Feljton
Pero Zlatar:
"Meta Pavelić - Živ ili
mrtav" (II)
Svakom svoji banditi
Decenijama pre knjige Pere Zlatara trajala su nagađanja i
nedoumice čiji su hici pogodili ustaškog poglavnika Antu Pavelića na ulici
Buenos Ajresa, gde se krio pod zaštitom Huana Perona. Pavelić je atentat
preživeo, ali je od posledica ranjavanja kasnije umro u Madridu. Govorilo se da
je iza svega stajala jugoslovenska Udba, koja je pola veka bila gospodar života
i smrti svugde gde su živeli jugoslovenski politički emigranti.
U sledećim brojevima Tabloida,
iz knjige Pere Zlatara, saznajemo
šta iza svega
krilo, kao i o vremenu u kojem
se sve dešavalo
Posle kraćega žamora i iskašljavanja Krajačić efikasno i pragmatično
odredi:
"Anti Paveliću ćemo izmisliti kodni naziv. U međusobnom dopisivanju
zvaćemo ga, recimo... senor Pablo. Ne zvuči loše: senor Pablo! -
oduševio se španskim imenom kojim je upravo policijski pokrstio poglavnika.
Podigavši ruku najavio je kako nije završio izlaganje. Obratio se Šilji i
Petru: "Muchachos, držim da otmicu možete izvesti jedino ako vam se
zvezde budu idealno poklopile. Ali unapred upozoravam da bi to bila i suviše
opasna akcija. Prema tome, ići ćete pre svega da likvidirate Antu Pavelića, to
nam je i svrha. Ponavljam i podvlačim: ukaže li vam se prilika za otmicu - ali
uz uslov da ne bude ni najmanjeg rizika da nam akcija propadne ili bude
kompromitovana - nemojte je propustiti... Pored jugoslovenskog diplomatskog
pasoša spremićemo vam pasoše još nekih država... Tebi ćemo, Šiljo, izmeniti ime
i prezime, a i lični opis..."
"Kako lični opis, jebo te..." - smuti se
pukovnik i nervozno mahne da otera dosadnu muvu koja mu se obrušavala na lice.
"Ne boj se, compadre, nećemo te poslati na
plastičnu operaciju. Samo ćeš od danas početi da puštaš bradu i brkove, to ti
je partijsko zaduženje, dok ćeš u Argentini nositi naočare. Shvataš, za svaki
slučaj, zato što poznaješ milion ljudi. Lako je moguće da te neko prepozna na
ulici ili u restoranu... Bilo bi gadno sranje ako neoprezno naletiš na nekog
emigranta ili, gore od toga, ustašu koji zna kojim se poslom uistinu baviš, entiendes?
A ti ćeš, Petre, ostati Chileno. Petar Rak, to što jesi. S čileanskim pasošem
nećeš biti sumnjiv u Argentini. Predstavljaćeš se za Šiljinog sekretara i
prevodioca..."
Šiljo se nestrpljivo usprotivi:
"Nije mi jasno, Stevo, kako ću objasniti osoblju
naše ambasade u Buenos Ajresu - jer gotovo sam siguran da tamo rade i neki
ljudi koje znam, a i neki koji mene znaju, a ja njih ne - da sam doputovao pod
lažnim imenom? Ko mi može garantovati da me neko od njih neće otkucati nekom
stranom obaveštajcu. U tom slučaju plan bi nam bio provaljen, dok bi mene, ako
me otkriju, zatvorili, osudili bar na pet godina zbog krivotvorenja i lažnog
predstavljanja i na kraju proterali. Vojna hunta, to znaš, više je nego kruta
kad odobrava ulazne vize a naročito duži boravak državljanima komunističkih
zemalja. Uprkos tome što smo se odavno odvojili od sovjetskoga bloka,
Argentinci još ne žele da nas razlikuju, pa Jugoslaviju i dalje uporno
svrstavaju u istu ravan s Bugarskom, Čehoslovačkom, Mađarskom, Mongolijom,
Rumunijom, Kinom, Poljskom i ostalim satelitima Moskve, takozvanim državama
narodne demokratije. Kao i one, i mi smo, po argentinskoj krajnje desničarskoj
administraciji, još iza gvozdene zavese."
Neuralgično
središte
Tek nakon trećega pokušaja, Krajačić je napokon uspeo da zaskoči Šilju:
"Momentito, por favor, amigo. Da si se strpio, ćutao i saslušao me još samo pola
minute, čuo bi da se zbog tajnovitosti Operacije Pavelić ni ti, a ni
Petar ne smete javiti jugoslovenskoj ambasadi... Vas dvojica dioskura morate
biti oprezni. I jako paziti da ne pređete preko mosta čiji su balvani truli,
shvataš..." - zaškrguće.
"Ali, baćo, kako da se ne javimo našoj ambasadi kad
ćemo u Buenos Ajresu glumiti predstavnike jugoslovenske firme koja sklapa
poslove s Argentincima..." - ponovo se pobuni Šiljo.
"Nemoj tako! Ko ti kaže da ćete biti jugoslovenski
predstavnici, hombre? Zašto ne biste bili biznismeni iz Lihtenštajna,
Monaka, San Marina, Luksemburga ili Švajcarske? Zar nam je teško izraditi
njihove pasoše? Jezici ti, hvala na pitanju, teku, francuski, italijanski,
španski, nemački... I problem je rešen, caramba! O Petrovom
južnoameričkom izgovoru neću trošiti reči. Pa zato sam vas i odabrao da
odradite ovaj poslić u kome ćete, kao savesni trgovci, ukloniti gnjilo voće, joder.."
- Krajačić je sejao vedar duh i ohrabrenje.
Šiljo ipak nije odstupao:
"Svejedno mislim da treba da imamo vezu s
jugoslovenskom ambasadom. Bar s nekima iz službe koji tamo rade, a umeju
da ćute. Oni koji su zaduženi da prate Pavelića. Ti momci svakako znaju kuda se
on smuca, šta radi, s kime se sastaje..." I još upita: "Pojma nemam
ko je ambasador u Buenos Ajresu..."
"Slavoljub Petrović Đera iz srpskoga kadra, Nišlija,
rođen 1920. Tamo je od oktobra 1953, a sa trideset tri godine bio je naš
najmlađi ambasador. U diplomatiju je došao iz Armije, s pukovničkim činom...
Verovatno ga odnekud znam, ali površno. I sumnjam da bih ga prepoznao i setio
se njegove face kad bih ga video... Rekli su mi da je taj momak sposoban. Da
nije, ne bi ga drug Tito poslao u neuralgično središte kakva je Argentina, gde
se naselilo 13.500 ustaša i gde danas izlazi čak 26 njihovih listova i
časopisa." - prosopće Stevo.
"Ima li u ambasadi ko od policajaca iz Hrvatske?" - kopkalo je
Šilju.
Stevo vrhom jezika nakvasi desni kažiprst i ubrzano krene
da prelistava uredno složenu hrpu, rukom i mašinom gusto ispisanih papira:
"Našao sam ga... Prvi sekretar je izvesni Predrag
Grabovac. Istovremeno je stupio na dužnost kad i ambasador Petrović. Ne verujem
da sam ga upoznao..." - pucne usnama i udari se zvučno po bedru kao da se
kažnjava zato što mu se u nepunoj minuti omakla i druga lična greška. Da ne
poznaje ni drugog od dvojice čelnih službenika ambasade u Argentini.
Pomogao mu je Srećko Šimurina:
"Ja ga izvrsno znam, druže Stevo. Predrag Grabovac
je radio u sinjskoj i splitskoj UDB-i. A posle preporuke druga Vice Buljana
povukli su ga u Beograd, u Ministarstvo spoljnih poslova..."
"Kakav je taj Grabovac?" - živne Šiljo.
"Pouzdan, radišan, akademski obrazovan, diplomirao
je pravo u Zagrebu. Iz ugledne i poštovane sinjske revolucionarne porodice,
koja je dala više boraca. Igrao je dobro fudbal, pre rata bio je prvotimac u
subotičkom prvoligašu ŽAK-u. Predrag i ja borili smo se u istoj partizanskoj
jedinici 1943. Bio sam mu politički komesar" - Šimurina je neštedimice
čvrsto hvalio saborca i dalmatinskog zemljaka. "Divno peva, duhovit je,
sjajno priča viceve i oponaša glasove i zato je omiljen u društvu."
"Je li Grabovac diskretan?" - pitao ga je Šiljo.
"Čoveče, pa da nije, zar bi bio u Argentini, koja
je, kako ju je drug Stevo s pravom nazvao, neuralgično središte!" - uz
smireni uverljivi osmeh Šimurina odmeri Šilju, a onda se okrene Stevi tražeći
potvrdu svoje tvrdnje. Utišavši glas skromno prodahće: "Propustio sam vam
reći da su mene pitali za konačno mišljenje o drugu Grabovcu pre nego što mu je
ministar spoljnih poslova drug Koča Popović početkom 1953. potpisao odluku o
imenovanju za konzula u Montevideu. Napisao sam mu besprekornu karakteristiku.
Bez preuveličavanja, isključivo po zasluzi."
"Zašto si pitao Srećka je li Grabovac diskretan?" - uneo se Stevo
Šilji.
"Pre nego što ti odgovorim voleo bih, druže Stevo,
da nam otvoreno kažeš: stoji li ovo o čemu sam počeo da razmišljam i što me sve
jače kopka..."
"A to je?" - kruto ga sreže Stevo, a Šiljo bez
izmotavanja brekćući krene izlagati šta ga je navelo na neočekivano
razmišljanje:
"Budući da Petar i ja treba da provedemo više meseci
u Argentini, a da o tome ambasada ne sme biti obaveštena, došlo mi je da
pomislim kako Operaciju Pavelić nameravamo da sprovedemo sami. Bez
znanja savezne službe. Jesam li u pravu?"
"Jesi!" - ne oklevajući potvrdi Stevo.
"Teško bi mi bilo da poverujem da je došlo do razmirica među našim službama,
ali me na takvu primisao tera to što sada skrivamo naše planove pred
Beogradom... Da smo se dohvatili za guše, ja bih to, pretpostavljam,
saznao..." - nakostreši se Šiljo, spreman da se do smrti ucveljeno namusi
na Stevu ako bi tek danas, s velikim zakašnjenjem, čuo da su se iz njemu
nepoznatih razloga posvađale i razišle beogradska i zagrebačka policija. I da
su njega pri tom potcenjivački zaobišli i ostavili u mraku i neznanju kao
autsajdera, budalu i govno. Takav neverovatan zaokret dočekaće kao
najbezobrazniji akt nepoverenja prema njemu. Zar mu je Stevo Krajačić
neobjašnjivo okrenuo leđa i potezom pera ga precrtao s liste svojih
najpouzdanijih dugogodišnjih saradnika pred kojim nije imao tajni? U tom
slučaju ne bi bilo sile koja bi ga i jedne jedine sekunde duže zadržala u službi.
Traži
se poverenik
Stevo prizemlji preosetljivoga Šilju:
"Odnosi su nam odlični, bolji ne mogu biti, hombre.
Idealni, idilični, rekao bih. Među nama, naglašavam, nema ni najbezazlenijeg
spora. No mi ćemo se, queridos amigos, u Operaciji Pavelić držati
pravila koja su nam još 1945. nametnuli drugovi Tito i Ranković. Ono nalaže da
se svaka služba bavi svojim unutrašnjim i spoljnim neprijateljima. Srbi
Srbima, Hrvati Hrvatima. Srbi četnicima, a Hrvati ustašama... Svako svojom
političkom emigracijom. Neću širiti priču izvan ovih zidova, iz puke bojazni da
možda nehotice zbog nečijeg neopreza naš za sada top secret plan postane
javni, a trud nam ode u vražju mater i pukne kao balon probušen čačkalicom.
Zato ovo o Paveliću znamo samo nas šestorica. Ne znaju čak ni drugovi Tito i
Ranković! Čuće na vreme!" - bio je odsečan...
Stevo ponovo upita Šilju: - "Nisi mi odgovorio, amigo,
zašto si pitao Srećka Šimurinu je li Predrag Grabovac diskretan?"
"Mislim da bi nam neko ko se već uhodao u Argentini i
obavešten je o svakom zakutku u kojem boravi Pavelić silno pomogao i uštedeo
nam vremena i novaca kad bi nas izbrifovao o njemu i usmerio nas: gde ga
potražiti, kako ga pronaći, kada i gde ga srediti... Taj naš čovek u Buenos
Ajresu nesumnjivo bi mogao biti drug Grabovac. Sretna je okolnost što ga Srećko
odlično poznaje, što su bili saborci, što je njegov sud odlučio o Grabovčevom
diplomatskom imenovanju i što mu on, kako čujem, veruje. Zato mislim da bi bilo
dobro naći se s Grabovcem izvan ambasade i čuti kakva su njegova iskustva s
Antom Pavelićem. Neka ga Srećko veže rečju da neće ništa zucnuti ni saveznoj službi,
a ni ambasadoru Petroviću." Šiljo okrene pogled ka zatečenom Šimurini:
"Hoće li Grabovac ćutati o Operaciji Pavelić?"
"Ako ga uverim i objasnim mu da sve ono o čemu
budemo razgovarali o Operaciji Pavelić ostane među nama, onda će
Grabovac ćutati kao zid! Možeš biti potpuno miran!" - Šimurina je stavio
desni kažiprst preko zatvorenih usta kako bi najuverljivije dokazao da će
Sinjanin Predrag Grabovac, prvi sekretar ambasade Federativne Narodne Republike
Jugoslavije u Buenos Ajresu, ćutati kao zid i da neće ugroziti tajnu nad
tajnama hrvatske službe, upravo nazvanu Operacija Pavelić.
"Briljantno, baćo!" - raspoloži se Šiljo. "Čini mi se da bi
nam neobično koristilo kad bi ti, Srećko, pre Petra i mene otišao u Buenos
Ajres kao prethodnica i izvidnica, tamo kao ratni drug izveo Grabovca na večeru
i šapnuo mu šta tražimo od njega. I da Petru i meni ugovoriš sastanak s njime,
u šest očiju, ali o kojem on nikome neće progovoriti..." Obrati se zatim
Krajačiću: "Šta kažeš, Stevo, o toj ideji?"
Umesto Krajačića, reči se domogao Šrećko Šimurina:
"Nema potrebe da idem u Buenos Ajres, druže Šiljo.
Predrag Grabovac početkom sledećega meseca dolazi na odmor i ostaće mesec dana.
Svakako će mi se javiti da bismo se videli."
Ali Stevi Krajačiću se nije čekalo do jula:
"Zovi Grabovca još sutra u Buenos Ajres. Reci mu da
se morate sresti. Izmisli nešto... Recimo, zbog dogovora za drugarski sastanak
boraca vaše partizanske jedinice. Ionako će drug Grabovac na proputovanju u
Dalmaciju sleteti u Zagreb. Dovedi ga meni, a zatim ćemo ga povezati sa Šiljom
i Petrom."
"Mislim da je to najbolji put" - složio se Veljko Drakulić.
"Slažem se!" - flegmatično zamrsi i
najćutljiviji od njih, Dalibor Jakaša Maljčik, koji dotle gotovo da i nije
progovorio.
Vežbaj gađanje!
Krajačić je odredio da će Operaciju Pavelić u
Zagrebu duhovno voditi Srećko Šimurina, a Dalibor Jakaša Maljčik biće mu desna
ruka. Maljčik će tri dana pre konačno utvrđenog datuma (atentata ili otmice)
odleteti u Buenos Ajres i pridružiti se Šilji i Petru. A bude li potrebno,
otići će i ranije da im se nađe pri ruci. Ivan Krajačić i Veljko Drakulić biće
dvadeset četiri sata dnevno dostupni Šilji, Petru, Srećku i Maljčiku, a oni će
ih uredno izveštavati o najbitnijim detaljima.
Operacija Pavelić prerastala je u stvarnost.
Krajačić im je uglavio kratki sastanak u sredu, 20. juna,
u osam ujutro u svom kabinetu. Tada će Šiljo obavestiti skup koliko mu je
potrebno da se pripremi i kad potom s Petrom Rakom namerava da pođe u Buenos
Ajres:
"Ti, hijo" - Stevo je zaštitnički
potapšao Petra po ramenu - "objavi da ćeš od prekosutra na godišnji odmor.
I više nemoj dolaziti na posao. Onima u kadrovskoj najavi kako ćeš odmor, uz saglasnost
druga Milića, iskoristiti da spremiš ispite na Pravnom fakultetu. Tvoje će - od
sada i sve do odlaska u Argentinu -jedino biti da vežbaš u izolovanoj
streljani, u milicijskoj školi u Šimunskoj cesti. Reći ćeš koji su ti pištolji
potrebni, a osiguraćemo ti i metke u neograničenim količinama. Bude li te iko
gnjavio: zašto puno pucaš, otkači ga i kaži mu da s mojim dopuštenjem treniraš
za sportske igre pripadnika unutrašnjih poslova. Claro?"
"Si senor!" - otme se Petru na španskom.
Kad bi ga Ivan Krajačić s vremena na vreme očinski pozvao u svoju vilu na
porodični ručak, ćaskali su na španskom ne mareći što ih ostali ukućani ne
razumeju. Petar je sve lakše i spretnije u sebi menjao ploču i s hrvatskoga
jezika prelazio na kastiljanski.
Spuštali su se s Jordanovca. Pukovnik Milić upita Petra Raka, koji nije
skrivao da je pod snažnim utiskom malopređašnjeg sastanka s Krajačićem:
"I onda, kako se osećaš, Petre?"
"Možete misliti. Iskreno, kao da sam se prenuo nakon što sam sanjao
vampira Drakulu kako mi sisa krv. Ili kao da su mi navukli olovne gojzerice!
Otkako nam je drug Stevo otkrio šta nam je činiti u Buenos Ajresu, počinjem
verovati i u neverovatno, a vas i sebe već zamišljam kao usamljene kauboje.
Bićemo sami protiv svih" - nagađao je zloslutno Petar, a iz očiju mu
sevnuše munje.
"Samo što ćeš ti, baćo, biti usamljeni kauboj, a ne i ja. Jer ti si
taj koji će potegnuti pištolj na brisanom prostoru. I koji mora odraditi posao
dobro kao na filmu, kao Gari Kuper u Tačno u podne...!"
Petar Rak se odsutno zagledao u dečkića pegavog lišca, u mornarskoj bluzi,
kratkim pantalonama i s dokolenicama ukrašenim plavocrvenim šarama. Gužvao je
kapu u ruci i kao kostur na vetrometini klatio se sredinom puta. Opazivši mercedes
koji je pukovnik oprezno vozio, lecnuo se i koliko ga noge nose otrčao u
stranu:
"Čeka nas tvrdi rad, druže pukovniče. Un trabajo muy duro" -
Petru se otme razvučeni uzdah. Postalo mu je ugodnije nakon što mu je jako
sunce zašlo iza leđa.
"Rekao si pravu stvar, Petre. I tvrd rad, ali i još tvrđi rat! Ti i ja
ćemo u Buenos Ajresu izmeniti istoriju. Više ti, nego ja. Dan i sat koji budemo
odredili za završni udarac ostaće navek zapisan u političkim hronikama.
Zapravo, termin će odrediti tvoj predosećaj, tvoj killers instinct. Doći
ćemo na naslovnice vanrednih izdanja novina i biti danima prva svetska radijska
vest. Programi će biti prekinuti, break news, kad će spikeri dramatično
objaviti koga si pogodio. Sve će potanko opisati. Reći će da je to rukopis
profesionalnoga gunmana koji je od prve naciljao u metu. Ali pri tom se,
u vavilonskoj pometnji koja će nastati, neće saznati ko je napisao scenario za
tu dramu, koje režirao i ko su bili glavni protagonisti. Lako ćemo prigrliti
sam vrh, za javnost ćemo ostati nevidljivi, bezimeni junaci bez lica. Majstori
iz tame, koji su zamesili paklenu boju, ukus i miris Pavelićevog smrtnog
časa." Zafrkantskim prizvukom Šiljo je mesio svoje proročanske misli
nabijene preteranim patosom.
"Ojala" - zvizne Petar Rak. Na španskom je kazao: dabogda ili njoj
sličnu frazu, a potom zaćutao.
Šiljo i Petar otišli su na kafu u kafanu hotela Dubrovnik.
Više nisu prozborili nijednu o Operaciji Pavelić. Govorili su o
skoroj turneji Dinama u Zapadnoj Nemačkoj i Švedskoj i o sjajnoj formi
obećavajućeg napadača Dražena Jerkovića. Nastavi li davati golove kao na
poslednjim susretima, savezni kapiten Aleksandar Tirnanić napokon će biti
prisiljen da ga pozove u reprezentaciju:
"Da sam na Tirnanićevom mestu, Draža bi mi odavno igrao!" -
uverljivo reče Petar Rak. Zanosio se fudbalom. U Čileu je fanatično drukao za
prvaka, Colo Colo iz Santjaga, a u Zagrebu se još dvoumio kojem će se
prikloniti carstvu. Ocu je pisao da u starom kraju zbog njega dalmatinski
vatreno drži stranu Hajduku (papa mu je više puta ponosno kazivao da su
splitski bili, dve godine pre njegovog rođenja, 1930, gostovali u Čileu,
da ih je dočekao kad su luksuznim parobrodom doplovili u Valparaiso, rukovao se
ponaosob sa svim igračima, vođama puta i trenerom Lukom Kaliternom, i gledao ih
u Santjagu, na utakmicama s Colo Colom). Svog nadredenog, pukovnika Đuru
Milića, Petar je uverio kako mu je, zahvaljujući njemu, najmiliji klub
jugoslovenske prve lige postao Dinamo. A devojci, Mostarki Rahimi,
ulagivao se i obmanjivao je rekavši joj da je njoj za ljubav svim srcem za Velež.
Ali izistinski, Petar Rak se ni izdaleka nije grizao i strepeo ni zbog
Splićana, ni zbog Zagrepčana, ni zbog Mostaraca onako kao što je kod kuće
drhtao za Colo Colom.
Večeras će s Rahimom od osam u bioskop. Živaca napetih kao strune, već lupa
glavu kako će ona progutati izmišljotinu koju će joj istresti pre nego što na
jesen bude odleteo preko Atlantika u Južnu Ameriku. Naravno, neće smeti da joj
oda kako će mesecima službeno boraviti u Buenos Ajresu. Da vidovita pametnica
štogod ne posumnja kad eterom bude grozomorno odjeknulo i globusom protutnjalo
da se dogodilo ono što će se dogoditi. Rahima je uverena da njen Petar radi u
miliciji kao instruktor gađanja. I kao dokazani vanserijski strelac usavršava pripadnike
službe u pucanju iz pištolja.
Sunčani
dani
Visoka Rahima Kasimbegović, studentkinja arhitekture druge godine, očarana
je Mostarom. Njegovim čistim vazduhom - havom;
prolećnim mirisima kad drveće, cveće i bašče beharaju; Neretvom i vitkim Starim
mostom, koji je u šesnaestom veku podigao najčuvemji neimar Hajredin mlađi; i
fudbalskim klubom Veležom, čiji su najbolji igrači Haldum Hrvić, Vlado
Zelenika, Muhamed Mujić, Vlado Slišković i Gordan Irović među najzgodnijim
mladićima u gradu.
Pored mostarskih lepota, opčinjavajuće je obuzeta i oniromantijom -
tumačenjem snova, i u tome je, a u što se Petar više puta uverio, bila
začuđujuće uspešna. Rahimina atraktivna pojava, svestrana ličnost,
inteligencija, načitanost i duhovitost, ostavili su u njemu dubok otisak. Kći
krupnog posednika, kome je nova vlast zaplenila imovinu, likovala je dok je
isticala starovremenu begovsku lozu Kasimbegovića, utisnutu i u njihovom
prezimenu:
"Tvoji komunistički feudalci su nas opljačkali. Uzeli bi nam i ono
malo crnog ispod nokta da smo i to imali. Ali ti dotični nam ne mogu oteti
begovstvo, mili moj Petre! Nismo mi tikve bez korena. Naprotiv, postojimo
vekovima u sultanovim fermanima" - prkosno je govorila vazda nasmejana
Rahima. Petar joj je u trenucima razneženosti govorio hvalospeve: da joj se
smeju i oči i da su joj nasmejani čak i istureni beli zubi. U nekoj turističkoj
reportaži pročitao je kako je u Nici čak trista sunčanih dana u godini i taj
podatak ga je nadahnuo da joj pesnički kaže:
"Ako Nica ima trista sunčanih dana u godini, onda ti, Rahima, imaš
trista šezdeset pet nasmejanih dana u godini. A ove prestupne 1956. podigla si
ih za dan više - trista šezdeset šest".
Rekla mu je odakle joj potiče ime i šta znači:
"Rahima je na arapskome milostiva. Žena iz koje zrači milost. Eto, to
sam ja. Milostiva. S naglaskom na o."
Obećao joj je da će je - nakon što bude uštedeo od plate u službi i
od honorara za sve valjanije plaćene prevode s hrvatskog na španski - odvesti u
Valparaiso i predstaviti je roditeljima i sestrama kao buduću nevestu:
"Upoznaćeš, linda, moju mamu Milu. Prefinjena je do
savršenstva" - naduvan od divljenja preo je Petar. "Dvadeset i više
godina koliko je gledam lice joj se nije izmenilo. Ostalo je isto, kao da je od
voska. Mama je bila strahovito lepa, najpristalija devojka u Valparaisu, isklesana
kao spomenik. Nagovarali su je da se 1931. prijavi na izbor za mis
Čilea. Uveravali su je da će pobediti. Ali mamu je bilo stid da se pokazuje
pred gledaocima u kupaćem kostimu. A s tim se nije složio i moj britki otac
tvrdoglave naravi, s kojim je tada bila verena. Spektakle za izbor lepotica papa
je prezirno zvao bljuvotinama, idiotskim paradama razularene
malograđanštine, zaverom kiča, primitivizma i gluposti, izložbama sumnjivih
ukusa... Pričala mi je da joj je ljubomorno i posesivno zapretio: Mila, ili mis
ili ja! Mama je, na sreću, mudro
izabrala njega... Kažem: "mudro" - pri tom je Petar naglašeno povisio
glas: - Jer da nije potisnula sujetu i nije se pokorila ocu, onda ni mene ne bi
bilo. Kakva se nenadoknadiva šteta mogla omaknuti čovečanstvu i posebno tebi, linda,
da mama i papa nisu otvorili fabriku za pravljenje dece i stvorili mene.
Jesam li u pravu, Rahima?" - razmetao se.
"Znači da si naočit na majku kad je opisuješ kao
najlepšu ženu u Čileu. Njena krv..." - razmaženo je plela Rahima
flertujući privlačnim, pevušećim mostarskim izgovorom, istakavši do vrhunca
milozvučni baršunasti glas koji je zapalio Petra.
Ono, nije da mu nije bilo drago što to čuje od devojke,
ali zaljubljeni golub ništa nije uzvratio. Samo je pocrveneo i čedno oborio
glavu.
Nema mešanja nadležnosti
"I šta
kad vodeći drugovi u saveznoj službi to saznaju? A kad-tad će saznati.
Oboriće nos do poda zbog nepoverenja prema njima. Eto, to će nam se desiti.
Pomisliće da smo ih zaobišli, jer im ne verujemo" - oprezno je razlagao Šiljo.
Stevo
Krajačić se u pravi čas dosetio i izbacio na sto najjači adut, kojim će umiriti
one koji strepe od pomisli da će se beogradski kolege uvrediti:
"Pa
nama drugovi iz Beograda nisu javili 1946. da pripremaju hvatanje Draže
Mihailovića. Saznali smo tek kad su ga strpali u zatvor. I zar je trebalo da se
mi u Zagrebu zato osetimo popljuvanima i zapostavljenima? Ne, jer je Draža bio
u nadležnosti srpske OZN-e i nas se nije ticao. Da im je bila potrebna pomoć,
bez brige, pozvali bi nas. Prema tome, ne vidim ni najsitnijeg povoda da
drugove u Beogradu napadnu osećaji manje vrednosti zbog naše Operacije
Pavelić! Srbi će se i ubuduće obračunavati sa svojim srpskim izrodima i
ljudskim otpacima, a Hrvati s hrvatskim ološem. Ne znam je li ona latinska Cuius
regio, eius religio, čija je zemlja, toga je i vera" - preveo je za
svaki slučaj - "primerena i prilagođena ovome o čemu vam govorim, no nadam
se da ste shvatili šta vam želim pojasniti. Mi se zbog Pavelića nećemo sporiti
sa Srbima, jer on je isključivo naš, hrvatski problem. Claro? Ima li
pitanja?"