jednoj emisiji Nedeljno popodne, pa je stigla na Beogradski aerodrom u subotu uveče. Televizijski vozač, inače moj drug Joja, umesto u hotel dovezao ju je direktno u „Kec", gde sam je čekao sa odabranim društvom i ciganima. Obradovala se i uživala jedno vreme, ali dugo putovanje od Vela Luke do aviona u Zagrebu, pa od Beograda do Novog Sada, učinilo je svoje i oko ponoći je poželela da ide na spavanje. Pošto je Joja otišao ja sam joj obećao da ću je odvesti do hotela, ali i zamolio da ostane još malo. I tako nekoliko puta.

Da mene ne bi prekidala u više nego očiglednom zadovoljstvu, konačno se dogovorila sa nekim iz društva da je odveze i podigla se da krene. Kada je prišla da se pozdravi sa mnom ja sam, kao pubertetlija uvređen, odbio taj zagrljaj, zbog čega je otkazala prevoz i ostala da stoji kraj stola. Svi su je ubeđivali i molili da sedne, ali ona je nastavila da stoji, kao smerni postiđeni devojčurak, kako reče, za kaznu što me je izneverila. Naravno, bio je to najbolji način da me pokrene.

Kada smo stigli u hotel „Park" i uzeli ključ na recepciji, krenuo sam sa njom prema liftu da joj ponesem kofer, ali recepcionar je povikao za mnom da ne mogu sa njom u sobu, jer rezervacija je samo za jednu osobu. Ja sam to doživeo kao nečuvenu uvredu za jednu damu, pa još tako poznatu i pomalo udatu, da sam popizdeo i vratio se da mu sa par šamara to i objasnim.

On je pozvao miliciju, a ja njegovog direktora Rosića, sa kojim sam sarađivao godinama dok je radio kao konobar i šef sale. Jasna je pokušala da me smiri, ali nije vredelo, pa je prihvatila moju sugestiju da ode u sobu i skloni se sa mesta zločina. Ubrzo je stigla narodna milicija i posle telefonskog razgovora sa direktorom zaključila da nema razloga da interveniše jer je dotični recepcionar, momentalno, bio sklonjen sa tog mesta i poslat kući, čim mu je stigla zamena. A ja sam se vratio u „Kec" i sa ciganima nekoliko puta ponovio strofu „Kraj jezera maramica bela ostala...". Nisu znali „Skitnicu".

Smoje bi me verovatno zajebava, kao kad sam mu ispričao kako je jedan ljubomoran muž, kad me je jedne večeri zatekao sa svojom ženom u kolima, otišao kući po pištolj i tamo dobio infarkt. Koja je to pizda, prokomentarisao je Strikan, triba je samo zakucat na prozor tvog auta, pa bi ti dobija infarkt.

(Kraj)