Postdemokratija

SUVERENITET I SUVEREN

Mnogo kukaju Vučić i njegovi, kako će država Srbija izgubiti suverenitet ako EU pošalje misiju da preispita nepravilnosti na parlamentarnim i beogradskim izborima. A, zapravo, boje se da će suverenitet izgubiti suveren Vučić, kojem takav status i moć ni na koji način ne pripadaju. Zahtev evropskog Parlamenta za takvom istragom porede sa ultimatumom Austrougarske iz 1914, čije je odbijanje dovelo do svetskog rata, sugerišući time da je EU, u koju mi zvanično želimo, isto što i kolonijalistička Austrougarska monarhija. Shodno tome, pominju se i ogromne žrtve koje smo tad imali, kao da i sad moramo bti spremni na slično. Zašto, pobogu, ako smo demokratska država koja teži u Evropu i ako je sve čisto kao suza, smatra Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Srbije i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Suverenitet označava eksluzivno pravo vršenja vrhovne vlasti nad određenom geografskom teritorijom, grupom ljudi ili samim sobom. Generalno to znači samostalnost i nezavisnost države, ali i neograničenu i neprikosnovenu vlast suvrena u državama sa takvim uređenjem. I vlast suverena je takođe nedeljiva, neprenosiva i neotuđiva. Naš problem je u tome što u glavama vlastodržaca u Srbiji očigledno pobrkani ti pojmovi, pošto se predsednik Vučić poistovećuje sa državom. Država to sam ja, odzvanja iz svakog njegovog nastupa i postupka već čitavu deceniju. Za njega je gubitak njegove suverenosti isto što i gubitak suvereniteta države, a onda o tome trube i svi njegovi brabonjci, ponajviše premijerka Ana Brnabić, koju je neko, posle njene izjave o podguznim muvama iz opozicije, u besu nazvao Brabonić.

Reč je o prisustvu predstavnika opozicije u Evropskom Parlamentu i njihovom svedočenju o izbornim krađama, kada je donošena Rezolucija o izborima u Srbiji. Za Vučića i premijerku oni su izdajnici i kvinlizi, koji potkazuju svoju zemlju i rade protiv nje ponizno se dodvoravajući belosvetskim moćnicima i neprijateljima Srbije i njene slobode i suverenosti. Rečju, podguzne muve, koje ne vole svoju zemlju. Šta sad ljubav ima stim, reklo bi „Prljavo kazalište". Ups, to su Hrvati, opet neki mrzitelji Srbije i svega što je srpsko. Izvinjonje, izvinjonje.

A, zapravo reč je o sasvim legitimnom obraćanju nemoćne opozicije višim instancama, po ugovoru Srbije sa EU, po kojem svi građani ove zemlje mogu za pravdu da se obrate Evropi, njenim institucijama i sudovima, kada prethodno iskoriste sve državne i pravne institucije u svojoj državi. Pošto na njihove prigovore i tužbe nisu čak ni reagovali tužilaštvo i sudovi Republike Srbije, uključujući i najviši Ustavni sud, koji se pravi mrtav, nema druge nego u Strazbur. Druga je stvar kako su tamo zvučale njihove bespomoćne jadikovke i moljakanja, ali to je već stvar ličnog stava i manira dotičnih predstavnika opozicije, baš kao što su Brnabićkine izjave stvar njenog morala, (ne)znanja i opšte kulture.

U toj zbrci teorije i prakse, potpuno pogubljena premijerka, tvrdi da je zahtev evropskog Parlamenta da dođe do međunarodne istrage eventualnih manipulacija na izborima, ravan ultimatumu Austrougarske pred rat 1914, u kojem smo, kako naglašava, izgubili trećinu stanovništva u odbrani državnog suverniteta. Njeno panično upozorenje zvuči kao da sugeriše da i sad, u ime žrtava tada položenih za slobodu zemlje, ponovo treba da se žrtvujemo da bismo sprečili proveru koja će pokazati... šta? Da je sve čisto kao suza, što bi samo afirmisalo Srbiju kao uzornu demokratsku državu po najvišim evropskim standardima? Ili sasvim suprotno, da Srbija nije ni nalik na slobodnu i demokratsku državu. Da njome suvereno vlada jedan čovek, kao car?!

Ma koliko on i njegovi pretorijanci pokušavali da svoju odbranu autoritarnog režima upakuju u slavnu prošlost i mitove o slobodarskom narodu, očigledno je da oni brane taj lični suverenitet Aleksandra Vučića, koji i sve izvršitelje njegove volje čini legitimnim učesnicima u vlasti.

Srbija je potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom 29. aprila 2008. godine. Dve najvažnije obaveze koje je Republika Srbija preuzela ovim sporazumom su uspostavljanje zone slobodne trgovine i usklađivanje zakonodavstva sa pravom EU. A, to usklađivanje zakonodavstva se sprovodilo i dalje sprovodi tako što smo, zajedno sa evropskim standardima preuzimali i evropske zakone, najčešće ih bukvalno prepisujući. Uz to Srbija priznaje suprimaciju Evropskog suda za ljudska prava u odnosu na domaće sudove. Zar to nije svojevoljno odricanje dela sopstvenog suvereniteta. Pa čak i u davno donetom Ustavu piše da su ugovori koje je Srbija potpisala i Skupština verifikovala deo unutrašnjeg prava.

Uostalom, već i ulaskom u Ujedinjene nacije Srbija se odrekla dela suvereniteta, obavezujući se da prihvata i ispoštuje odluke Saveta bezbednosti.

Dakle, nije sada reč o gubitku suvereniteta države Srbije, ako Evropa, koja je i zvanično bila pozvana da prati i kontroliše izborni proces, sada dođe da proveri kako se to završilo, da potvrdi ili otkloni sve sumnje u kršenje demokratskih pravila i principa po evropskim standardima. Reč je u gubitku suverene vlasti Aleksandra Vučića, ako se pokaže da je sa manipulacijama vlasti došlo do zloupotreba državnih institucija i resursa u interesu njegove stranke i njegovog režima. Da, prema tome, rezultati izbora ne odražavaju volju građana i da je došlo do ozbiljnog kršenja ljudskih prava i sloboda, što tako formirana njegova vlast neće biti ni legalna, ni legitimna.

Vučićeva priča tim povodom, o tome kako u Beogradu vlast koju bi, na osnovu tako izvedenih rezultata, formirala njegova partija, ima legalitet i delimični legitimitet, nema nikakvog smisla. To mi deluje kao kad provodadžija preporučuje devojku za udaju svekolikim pohvalama uz konstataciju da je samo malo trudna. Nema delimičnog legitimiteta, što znači malo jeste, a malo baš i nije legitimno. Ili je nešto legitimno ili nije.

Ali, nije on jedini sa takvim rezonom, jer opozicija kao da ga kopira. Malo ima uslove za naredne izbore, a malo ih baš i nema. Traži da se promene izborni uslovi pre nego što se izbori eventualno ponove, a na pitanje šta će uraditi ako vlast na to ne pristane, da li će ipak izaći na izbore pod istim okolnostima, odgovara potvrdno. Da, izaći će jer to je posao i obaveza opozicije, da učestvuje na izborima, kažu, što je samo delimično tačno, kao i Vučićev legitimitet. Jeste to smisao opozicije, ali samo u demokratskim državama, gde se uvažava i poštuje višestranački sistem i podela vlasti, a Srbija to već dugo nije. Srbija je (jedno)partijska država, u kojoj su sve institucije zarobljene i funkcionišu isključivo u službi vlasti, baš kao i vodeći mediji i najgledanije televizije.

Opozicija, dakle, nastavlja svoju igru, kao Veliko Bačko kolo, dva levo, jedan desno. Ispostavlja neke uslove za ponovljene i neke nove izbore, ali javno priznaju da će na njih izaći i ako ne budu prihvaćeni. To znači da faktički nemaju nikakve uslove, a ni pet para ne daju na one koje su postavili ProGlas i studenti. Kako onda očekuju da ih oni podrže. Ostaje nam da vidimo šta će na sve to reći građani, kome će više verovati i ukazati poverenje. Opozicione stranke će izaći na izbore i ako uslovi ostanu nepromenjeni, a da li će pod istim uslovima kao dosad izaći i birači ne zna se.

U čije ime, zapravo, govore političke partije, a u čije studenti i ProGlas, koji nemaju ambicija da preuzmu vlast. Mada pokušavaju da se predstave kao predstavnici građana, koji deluju u skladu sa njihovim interesima, sve je očiglednije da opozicioni lideri govore i deluju pre vega u ime i u interesu svojih političkih partija ili pokreta. Šta bi, inače, bio interes građana da opozicione stranke izađu na još jedne nefer i nepoštene izbore i eventualno nešto povećaju broj svojih poslanika i odbornika, a da se ništa ne promeni. Ni sistem, ni odnosi snaga u podeljenom i zatrovanom društvu, niti njihov standard i osećaj suverenosti u odlučivanju. Nešto veći broj poslanika u Parlamentu i Skupštini Beograda opozicija proglašava pobedom, a nisam siguran da i građani to na isti način doživljavaju. Naprotiv, verujem da je za većinu nezadovoljnih stanjem u zemlji to samo još jedan poraz. Mesecima su protestovali i šetali ulicama i ništa, nijedan njihov zahtev nije ispunjen, a ni nema izgleda da će uskoro biti. Još apsurdnije je proglašavati svojom pobedom činjenicu da je Evropski Parlament doneo vrlo kritičnu Rezoluciju o izborima u Srbiji, a gotovo ponižavajuće očekivati da nam to donese promene.

Očigledno, po sredi su drugačije perspektive iz kojih se gleda na politiku, pa i izbore. Za političare, koji su donekle popravili svoj rejting i povećali broj osvojenih mandata, to jeste uspeh, ali ne može biti reči ni o kakvoj pobedi. A i taj uspeh je više zasluga građana koji su masovno izašli na glasanje, nego samih opozicionih stranaka. Ozbiljne zasluge pripadaju i uglednim ličnostima koje su izdale ProGlas, kao i studentima koji su se konačno organizovali i angažovali na ubeđivanju birače da u što većem broju izađu na birališta.

Sad imamo eksplicitne i rezolutne zahteve studenata i ProGlasa, koji su potpuno podudarni, stim što studenti imaju samo tri, 1. da se otvore i srede birački spiskovi 2. da se utvrdi odgovornost onih koji su protivzakonito petljali po njima i 3. da se oslobode mediji, odnosno da se svim građanima omogući da čuju i vide sve. ProGlas ima još tri zahteva, od koji mi se onaj koji traži da se Vučićevo ime ne pojavljuje na listama SNS čini suvišnim, pa i kontraproduktivnim. I šta ćemo sad? Studenti i ProGlas se sa zahtevima obraćaju vlasti, ali i građanima tim putem poručuju da bez tih minimalnih promena izbori to zapravo nisu i da glasanje na njima nema nikakvog smisla. Sa druge strane opozicija poručuje da to za njih ne važi, da podržavaju te zahteve, ali da će oni ipak izaći i ako ne budu prihvaćeni i realizovani.

Kaže i da će nastaviti da vrši pritisak na vlast da ti uslovi budu prihvaćeni, a za to su potrebni građani na uličnim protestima u što većem broju. Nije, međutim, jasno kako očekuju kritičnu masu na protestima koji bi zahtevali ispunjavanje zahteva koji nisu i uslov za izlazak opozicije na izbore. I kome će građani više verovati, profesionalnim političarima sa ličnim ambicijama za vlast, ili aktivistima koji se angažuju bez ličnog i partijskog interesa.