Do koske
Strane diplomate
i obaveštajci
došapnule srpskom voždu
Ne lažite više, loše vam se piše!
I Moskva i Vašington se u jednoj stvari slažu: u Srbiji je na sceni
jedna grupa prevaranata, ljudi bez ideje šta
će i kuda će dalje sa sopstvenom
državom...
Nikola Vlahović
Neposredno nakon
hapšenja Ratka Mladića, istovremeno kad je euforija iz vladajućih
kabineta srpske vlasti krenula prema Evropskoj uniji ("Evo, mi smo svoje uradili
pa vi sad vidite šta ćete"), krenuo je iz EU i SAD prema
Srbiji jedan broj političko-obaveštajnih vojnika koji su finim
diplomatskim rečnikom stavili do znanja da nema mesta
prevelikom radovanju, nego da je spisak
zahteva koji će Srbija polako, drugom polovinom 2011, a posebno prvom polovinom
2012. godine, dobiti (ukoliko neko ovde
još hoće prema Evropskoj uniji) prilično dugačak.
Na njemu
se nalaze zahtevi za smenom barem
dve garniture vlasti u narednih pet-šest godina (kao dokaz
da je ovo društvo demokratsko),
na tom predugom spisku nalazi se i obaveza Srbije
da opredeli svoju vojnu, ekonomsku,
zdravstvenu, pravosudnu, obaveštajnu, pa čak i kulturnu
politiku, onako kako bi to odgovaralo briselsko-vašingtonskim pravilima pokoravanja malih i udaljenih
balkanskih provincija.
Sa druge
strane, uvažavajući, ipak, činjenicu
da su Srbi
narod koji živi u više novostvorenih država, te da
to može i da integriše i
dezintegriše svaki proces koji ih
se egzistencijalno tiče,
ova mala ali dobro odabrana grupa rafiniranih pregovarača dobila je zadatak da uvaži takvu
činjenicu, ali da ni po
koju cenu ne daju lažnu nadu
kao što to čine korumpirani srpski političari.
U nekoliko
odvojenih i jednoj grupnoj poseti Srbiji, zapadne diplomate i obaveštajci
(uglavnom iz Nemačke) posebno su naglasile da
su "granice na Balkanu konačne",
što je trebalo da stavi do znanja da je Kosovo nova država i da pregovora
oko toga neće biti.
Pomenuta je i
dugogodišnja igra sa Ratkom
Mladićem u smislu trgovine njegovom glavom, pa je to i haški tužilac
ponovio, ali je ovdašnja javnost
ostala uskraćena za celokupan
tekst Bramercovog izveštaja UN, posebno
onaj deo koji jasno optužuje
"demokratske vlasti u Srbiji koje su
preko njega pokušavale da
trguju sa međunarodnom zajednicom".
U međuvremenu
je i Rusija, taj veliki, principijelni
saveznik Srbije, stavila ovu balkansku
i pravoslavnu državu na spisak
desetak najrizičnijih za život svojih
diplomata pa je celokupnoj ruskoj misiji u Beogradu povećana
plata za 20 odsto! U obrazloženju koje je dao lično
predsednik Medvedev, jasno
piše da je u Srbiji takvo stanje zbog
nesposobnih vlasti. Jednostavno, kratko i jasno.
Ali, za
nešto su barem do sada te vlasti
bile sposobne. Recimo da, manje-više, uspešno obmanjuju ovdašnju javnost.
Da li
kad je u pitanju lažno predstavljanje načina privatizacije, za koju svako
zna da je bila kriminalna i pogubna, da
li kad su
u pitanju epohalne laži o gradnji širokih autoputeva i brzih pruga,
ali uvek i nedvosmisleno, ta vlast je širila
laž poput pandemije.
Na primer, kad predstavnik Nemačke u Evropskoj uniji početkom juna 2011. godine kaže da su
"granice na Balkanu konačne" (misleći na
državnost Kosova), a ministar bez zaposlenja
Božidar Đelić
prepriča tu izjavu na jezik
mio njegovom predsedniku države i partije, onda
to više nije obična laž nego vulgarno vređanje
zdrave pameti miliona ljudi.
Upravo ovakvo
nešto je postalo opšti manir današnje
političke klase, pa je ponavljanje očiglednih laži bez trunke
srama, slika i prilika današnjeg srpskog političara
na vlasti.
Nedavno je jedan
kongresni debatni klub u Vašingtonu
imao za temu
dvojni moral srpskih političara, pa je pomenut srpski predsednik Boris Tadić, zapravo je označen, posprdnim rečima, kao vlasnik
"duple krune", predsedničke
titule i u partiji i u državi,
što je čak i u komunističkoj Jugoslaviji bilo razdvojeno.
Ali, gore od toga su istine
koje njegova vlastela krije od naroda, uporno
lažući da
je "izručenjem Mladića"
učinjeno ono zbog čega sad Evropska
unije treba da pravi ustupke
Srbiji. A istina je vrlo različita…
Na putu
ka avanturi zvanoj Evropska unija, Srbija je, između brojnih drugih zahteva, u obavezi da prizna i
Kosovo kao državu. A to je malo teži problem nego što su Ratko
Mladić i Goran Hadžić.
Nova omča
se sprema, i to treba znati već
danas! Jer, ako ministar spoljnih
poslova Srbije Vuk Jeremić "pobegne" na jedan dan u Slovačku,
kako bi izbegao susret sa EU izaslanicima
koji su, očito, imali zadatak
da saopšte
vlastima u Beogradu kako bez priznanja
Kosova neće biti nikakvog početka pregovora i još
manje datuma za početak (pa čak i ako
se smiluju da nekim čudom odrede
taj dan, bez tog mučnog čina neće ništa
početi), a sutradan državna sekretarka SAD Hilari Klinton pošalje svoga
izaslanika da i njemu i
njegovom neposrednom šefu zapreti (bez
prisustva novinara) da se ne igra sa
"nacionalnim interesima
SAD", te da je obavezan da sasluša
i ono što mu nije po volji,
onda je jasno da je đavo odneo
šalu.
Ali, uprkos
tome, već sutradan je Boris
Tadić došao na ideju da
ode do Niša kako bi u društvu smenjenog ministra
Mlađana Dinkića
(koji to nije ni primetio, jer
radi i ponaša
se kao da je predsednik vlade) otvorio kontroverznu južnokorejsku fabriku kablova "Jura" i odmah iskoristio priliku da dosoli
malo naučno-fantastičnih priča o tome kako sad Evropa ima neku
obavezu prema Srbiji i slično.
Kako to da
ključni čovek ove vlasti ne može
da razume da je Srbija pre svega u obavezi da se dopadne sebi
samoj pa tek onda drugima, stvar
je za jednu sociopsihološku raspravu do nivoa simpozijuma koji se već dešavaju u stranim "obaveštajnim zajednicama" lociranim u Srbiji i oko Srbije.
Samo takvom
nerazumnom politikom, neshvatljivim optimizmom bez pokrića, došlo je do masovnih obmana koje moraju da
popravljaju strane diplomate, obaveštajci i drugi
"faktori". Poput onoga kad zvaničnom
predsedniku vlade Mirku Cvetkoviću šef MMF objašnjava
da, kad kaže
da je "Srbija izašla iz krize",
treba da razlikuje život i statistiku, jer
da bi se to zaista i desilo treba
da se uradi još mnogo toga... Naravno, čak i
takvu izjavu Bogdana Lisovolika režimski medijski hor peva naopako.
Onako kako šefu godi.
Ponavljanje očiglednih laži bez trunke srama,
slika je i prilika današnjeg
srpskog političara na vlasti.