Feljton
Dr
Zoran Petrović Piroćanac: Geopolitika energije (6)
Nabuko
nije uvek opera
Nesumnjivo,
energija je jedan od glavnih problema 21. veka. Oduvek je čoveku bila potrebna,
a od industrijske revolucije njena potrošnja neprestano raste. Ništa danas ne
ukazuje na to da će se u budućnosti ta potrošnja smanjiti. Osim ako ne dođe do
neke revolucije, danas nezamislive, ali ipak moguće. Pre industrijske
revolucije drvo je isporučivalo energiju. Ono za neke nerazvijene zemlje i
danas predstavlja bazu zbog zakašnjenja u razvoju. Potom je usledila epoha
uglja, pa nafte, pa prirodnog gasa. Najzad je stigla i "naučna
energija" - nuklearna.
Knjiga dr
Zorana Petrovića Piroćanca Geopolitika energije - Bitna razvojna komponenta
društva u XXI stoleću, Beograd, oktobar 2010, iz koje objavljujemo opširne
izvode, bavi se energijom kao geopolitičkom činjenicom, te strateškim i vojnim
argumentom
Piše: dr
Zoran Petrović Piroćanac
Prirodni gas je
kapitalan za industriju, posebno hemijsku, za gnojiva od kojih zavisi poljoprivreda,
kao i za ekstrakciju nafte iz bituminoznih pesaka i podmorskih bušotina.
Opadanje prirodnog gasa proizvešće, dakle, dodatne probleme snabdevanja naftom,
hranom i biogorivima.
Potrošnja
gasa je u punom razvoju i trebalo bi da se od 2010. do 2050. godine uveća za
138 posto. Najveći deo će se trošiti, tvrde u AIE, za električne centrale. Dugo
cepan na regionalna tržišta (Azija, Evropa, Severna Amerika), zbog prepreka u
transportu gasovodima, on se mondijalizuje zahvaljujući ogromnim projektima
vezanim za tečni prirodni gas u Rusiji, u Kataru i Iranu (60 posto svetskih
rezervi).
U 2030. godini više od polovine gasne trgovine
obavljaće se u obliku tečnog prirodnog gasa. Ali, nasuprot uglju, gas je
koncentrisan u zemljama visokog "energetskog nacionalizma"
(Venecuela, Rusija, Bolivija).
Plete se mreža gasovoda
Kada bismo mogli da
proizvodimo barem polovinu naših
potreba na bazi obnovljivih energija, svetska geopolitika bi bila danas znatno
drugačija. Ali, zbog nepostojanja alternativa fosilnim energijama za barem 30
godina, a možda i duže, međunarodna aktuelnost je uslovljena postojećom
energijom. Ako nema opasnosti od nestašica, ima i te kako geopolitičkog rizika
jer su rezerve hidrogoriva koncentrisane u regionima malo poznatim po svojoj
transparentnosti i stabilnosti: Bliski istok, Rusija, Kaspijsko more, Irak, pa
i Iran najvidljiviji su deo tog dela sveta. Prvo rešenje je dijalog sa
proizvođačima, koji će se svakako završiti shvatanjem da je za sve najbolje da
se svi dogovore.
Rezerve prirodnog gasa su obilate,ali je problem
dotok do potrošača. Mreža tečnog gasa doneće neophodnu fluidnost tržišta. U
svetu se sada plete gasna mreža za transport celokupnog svetskog gasa.
Prirodni gas ubrzano zadobija geopolitičku
važnost. On se izdigao od marginalnog goriva trošenog na regionalno diskonektiranim tržištima, do
goriva koje se transportuje na velikim daljinama, za potrošnju u mnogim
različitim ekonomskim sektorima. Sve više je gas gorivo izbora za potrošače
koji traže njegov relativno niski uticaj na okolinu, posebno za generisanje
električne energije. Rezultat toga je da je svetska potrošnja gasa projektovana na više nego duplo u naredne tri dekade, od 23 posto
na 28 posto svetske primarne potražnje energije do 2030. godine, tako
prevazilazeći ugalj kao svetski energetski izvor broj dva, a potencijalno
prevazilazeći i udeo nafte u mnogim široko industrijalizovanim ekonomijama.
Rastuća važnost unosa prirodnog gasa u savremene
ekonomije izazvaće novo razmišljanje o energetskoj bezbednosti. Na ovome rade i
dve američke institucije, koje istražuju geopolitičke posledice velikog
prelaska na prirodni gas na svetskim ekonomskim tržištima. Studija koristi
istorijske slučajeve, kao i napredno ekonomsko modeliranje za ispitivanje
međuveze ekonomskih i političkih faktora u razvoju resursa prirodnog gasa. Cilj
je osvetljavanje političkih izazova koji bi mogli da prate prelazak na svet
koji hrani gas.
Reč je o institucijama: The Energy Forum,
James A. Baker III Institute for Public Policy, kao i Program on Energy
and Sustainable Development at the Stanford University Institute for
International Studies, Baker Institute/Stanford PESD Geopolitics of Natural Gas
Study.
Gasna geografija i dominacija gasnih ambicija
Svet gasa nalikuje svetu
nafte, ali ima različitu geografiju. Gas najviše koriste zapadne zemlje,
Severna Amerika (četvrtinu), Evropa i Rusija, koja je glavni isporučilac (27
posto svetske proizvodnje, sa četvrtinom rezervi). Za Rusijom slede Iran (15
posto), zemlje Zaliva (osam posto) i Amerika (šest posto, po tri posto jug i
sever).
Geografija gasnog protoka je mnogo
segmentiranija od geografije nafte, jer sprovođenje putem gasovoda znatno je
bolje od pomorske linije prirodnog tečnog gasa, koja je skupa zbog uređivanja
terminala. Na lestvici američkog kontinenta, uočava se distorzija između
proizvodnje i potrošnje, sa
manje aktera nego kod nafte. Gasovodi su retki van sistema ALENA i srca
sistema Mercosur. SAD se snabdevaju, pre svega, kod svojih kanadskih i
meksičkih suseda, i dobijaju tečni prirodni gas iz Trinidada. Tenzije stvaraju
gasni projekti koji su u toku (Venecuela i Bolivija). Eksperti govore o
istinskom gasnom šoku, ilustrujući tvrdnje četvorostruko višom cenom gasa u
poslednjih 15 godina.
Polovina gasa koji se troši u svetu služi za
proizvodnju električne energije. Ova evolucija nagnala je neke zemlje da već
preispitaju svoju energetsku politiku u korist uglja-pare i nuklearne energije.
Ovo povećanje cena je ključ ruskog pritiska na svoje evropske klijente kojima
isporučuje polovinu izvoza.
Ruska, pa sovjetska energetska strategija
U Rusiji je gas prvi put
korišćen 1819. godine, za lampe na Apotekarskom ostrvu u Sankt Petersburgu. Do
kraja 19. stoleća, veliki gradovi poput Moskve i Sankt Petersburga, i mnogi
drugi, dobili su mreže gasovoda. Mada je osvetljavanje gradskih ulica bilo prva
široka upotreba gasa, industrijska primena, poput
topljenja stakla i očvršćavanja metala, sledila je uskoro.
U Bakuu, gde su postavljeni prvi gasovodi 1872.
godine, pošto je
grad izrastao u epicentar ruske najveće proizvodne regije nafte, godišnja
potrošnja gasa je do perioda pred Revoluciju 1917. skočila na 33 miliona kubnih
metara.
Gde god je gas korišćen u velikim količinama,
snabdevanje je bilo lokalno, pošto SSSR
nije polagao gasovode velikih distanci sve do kraja Drugog svetskog rata. To se
desilo tek nekoliko decenija posle pojave prvog gasovoda velike razdaljine, u
SAD. Do ranih tridesetih, sovjetska privreda trošila je 10-15 miliona kubnih metara gasa godišnje. Dekadu kasnije, to se popelo na 3,4
milijardi kubnih metara. Tokom ovog perioda, centralno planiranje staljinizma
nametnulo je korišćenje gasa.
Intenzivna hidroenergija i ugalj dominirali su
industrijskim sistemom koji je naglašavao
velike industrijske projekte i elektrifikaciju.
Velika tehnička neefikasnost, udvojena sa brzim
industrijskim rastom, što je odlika staljinističke ere centralizovanog
planiranja, izazvali su dramatični rast totalne primarne potrošnje energije.
Rast je iznosio oko šest posto godišnje u
periodu 1913-1940. i više od
devet posto godišnje u periodu
1945-1960. Vrh udela uglja u sovjetskoj ekonomiji je dostignut 1953, kada se
okončava i Staljinova era. Tada je udeo snabdevanja primarnom energijom gasa
bio samo dva posto. U 1955. godini, SSSR je proizvodio tek devet milijardi
kubnih metara gasa sa polja rasutih u evropskom delu zemlje i u Ukrajini.
Nikita Hruščov je postavio ekonomski
cilj - dostizanje SAD za 25 godina. On i njegovi planeri rezonovali su da je
savremenoj industriji neophodno savremeno gorivo. Nafta je bila Hruščovljev
glavni fokus, ali je i gas zauzimao prominentno mesto u njegovom poimanju
modernizacije. Želja da se razvije gasna industrija oficijalno je unesena u Šesti petogodišnji plan, 1956-1960. To je preciznije izraženo u
Sedmom planu (1959-1965). Savremena hemijska industrija zahtevala je
petrohemijske kapacitete, a sovjetska industrija kasno je došla do tog klastera inovacija. Investiranja u
gasovode i gasna polja na severnom Kavkazu, Ukrajini i Turkmenistanu slede.
Samo petnaest godina kasnije (1968), uporno
državno sponzorisanje naftne industrije katapultiralo je naftu u vrh sovjetske
primarne energijske snabdevenosti.
Gas je napredovao sporije, jer je bio teži za
kaptiranje. Za razliku od nafte za petrohemijsku industriju i mašine sa unutrašnjim sagorevanjem, gas nije kvalifikovan za
ijedno posebno široko
korišćenje.
Radi poređenja, SAD su istovremeno trošile oko
50 milijardi kubnih metara 1935. U SAD, na primer, nafta je izbila na čelo još
1950.
Hruščovljev Osmi plan, koji je počeo 1966.,
priznao je potencijalnu važnost velikih sibirskih rezervi gasa, istočno od
Urala. Proizvodnja sa ovih polja počela je sporo, a Osmi plan je obeležio
početak "sibirskog perioda". Tako je udeo proizvodnje nafte skočio sa
21 posto čitave primarne energije proizvedene u SSSR 1955., na 38 posto u 1968.
godini.
Ugalj je zadržao dobar udeo, jer se sam ušančio
u sektor električne energije. Istovremeno, gasna proizvodnja raste sa dva posto
u 1955. na 17 posto u 1968. godini.
Sovjeti su isti industrijski model proširili tih godina na zemlje Varšavskog pakta. Prvi takav naftovod,
"Bratstvo", počeo je da funkcioniše 1968., povezujući od kasnih
šezdesetih uvoz iz Avganistana, Irana. Iranski gasovodi su povezivani preko
Gruzije na gasovode koji su držali gasne rezerve na Kavkazu i isporučivali gas
severno od Moskve i u druge centre, ali je sve zaustavljeno Iranskom
revolucijom 1979. godine.
Serija gasovoda, uglavnom za evropsko tržište,
omogućila je značajne izvoze, počev od ranih sedamdesetih. Efekat velikih
gasovoda povezanih sa velikim poljem Urengoi, u severozapadnom Sibiru, očigledan je.
Tu je i gasno polje Šebelinka, istočno od
Kijeva, gasovod za Čehoslovačku. Mala ekstenzija vezivala je ovaj gasovod za
Austriju, kamo su krenuli prvi sovjetski izvozi gasa za Zapad. Mali gasovod je
takođe vodio u Poljsku.
Naftni šok
promenio je 1973. godine mnogo toga i u SSSR-u. Više cene nafte uputile su i Ruse više na gas. Planeri su iscrtali zadatak dugim
linijama na mapama, vezujući zapadna sibirska polja sa centrima potražnje u
Evropi i na Zapadu. Gasni projekti koji su sprovedeni sedamdesetih, pa do
sredine osamdesetih, sledili su dva glavna scenarija.
Projekti za zemlje socijalističkog bloka
uključivali su sovjetskog rođaka koji prodaje gas po sniženim cenama i kroz
razmene složenog bartera.
Projekti za zapadne nacije uključivali su visoke
cene gasa, obično indeksovane na cenu nafte, koju je gas zamenjivao. Tu su i
aranžmani koji su tipično sadržali i pozajmice u devizama, obezbeđenim
postupcima dugoročnog snabdevanja gasom, što su obično garantovale vlade SSSR-a
i zapadnih zemalja.
Putinov međunarodni konzorcijum i kaspijski gas
Mapa velikih ruskih
izvoznih puteva, počev od 2003, ima novina. U odnosu na prethodne decenije
uočljivi su veliki paralelni naftovodi i gasovodi, koji idu od polja Urengoja i
Jamburga na severozapadu Sibira, preko Moskve i kroz Ukrajinu. U Ukrajini je
izgrađena gasna infrastruktura za region, a prvi gasovodi za centralnu i
istočnu Evropu snabdevaju Čehoslovačku i Austriju. Najveći delo projekata koji
su opsluživali evropske potrošače sedamdesetih, sledili su ove rute,
uključujući i projekte koji su opsluživali Nemačku, Francusku, Austriju i
Italiju.
Novi izuzeci uključuju generalno manje gasovode
preko Rumunije, do Bugarske i Turske, kao i preko Mađarske u Jugoslaviju.
Istovremeno je zapadna tehnologija služila i sovjetskim interesima, jer je
omogućila veći razvoj zapadnosibirskih polja.
Efekat čitave ove investicije u gasni izvoz bio
je dramatičan. U godini detanta,1980, SSSR je zaradio 14,7 milijardi dolara od
izvoza gasa i nafte, tj. 62,3 posto svojih ukupnih deviznih zarada. Od 1975. do
1980., izvoz gasa je utrostručen.
Sovjetska invazija na Avganistan 1979., kao i
Reganovo poimanje moći u SAD, 1980. godine, opet su zaoštrili "hladni
rat" i izbrisali zapadni konsenzus oko izvoza sovjetske nafte i gasa.
Američke sankcije inicirane za vreme administracije Kartera, pojačane pod
Reganom, zamišljene su da ograniče devize koje bi SSSR mogao da zaradi preko
izvoza, i ostvarivane su blokiranjem izvoza žitarica i suštinske visoke
tehnologije sa zapada u SSSR.
Zapadne
sankcije prekidaju Nemci, preko Ruhrgasa, i započinju pregovore o
gradnji novih gasovoda koji će donositi ruski gas u Evropu. U Berlinu se Putin
sastao, januara 2009, sa gazdama velikih gasnih kompanija Evrope, koje su
klijenti Gazproma: ENI (Italija), EON Ruhrgas (Nemačka) i GDF
Suez. Rusi su zamislili da taj međunarodni konzorcijum privremeno finansira
cenu ponovnog započinjanja tranzita ruskog gasa ka Evropi, preko ukrajinske
teritorije.
Mnogi su u postsovjetsko vreme tvrdili da su
zalihe nafte u ovom regionu jednake onima u Persijskom zalivu, smatra Oksana
Antonenko, energetski ekspert. "Kaspijske rezerve nisu toliko velike,
ali su veoma značajne. Prvo, to je jedina realna regionalna alternativa ruskim
energetskim izvorima, pre svega gasu. Turkmenistan ima četvrte najveće rezerve
prirodnog gasa. A dok nafta postaje relativno sve manje važna u globalnoj
ekonomiji, gas postaje sve značajniji. Turkmenistan je veoma važan dok su
nedostupne iranske rezerve gasa. Iran ima veće rezerve gasa nego Turkmenistan. Gazprom
investira trenutno u samu Rusiju, pa se Kina tako postavila spram ruskog
monopola.
Opet, u Kazahstanu su Rusija i Kina na
zajedničkom poslu. Kad slušate rusku elitu, izgleda kao da razmišljaju jedino
geopolitički. Ako pogledate ruske firme, većina posluje na tržišnom principu...
Postoji nova američka strategija "velike centralne Azije" za čvršće
povezivanje tih država sa Avganistanom, Pakistanom i Indijom. To je ideja
američkog eksperta Freda Stara. Ali, centralnoazijske zemlje nisu oduševljene. Povezivanje sa Avganistanom i
Pakistanom bilo bi veoma loš imidž za njih. Centralna Azija mora da održava
distancu prema tim zemljama, i one ističu sličnost sebe sa Rusijom i
Kazahstanom."
Iran, Pakistan, Indija - gasna antanta
Tokom prve posete Indiji
aprila 2008. iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad ostao je samo
nekoliko sati, tek da ponovo pokrene projekat gasovoda koji povezuje Iran i
Indiju, prolazeći preko Pakistana.
Izgradnja je trebalo
da počne tokom 2010. Indijski ministar inostranih poslova Šiv Šankar Menon aprila
2008. je izjavio: "Gasovod je izvodiv, i to je više od trgovinskog sporazuma". Prvi pregovori
dve zemlje počeli su još 1994. godine. Početna ideja je crpljenje ogromnih
gasnih rezervi Irana (druge po veličini u svetu), kako bi se pomoglo
energetskim potrebama Indije, koja uvozi tri četvrtine energije. Gasovod treba
da bude dug 2.700 km, a donosiće 90 miliona kubnih metara gasa, i 50 do 60
miliona kubnih metara Pakistanu. To je jednostavnije i jeftinije nego transport
morem. Projekat je moguć između Indije i Pakistana, zemalja koje su vodile
brojne ratove za podelu Kašmira
(poslednji put 1999). Iza toga se krije i obostrana trka u naoružavanju.
Doskora indijski narod i političari nisu ni
želeli da pomisle da gas prelazi pakistanskom teritorijom, da energetska
nezavisnost bude u rukama Islamabada. Ali, lagano se od 2001. uspostavio
dijalog dve zemlje i projekat gasovoda sada je izvestan. To su potvrdili i
indijski i pakistanski ministar energetike, aprila 2008., kada u zajedničkoj
izjavi pominju: "Dve strane priznaju ogromnu ekonomsku i strategijsku
vrednost gasovoda".
Ovaj "gasovod mira", kako ga katkad
zovu, ima i diplomatsku i energetsku važnost. Komentator Edvard Ljus,
nekadašnji saradnik Klintona, konstatovao je: "Biće to snažan podstrek za
održavanje stabilnosti između Indije i Pakistana".
Napomenimo ovde i američku neuspešnu
ingerenciju. Od svog približavanja Nju Delhiju, Vašington vrši pritisak na
indijske vlasti da napuste ovaj projekat. Naravno, zbog sankcija Iranu.
Zapravo, Vašington se nadao da će Indiju uterati u drugi, isto tako ambiciozni
projekat, ali u kome bi on sve kontrolisao: budući naftovod
Turkmenistan-Avganistan-Pakistan-Indija.
Predviđeno je da NATO trupe obezbeđuju ova
snabdevanja. Pregovori su u toku, ali situacija u Avganistanu sve usporava, jer
svi se boje Talibana, koji se polako vraćaju kao faktor na scenu Azije. Indija
ne želi da svoju energetsku budućnost vezuje za proameričku politiku. Nju Delhi
vodi svojevrsnu nesvrstanu politiku. Poseta Ahmadinedžada bila je demonstracija
takve politike.
Nju Delhi je ipak 2005. i 2006. glasao za
sankcije protiv Irana u Međunarodnoj agenciji za energiju, čija je članica.
Međutim, nije prekidao ekonomske i diplomatske veze sa Teheranom.
Nastaviće
se
Uloga Turske u
gasovodu Nabuko
U Turskoj se vodi velika
geopolitička bitka za osam milijardi dolara za gasovod, koja je u centru
evropskih napora da se prekine zavisnost od ruskog prirodnog gasa. Zemlja koja
je most između Evrope i Centralne Azije, nastoji da izvuče profit iz svoje
strategijske pozicije i da postane ključni deo evropskog energetskog plana Nabuko
gasovoda. Tu onda dolazi aktuelizovanje pitanja pridruživanja EU, ako njihova
pregovaračka taktika ne zamori evropsko strpljenje. Kršten po vavilonskom kralju, Nabuko čine
energetske kompanije Botas u Turskoj, OMV AG u Austriji, Bulgargaz
AD u Bugarskoj, Transgaz SA u Rumuniji, Mol Nyrt u Mađarskoj i RWE
AG u Nemačkoj. Ovaj projekat ima bazu u Beču i od svog početka 2002. dizao
je prašinu. Turska je članica NATO, a od 2005. kandidat za prijem u EU.
Odavno Ankara ima aspiracija da povezuje regione
sa naftom i gasom, Centralnu Aziju sa Evropom. Njen lučki grad Čejhan prima
milion barela dnevno azerbejdžanske nafte preko BTČ naftovoda. Turska
vrši pritisak da ima veću kontrolu nad Nabukom, i da ima više prihoda i
suprotstavlja sa predlogu EU da i ona, poput članica EU, Bugarske, Rumunije,
Mađarske i Austrije, dobija samo naknadu za prelazak, u vezi sa troškovima. Bivši turski energetski koordinator u ministarstvu
spoljnih poslova Mithat Balkan međutim, tvrdi: "Sve što Turska
nastoji da čini jeste da dobije nešto gasa za domaću potrošnju, a to je fer
udeo trgovinskih transakcija". Turska takođe lobira da se prihvati gas iz
Irana. Zato je sklopila sa Teheranom preliminarni dogovor vredan 3,5 milijardi
dolara.
Rezerve
prirodnog gasa su obilate, ali je problem dotok do potrošača. Mreža tečnog gasa
doneće neophodnu fluidnost tržišta. U svetu se sada plete gasna mreža za
transport celokupnog svetskog gasa.
Hruščovljev
Osmi plan, koji je počeo 1966., priznao je potencijalnu važnost velikih
sibirskih rezervi gasa, istočno od Urala.
U
Berlinu se Putin sastao, januara 2009., sa gazdama velikih gasnih kompanija
Evrope, koje su klijenti Gazproma: ENI (Italija), EON Ruhrgas
(Nemačka) i GDF Suez. Rusi su zamislili da taj međunarodni konzorcijum
privremeno finansira cenu ponovnog započinjanja tranzita ruskog gasa ka Evropi,
preko ukrajinske teritorije.