(Su)ludovanje

Koja mafija vlada u srpskom pravosuđu (267)

Ko zaslužuje smrtnu kaznu

Srpski sudovi još donose presude „U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Nažalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Zloupotrebom funkcija, oni štite kriminalce i progone svakoga ko se suprotstavi zločinačkom sistemu. Otimaju tuđu imovinu, hapse i zatvaraju, a značajno doprinose i ubistvima nevinih ljudi, pa i dece. Kakve kazne zaslužuju policajci, tužioci, sudije i socijalni i prosvetni radnici, koji su uticali na stvaranje uslova da početkom maja dođe do dva masakra?

Vladimir Molotok

U dva masovna zločina, 3. i 4. maja, ubijeno je 18 i ranjeno 19 đaka i mladih ljudi. Masakre su izvršili 13-godišnji Kosta Kecmanović i 20-godišnji Uroš Blažić. Obojica ubica su se dugo pripremali za krvavi pir, ali niko iz njihovog okruženja nije reagovao, ni roditelji, nastavnici, pedagozi i ostali službenici državnih organa. Iza njihovih zlodela ostalo je 18 grobova, četrdesetak traumatizovanih porodica i prestravljeno celo društvo.

- Sistem nije zakazao! - kaže premijerka Ana Brnabić, a to ponavljaju i ostali funkcioneri iz vrha vlasti, koji su 11 godina širili nasilje i stvarali atmosferu koja je ubicama stavila oružje u ruke.

Sistem koji je napravila Srpska napredna stranka odgovoran je za ta dva masovna ubistva, kao i mnoge druge zločine pre i posle njih. Taj sistem je napravio "Jovanjicu", najveću plantažu marihuane u Evropi, koju i danas štiti od kazne. Taj sistem je zaštitio Zorana Babića od odgovornosti za smrtonosni udes na rampi u Doljevcu. Taj sistem skriva istinu o smrti Vladimira Cvijana i policijskog inspektora Dejana Jovića, kao i mnogih drugih nepodobnih pojedinaca. Iz tog sistema je nastao klan Veljka Belivuka. Na vrhu tog sistema nalazi se Aleksandar Vučić, koji je javno podržao Srđana Lalića, koljača iz Belivukove grupe. "To je mlad čovek, mora da misli na svoju budućnost", rekao je Vučić kako bi uticao na tužioce i sudije da budu blagonakloni prema 36-godišnjem Laliću, koji je osumnjičen za monstruozna ubistva sedam ljudi.

Na budućnost Koste Kecmanovića mislili su njegovi roditelji, naročito otac Vladimir Kecmanović, koji je bio državni sekretar u Ministarstvu zdravlja dok je na njegovom čelu bio Zlatibor Lončar, poznatiji kao Doktor Smrt. Na budućnost malog Koste mislili su i prosvetni radnici iz Osnovne škole "Vladislav Ribnikar". Snežana Knežević, direktorka te škole, majka je Đorđa Kneževića, pripadnika tzv. Vračarske grupe klana koji predvodi Radoje Zvicer. Đorđe Knežević je u novembru prošle godine, zajedno sa 16 pripadnika te grupe, uhapšen pod sumnjom da je učestvovao u tri ubistva i pet pokušaja ubistva. Bez obzira na medijske optužbe u kojim se tvrdilo da je Vračarska grupa pripremala atentat na Vučića, vlast nije smenila Snežanu Knežević s mesta direktora škole. Naprotiv, ona je blisko sarađivala s režimom i njegovim satelitima. Direktorka Knežević je dozvolila da đacima drži predavanje čak i Miša Vacić. Ona se, najblaže rečeno, čudno ponašala i nakon masakra u školi. Prvo saopštenje je objavila tek pet dana posle zločina.

Ministarstvo zdravlja je formiralo Radnu grupu za pružanje psihološke pomoći đacima, njihovim roditeljima i nastavnicima iz škole "Vladislav Ribnikar". Na čelu te grupe nalazi se Milica Pejović Milovančević, za koju predstavnici opozicije tvrde da je bila kućni prijatelj porodice Kecmanović. U timu Ministarstva zdravlja našla se muziko-terapeut Ranka Radovanović, koja je đacima koji su preživeli traumu savetovala da se povežu sa duhovima ubijenih drugara.

Veselin Milić, načelnik beogradske policije, samo nekoliko sati posle masakra u osnovnoj školi, održao je konferenciju za medije na kojoj je pokazao dokaze iz istrage. Pokazao je spisak s imenima dece, koju je Kosta Kecmanović nameravao da ubije. U tom trenutku roditelji nisu bili obavešteni šta se desilo s njihovom decom, ko je ubijen, ko ranjen, a ko je prošao bez povreda. Policija je objavila imena s liste za odstrel, ali ne i ime majke Koste Kecmanovića. Ni general Milić, ni resorni ministar Bratislav Gašić nisu objasnili gde je bio školski policajac i šta je radio pola sata, dok je trajala pucnjava. Ministar Gašić tvrdi da su sigurnosne kamere radile i da se snimci nalaze kod tužilaca koji vode istragu.

U slučaju Koste Kecmanovića postoji mnogo sumnjivih detalja, koji zahtevaju odgovore nadležnih institucija. Mnogo jasniji je primer Uroša Blažića. Sve što je vezano za njega i zločin koji je izvršio u selima Donje Orašje i Dubona ukazuje da odgovornost treba da snose određeni policajci, tužioci i sudije. Ako se za malog Kostu nije moglo ni pretpostaviti na šta je spreman, Uroš je to prezentovao još pre nekoliko godina, o čemu svedoči bogata krivična i prekršajna evidencija njega i njegovih roditelja.

Uroš Blažić je uhapšen 31. maja 2020. godine u Mladenovcu. Kad je saobraćajni policajac pokušao da ga zaustavi, Blažić ga je oborio motociklom i pobegao. Uspeo je da pobegne dvema patrolama, ali sustigla ga je i zadržala treća ekipa policajaca. Zbog nanošenja povreda ramena i kuka saobraćajcu, tužilaštvo je podnelo krivičnu prijavu broj KU 5292/20 za krivično delo napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti. U Policijskoj upravi Mladenovac, maloletnom Urošu Blažiću, u prisustvu njegovog oca Radiše Blažića, uručen je poziv za saslušanje kod licenciranog policijskog službenika za maloletnike. Zapisnik sa saslušanja je prosleđen u Više javno tužilaštvo u Beogradu, a izveštaj Centru za socijalni rad Zvezdara, pošto je Uroš Blažić prijavljen na adresi u toj beogradskoj opštini.

Godinu i po dana kasnije, 15. decembra 2021. godine protiv Uroša Blažića je podneta prekršajna prijava zbog izazivanja tuče u centru Beograda. Policajci iz stanice u opštini Stari grad tom prilikom su mu oduzeli nož. U dosijeu mladog Blažića nalaze se i podaci o incidentu koji se dogodio 28. jula 2019. godine. Blažić je tada traktorom pokušao da pregazi Živorada Petkovića, komšiju iz Dubone. Prednjim točkom je uspeo da ga obori i nanese mu lakše telesne povrede. Izašao je iz traktora i motornom testerom posekao ramku, kojom je Petković branio ulaz na svoje imanje. Zbog toga je protiv Blažića podneta prekršajna prijava za drsko ili bezobrazno ponašanje.

U policijskoj evidenciji ne navode se prijave, koje su protiv Uroša Blažića podnosili meštani Dubone zbog huliganskog ponašanja i ubijanja pasa. Svedoci tvrde da je Uroš hvatao tuđe pse i odvozio ih u svoj voćnjak, gde je na njima vežbao gađanje iz puške i pištolja. Da u tome ima istine ukazuje i beleška iz 11. septembra 2020. godine, kada je Urošev otac Radiša Blažić pozvao ZOO higijenu da iz voćnjaka ukloni telo uginule životinje.

Radiši Blažiću je, zbog upravnog postupka, 11. novembra 2016. godine privremeno oduzeto lovačko naoružanje u legalnom posedu. Te dve lovačke puške su mu ponovo oduzete 15. decembra 2021. godine, a u evidenciji se ne navodi razlog. Radiša Blažić je učestvovao u dve saobraćajne nesreće. Prva se dogodila 3. septembra 2021, a druga 23. aprila ove godine, samo deset dana pre nego što je njegov sin izvršio masakr u Duboni i Donjem Orašju. Osim toga, Radiša Blažić je bio osumničen i za porodično nasilje, pošto je 28. septembra 2018. godine udario šakom u glavu svog oca Najdana.

I Uroševa majka Biljana Blažić bila je u sukobu sa zakonom. Drugo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu je podnelo krivičnu prijavu protiv nje zbog ugrožavanja sigurnosti iz člana 138. Krivična prijava je odbačena.

Odbačena je i krivična prijava protiv Uroša Blažića zbog nanošenja povreda policajcu na službenoj dužnosti. Da su policija, tužilaštvo i sud tada reagovali kako je trebalo, možda on ne bi bio u mogućnosti da izvrši serijsko ubistvo u selima kod Mladenovca.

Nataša Dubak, zamenica tužioca u beogradskom Višem javnom tužilaštvu, vodila je postupak protiv Uroša Blažića 2020. godine zbog napada na policajca. Slučaj je ekspresno arhiviran. Kad su opozicioni narodni poslanici to pomenuli u Skupštini, optužujući vlast da je "ubicu imala u sistemu, sa počinjenim krivičnim delom, a da je zataškalo taj predmet", Više javno tužilaštvo je pet dana odbijalo da se oglasi tim povodom. Na kraju, tužilaštvo je priznalo da je zamenica Dubak odustala od gonjenja Blažića, ali nije pokrenulo disciplinski postupak protiv nje, niti je njoj palo na pamet da zbog propusta u radu podnese ostavu ili da se, pod teretom moralne odgovornosti, izvini roditeljima osmoro žrtava masakra u selima u okolini Mladenovca.

Predstavnici vlasti su pokušali da zaštite svoje osnovne poluge moći - policiju i pravosuđe. Ana Brnabić je, u skladu sa svojim kognitivnim i moralnim ograničenjima, minimizirala značaj masovnog ubistva u Mladenovcu. Sa osmehom na licu, narugala se žrtvama, kao i svima koji traže pravdu.

- Da li je u Duboni ili Malom Orašju bilo policije? Naravno da je bilo, kao što postoje pripadnici MUP-a da čuvaju red i mir u svakom mestu u Republici Srbiji. Ali, ne mogu da budu pet, 10 ili 15 njih do zuba naoružanih uz svakog građanina Republike Srbije. Naravno da je nemoguće, nažalost, sprečiti u tom smislu ili prevenirati ovakve masovne zločine. Da je moguće, ne bi se dešavali širom sveta. Reagovali su odmah, uhvatili ga odmah. Ne znam kako očekujete da će jedan pripadnik MUP-a ili dva sprečiti ovakve stvari? Nisu bili na tom mestu u tom trenutku. Konačno, za naoružanje, kažu da je celo selo znalo da je počinilac naoružan. Zašto nisu prijavili to pripadnicima MUP-a ili bilo kojoj nadležnoj instituciji? Nemamo nijednu prijavu - rekla je Brnabić, ne obazirući se na činjenicu da je tužilaštvo odustalo od krivičnog gonjenja Blažića.

Po Brnabićki, za Blažićev zločin krivi su meštani sela, koji nisu prijavili da on poseduje oružje, a ne tužiteljka koja je odustala od krivične prijave, a da posle njegovog napada na policajca nije ni izdala nalog za pretres, kojim bi, možda, bilo pronađen arsenal oružja koji je nelegalno posedovao.

Konkretnije od Brnabićke, ministarka pravde Maja Popović je od odgovornosti zaštitila tužioce i sudije. Popović tvrdi da za zataškavanje slučaja u kome je Blažić optužen za napad na policajca nije krivo tužilaštvo, nego Centar za socijalni rad.

- Radi informisanja građana bitno je da se zna činjenica da je ovaj postupak vođen, da nije došlo do odustanka tužilaštva radi zataškavanja slučaja, nego je, kao i u svakom postupku prema maloletnom licu, centar za socijalni rad dao mišljenje. Centar za socijalni rad je izvršio analizu slučaja da se radilo o licu koje do tada nije bilo osuđivano, da se radilo o licu koje je ostvarivalo dobre uspehe u školi i na bazi svih tih nekih informacija, kojima je tada centar za socijalni rad vrlo savesno izvršio svoju analizu, predlog centra za socijalni rad je bila obustava postupka usled necelishodnosti sprovođenja mera koje se izriču prema maloletnim licima, tzv. vaspitnih mera i da iz tog razloga veće Višeg suda u Beogradu je donelo takvu odluku, a ne da je odustalo tužilaštvo sa željom da zataška slučaj - rekla je ministarka Popović u Narodnoj skupštini.

Ako je mogla to da kaže narodnim poslanicima i celoj javnosti Srbije, ministarka bi, sigurno, mogla i roditeljima Blažićevih žrtava da objasni da "nije bilo celishodno" da ga se kazni za napad na policajca. Inače, iste sudije Višeg suda u Beogradu odredile su pritvor i pokrenule krivični postupak protiv maloletnog Nikole Pilipovića zbog toga što je na jednom protestu građana nosio plastične cevi sa kanapom, što su oni prepoznali kao poziv na vešanje Vučića. Pilipović nikoga nije napao, nije rekao ni ružnu reč, a kamoli da je gazio motorima i traktorima, sekao tuđu imovinu motornom testerom, "kalašnjikovom" ubijao pse i izazivao tuče. Međutim, Pilipovićeva samohrana majka je bila obična radnica, a Blažićev otac je potpukovnik, zaposlen u Generalštabu Vojske Srbije.

Aleksandar Vučić, Ana Brnabić, Bratislav Gašić, Darija Kisić, Zagorka Dolovac i Nataša Dubak, Snežana Knežević i anonimni socijalni radnici, niko od njih ne oseća nikakvu odgovornost za ubijenu decu i traume porodica žrtava. Zainteresovani samo za politički i finansijski profit, ne mare za štetu koju nanose državi i društvu. Zato sada sav napor ulažu u političke i medijske trikove, kojima pokušavaju da pažnju javnosti preusmere sa tih 19 grobova, kako bi mogli da nastave svoje prljave poslove. To će nastaviti da rade dok god neko od njih ne bude pozvan na odgovornost i kažnjen. O kazni koju zaslužuju svi koji ugrožavaju dobrobit dece odavno govori prof. dr Aleksandar Fatić, naučni savetnik u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

- Neophodno je uvesti smrtnu kaznu za pripadnike profesija, koji odlučuju o sudbini najranjivijih i koji zloupotrebljavaju svoje pozicije u institucijama, konkretno za socijalne radnike i sudije. Dobrobit dece je jedna od najviših vrednosti u društvenoj hijerarhiji. Ako je tako, bilo bi logično da se o dobrobiti dece brinu najkompetentniji, najbolji i najmoralniji ljudi. No, u socijalnim službama i tom delu pravosuđa, koje se bavi porodičnim pravom, rade najgori iz svojih profesija. Najbolji pravnici se bave naučnim radom, a najgori, nažalost, postaju nosioci pravosudnih funkcija. Među sudijama ima ogroman broj ponavljača, koji su studirali po 7-8 ili više godina. Najbolji od tih najgorih pravnika bave se krivičnim pitanjima, dok se lošiji bave građanskim pravom. Najnesposobniji i najneobrazovaniji iz te grupe najgorih regrutuju se za porodično pravo. Oni sarađuju sa psiholozima koji nisu mogli da se zaposle ni u jednoj ozbiljnoj organizaciji ili delatnosti, niti da otvore privatnu praksu, nego su se zaposlili u centrima za socijalni rad. Ti socijalni radnici, psiholozi i pedagozi - čast izuzecima - imaju katastrofalan prosek dužine studiranja i nivoa znanja. Te dve grupe najgorih sudija i socijalnih radnika zajedno odlučuju o sudbini dece i porodica, o tim najvišim vrednostima jednog društva. Ta shizofrena situacija zahteva ozbiljnu moralnu reformu i moralno rekonstituisanje čitavog društva, a to je moguće samo tako što će se ti ljudi suočiti sa drastičnim kaznama. U toj delatnosti postoji i kriminal - trgovina decom, starateljstvom, usvajanjem, hraniteljstvom - ali i nezavisno od toga njihova nekompetentnost je tolika da je to neprihvatljivo. Zato predlažem da se vrati smrtna kazna i sprovede tranziciona pravda u prelaznom periodu u kome bi bili kažnjeni oni za koje se utvrdi da su zloupotrebljavali ovlaščenja sudija u porodičnim referatima i trgovali najvišom vrednošću u ovom društvu, a to su dečji životi. Da bi se upristojila cela ta institucionalna struktura neophodno je uvesti najoštriju kaznu, koja bi predstavljala poruku društva u odnosu na kontinuitet teških zanemarivanja najviših društvenih vrednosti. Zato se, uostalom, smrtna kazna i izriče u mnogim razvijenim demokratskim društvima. Zato se zalažem za tranzicionu smrtnu kaznu, kojom bi mi, kao društvo, pokazali da su nam deca najviša vrednost - rekao je profesor Fatić u jednom predavanju, koje je objavljeno na njegovom You Tube kanalu pre nekoliko meseci.

Slučaj Uroša Blažića je potvrdio sve navode, koje iznosi profesor Fatić. Da socijalni radnici, tužioci i sudije nisu korumpirani i nesposobni, ne bi pre tri godine, tada maloletnom Urošu, učinili "uslugu" i odustali od krivičnog gonjenja zbog napada na policajca na dužnosti. Da je Uroš tada dobio šansu za moralnu reformu, možda bi danas imao normalan život. I on, i njegovi roditelji, pa i žrtve pokolja koji je izvršio.

Međutim, decenijama stvaran profesionalni talog, koji je nastao u pravosuđu i socijalnim službama, vlast Srpske napredne stranke koristi za svoje političke interese. Korumpirani i nemoralni socijalni radnici i sudije uvek su spremni za saradnju sa istim takvim predstavnicima vlasti, bez obzira na štetu koju će naneti deci, roditeljima ili bilo kojim drugim žrtvama. U takvim okolnostima ne može se očekivati sprovođenje pravde ni posle dva masakra, koja su zavila Srbiju u crno. Naprotiv, radnici Centra za socijalni rad u Zvezdari, koji su pomogli Urošu Blažiću da izbegne kaznu pre tri godine, sada ćute i čekaju da javnost zaboravi na njihov doprinos tragediji koju nisu sprečili. Ćuti i tužiteljka Nataša Dubak, kao i sudije Višeg suda u Beogradu, koje su potpisale rešenje o obustavljanju krivičnog gonjenja maloletnog Blažića. S druge strane, politikanti iz vrha vlasti pokušavaju samo da kupe vreme, sve s nadom da će neki drugi događaji skrenuti pažnju javnosti s dvadesetak svežih grobova.

Vučić se hvali kako je sam, bez televizijskih kamera i medijske pompe, posetio porodice žrtava iz Mladenovca. Ne zna se šta je rekao roditeljima ubijenih mladih ljudi, ali zna se da je nekoliko puta javno abolirao od odgovornosti Bratislava Gašića. Po istom principu, Gašić je abolirao policajce. Premijerka Brnabić je zaključila da se takvi masakri dešavaju širom sveta, u Americi, Rusiji i Norveškoj, i da nigde niko nije tražio odgovornost vlasti. Naravno, to nije istina, ali od nje ne može ni da se očekuje da govori istinu čak ni nad grobovima nevinih đaka. Ministarka pravde Popović na sličan način, zamenom teza, štiti korumpirane tužioce i sudije. U tom kadrovskom mulju nalazi se i Darija Kisić, ministarka za brigu o porodici i demografiju. Uslovljena skromnim intelektualnim kapacitetima, Kisić ponavlja Vučićeve optužbe na račun opozicije, koja insistira na utvrđivanju odgovornosti.

- Mislila sam da ne može da bude niži oblik političko delovanja kada se sudbinom dece, pogotovo dece bez roditeljskog staranja, jako često sa različitim poremećajima zdravlja, koriste radi političkih obračuna. Međutim, nažalost, nakon 3. maja videli smo da je moguće još niže da se deluje politički, da se tragedija, da se smrtni ishodi, gde su ubijena deca i mladi ljudi, takođe, koriste za političke obračune. Deca bez roditeljskog staranja se koriste zarad političkih obračuna i tom prilikom se iznosi čitav niz neistina, različitih konstrukcija, različitih montaža video snimaka, fotomontaža slika upravo radi sticanja jeftinih političkih poena. Ja sada moram da stanem o odbranu centara za socijalni rad, koji ne tako retko se zaista spominju gotovo isključivo u negativnom kontekstu, a to su ljudi koji u najvećem broju slučajeva rade itekako odgovoran i savestan posao i rade ga na pravi način. Ne kažem da nema propusta, ne kažem da nema pojedinaca koji nisu radili svoj posao kako su trebali i oni i te kako treba da snose posledice svojih postupaka - rekla je Kisić i analizirala slučaj devojčice koju je Centar za socijalni rad u beogradskoj opštini Palilula oduzeo roditeljima i smestio u izabranu hraniteljsku porodicu.

Kisić nije objasnila kakve to veze ima s utvrđivanjem činjenica o masakrima u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" i Duboni i Malom Orašju. Nju ne zanima istina i pravda, važno joj je samo da optuži opoziciju i pobunjene građane.

Sve izjave političara iz vrha vlasti i ćutanje pojedinaca iz vrha pravosuđa potvrđuje potrebu za moralnim rekonstituisanjem srpskog društva. U tom kontekstu, predlog prof. dr Aleksandra Fatića izgleda kao jedino rešenje, kojim se najviše društvene vrednosti, kao što je život i dobrobit dece, nameće tranziciona pravda i selektivna primena smrtne kazne. Dok se to ne desi Srbija neće imati šansu da prođe kroz katarzu, čak ni posle ovih masovnih zločina koji su prestravili sve normalne građane.