(P)likovi

Vučićjugend je mnogo lošija kopija Hitlerjugenda

Puše, piju i biju

Omladince Srpske napredne stranke mnogi poznavaoci političkih i medijskih prilika smatraju Vučićevom verzijom Hitlerjugenda. Mnogo je zajedničkih imenitelja. Pripadnici oba pokreta sebe smatraju višom rasom, parazitiraju na državnim jaslama, partija im obezbeđuje unosne poslove i funkcije u vlasti, zaštićeni su od sankcija zbog kršenja zakona, verno služe voljenom vođi... Međutim, taj utisak je, u suštini, pogrešan. Kurt Gruber, tvorac Hitlerjugenda, u svoju organizaciju uključivao je samo najpametnije i najtalentovanije omladince. U Vučićjugendu prednost imaju neobrazovani i agresivni primitivci, zaključuje Tabloidov novinar Predrag Popović, bivši glavni urednik dnevnih listova Dnevni Telegraf, Nacional i Pravda, i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

U stilu svog nacističkog idola, koji je Hitlerjugend osnovao 1922, mnogo pre dolaska na vlast, Aleksandar Vučić je prvu generaciju svojih mladih idolopoklonika okupio još 2004. godine. Rešen da preuzme Srpsku radikalnu stranku, Vučić je u svom stanu u „Crvenkapici" napravio neformalni centar moći. Dok su stari radikalski kadrovi trulili u zemunskom Magistratu, njihov generalni sekretar se okružio novim saradnicima, medijski nekompromitovanim, bez biografija, karijera istaknutijih funkcija u stranci. Mladi i servilni, baš po potrebi vođe, pripadnici prve klase Vučićjugenda ličnim primerom su pokazali kako se ostvaruje politički, statusni i, najvažnije, finansijski uspeh u Srbiji.

Nebojša Stefanović je najbolji maneken Vučićeve industrije besramnih kadrova.

- Dobro veče, ja sam Nebojša iz Beograda. Uveren sam da za gospodina Vučića Beograd nije tajna, da njegovo znanje i njegova energija i, da kažem, njegov graditeljski potencijal su nova nada za sve Beograđane, pogotovo za nas mlađe - rekao je Lozničanin Nebojša Stefanović, prilikom uključenja u emisiju „Utisak nedelje", u kojoj su, tokom kampanje za izbor gradonačelnika Beograda 2004, gostovali Vučić i Nenad Bogdanović.

U Vučićevoj službi tako se počnje. Kandidat za ulazak u Vučićjugend prvo mora da se dokaže lažiranim hvalospevima u medijima, agresivnim napadima na političke protivnike i bespogovornim izvršavanjem naređenja. Ko položi test dobije funkciju (prvo stranačku, kasnije i državnu), falsifikovanu diplomu, kuću, auto, ženu ili dečka, šta ko voli, i sve ostale simbole moći. Da, onima koji su, kao „Nebojša iz Beograda" suviše revnosni u poltronstvu, usput se prilepi i prikladan nadimak „Slina", koji solidno opisuje njihov karakter, ali i sklonost vođe za upotrebu istih.

Uz Nešu Slinu stasala je cela generacija vučićevskih parazitskih androida. Među istaknutijima bio je Branislav Prostran, izbeglica iz okline Šibenika i prebeglica iz Karićevog pokreta „Snaga Srbije". Mlad, moderan i neškolovan, Brana je junački trpeo najsramnije vođino šikaniranje. Isplatilo mu se, postavljen je za prvog naprednjačkog predsednika opštine Zemun. Ipak, zbog viška stida i straha, nije se dugo zadržao na toj poziciji. Zarad starih zasluga, Vučić ga je udomio u SDPR Jugoimport, državno preduzeće za trgovinu oružjem, a na njegovo mesto postavio svog vozača Dejana Matića.

E, Matić je znao da iskoristi funkciju kako i dolikuje pravom naprednjaku. Na vlast je došao kao ponosni proleter, Vučićev šofer, po zanimanju automehaničar, vlasnik stana u jednom zemunskom naselju. Dve godine kasnije, diplomirao je na Univerzitetu Union, kupio je nekoliko kuća i stanova, ukupno 450 kvadrata, kao i 6,3 hektara zemljišta. Ako ništa drugo, Matiću valja priznati hrabrost, koju je dokazao rečenicom: „Knjige Predraga Popovića samo su bleda senka onoga što ću ja kad-tad napisati o Vučiću". Javnost jedva čeka na njegove memoare, biće to sočna optužnica protiv aktuelnog gospodara Srbije.

S Prostranom, u SDPR-u Vučićeve poslovne kombinacije vodi Jugoslav Petković, dobroćudni jeti koga je problematični tajkun Đorđije Nicović pozajmio vođi na uslugu. Solidan uspon ostvarila je i diktatorova dugogodišnja sekretarica Vesna Marković, koja već ima dva, a uskoro će dobiti i treći poslanički mandat. To odgovara, otprilike, broju padeža koje koristi.

Iz te generacije nesposobnih i ambicioznih poltrona najbolje je prošla Jadranka Joksimović. Vučić joj nije pomogao da 2007. od zatvora spasi brata, pravosnažno osuđenog razbojnika, ali nagradio ju je ministarskom foteljom i to najboljom. Joksimovićka je, navodno, zadužena za proces integracije u Evropsku uniju, koristi sve beneficije, ni za šta se ne pita i nije na udaru opozicije.

- Ne slavim Novu godinu, otkad sam ministarka meni je svaka noć najluđa - otvoreno likuje Jadranka, koja je, u dubini duše, korektna osoba, iako ne izgleda tako.

Zasad, Joksimovićki politički uspon nije pomogao da uradi ono što bi najviše volela - da se uda - ali ima razloga da se nada. Pa, čak je i Vladimir Đukanović, ulaskom u parlament, uspeo da se oženi, obogati i medijski promoviše. U Vučićevom okruženju Đuka Bizon je pripadao tvrdom nacionalističkom, militantnom krilu, koje je predvodio Miša Vacić, lider organizacije „SNP 1389". Vremenom, usled gospodareve transformacije u evro-atlantskog fanatika, Vacić je doživeo sudbinu svakog „Dureksovog" upotrebljenog proizvoda. Iz te ekipe, koja je jak srpski nerv dokazivala skandiranjem „nož-žica-Srebrenica", dobro se snašao i Uglješa Mrdić. Đukin saborac s Radio „Fokusa", koji se silno angažovao u agitovanju za SNS postao je savetnik u Ministarstvu pravde.

Kad bi video kakvu kadrovsku politiku vodi Vučić, Darvin bi se šokirao. U Srbiji se najprostiji oblici života nalaze u vrhu lanca ishrane. To najbolje dokazuju biografije druge, novije klase Vučićjugenda.

Limari, tapetari, konobari, cicibani bez zvanja i znanja... Svi preko noći dobijaju akademska zvanja, državne funkcije, unosne poslove, skupe automobile i ostale simbole moći. Oni odlučuju ko može a ko ne sme da radi, ko je izložen a ko zaštićen od sudskog progona, bez reda u glavi prave red u državi. Dno je isplivalo na vrh.

Najagresivniji mladi naprednjaci već su osvojili poverenje vođe i zauzeli značajne pozicije u vlasti. Dijana Hrkalović, umesto da bude predmet policijske obrade, rukovodi Ministarstvom unutrašnjih poslova. Vučićeva vandalka, koja se i šakama, u saradnji s naprednjačkim batinaškim odredom, obračunavala s opozicionarima, danas predvodi lov na nepodobne novinare.

No, blistavija politička karijera čeka njenog bivšeg dečka Aleksandra Jovičića, potpredsednika Izvršnog odbora SNS-a i idola mladih naprednjaka. Mentalno i fizički dizajniran po Vučićevim merama, rasterećen morala a s viškom pohlepe i bahatosti, Jovičić je brzo i lako osvojio simpatije i poverenje vođe. Ne zna da upotrebljava prisvojne zamenice u genitivu, ali zato odlično reži na političke protivnike i uspešno se ugrađuje u sve kombinacije. Dovoljno za mesto u vrhu naprednjačkog kartela.

Niže rangirani stranački omladinci mogu samo da mu se dive kad ga vide kako se vrlo prisno grli s Vučićem. Namazan, limar Jovičić zna kako da fascinira prostake. Otkad se vođa po drugi put tajno venčao, Jovičić na svakoj stranačkoj žurci u Vučićevu čast naručuje pesmu Slavuja iz Mrčajevaca „Nije život jedna žena". To radi i kad je u društvu svoje supruge, takođe naprednjakuše, Mirjane Knežević. Kad ga vide u društvu Zorane Mihajlović, Babića, Gašića ili Vesića, svaki ambiciozniji politički parazit iz tog klana želi da bude kao on. Ali, da je biti Jovičić lako, Jovičić bi bio svako. Pa i Aleksandar Čavić, zvani Coa.

Mladi moler iz Borče u holivudskom stilu privukao je pažnju vodećih ljudi Srpske napredne stranke. Za početak, dobio je podršku svog političkog oca Dejana Cvetkovića, tadašnjeg predsednika mesnog odbora Krnjača. No, to je bilo nedovoljno da se nametne ni u opštini Palilula, a kamoli na gradskom nivou. Ipak, Čavić je vredno izvršavao sve stranačke zadatke, lepio plakate, dežurao na štandovima, dokazivao se. Prilika za katapultiranje u vrh pojavila se 21. oktobra 2013, i to, kao što obično biva, sasvim slučajno. To veče Čavić je bio zadužen da, s nekoliko kolega, čuva parking ispred „Arene" u kojoj su naprednjaci držali rođendansku konvenciju. Snužden, razočaran što ne sedi makar u trećem-četvrtom redu, među velmožama, dreždao je pored limuzina. Sunce ga je ogrejalo kad je video Vučićevog kuma Gorana Veselinovića.

Veselinović je vođin drugar još iz školskih dana, iz novobeogradskog bloka 70. Otkad je ušao u politiku, Vučić je menjao sve - šefove, stranke, ideologije, prijatelje, saradnike, sponzore, žene - samo ne Gorana. Sa statusom drugog Alekovog brata, Goran je uživao apsolutno poverenje. Malo po malo, to mu se isplatilo. Na svoje ime otvarao je Vučićeve firme, korektno vodio posao i postao jedan od bogatijih i uticajnijih članova kartela.

Mnoge pevaljke su se pokajale što su se rugale suvonjavom i neuglednom Veselinoviću, šireći tračeve da su mu zubi poispadali od lošeg kokaina. Aleksandar Čavić sebi nije dozvolio takav kiks. Čim je ugledao Veselinovića znao je šta mu valja činiti.

Prema zvaničnoj verziji, Veselinović je slučajno, dok je izlazio s parkinga, džipom udario Čavića. Bahat, Vučićev kum se nije zaustavio, dodao je gas i pobegao s mesta nesreće, a žrtva je s povređenim stopalom otišla u Urgentni centar. Čavićevi drugari zapisali su registarski broj i, kao da ne znaju čiji je džip, stranačkim šefovima prijavili incident, zahtevajući da se obavesti policija, kako bi uhapsila NN lice.

Intriga je uspela. Čim je saznao šta se desilo, Aleksandar Vučić je nazvao Čavića, zamolio ga da ne diže frku oko saobraćajnog udesa, javiće mu se Veselinović i dogovoriće se kako da nadoknadi štetu.

- Ti samo stavljaj komovu oblogu na nogu i mirna Bačka, biće sve ok, bićeš zadovoljan - obećao je Vođa.

Mimo svojih običaja, to obećanje je ispunio. Coa se zaposlio u marketinškoj agenciji Right, zbližio se s Veselinovićem i dobio vetar u leđa da komanduje naprednjacima na levoj obali Dunava. Izabran je za odbornika u gradskom parlamentu i za predsednika omladine SNS-Palilula, a s pozajmljenim autoritetom šefa Veselinovića donosio je odluke ko može da se zaposli na Aerodromu, u Frikomu ili nekoj drugoj firmi.

Tako o Aleksandru Čaviću pričaju njegovi stranački drugovi. Da ta filmska saga nije plod njihove zavisti dokazuju primerom njegovog brata blizanca Petra, koji je pažnju javnosti privukao u martu 2013, kad je skočio s Pančevačkog mosta u Dunav zbog neuzvraćene ljubavi teniske reprezentativke Bojane Jovanovski.

- Ne mogu više! Baciću se u reku! Voli te tvoj brat! - napisao je Petar u sms poruci bratu Aleksandru pre nego što se popeo na Pančevac, izuo cipele, skinuo jaknu, pored koje je ostavio mobilni telefon, pa skočio u Dunav, isplivao i sačekao da ga Hitna pomoć odveze u Urgentni centar.

Petar nije uspeo, Bojana ga je ipak ostavila. Aleksandar je imao više sreće. Sve dok se nije sukobio s imenjakom Jovičićem.

Kao pravi alfa mužjak, Jovičić je na žurci povodom otvaranja nove kancelarije MO SNS u Krnjači opušteno šarmirao sve nestašne naprednjakuše, među kojima i Čavićevu devojku. Kad mu je prekipelo, Čavić je dograbio Jovičića za kravatu i izvukao na terasu kafića „Skver", da obave muški pedagoški razgovor. Pogrešio je. Jovičić, budući predsednik opštine Palilula, ima prejaku zaleđinu, pa nije mogao da mu pomogne ni Pavle Ilić, drugar Andreja Vučića. Veselinović je morao da ga malo skrajne, ali, za utehu, obećao je da će mu srediti diplomu na nekom večernjem fakultetu.

Poput ove, mnoge priče pripadnika Vučićjugenda su tragi-komične. Tragične po Srbiju, komične same po sebi. Prva generacija Vučićevih botova, još dok su bili radikali, iznedrila je koloritne likove poput Nebojše Stefanovića, Vuka Fatića i Aleksandre Đurović. Lepa Sandra je u politiku ušla kao šef fan-kluba Vesne Zmijanac. Zapala je za oko radikalskim vođama, pa je polako, s kolena na koleno, stigla u Vučićevu internet odred, a potom i u Skupštinu Srbije. Po dolasku na vlast, Fatić je postavljen u informativnu službu predsednika Tomislava Nikolića. Na društvenim mrežama je, da bi se pohvalio kako je uspeo u životu, objavio na stotine fotografija iz Predsedništva i s raznih događaja. Usput, da se ne zaboravi da je formatiran u Vučićevoj kadrovskoj laboratoriji, na Fejsbuku je okačio sliku svog tek rođenog sina, koga je pokrio Hitlerovom knjigom „Moj poredak sveta". To je šala, objasnio je, pošto i sam ima jevrejske krvi.

I Simo Čulić, savetnik predsednika Nikolića, voli da se šali. Dok je radio kao konobar u „Kosta-kafeu" naučio je engleski i španski jezik. Kad je upao u naprednjačko društvo, uz botove poput Slaviše Mićanovića Mićana, postao je pravi poliglota, savladao je još četiri jezika: bosanski, hrvatski, makedonski i slovenski. Više nego dovoljno za funkciju u Glavnom odboru SNS-a. No, Simo je hteo više, hteo je da postane član Upravnog odbora RTS-a. U obrazloženju predloga, Institut za političke studije, koji ga je predložio, naveo je da je diplomirani ekonomista Simo „ugledni stručnjak iz oblasti koje su od značaja za obavljanje poslova ustanove medijskog javnog servisa". Nije prošao, genijalci iz REM-a više poverenja su imali u Ljiljanu Đurđevac, novosadsku medijsku zvezdu, koja je zablistala u vreme NATO bombardovanja, kad je bila zamenik direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića. Članstvom u Upravnom odboru RTS-a, ona se vratila na mesto zločina. Za razliku od Milanovića, Đurđevac je prošla nekažnjeno, baš kao i njena najbolja prijateljica Petra Cvijić, koja je oslobođena odgovornosti za udes u kome je na pešačkom prelazu ubila jednog starca.

U prvo vreme, kad je SNS tek počela da se širi Srbijom, najuticajniji u tom kartelu bili su botovi iz Zemuna i Voždovca. Vremenom, primat su preuzeli Jovičićevi momci s Palilule. Vredni i uporni kao termiti, stižu sve. Udomljeni u državnim preduzećima, sa solidnim platama i službenim automobilima, radno vreme koriste za širenje naprednjačke zaraze preko interneta, slaveći svog vođu i pljujući njegove protivnike, a ne zanemaruju ni stranačke aktivnosti. Gde god se organizuje spontano okupljanje Vučićevih idolopoklonika, tu su i oni.

U tim akcijama posebno se ističe Jovičićeva „devojka za sve" Dejan Vasić. Postavlja se kamen temeljac za ambulantu u Malom Mokrom Lugu, eto i Vasića, slučajno je, s drugarom Milanom Dragašom, iz Krnjače prevalio 20-tak kilometara da vidi taj kamen. U Borči naprednjaci nose poklone kojima podmićuju romske porodice, i Vasić, utegnut u odelce i kravatu, kao s modne revije za portabl-japije, nosi punu kesu. Nosi on i pakete s overenim potpisima za naprednjačku listu, i to sve u društvu Jovičića i Lava Grigorija Pajkića, sina Isidore Bjelice i Nebojše Pajkića. Lav je jedno vreme bio predsednik omladine SNP-a, Stranke Nenada Popovića, pa se, bez reči i pozdrava, preselio u SNS.

Na balkonu Gradske skupštine, na proslavi vaterpolo reprezentacije Srbije, koja je osvojila titulu prvaka Evrope, nije bilo mesta za šest šampiona s Olimpijade matematičara, ali jeste za Vukašina Drobnjaka, naprednjačkog bota zaposlenog u MTS-u. Naprednjaci nemaju problema ni s radnim mestima, posebno u preduzećima čiji osnivač je grad Beograd. Nebojša Stojanović, zamenik generalnog direktora JKP „Gradsko stambeno", inače poznatiji kao muž Vučićeve sekretarice Žane, zaposlio je nekoliko palilulskih kadrova SNS-a, među kojima su Dejan Đokić i Lazar Vasić, koordinator Internet tima tog opštinskog odbora.

Marija Jovičić se istakla kao šef beogradskih botova, za šta je nagrađena poslovnim angažmanom na mesto sekretarice poslaničkog kluba SNS-a u Narodnoj skupštini. Vesela Mara na estradnoj sceni nema uspeha kao na političkoj, ali nastupila je u „Pinkovim zvezdicama" i ponekad ima tezge u beogradskim klubovima, pa na posao, ako baš mora, svrati umorna posle neprospavane noći.

I ostali Vučićevi omladinci vole sve što vole mladi. O stranačkom i, češće, državnom trošku idu na ekskurzije, nekad u Vrnjačku Banju, nekad na Tajland. Mnogi od njih, neobrazovani ali ambiciozni, uz provod pripremaju se da zasednu na najviše funkcije u državnim institucijama i do kraja unište Srbiju.

Kad bi pripadnici Vučićjugenda s nivoa moći koju trenutno imaju pali na nivo realnih profesionalnih mogućnosti, ostali bi spljeskani. Ako se to ne desi, oni će spljeskati sve preostale civilizacijske vrednosti u našem društvu.

Izvesno je, Hitlerov militantni eksperiment nije uspeo, neće ni Vučićev. No, pitanje je u kakvom stanju će ostati Srbija posle naprednjačke pošasti. Odgovor na to ne zavisi od botova, nego od normalnih građana.

NOVU KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702