Pogled iz Moskve

Razlozi ubzranog ulaska Finske i Švedske u NATO nemaju veze sa Ukrajinom već sa Arktikom

„Velika igra": da li je došlo do promene planova

Brz i faktički predodređen ulazak Finske i Švedske u NATO samo na prvi pogled čini se povezan samo sa tekućim dešavanjima. U svakom slučaju, upravo ruskom operacijom u Ukrajini lideri i rukovodstvo Finske i Švedske objašnjavaju i opravdavaju „sprinterski brzi" ulazak ove dve zemlje u Severnoatlantski savez.

Piše: Dmitrij Minjin

Ipak, nemoguće je zamisliti kakva bi opasnost za ove dve zemlje proisticala iz ciljeva i zadataka specijalne vojne operacije. Još jedna neutralna država u liku Ukrajine samo bi minimizirala granice direktne konfrontacije vojnih organizacija Zapada i Rusije. Bilo bi naivno smatrati da inicijatori potrage za ubrzanim „spasavanjem" pod pokroviteljstvom NATO to ne shvataju. Finski predsednik direktno priznaje da Moskva nije imala i nema nikakve planove da napadne njegovu zemlju, ali to iz nekog razloga njemu nije važno.

Koreni ubzane integracije Skandinavaca u Severnoatlantski savez ne nalaze se na jugu, već na severu. Oni se nalaze u značajnom aktiviranju vojno-političke ekspanzije na Arktik, koje su Vašington i Brisel počeli 2020. godine. Ovaj region se smatra glavnom rezervom energetskih resursa buducinosti i glavnom platformom za buduciu geopolitičku konfrontaciju između sila.

Upravo će se u negostoljubivim arktičkim prostranstvima, prema mnogim prognozama, rešavati sudbina čovečanstva. Prvo „borbeno izviđanje" još od vremena Hladnog rata saveznici su izvršili u maju 2020. godine, kada su tri američka razarača iz klase „Arli Berk" i britanska fregata „Kent", ušli u Barencovo more, koje je do tada praktično bilo „domaća" akvatorija ruske Severne flote.

Sredinom januara 2021. Pentagon je usvojio ažuriranu verziju svoje arktičke strategije, pod upečatljivim imenom „Povratak dominacije na Arktiku" (Regaining Arctic Dominance). U strategiji piše da je postojeći raspored snaga na Arktiku daleko od onoga koji odgovara zadacima i planovima SAD. Rusija i Kina označene su glavnim protivnicima u ovoj zoni. Posebno se ističe potreba jačanja međusobnih odnosa sa saveznicima, čiji je krug, kako se sada vidi, trebalo proširiti.

U Briselu je 14. juna 2021. odžan NATO samit na kojem je prvi put konceptualno i široko razmatrano pitanje Arktika. U dokumentu koji je tada usvojen, konstatovana je potreba jačanja koordinacije u okrivru arktičke politike Alijanse i širenja vojne moći. Smatra se da je vredno nastaviti sa razvojem detaljne strategije NATO za Arktik. Nasluciivala se i namera da se za ovu aktivnost privuku novi saveznici.

Tada je konstatovano da u zoni Arktika NATO nema dovoljno snaga za suprotstavljanje Rusiji i Kini koja je podržava. Ostvarivanje arktičke strategije NATO nailazi na geografska ograničenja - Rusija ima fizičku kontrolu nad velikom većinom ovog regiona. Ako su na „istočnim vratima" Severnog morskog puta Amerikanci značajno povećali svoje vojno prisustvo na Aljasci uz aktiviranje analognih aktivnosti Kanade, onda na „zapadnim vratima", prema njihovom mišljenju, postoji očigledan nedostatak. Norveška nema dovoljno teritorijalnog potencijala, Island i Grenland imaju velika prirodna ograničenja. Ekspertima je već tada postalo očigledno da će NATO ovo krilo jačati na račun najbliže rezerve - Švedske i Finske.

Mogao je biti iskorišćen bilo koji razlog za ulazak Finske i Švedske u NATO, a pronađen je u ukrajinskim stepama. Najvažnije je da je taj razlog dovoljno emotivan za efikasno delovanje na javno mnenje pomenutih zemalja.

Za razliku od vladajuće elite, javno mnenje je skeptično prema ideji stupanja u vojne blokove. Takođe, bilo je važno neutralisati prigovore Moskve. Bivši generalni sekretar NATO (2009-2014) i savetnik ukrajinskog predsednika (2016-2019), Danac Anders Fog Rasmusen dao je dragoceno priznanje: „Što se tiče Finske i Švedske, mislim da ove dve zemlje imaju priliku da uđu u NATO upravo sada, jer je Putin zauzet na drugom mestu. On tu ne može ništa da uradi." Ne zbog Ukrajine, kako glasi zvanično objašnjenje, već koristeći situaciju na njenoj teritoriji. Aktivni državni službenici izbegavaju takvu otvorenost u svojim izjavama.

Već smo videli razne vrste zapadnog lukavstva i „prikladnih" izgovora u prethodnim talasima širenja NATO-a. Ovog puta nas otvoreno vuku za nos po Ukrajini. Zaoštravanje situacije oko nje, nez sumnje, izazvao je Zapad ne samo zato što im je interes da regrutuju nove članove u blok; u ovoj razgranatoj kombinaciji, arktička komponenta svakako nije na poslednjem mestu.

Širenje NATO-a na račun Švedske i Finske, prema zamisli Vašingtona i Brisela, treba da im obezbedi rešenje niza logističkih zadataka na putu širenja ka Arktiku. Jedan od njih je problem probijanja leda, koji smatraju Ahilovom petom nove regionalne strategije Pentagona. Rusija mnogo prednjači po broju i kvalitetu brodova odgovarajuće klase u odnosu na zapadnu konkurenciju. Jedva da je na površini ostao jedan ledolomac Oblaske straže SAD „Hili", koji deluje kao pigmej naspram ruskih giganata. U američkim brodogradilištima nemaju potrebne kompetencije kako bi prevladali postojeći problem, uključujucii planirano porinucie tri superteška i tri ledolomca srednje klase u narednim godinama.

Ipak, Amerikanci su smatrali da značajno mogu da ubrzaju taj proces ako zatraže pomoć Finaca, koji imaju potrebne proizvodne mogućnosti i znanja u toj oblasti.

Značajan deo sovjetskih i ruskih ledolomaca, na primer „Tajmir" i „Vajgač", izgrađeni su u Finskoj. Ovoj zemlji, kao članici NATO, može biti poverena izgradnja ledolomaca u okviru vojnih dužnosti. Komercijalnom koristi od dugoročnih i skupih porudžbina iz SAD za izgradnju ledolomaca umnogome se može objasniti i „iznenada probuđena" revnosna želja Finaca prema integraciji u NATO.

Postavlja se pitanje da li smo sami omoguciili novi talas širenja NATO svojim delovanjem u Ukrajini, na čemu insistira Zapad. Ulazak Skandinavaca u NATO bio je predodređen, ali po svemu sudeći, planirano je da se to uradi malo drugačije.

Prvo je trebalo uvući u NATO Ukrajinu i, verovatno, Gruziju, a tek potom Švedsku i Finsku. Kao rezultat, sve je moglo da prođe bez većih problema. Delovanje Rusije pokvarilo je te planove, isključujući bar južni deo predviđene jednačine.

Učešće Švedske i Finske u zajedničkom zapadnom obračunu sa Moskvom odavno je očigledno. Sada su samo skinute maske. Da, posle njihovog ulaska u NATO, na neki način, za nas će se pojaviti dodatne poteškoće, pa i na Arktiku. A na neki drugi način, biće upravo suprotno, odnosno biće lakše, jer te zemlje više neće moći da se izdaju za neutralne ili nezavisne, pretendujući da posreduju između Zapada i Rusije: takvo posredovanje, iz nekog razloga, kad god smo na njega pristajali, nije išlo u našu korist. Sada ćemo razgovarati direktno, nazivajući stvari pravim imenom.

Da li je počeo proces formiranja novih Ujedinjenih nacija?

Solomonsko rešenje Pekinga

Očigledan proces raspada sistema odnosa među državama, koji je uspostavljen nakon pobede zemalja antihitlerovske koalicije nad fašističkom Nemačkom i koji je oblikovan u Ujedinjene nacije u leto 1945. godine, više ne predstavlja nešto nepromenljivo za skoro sve suverene države sveta, njene članice.

Piše: Elena Pustovojtova

Stvorena za podržavanje i jačanje međunarodnog mira i bezbednosti, za razvijanje saradnje, UN su postale univerzalni instrument međunarodnog sistema samoodržanja sa zakonodavnim ovlašcienjima koja nikada ranije nisu viđena. Služile su međunarodnoj diplomatiji kao oruđe za podređivanje nacionalnih interesa država interesima zajedničke bezbednosti i razvoja.

Ali ako pogledate iza paradne formule uspeha UN, lako je primetiti da se ona oslanjala na snagu, pa i vojnu, Sovjetskog Saveza, koji je do 1991. godine bio garant priznavanja interesa bilo kojih država sveta koje nisu bile u sferi potčinjenosti Zapadu, čija su osovina bile SAD koje su se obogatile u Drugom svetskom ratu.

Čim se ova tačka oslonca srušila, svet je izgubio ravnotežu i ništa više nije smetalo SAD i njegovim saveznicima da počnu da prekrajaju svet po svojoj meri, uspostavljajući isključivo svoje strateške interese na bilo kojoj tački sveta. Naravno, nasilje američke „demokratije" prve su iskusile na sebi bivše socijalističke zemlje. Istiskivanje naslednice SSSR-a, Rusije, iz svih sfera uticaja na međunarodnu politiku, postalo je logičan završetak tog rata Zapada, koji smo mi 1990-ih nazivali „trijumfom demokratije".

Pod tim „trijumfom" mi smo sa entuzijazmom izveli iz najteže ekonomske krize SAD i Zapadnu Evropu. Podsećam: krizu iz 1973. godine na Zapadu su izazvale zemlje-članice OPEK-a koje su pobegle od britanske vladavine, uvođenjem embarga na isporuke energenata SAD i njihovim saveznicima - Kanadi, Japanu, Holandiji i Velikoj Britaniji, i podigavši cene za 70%. „Energetski Perl Harbor" prema rečima savetnika predsednika Niksona, bio je odgovor Arapa na podršku ratu Izraela protiv Sirije i Egipta.

Početak sledeće krize na Zapadu bio je „crni poneljeak" 19. oktobra 1987. godine, kada je indeks Dau Džons za samo jedan dan izgubio više od 22%. A kroz dve nedelje krahirale su berze ne samo u SAD, nego i u Hongkongu, Velikoj Britaniji, Kanadi i Australiji. Između ostalog: u SAD je od 1972. do 1974. inflacija porasla sa 3,3 na 11,1%, u Francuskoj sa 6,1 na 13,7%, Japanu - od 4,8 na 23,2%, u Velikoj Britaniji sa 7,1 na 16%. Tako da nećemo pominjati lažne glasine po kojima je SSSR ekonomski izgubio od Zapada.

Ali, vratimo se u sadašnje vreme.

Na političkom horizontu sada nema zemlje sposobne da preuzme na sebe težak teret „zadržavanja", sposobne da natera SAD i kompaniju da vode računa o tome da pored njih žive drugi ljudi i države... Ili ima?

Japanska novinska agencija Nikkei Asia upravo je objavila analizu o tome kako je na političku situaciju u Indo-pacifičkom regionu uticala izjava kineskog predsednika Si Đinpinga o globalnoj inicijativi za bezbednost, koju je izrekao na Boao azijskom forumu 21. aprila. Teza o „zajedničkoj, sveobuhvatnoj i održivoj bezbednosti" nije nova, njen smisao se lako može naći u preambuli Povelje OUN. Ali danas nikome ne treba objašnjavati da Peking govori o sveobuhvatnoj bezbednosti bez SAD.

Odnosno, preciznije govoreći, protiv SAD. „Uz rastucie pretnje od unilateralizma, hegemonije i politike mocii", citira Nikkei Asia zvaničnog predstavnika kineskog Ministarstva spoljnih poslova Vanga Venbina, „kao i sa rastuciim nedostatkom mira, sigurnosti, poverenja i upravljanja, čovečanstvo se suočava sa sve nerešivijim bezbednosnim izazovima i pretnjama. Predsednik Si Đinping predložio je globalnu inicijativu u oblasti bezbednosti, imajući u vidu budućnost celog čovečanstva. Ta inicijativa predstavlja još jedno globalno javno dobro koje predlaže Kina i živopisna je ilustracija vizije zajednice sa zajedničkom buducinošciu za čovečanstvo."

Japanci ovo tumače na sledeći način: „Oni (Kinezi) uvek izlaze sa prevelikim okvirima koji nikome ne smetaju. Ideja je da čak i ako se zemlje ne slože u potpunosti, barem ne treba da pokušavaju da se tome suprotstave. Zatim, korak po korak, oni će iskoristiti ovu strukturu da bi se otrgle od SAD."

Još pre 30 godina, ideja zajedničke bezbednosti nikome nije izgledala sumnjivo. Tada je bilo sumnjivo govoriti o svetu u kojem će Kina postati najveći igrač. Logično je pretpostaviti da je za realizaciju ideje Si Đinpinga potreban instrument, ne manje moćan od Ujedinjenih nacija.

On treba da bude sposoban da natera SAD i njemu slične da, kao minimum, „ne pokušavaju da se odupru" novom svetskom poretku koji nastaje oko Pekinga. Rusija bi u tom poretku mogla da postane dijamant u novim UN i na osnovu sposobnosti da zaštiti novi svetski poredak, i na osnovu ekonomskog potencijala, ako sa evro-ekonomijom prekine veci zategnutu pupčanu vrpcu. Rat u Ukrajini koji je isprovocirao SAD stvorio je i Kini nove probleme u vezi sa inicijativom „Jedan pojas, jedan put". Okretanje ka istoku omoguciava joj da stvori ogromnu ekonomsku zonu koja se prostire na čitavom prostoru Azijsko-pacifičkog regiona.

Zato je Si Đinping mesec dana kasnije ponovo govorio o ovoj temi: „Inicijativa za globalnu bezbednost koju sam izneo upravo je osmišljena da postigne nedeljivu bezbednost širom sveta. Zemlje BRIKS-a treba da jačaju međusobno političko poverenje i saradnju u sferi bezbednosti, da poboljšaju kooridinaciju i saradnju kada je reč o aktuelnim međunarodnim i regionalnim pitanjima, uzimajući u obzir ključne interese i ozbiljnu brigu jednih o drugima, da uvažavaju suverenitet, bezbednost i interese razvoja. Važno je suprotstaviti se hegemonizmu i politici mocii, odupreti se mentalitetu hladnog rata i blokovskoj konfrontaciji u interesu stvaranja zajednice za zajedničku sudbinu čovečanstva."

Korakom u tom pravcu može se smatrati početak procesa širenja BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južnoafrička Republika), o kojem je bilo reči na tek završenoj video-konferenciji na kojoj su učestvovali šefovi diplomatija, javlja Sinhua.

Jasno je da će, za početak, novi centar privlačenja uvucii u svoju orbitu ono što je ostalo na periferiji interesa Vašingtona i Londona. Pre oko mesec dana kinesko Ministarstvo spoljnih poslova potpisalo je okvirni sporazum o bezbednosti sa Solomonskim Ostrvima, u čijem glavnom gradu Honiara 30 godina čak nije ni bilo američke ambasade - ipak, ovaj sporazum je izazvao pravu histeriju, i ne samo u SAD.

Sada, u okviru sporazuma, kineski brodovi imaju pravo da pristaju na Solomonskim Ostrvima, što može da bude prvi korak ka nastanku vojno-pomorske baze. Objektivno - Kina je ovim sporazumom probila blokadu koju su joj postavile SAD, Australija, Japan, zatvaranjem kineske flote u Južnokineskom moru, stavljanjem „šapa" na sve ostrvske države Tihog okeana, gde je kineskoj floti zabranjen ulazak. Australija je se „trese", jer kinesku bazu smatra direktnom pretnjom svojoj nacionalnoj bezbednosti.

Mogućnost kineske flote da manevriše sa Slomonoskih Ostrva znači da u njenu zonu delovanja ulaze trgovinske maršrute SAD, Japana, Australije i Novog Zelanda. I oni su već izdali saopštenje o tome da sporazum „podriva bezbednost" regiona i preti „slobodi i otvorenosti" na Tihom okeanu.

Možda je upravo ova odluka Pekinga postala najubedljiviji dokaz da je počeo proces formiranja novih UN, za čijim okruglim stolom Saveta bezbednosti već sedi Kina. Ali koliko će tu biti slobodnih mesta?

Tim Zelenskog sprema se da ugodi Zapadu tako što će osuditi Ukrajince na glad

Zarađivanje na gladi

Ukrajinski mediji najavili su dve „pobede" odjednom: o nameri da se ukinu uvozne dažbine u trgovini sa Ukrajinom skoro istovremeno su javili EU i Velika Britanija.Predstavnici Zapada i ukrajinski mediji ovo predstavljaju kao gest dobre volje „stranih prijatelja" prema Kijevu.

Piše: Svajtoslav Knjazev

„EU nikada pre nije donosila takve mere neviđenih razmera, za liberalizaciju trgovine: obezbeđivanje Ukrajini nultih tarifa, nultih kvota za pristup tržištu EU... Ove mere direktno će pomoći ukrajinskim proizvođačima i izvoznicima. Oni će osnažiti ukrajinsku ekonomiju i poslati jak signal da će EU učiniti sve što može da pomogne Ukrajini u teškom trenutku", izjavio je potpredsednik Evropske komisije i komesar za trgovinu Valdis Dombrovskis.

U zvaničnom komentaru rukovodstvo Evropske komisije je svoje aktivnosti ocenilo „neviđenim gestom podrške" Ukrajini. Pritom su Evropljani detaljno pristupili tom pitanju. Oni su se čak pozabavili time da liberalizuju pravila za ostanak na teritoriji EU za ukrajinske vozače kamiona.

Predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski nije krio svoju radost povodom odluke Brisela i Londona.

„Upravo sada će nam to omogućiti da održimo maksimalnu ekonomsku aktivnost u Ukrajini, našu nacionalnu proizvodnju. Ali potrebno je razmotriti ovu odluku ne samo u ukrajinskom kontekstu. Dovoljan obim izvoza naših proizvoda na evropsko i globalno tržište biće moćan antikrizni instrument", rekao je Zelenski.

Pritom je izneo jednu interesantnu primbedbu o tome da je zbog poslednjih vojno-političkih događaja u svetu „počeo haos na svim osnovnim tržištima, a posebno na tržištu hrane". Prema njegovim rečima, ukrajinski izvoz će pomoći da se tržišta stabilizuju, zato je spuštanje stopa na nulu korisno ne samo za Ukrajinu, već i za sve Evropljane, građane svih zemalja koje „mogu da pogode destruktivne ruske ambicije".

Zelenskog su pratili biznismeni bliski ukrajinskoj vlasti. Pritom su reči nekih od njih bile, buvkalno, kao preslikana izjava Evopske komisije.

„U pozadini rata dve civilizacije, fronta koji prolazi kroz Ukrajinu, rušenja kuća, infrastrukture i industrije od strane ruskih projektila, Evropa namerava da učini korak bez presedana za podršku našoj ekonomiji - da širom otvori vrata za ukrajinski izvoz", rekao je poznati biznismen Aleksandar Kalenkov koji je, uzgred, u vreme vlasti navodno „proruskog" Viktora Janukoviča bio zamenik ministra industrije, učestvovao je u kijevskom odibijanju integracija sa EU i ni o kakvom „ratu civilizacija" ranije nije govorio.

Ipak, i predstavnici Evropske komisije i Zelenski i biznismeni iz njegovog tima, prećutali su jednu ključnu tačku. Naime, više od 80% u robnoj strukturi ukrajinskog izvoza u EU otpada na poljoprivredne proizvode: ulje, masti, žitarice i uljarice, ostatak na proizvode prerađivačke industrije.

Jednostavno govoreći, Ukrajina prvenstveno snabdeva Evropu hranom i sirovinama za njihovu proizvodnju.

U kontekstu onoga što se danas dešava u svetu, koraci Evrope za povecianje kupovine hrane izgledaju razumno i logično, a aktivnosti zvaničnog Kijeva - divljački.

Cena pšenice na svetskim tržištima nalazi se na najvišem nivou za poslednjih sto godina. Takvi poljoprivredni giganti kao što su Kazahstan, Indija i Indonezija, najavili su uvođenje oštrih restriktivnih mera na izvoz poljoprivrednih proizvoda. Kijev i Moskva su dugo godina kontrolisali značajan sektor na globalnom poljoprivrednom tržištu (prvenstveno u proizvodnji žitarica). Ipak, na teritoriji Ukrajine sada se vode borbena dejstva koja je isprovociralo njihovo rukovodstvo, a Rusija se našla pod sankcijama od strane zapadnih zemalja. Štaviše, ono što se dešava izazvalo je opštu deformaciju tržišta - prvo zato što će se zbog nestašice žitarica neminovno poveciati potražnja za drugim proizvodima, a drugo, cena žitarica indirektno utiče na cenu mesa, jaja i mnogih drugih prehrambenih proizvoda.

Situacija u samoj Ukrajini sa obezbeđivanjem hrane za stanovništvo bliži se kritičnoj. U zonama borbenih dejstava, ukrajinske vlasti ne preduzimaju nikakve mere za pomoć ljudima, kako bi se izborili sa gladi. Za privatnu humanitarnu pomoci, poput kese testenine ili vekne hleba sa konzervom, stvaraju se kilometarski redovi. Ipak, i tamo gde nema borbi ne teče sve glatko. Asortiman u prodavnicama je mnogo siromašniji, a cene su otišle u nebo.

Na primer, kako pišu ukrajinski mediji, u Mrigorodu, u Poltavskoj oblasti, najjeftiniji pirinač i heljda koštaju 80 grivni (oko 200 rubalja). Ima nekoliko razloga za rast cena. Prvo, naglo su porasle cene goriva. Da bi se kupio benzin po ceni od oko 40-45 grivni (oko 100 rubalja), potrebno je nekoliko sati stajati u redovima. U slobodnoj prodaji na „crnom tržištu", cena goriva dostiže do 100 grivni (skoro 250 rubalja). Drugo, u Ukrajini je narušena logistika isporuka, a prevoznici spremni da rade u složenim uslovima, da bi osigurali rizike, podižu cene svojih usluga. I treće, prema nezvaničnim informacijama, bravurozne priče tima Zelenskog o spremnosti da otvore vrata magacina državnih rezervi predstavljaju laž.

„Dok nas državni službenici raznih nivoa uveravaju da ima dovoljno rezervi hrane, navešćemo zvanične podatke od septembra 2021. godine, a treba objasniti da su od novembra 2021. do februara ove godine, iz zemlje izvezene rekordne količine žita... Rezerve žita u Državnim rezervama sada se nalaze na kritično niskom nivou zbog nedostatka finansijskih sredstava", pisao je u martu ove godine telegram kanal „Rezident".

„Zbog nedostatka sredstava za popunu zaliha državnih rezervi iz opšteg fonda državnog budžeta u proteklih 10 godina, danas su zalihe žitarica na kritičnom nivou", citiraju blogeri predstavnike ukrajinskih Državnih rezervi. Prema njihovim rečima, u magacinima Državnih rezervi čuvaju se žitarice iz žetve 1999-2018, što znatno premašuje odobreni rok trajanja od dve godine.

„Ušli smo u teško vreme, praktično sa praznim državnim rezervama, gde se čuva žito staro 30 godina, prilično ubuđalo, koje „napadaju" glodari. A nekoliko nedelja pred specijalnu operaciju, Ukrajina je izvezla rekordne količine pšenice, kukurza, ječma itd.

U stvarnosti je još gore - u zemlji praktično nema semena za povrtarske kulture... I dok ukrajinski zvaničnici nastavljaju neosnovano da izjavljuju da strateških rezervi hrane u Ukrajini ima dovoljno za dve godine, treba se pripremati za najgore - za glad. Da li je Zelenski spreman za takav scenario - sumnjamo, jer tamo gde je glad, izjave političara pretvaraju se u prazne priče, isto kao njihov rejting", zaključuju autori „Rezidenta".

Nekoliko dana nakon saopštenja Evropske komisije o „nuliranju" uvoznih dažbina za Kijev, počeo je masovni izvoz poljoprivrednih proizvoda iz Ukrajine. Prema podacima telegram kanala, odgovarajuću odluku donela je kancelarija ukrajinskog predsednika, zahtevajući zauzvrat od izvoznika veliki „mito".

„Pisali smo o tome da Kancelarija predsednika dala odobrenje za izvoz žita, ali uz mito od 30-40%. Najtužnije je to što cene hrane u zemlji rastu vrtoglavom brzinom, a šta će biti dalje? Zapad je rešen da očisti sve žito iz ukrajinskih rezervi, što je jedan od uslova za vojnu pomoć Ukrajini. Kancelarija predsednika pri tome zarađuje na poljoprivrednim preduzećima kojima dozvoljava da izvozi žito/suncokretovo ulje.

U ovom trenutku NIKO ne razmišlja o običnim Ukrajincima koji su prinuđeni da troše 20-40% više novca za hranu... Ukrajina već počinje da otplaćuje višestruke kredite i da plaća otpisano sovjetsko oružje koje su joj isporučili saveznici. I sve to u trenutku kada se zemlja bukvalno nalazi na granici humanitarne katastrofe", istakli su autori „Rezidenta".

Uzimajući u obzir to da su sve luke koje su još uvek pod kontrolom zvaničnog Kijeva - blokirane, za izvoz žita koriste se dve osnovne maršrute: železnički i drumski put preko zapadne granice, ili Dunavom, bilo preko moldavske luke Džurdulešti, bilo preko ukrajinske luke Kilija, gde ga tovare na brodove koji transportuju žito. Tako, prema rečima očevidaca, samo se u Kiliji i okolini ovih dana nalazi oko 150 šlepera sa žitom.

„Do sada su ukrajinske vlasti ubeđivale građane da rezervi žita u zemlji ima dovoljno za dve godine, „zapadni partneri" definitivno su „izmuzli" poluprazne Državne rezerve Ukrajine, gde se ionako čuvalo žito staro 20-30 godina. Šta je ostalo Ukrajincima nepoznato je; uostalom, i u mirnodopsko vreme celokupan rod žita se izvozio, a vlasti godinama nisu razmišljale o građanima svoje zemlje. A samo nekoliko nedelja pre početka vojnih dejstava iz Ukrajine je izvezena rekordna količina žita, bez obzira na to što su ukrajinskoj vlasti sa svih strana signalizirali na pretnju ruske invazije.

Tako je prema podacima ukrajinskih luka, od 11. do 14. februara, pošiljka žitarica iz morskih ukrajinskih luka iznosila rekordnih 867.000 tona, što značajno premašuje prošlogodišnji izvoz. Žito su izvozili čak i bez obzira na to što je za iste datume RF najavila zatvaranje zone plovidbe u Crnom i Azovskom moru radi izvođenja vojnih vežbi... U ratno vreme Ukrajina je nastavila da izvozi žito - samo u aprilu zemlja je izvezla više od milion tona, a pritom je zasejano samo 7 miliona hektara jarih useva, što je za 25-30% manje nego u istom periodu 2021. godine. A sada Zapad gura Ukrajinu ka nasilnom rešenju pitanja morske blokade, zahtevajući nove i sve veće isporuke žita. Ranije je američki predsednik Džo Bajden govorio o 20 miliona tona žita na koje su SAD jasno „bacile" pogled i koriste sve moguće pritiske na Kancelariju predsednika, zahtevajući da sve snage prebaci na probijanje morske blokade", piše kanal „Mediakiler".

Uzimajući sve ovo u obzir, može se pretpostaviti zašto je Zelenski bacio svoje eleitne jedinice u očigledno samoubilački napad na Zmijsko ostrvo. Ukrajinske pruge ne mogu da prevezu i isporuče na Zapad toliko količinu žita, koje bi odgovralo timu Zelenskog i s njima povezanim oligarsima. Ali mito je previše primaljivo, a zapadne gazde očigledno previše pritiskaju.

Uprkos potpunoj iluzornosti šansi za uspeh, ukrajinske specijalne službe organizovale su napad na Zmijsko ostrvo, s tim što bi u slučaju za njih uspešnog završetka operacije odblokirali Odesu i omogućili brodovima sa žitom pod ofšor zastavama da brzo izvezu ukrajinsku pšenicu u interesu evropskih potrošača.

Ali nešto je pošlo po zlu. I sada tela ukrajinskih specijalaca, koji su poginuli u ime lične finansijske sreće Vladimira Zelenskog, morski talasi izbacuju na obalu Zmijskog ostrva.

Nakon što napad na Zmijsko ostrvo nije dao željeni rezultat, na Zapadu su se pozabavili pitanjem povećanja isporuka ukrajinskog žita koristeći dostupnu transportnu infrastrukturu Ukrajine.

„U vreme Velikog otadžbinskog rata sa teritorije današnje Ukrajine u Evropu su vagonima izvozili plodnu zemlju crnicu. Najvredniji resurs. Nakon decenija, istorija se ponavlja. Nemačka planira da organizuje „žitni most" železnicom, za izvoz poljoprivrednih sirovina iz Ukrajine. Radi se o pšenici i drugim poljoprivrednim proizvodima. Izvozom žita već je spreman da se bavi najveći železnički teretni operater u Evropi, DB Cargo - ćerka firma državne kompanije Desutsche Bahn. Prema njihovoj zamisli, železnički put treba da zameni tradicionalni morski, koji je sada paralisan zbog borbenih dejstava", piše telegram kanal „Podubni".

„Žitnom mostu" koji „grade" Nemci, želeli bi da se priključe i Poljska, Češka, Slovačka, Rumunija i pribaltičke države. A austrijska kompanija Rail Cargo Group od početka maja svakodnevno ima 30 vozova koji dovoze poljoprivredne proizvode iz Ukrajine.

„Teretni železnički prevoz između Ukrajine i Evrope predstavlja glavni prioritet za EU", izjavio je nedavno Kristijan Šmit, direktor za kopneni transport Evropske komisije, pozivajući Evropljane da jačaju železničke i drumske veze sa Ukrajinom, radi „spasavanja života".

Paralelno s tim, a prema insajderskoj informaciji koja se širi mrežama, Kancelarija ukrajinskog predsednika razmatra sa UN mogućnost davanja blokiranim brodovima u lukama Odeske oblasti međunarodni status sa humanitarnim tovarom, kako bi mogli da izvezu žito. Šta će od toga biti, pokazaće vreme.

Na taj način kijevski režim, pokazujući dirljivu zabrinutost za nemačku ekonomiju i gladne Afrikance, zaboravlja na sopstvene građane.

Pšenica koja se čuva u Ukrajini, umesto da snizi cene hleba za siromašne Ukrajince, biće pretvorena u novac i iskorišćena za lično bogaćenje ograničenog kruga ljudi, kao i za vraćanje višemilionskih dugova za „džaveline", „bajraktare", rashodovane haubice i stare tenkove T-72, koje je otpisala poljska armija.

Čak i ako, kao rezultat masovnog izvoza hrane iz Ukrajine, u samoj zemlji starci i deca počnu da umiru od gladi, nikoga u Kijevu ili na Zapadu to neće dirnuti. Ništa lično - jednostavno, posao na nezavisnosti u kome se ljudi tretiraju kao bezdušni instrument za ostvarivanje ličnih ciljeva...